Aleš Debeljak
In Memoriam Tomaž Šalamun
Sarajevske Sveske br. 47-48
I Na ničijem tragu
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
»Svi se upinjemo da nešto ne propustimo i u silnom tempu lovimo ono što juri ispred nas, bio to auto, novac ili lopta. Kao da je u našem životu neko povikao: brzo, da vidimo ko će da bude prvi i odmah smo se dali u neobuzdani trk, ne da bismo zapravo tačno znali ko je povikao, zašto je povikao, kuda to jurimo i gde želimo da stignemo«.
Tako je pre četrdeset godina pisao Primož Kozak u knjizi Peter Klepec u Americi.
Te 1971. godine hladni rat bio je na vrhuncu, Berlinski zid je čvrsto stajao, Sovjetski savez, Čehoslovačka i Jugoslavija bili su vidljivi na geografskoj karti, a u Istočnoj Evropi su vladali komunistički režimi. Oni su kritiku režimskih nedostataka i mana shvatili ozbiljno: oponente su zatvarali u zatvore i ludnice, mučili ih i ubijali, ili bi ih slali u izgnanstvo. Takva je bila sudbina ruskog pisca Aleksandra Solženjicina koji nam je dao potresno svedočenje o »arhipelagu Gulag«, sibirskim radnim logorima, dobio Nobelovu nagradu za književnost i našao utočište u američkoj saveznoj državi Vermont, kao i poljskog pesnika Česlava Miloša, saradnika varšavskog otpora, koji je nakon Drugog svetskog rata bio diplomata Narodne Republike Poljske a potom izbeglica u Parizu, sve dok se nije ustalio u Kaliforniji i dobio Nobelovu nagradu kao američki državljanin. Miloš nam je pružio potresno svedočenje o »drugoj Evropi«, tradicionalno seoskom predelu između Rige i Rijeke, u moderno doba upregnutom u uzde sovjetskog komunizma.
Primož Kozak, pisac slovenačke »kritičke generacije«, a u to vreme stipendista Međunarodnog književnog programa na Univerzitetu u Iowa City, tokom jednogodišnjeg boravka u tom gradu je doduše zapisivao svoje reakcije na Ameriku a razmišljao je o slovenačkom društvu.
Svet je drugačiji 2011. Hladnom ratu je kraj, cigle berlinskog zida su izložene u muzeju, raspale su se komunističke savezne države, u Evropi je nastao kapitalistički savez država, a Slovenija je nezavisna već dvadeset godina.
Za Slovence to sasvim sigurno predstavlja veliki korak napred.
Dva koraka ispred Slovenaca je pesnik Tomaž Šalamun.
Ove godine je napunio sedamdeset godina. Rodio se 4. jula 1941. u Zagrebu, detinjstvo i mladost proveo je u Kopru a studentske godine u Ljubljani, da bi potom živeo još i u Meksiku i Americi. Stalno boravište mu je u Sloveniji, a rođendan na praznik američke nezavisnosti.
Među naslovima njegovih pesničkih knjiga su i Praznik i Amerika. Nije to nikakva slučajnost. U svakoj slučajnosti skriva se ključ. Ključ za ulazak u Šalamunov stvaralački svet je njegova prva zbirka pesama, Poker. U toj knjizi koju je objavio o svom trošku jasno je pokazao da njegov pesnički glas neće biti samo jedan od mnogih.
Šalamun je izabrao poseban i samosvojan stvaralački put. Zacrtao ga je pomoću oštre jezičike mačete kojom je prokrčio dostup do različitih kulturnih riznica, i harizmatičnom pojavom kojom je iskušavao različite društvene norme. Šalamun je živi paradoks: umetnik, koji u nedra narodne kulture stavlja eksploziv i podsmehuje se „velikoj misi slovenačkog jezika”, a u svakodnevnom životu čovek koji ljubazno okreće drugi obraz i nesebično pruža podršku mladim pesnicima i njihovom radu.
Šalamun poseduje nepoljuljanu veru u pesničku pozvanost, koja se otkriva u načinu na koji umetničko delo lebdi između „ne više” i „ne još”. Otkriva se u stilu kojim večnost progovara u slikama sadašnjice. Pošto je tragao za takvim stilom, već u Pokeru se „umorio od slike svog plemena i iselio se”, a potom je počeo da skuplja i prerađuje slike globalne sadašnjosti.
