Boris A. Novak

IN MEMORIAM: ALEŠ DEBELJAK (1961 – 2016)

Sarajevske Sveske br. 49-50

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Sećam se prvog susreta sa Alešom Debeljakom.
Bilo je to maja 1980, na književnoj večeri u Škofjoj Loki
koja se ,,u druženju" – dakle divlje i nezaboravno –
nastavila u stanu Jureta i Matjaža Potokara u Ljubljani.

36 godina kasnije ne mogu da verujem da ga više nema.
Koliko beskrajno siromašniji je naš svet,
od kada ga je pre nedelju dana napustio Aleš Debeljak!

Slovenački jezik je siromašniji za pesnika,
suptilnog prisluškivača i štimera
senke anđeoskih krila na licu prolaznika.

Nikada u životu nisam bio svedok tako munjevitog umetničkog razvoja...
Izraz razvoj je zapravo pogrešan, jer sugeriše proces.
Ne: Aleš Debeljak je kao Atena iskočio iz Zevsove glave,
već obučen u oklop, u sjajni oklop Poezije!
Jezik pesničkog prvenca Zamene, zamene bio je dijamantski izbrušen,
u njemu se, gust i raskošan, žario hiljadostruki vatromet slika.
Patrijarh avangarde, Tomaž Šalamun, bio je očaran svežinom stiha:
začuđeno se misao za krikom seli u govor.

Slivenost ritma, zvuka i značenja je kao elektronska veza omogućavala polivalentne poruke:

sinje tanka struna napinje ćutanje u vazdušastu jasninu
i kašičicom jatarne lepote gladi razapetu biserovinu.

Opevani svet se tu dešava unutar jezika. Ne napuštajući majstorsko brušenje jezika, Debeljak će ubuduće biti intenzivnije vezan opevanju vanjezičkog sveta. Taj zaokret je prvi put nagovešten u drugoj Debeljakovoj zbirci, u Imenima smrti: pesnički jezik je tu još uvek izuzetno bogat, iznenađujući i plodan u kobinatorici reči. A ipak, u toj knjizi se već javljaju JA i TI, glavne instance izricanja sveta koje u lepotu jezika unose monolog i dijalog, samoću i čežnju za drugim, nostalgiju kao istinu pamćenja, prolaznost kao istinu vremena i bol kao istinu ljudskog postojanja.
Aleš Debeljak je ključni pesnik slovenačkog postmodernizma. Artikulisao je Zeitgeist osamdesetih godina i poslednjih decenija, jer je na umetnički moćan i inovativan način izrazio melanholičnu egzistencijalnu atmosferu poznog časa: poetika naslednika radikalnog modernizma sve više se kristalizovala u etiku osluškivanja drugih i Drugoga, kako to kaže u magistralnom ciklusu Hronika melanholije, posvećenom Samjuelu Beketu:

ogroman prostor se skriva u simetriji
postojanja. sada si svet i ništa. i mirovanje smrti. jedan jedini. i svi drugi.

Izjednačavanje »jednog jedinog« i »svih drugih« najava je kasnijeg etičkog gesta solidarnosti koji dolazi do reči pre svega u zbirci Mesto in otrok (Grad i dete).
Slovar tišine (Rečnik tišine) gradira egzistencijalni stav iz Imena smrti: svet je ispražnjen, otet mu je smisao, ukus života je gorak, bića i stvari štrče iz ništavila, na trenutak zasvetle i iznova potamne natrag, vrativši se u ništa. Zato se u toj zbirci tišina javlja već u samom naslovu, reči ćutanje(muk) i glas su ključni simboli:

Jer umiru samo ljudi, ne i njihovo ćutanje.
A jata čvoraka koji se vraćaju kući su glasna.
Trebalo bi da digneš svoj glas. Govori sad!
Reci. Kako ćutiš i postaješ dah svih ljudi.