Za stipendiju Međunarodnog spisateljskog programa u Iowa City preporučio ga je Primož Kozak. Stipendiju je dobio, a za razliku od Kozaka Šalamun je još nekoliko godina ostao u Ajovi: najpre kao asistent na univerzitetskoj katedri za istoriju umetnosti, a potom kao pesnik u sazvežđu teskobne slobode. Skinuo se sa dojke majke Slovenije, oprostio od vizuelne umetnosti sa kojom je koketirao kao član OHO, međunarodno priznate grupe konceptualnih umetnika, i u potpunosti se posvetio pesništvu.
Ameriku je u 19. veku nemački filozof Hegel video kao „zemlju budućnosti, gde će se u vremenima koja dolaze razotkriti teret svetske istorije”. U 20. veku pratio ga je i Kozak. Ali, kada se Kozak sretao sa američkim navikama srca i društvenim obredima, posmatrao ih je kroz naočari slovenačkog intelektualca, više zabrinutog za sudbinu naroda nego za za slobodu pojedinca.
Šalamun ne prati nikoga. Ameriku doživljava kao ekran na koji projektuje snopove svetlosti koji dolaze iz jednog izvora: pesničkog ja. Interesuje ga samo sloboda pojedinca.
Piše na slovenačkom jeziku i nije postao američki državljanin. Nije dopustio da ga zavede obećanje o „brojnijoj čitalačkoj publici” i nije se uvrstio među književnike koji napuštaju jezik detinjstva i počinju da pišu na usvojenom jeziku. Jozef Konrad, Vladimir Nabokov, Samjuel Beket i Milan Kundera dokazuju da prozni pisci to mogu da učine, dok pesnik ne može da nadomesti jezik koji je prožet slikama njegovog detinjstva i igre, u kojoj je sve ozbiljno.
Granice Šalamunovog jezika, međutim, nisu granice njegovog sveta. Slovenačkim pipcima dodiruje raznovrsne svetove i jezike, tradicije i kulture iz kojih skuplja reči i životopise, ne bi li im dao pesnički oblik u kojem zatreperi lepota „sasvim drugog”. Šalamun je obnovio veru u umetnost koja nas izbacuje iz ustaljenog odnosa prema svetu i povlači u magični krug.
Životnu strast i estetsku pronicljivost u Šalamunovoj poeziji prepoznali su brojni čitaoci, najviše oni koji su imitirali majstora. Imitiranje kao najviši stepen obožavanja i divljenja - Šalamun danas ne predstavlja umetnički uzor i ugled samo za slovenačke, već i za brojne američke, evropske i azijske pesnike. „Šalamunovci” pišu i objavljuju na svakom ćošku savremenog globalnog sela, a Šalamunove knjige su dostupne u mnogim prevodima i na mnoge jezike.
Pazite: tu nije reč o pisanju na engleskom kao oruđu savremene međunarodne komunikacije! Tu nije reč o naučnim pojmovima sa međunarodno ustaljenim značenjima! Ne: tu je reč o poeziji koja je najličniji izraz onoga što nas sve prevazilazi. Tu je reč o načinu izražavanja koji se – kao ljubav i molitva – opire prevodu. A ipak je, uprkos prevodu u kojem se uvek nešto izgubi, očigledno ostalo dovoljno da Šalamunove pesme nadahnjuju ljude na čitavoj planeti. To je veliki uspeh, kakav slovenačka književnost nije nikada dostigla, ali zaista nikada!
Kada bi poezija bila spektakl, danas bismo listali međunarodni Journal of Tomaž Šalamun Studies sa istraživanjima o liku i delu, a Šalamun pesničke radionice ne bi vodio samo po brojnim američkim univerzitetima, već i u Sloveniji.
Poezija, međutim, nije spektakl a mi se i dalje upiremo iz petnih žila kao što su se upirali Kozakovi savremenici. Još uvek nismo pronašli duhovnu utehu. Utešimo se uranjajući u odlomak iz Šalamunove knjige Letni čas (Godišnje doba) (2010), i pritom ne zaboravimo da će biti kriv pred Bogom onaj ko Šalamuna čita ironično:
Kamion prevozi. Ne znam šta prevozi.
Čovek ima svetlozeleni sako.
Umoran sam. Od blaženstva sve me boli.
Dete je zaspalo.