Pesnikov muk i dah postaju dah i reč svih ljudi u zbirci Grad i dete, gde radikalizacija pesničkog jezika dobija etičku zasnovanost. Posledica ekstatičnog pesničkog stava je osećaj odgovornosti za sudbinu ovog našeg jedinog sveta. Taj osećaj odgovornosti se kod Debeljaka rađa pre svega iz dva osnovna doživljaja koji su obeležili njegov život tokom devedesetih godina: rođenje deteta i kataklizmatično iskustvo rata koji, kao istorijski zemljotres, preti bezbednosti deteta i eo ipso i budućnosti sveta čiji jedini garant je upravo dete.
Aleš Debeljak nije napisao ni jednu jedinu lošu pesmu. Njegov opus je kristalno zaključen i obraća se temeljnom rasponu naše ljudskosti.

A ipak, ipak smo s njegovom smrću siromašniji za nenapisane zbirke pesnika koji je prešao dug i do sada neutaban put.

Poetika je izgubila svog tvorca,
pesnika, koji je svaku od svojih zbirki shvatao
kao čin izabranosti i pribranosti –
umetničke izabranosti i duhovne pribranosti.

Istorija književnosti je izgubila jednog od svojih aktera i istovremeno i mislioca, teoretičara koji je prvi rešio zagonetku Postmoderne sfinge.

Južnoslovenske književnosti su siromašnije za istoričara književnosti
koji je imao suptilnog sluha za njih u doba kosmičkog potopa,
ronioca i podvodnog arheologa, jedinog, koji je bio sposoban
da sa memorijskim kapacitetom svojih pluća zaroni na dah
do dna potopljene Atlantide, kao što je nazvao
kulturnu svest koja je nestala sa političkih mapa sveta.
Ispod površine je ugledao snovidne slike ruševina obrasle koralima uspomena.

Revija World Literature Today je siromašnija za jednog od svojih najprodornijih esejista.
World Literature, svetska književnost je siromašnija.

Generacija je siromašnija za neumornog ljubitelja žurki i nekrunisanog princa,
studentska Tribuna za buntovnog tribuna, revija Literatura za svog osnivača.
u kolofonu Nove revije najmlađi saradnik
upravo se pridružio spisku mrtvih urednika mrtve revije.

Mi, njegove kolege, pisci, siromašniji smo za Dibeldžeka, kako smo ga nazvali
tokom gostovanja u Tenesiju, marta 1991, dok smo sa Danetom Zajcom i Milanom Deklevom igrali ping-pong u podrumu prijatelja, pesnika Ričarda Džeksona.

Rok muzika je siromašnija za svog najrokovskijeg slušaoca i mislioca,
koji ju je utemeljio i do kraja svojih dana održavao intimni dijalog
sa pevanom poezijom Tomaža Pengova, Azre, Vlada Kreslina...

Intelektualna refleksija je izgubila anđela koji je znao da plače.
Intelektualna refleksija je siromašnija za onu autorefleksiju
koju donosi odsjaj,
odsjaj svetlosti,
odsjaj svetlosti u suzama,
u suzama na ljudskom licu.
Intelektualna refleksija, koja uvek želi da vidi jasno,
izgubila je vidovnjaka koji je video još jasneje upravo zato
što mu je pogled bio zamagljen od suza.
Tamo, gde čuvari granica postavljaju bodljikave žice, da bi ukrotili
talas begunaca, žena, begunaca, dece, begunaca, staraca, begunaca,
tamo, gde ekonomisti vide pretnju za produkciju i monopol koristi,
tamo je Aleš, taj anđeo, video višak suza, višak osećanja nad razumom,
enormnu produkciju suza tokom poslednje godine, u toj strašnoj godini
koja se sada okončava odletanjem anđela na poslednji put,
bekstvom preko poslednje granice, gde ga ne možemo više pratiti,
i ostajemo sami, izvan svojih granica, sa viškom svojih suza.

Ljubljana je siromašnija za onog koji su je opevao,
koji je znao da prizove mape grada svog detinjstva,
sa zapanjujućom nostalgijom ali bez sentimenta,
sa oštrom lepotom viđenja socijalne stvarnosti siromaštva
i sa prosvećenošću čuđenja nad milošću postojanja
i odrastanja u svetu, okrutnom i istovremeno divnom.
Ljubljana je siromašnija za svog pesničkog geometra i kartografa,
koji je bolnim i radosnim pokretom sećanja, za večna vremena opevao
voljene ulice, dvorišta, škole i vežbaonice, gde je odrastao i postao čovek.