II Otišao je onako kako je živeo: s blagim osmehom
U sredu popodne otišao sam u kratku posetu na prvi sprat zgrade u ljubljanskoj Dalmatinovoj ulici 11. Posedeo sam kraj prijatelja na samrti, koji je ležao pod velikim, sugestivnim platnima Metke Krašovec, svoje životne saputnice, podrške i oslonca, umetnice površine, boje i linije. Reči sedamdesettrogodišnjeg pesnika već su bile poprimile prigušeni ton, a ipak je to bio sasvim razgovetan šapat: naklonost, uokvirena osmehom. Kanuo sam nekoliko kapi vode na blago ispucale usne i pomilovao obraze, kao i uvek besprekorno obrijane. Poljubio sam ga u čelo i oprostio se od njega.
U subotu prepodne vozio sam se autoputem ka Gorici. Imao sam na nastup u okviru večernje svečanosti povodom prve godišnjice SMO, dakle „Slovenačkog multimedijalnog okna”, domišljatog pripovedačkog muzeja, koji su zamejski Slovenci podigli u Špeteru u Nediškoj dolini (ital. San Pijetro al Natisone). Metkin telefonski poziv mi je saopštio ono što smo već neko vreme slutili, bolje reći znali. Tomaž nas je napustio. Od prošle jeseni borio se s rakom.
Istekla je 2014. godina, istekao je život Tomaža Šalamuna.
Kao što znamo, rodio se 4. jula 1941. u Zagrebu, detinjstvo i mladost proveo je u Kopru a studentske godine u Ljubljani, da bi potom nekoliko godina živeo i u Meksiku i Americi, dok je redovno nastupao na uglednim međunarodnim festivalima i pesničkim recitalima. Već u svojoj prvoj knjizi pesama Poker (1966), izabrao je jedinstven, autentičan stvaralački put. Oštrom jezičkom mačetom prokrčio je put do različitih jezičkih riznica, a harizmatičnim stavom stavljao na probu različite društvene i estetske norme. Umro je u svom domu, okružen voljenima i volećima, Metkom, ćerkom Anom i sinom Davidom. Napustio nas je onako kako je i živeo: budnih očiju, blagog osmeha i otvorenih dlanova.
U subotu veče, u špeterskom muzeju se pred stotinu posetilaca odvijala svečanost: prvi deo sa okruglim stolom i drugi deo sa filmskom prezentacijom slovenačke poezije od romantičnog pionira do savremenih cicibana. Slovenačka poezija počinje sa Francem Prešernom. S nastupom Tomaža Šalamuna pretvara se u tradiciju. Modernizam je dobio pravo na reč. Danas, tu reč u četrdeset i jednoj zbirci poezije čitamo kod kuće, a u različitim prevodima mnogobrojnih prevodilaca i prevoditeljki - bukvalno - po celom svetu, uključujući i obe Amerike i Kinu. Nikada do sada slovenačka poezija nije iznedrila estetiku takvog globalnog dometa, kakav je ostvarila sa Šalamunovim opusom, često nagrađivanim u Sloveniji i u međunarodnom prostoru, prošle godine, na primer, „južnoslovenskim Nobelom”, Njegoševom nagradom.
Na značaj Šalamunove poezije podsetio nas je prigodnim uvodom Miha Obid, slovenački pesnik iz Čedada i urednik svečane priredbe u SMO. Vest o pesnikovoj smrti je tako našla svoj put u – ne medijsku, već - živu javnost najpre na krajnjoj margini slovenačkog kulturnog prostora. Kako, pre svega, prikladno i rečito!
Šalamun je, naime, u svom umetničkom delu neprestano prelazio rubove, barijere i granice, s obzirom na to da je istovremeno živeo u mnogim jezicima, kulturama i ličnostima. Bio je paradoks koji hoda: poezijom je u nedra narodne kulture stavljao eksploziv i uprkos kazni i neprijatnim posledicama podsmevao se „velikoj misi slovenačkog jezika”, a u svakodnevnom životu se pretvarao u gospodina bečkih manira i mediteranske živosti. Ljubazno je podmetao drugi obraz i nesebično pružao podršku mladim pesnicima, pozivao ih na ručkove i snabdevao knjigama, idejama i kontaktima.
Šalamun je imao nešto što posebno univerzitetski stručnjaci za književnost nikako ne mogu da svare: imao je nepoljuljanu veru u apsolutnu pozvanost, veru u umetnost koja hronološko vreme stavlja u zagrade i izbacuje nas iz ustaljenog odnosa prema svetu, povlači nas, dakle, u magijski krug, dok nam istovremeno sasvim jasno otkriva razliku između vokacije s jedne i profesije s druge starne.
Vokacija je poziv, dakle pozvanost za nešto, dok profesija nije ništa drugo do svetovno poštovanje normi i standarda. Poziv i pozvanost se u Šalamunovom delu otkriva pomoću stila kojim umetničko delo lebdi između „ne više” i „ne još”. U traganju za takvim stilom on se, kao što znamo, umorio od slike svog plemena i iselio se, a potom je počeo da skuplja i prerađuje slike globalnog svakodnevlja.
Zbog toga nimalo ne čudi to da ga tradicionalni humanisti i uskogrudi nacionalisti ne vole: Šalamun piše na slovenačkom, iako granice njegovog umetničkog jezika ni najmanje nisu granice njegovog doživljajnog i idejnog sveta. Slovenačkim senzorima on dodiruje mnogobrojne tradicije iz kojih skuplja reči i opise ne bi li im potom dao pesnički oblik u kojem će zasijati lepota onog „sasvim drugog”. Taj oblik je dobio osobine geografske karte za radoznali i darežljivi duh koji halapljivo i strasno beleži mnogobrojne preobražaje svakodnevice i prosejava ih kroz sito ličnog iskustva i originalne vizije zato da bi istovremeno mogao da razmenjuje poglede sa neuhvatljivim trenucima i sa večnošću.
Što se mene tiče, ja gledam samo kroz vetrobransko staklo i bočne prozore moje xsare piccaso na nedeljnom povratku iz Špetera. Vozim kroz promajnu Vipavsku dolinu. Primećujem iznenada zavejano odvajanje za Šempas i… pomišljam na rane sedamdesete, kada je umetnička grupa OHO, čiji član je bio i Tomaž, isprobavala život u komuni na rubu ovog sela. Vozim se kraj Postojne uz divlje udarce bure i … setim se prve polovine osamdesetih kada smo nastupali u tamošnjoj biblioteci, prolazim kraj Vrhnike i … setim se ranih devedesetih i zabavnog zajedničkog ručka na ubogom julskom izvoru Ljubljanice, vozim, i razmišljam o našem životu koji kratko traje, žurim kući da još jednom zaronim.
U šta? U knjigu pesama pod naslovom Dojenčki (Bebe), poslednju od knjiga koju je autor držao u rukama (knjiga pesama Orgije samo što ne izađe u Študentskoj založbi). Kako to znam? Moj primerak ove zbirke Tomaža Šalamuna krasi posveta. Napisana je drhtavom rukom uz zahvalnost za veoma kratku impresiju o njenom čitanju: pesme iz zbirke Dojenčki čitam pretvarajući se u telo preko kojeg pada popodnevni pljusak sitnih kristala i tankih iglica koji stvara pomešana osećanja začuđenosti, blaženosti i bola. Mali izveštaji sa nepreglednog terena po kojem se kreće pesnikov duh, ovde se usput sastavljaju i već isparavaju kao uzorci na vlažnoj koži koja se polako suši. Dojenčke čitam sa zahvalnošću za otkrivanje mnogobrojnih nijansi gipke duše i lebdećih reči, koje su upravo zbog toga i te kako primerene za naš raspadajući svet.
Napustio nas je pesnik, ali njegova pesma traje i širi granice onoga što je moguće izgovoriti. Uvek iznova, naime, izriče ono što se opire izricanju. Drugim rečima, o onome o čemu ne možemo govoriti, moramo govoriti uvek iznova, upravo onako kao što čujemo u Orgijama:
Travu podižeš.
Stene podižeš.
Nebo podižeš.
III Prijatelji i pesnici
Dragi Tomaž,
Ovih dana sam malo lutao po Balkanu. Ne, ta rečenica previše zvuči kao fraza. Nisam besciljno »lutao«, na jugoistok sam otputovao sa ciljem, na kratko ući i izaći, kao i uvek. U Beogradu sam nastupio na festivalu povodom Svetskog dana poezije, a nedelju dana kasnije sam na Cetinju sedeo na sastanku žirija za Njegoševu nagradu. Nije tačno ni to da sam se šetao po ,,Balkanu˝, reč je, zapravo, o bivšoj Jugoslaviji. Ispravljam se zato što većina nas, Slovenaca, pogrešno doživljava Balkan kao sinonim za prostor između Alpa i Vardara. Oprosti, molim te, profesoru u meni, ali istorijski se precizno kaže da je Balkan tamo gde je nekadašnje Otomansko carstvo podiglo stalna i zbijena naselja, premda balkanski oblici ponašanja i navike duha ne poznaju nikakva ograničenja.