Socijalna stvarnost je izgubila svog beskompromisnog hroničara
koji je znao da teškom čulnošću i čudesnom svetlošću pesničkom očuva
fabriku svog oca, fabriku svog dečijeg sećanja.

Tolikim mrtvima na upravo ovom mestu gde smo se okupili,
tolikim mrtvima pod našim još živim nogama na ljubljanskom groblju Žale,
i Alešovom prijatelju iz mladosti Boštjanu Seliškaru,
i životnom prijatelju Tomažu Šalamunu koji je i sam ovde počinuo pre punu godinu,
sada će se pridružiti i usamljeni šetač, krijumčar,
koji je toliko puta dolazio ovde da klekne i i nežno gladi trave, skoro do krvi.

Zagrebački hotel Dubrovnik biće siromašniji za svog stalnog gosta,
Ilica za odjek njegovog poziva, Trg bana Jelačića za posete slovenačkog bana.

Knez Mihajlova ulica u Beogradu je izgubila dalekog slovenačkog šetača,
sto Kod konja kontemplativnog posmatrača gužve na Trgu republike,
knjižara na uglu zgrade Albanija, na izvoru Terazija, pasioniranog čitaoca.

Redakcija Sarajevskih svezaka je siromašnija za jednog od svojih osnivača
i visokooktanskog motora povezivanja pisaca razdvojenih granicama.
Hotel Evropa u Sarajevu je siromašniji za najnačelnijeg Evropljanina
koji je spavao tamo ponekad ... pardon: po čitave noći bdio i debatirao,
i Evropa je siromašnija za najpametnijeg i najstrastvenijeg
zagovornika Sarajeva i Bosne. Kada smo tamo, jednog jutra,
pili kafu i deseti viski, skandirali smo u ritmu deseterca:
Jebeš zemlju / koja Bosne nema – jebeš Evropu / koja Bosne nema!

East Village u Njujorku biće siromašniji za radozlanost Srednjoevropljanina,
dokovi San Francisca biće tamniji za radoznalost Slovena,
Baltik će biti tiši za temperamentnog Mediteranca,
Beč će biti uskraćen za lucidni pogled od spolja
koji se nakon veka zaborava vraća kući, do secesijskog sna K. u. k.,
Budimpešta će biti hladnija za najtoplijeg suseda,
briselska knjižara Pasaporta će se osvrtati na reči
Aleša Debeljaka, pesnika mladog jezika i velikog srca.

Diplomatski hor Republike Slovenije je osiromašen za izuzetnog diplomatu,
Ambasadora nauka i ambasadora umetnosti,
koji je u najboljem mogućem svetlu predstavljao svoju domovinu
i suverenim znanjem i šarmom otvarao svaka vrata.

Republika Slovenija je izgubila svog cara,
upotrebim li žargonski, ali najtačniji izraz mlađe generacije.
A sada sasvim ozbiljno: Aleš Debeljak je bio briljantan!
Kakva šteta! Kakav nenadoknadiv gubitak!

Fakultet društvenih nauka je siromašniji za vrhunskog profesora,
lucidnog sociologa, kulturologa i religiologa,
ali još važnija je bila njegova pedagoška uloga:
studenti, diplomski i postdiplomski, doktoranti, asistenti i docenti
sada su siromašniji za velikodušnog, požrtvovanog mentora.

Transatlantski avionski letovi biće siromašniji za aboniranog putnika,
kojem je putovanje bilo kategorički imperativ,
koji je neprestano prelazio granice, ne da bi bilo šta zaboravio,
šta je dom i šta ostavlja za sobom, književni komparativista različitih svetova,
sociološki komparativista različitih kultura, vremenskih zona i časova,
religiološki komparativista različitih hramova i različitih pečata,
koje jedan isti Bog dahom utiskuje u vosak ljudskog bića, u materiju
za koju je ljudski komparativista Aleš Debeljak dobro znao
da je jedna jedina i svuda ista, bez obzira na boje i oblike
i kulture i frizure i kontinente i nijanse i jezike.