Prenosim ti pozdrave književnih poznanika i tvojih brojnih čitalaca, kako iz grada na ušću Save u Dunav, tako i iz stare kraljevske prestonice. Posebno toplo te pozdravlja prijatelj Milan Đorđević. Nakon što ga je pre nekoliko godina dok je prelazio ulicu na Terazijama zgazio sumanuti vozač automobila, mislili smo da neće preživeti. Teške operacije, meseci ležanja u bolnici ispunjeni nesigurnošću. Kući su ga poslali nekako skrpljenog. Moram reći da vidim kako se iz sve snage bori, očigledno da ima snažnu volju ali, tu su i dani kada ga bol ne napušta.
I dalje piše, objavljuje knjige i dobija nagrade. Posebno ga cene mladi srpski pesnici, kao što sam čuo ispod Knez Mihailove ulice, u podrumu književnog kluba Plato, prožetom dimom koji štedro podstiče posvećeno srkutanje piva i nehajno slušanje poezije. Ali, po povratku u skromni apartman na potkrovlju Filozofskog fakulteta, sve stvari na meni smrdele su na duvan.
Milan i dalje nosi gustu, kratku crnu bradu i njegove živahne i pomalo vragolaste oči ispod pramenja sede kose i dalje šibaju poglede od usana sagovornika pa do koje od petnaest mačaka sa kojima deli sto i klupu, ako ne i krevet. Neuređeni vrt je prepun njih, primetio sam da ih ima u svim razvojnim fazama; od malih pufnastih klupčadi do prilično ostarelih primeraka.
I dalje nosi debela stakla naočara uglastog okvira i zna da se glasno smeje, posebno onda kada neko u razgovoru upozori na paradoks. Međutim, ako živiš sa građanskom etikom koja pod krovom lično-ispovedne estetike vuče korene iz srpskog kosmopolitizma, u staroj porodičnoj kući na Dedinju, toj tradicionalno elitnoj četvrti u kojoj se nalazi i Kuća cveća, već sama ta činjenica je izvesno oličenje paradoksa, zar ne?
Ne čudi to da smo se tokom ta dva sata, istrgnuta iz prenatrpanog rasporeda, prijatno kikotali a nekoliko puta i gromko nasmejali, premda smo povremeno i zaćutali. Usput smo žmirkali u zenicu sunca koje je tog ranog, subotnjeg popodneva treperilo visoko nad gradskim uzvišenjem prekrivenim vilama u razvojnim fazama od dostojanstvenog propadanja do – češće – onih kičerajski renoviranih. Ograđeni travnjaci, cvetne nijanse voćnih stabala, ptičiji cvrkut iz šumaraka, kratki rukavi. Kažem ti, utvara privremenog savršenstva!
To poklonjeno vreme Milan je jednostavno i potresno opisao u pesmi koja mi je, nekoliko dana nakon što sam opet stupio na beton aerodroma Brnik, kapnula u elektronsko sanduče. Navodim je ovde u celini:
Sunce nas je s vedrog neba toplo grejalo
u bašti kada smo na drvenoj klupi sedeli
pesnik Aleš Debeljak i ja a u nas je gledalo
biće, mačka Živa, sad mrtva, kad smo počeli
da govorimo o sahrani pesnika Šalamuna
i još o mnogim i malim i velikim stvarima.
Sedeli smo na toj staroj klupi, sred dima
iz Alešove cigarete, te smo poput plotuna
ispaljivali, tačnije izgovarali, mnoge reči,
gledajući put ariša donesenog iz Medvoda
što raste ispred kuće koja nije neka pagoda.
Da, da, takvo neobavezno druženje ljude leči
od samoće i spasava nas od životnog mraka.
A za to nisu loše ni velike sise golih devojaka.
I tako u prijateljevanju nas ljudi baš tinjaju
vatre a mogli bismo njih nazivati i životima
dok daleko, kraj foka, Eskimi nečim vitlaju
sred predela gde su sneg i najledenija zima.
Naravno, pričali smo i o tebi, a kako ne bismo! Upravo ti si me upoznao sa Milanom koji je rodbinskim i spisateljskim putevima navraćao u Ljubljanu, družio se sa piscima Milanom Klečom, Jašom Zlobecom i Zdravkom Dušom i puno prevodio slovenačke književnike, od Tarasa Kermaunera do Draga Jančara, da brojne pesnike ne nabrajam. Opisao sam mu kako je na početku pronicljivog govora koji je Miklavž Komelj održao na tvojoj sahrani, ispod svoda belih Plečnikovih Žala* doletela ptica, zaustavila se na tamnoj urni i ostala nepomična sve dok se nisu začuli prvi akordi dalmatinske tugovanke »Sutra će te ponit«. Potom je odlepršala. Sasvim nestvarno. Slučajnost? Ma kakvi! U svakoj slučajnosti skriva se ključ. Sigurno nisam jedini koji je video tvoju dušu koja leti svuda tamo gde ljudi znaju da je ,,poezija zato što čovek nije Bog˝, kao što jezivo iskreno kažeš i sam. Hor je otpevao pesmu koju si sam izabrao. To razumem, ali verujem da je ptica nad pepelom morala da dobije smernice od apsolutne istinitosti. Vidi, tačno u ime toga smo vezani ,,velikim lancem postojanja˝, mi i vi, živi, mrtvi i još nerođeni.
Nedelju dana nakon posete Milanu, odleteo sam u Podgoricu i potom putem, uzbrdo i pravo do Cetinja. Gradić popločanih ulica i niskih kuća, ljupkih vila i živopisnih ambasada pod Lovćenom prvi put sam posetio kao turista, na maturantskoj ekskurziji 1980., a ipak ću zauvek pamtiti prvu pesničku posetu koja se dogodila nekih pet godina kasnije.
Da li je zaista prošlo trideset godina? Trideset godina, od kada sam bio momak veseo, lepe pesme rado pevao, iako samo u kupatilu, jer se u svoj sluh baš ne pouzdam, šlagere sam mrmljao! Strašno. Pesme sam recitovao na binama zadruga i narodnih biblioteka, svuda sam išao ako su me zvali. ,,Gde je radoznalost, tamo je poezija!˝, podučavao si vlastitim primerom.
Leto 1986. i Cetinjske staze, jugoslovenski književni festival na kojem su jedno veče posvetili tvom delu, a među učesnicima u raspravi bio sam i ja. Činilo mi se izuetnim to što tada, kao šegrt pesničkog poziva i kritičarske profesije, još uvek žutokljunac, nastupam na istoj sceni sa uglednima i slavnima iako nije nedostajalo ni izvikanih imena.
Najsvetlije iskre razprave prštale su na terasi Grand Hotela Cetinje koji je danas, nažalost, zatvoren. Tada je ogromna duguljasta piramida odsečenog vrha do jutarnjih sati slala uslužne konobare, da su opsluživali bučne stolove za kojima se stepen ubedljivosti debate merio flašama ispijenog vina. Mi, pisci smo pričali jedan drugome i preko drugog, prepirući se i pripovedajući anegdote koje, paradoksalno, trguju najkrhkijom robom na svetu: ljudskom osetljivošću.
Dobro se sećam tvoje anegdote. Tada sam je iz tvojih usta čuo prvi put, a potom još puno puta. Ukratko, nakon povratka iz Amerike, tokom druge polovine sedamdesetih, niko nije hteo da te zaposli i, tako si postao akviziter za prodaju knjiga, Jehovin svedok njihovog trženja. Ideš od vrata do vrata, nudiš priručnike za sakupljanje pečuraka, sam svoj majstor i slične stvari. Išlo ti je prilično loše ali potpuno te je oborila neka studentkinja. Nije te prepoznala, već je ponudu za kupovinu odbila prezrivo zapušivši nos: ,,Nosite to smeće, ja čitam samo Daneta Zajca i Tomaža Šalamuna!˝. Nasmejali smo se do suza, a tebi su se u mešavini samouverenog blaženstva i prefriganog šeretluka žarili obrazi.
Nema sumnje, na Cetinju te u književnoj republici svi poznaju. Opet ću se ispraviti: ne samo u Crnoj Gori, čiji predsednik ti je u jesen 2013., u cetinjskom Narodnom muzeju svečano uručio Njegoševu ili južnoslovensku Nobelovu nagradu za književnost, ne samo u Beogradu i Srbiji, stari moj, ne samo u bivšoj Jugi, poznaju te svuda na Balkanu. Ma šta poznaju, cene te kako nikada nisu nikoga od slovenačkih pisaca i kako su tek retke od svetskih!
Živ si, iako te nema.
Meni… meni ipak nedostaješ.
Tvoj Aleš