Naši okrugli stolovi biće siromašniji za genijalnog improvizatora
koji je govorio na tako lepom, bogatom i emotivno napetom jeziku,
kao da je reči koje je bacao u vetar vremena šmirglao mesecima.
Bili smo svedoci čuda rađanja žive, pesnički rezontantne misli.

Naše peticije i protesti biće siromašniji za najsnažniji utisak,
najpromišljeniju kritiku i najautoritativniji potpis.

Demonstracije će biti siromašnije za najhrabrijeg borca,
jednog od retkih sportista u književnim redovima, džudistu
koji je u mladosti u jugoslovenskom dresu učestvovao na međunarodnim takmičenjima,
i zato je na društvene sukobe odlazio sa neverovatnim unutrašnjim mirom,
u istom trenutku i oprezan i opušten, a mišićni tonus bi u ključnim trenucima
planuo u tačno odmerenim, »ubitačnim« verbalnim udarcima ...
u kojima nikada nije bilo ni trunke ličnog vređanja.
Jer, Aleš je bio sportista, korektna, beskrajno korektna ličnost,
drug i gospodin, saveznik i zaštitnik, borac i saborac...

Ja jesam i biću siromašniji za prijatelja koji me nikada nije ostavio na cedilu.
Uveren sam da jednako važi i za sve nas okupljene na ovom tužnom skupu:
Aleš Debeljak, Alex Dibeldžek, prof. dr džuda, pesnik sa crnim pojasom,
nikoga od nas i svih nas zajedno nikada i nigde nije ostavio na cedilu!
Ta vrsta solidarnog saveza na ličnoj, grupnoj i društvenoj ravni se
kao što znamo, plaća zlatnom valutom: vremenom, energijom, srcem, životom.
Od Aleša je zahtevala maksimalni oprez i davanje;
najskuplje ga je koštala, ali je takvu požrtvovanost stoički podnosio, džudista.
Bio je bogat čovek i razdavao se, krvodavalac, i razdao se.
Slovenija je danas siromašnija za nadarenog, hrabrog, lepog, dobrog čoveka.

A Dibeldžek je bio džudista, došao bi na utakmicu uvek kada je bilo potrebno.
Prilikom našeg poslednjeg susreta, u utorak, 26. januara,
dva dana pre njegovog neočekivanog i tragičnog nestanka,
u kafani Geonautika pod Kazinom, dogovorili smo se
da će učestvovati na našem sledećem spisateljskom forumu »5 do 12«:
taj protest je trebalo da se dogodi sutra, u petak, 5. februara, u prostorima Društva slovenačkih pisaca.
Umesto protesta, sutra će tamo biti komemoracija.
Bez Aleša Debeljaka ti protesti nikada više neće biti isti,
tako snažni, tako principijelni, tako duboko reflektovani,
tako visoko artikulisani. Siromašniji će biti, siromašniji.

A Aleš Debeljak će biti sa nama.
U ciklusu Hronika melanholije opsesivno se ponavlja refren: Uvek si.
Danas ga čujem i čujemo ga dok odjekuje: Uvek si, Aleš. I uvek ćeš biti.

Tokom tog dugog, lepog, toplog, poslednjeg prijateljskog razgovora
u Geonautici Aleš mi je pričao o roditeljima,
kako su ga kao dete grejali svojim telima
od duge, sive, ljute, radničke, socijalističke zime.
I o sestri Poloni, koju je kao princezu štitio svojim telom brata, džudiste.
Tiho i nežno je pričao o ženi Eriki, koju je rečima punim ljubavi toliko puta grlio
preko okeanskih razdaljina i sa kojom je stvorio dom
u najvećoj mogućoj ljudskog bliskosti i toplini,
tu, baš tu, u našoj sve hladnijoj subalpskoj kotlini.
I, sa iskrenim očinskim ponosom pričao mi je o deci,
o Klari, koja studira u Pragu i Simonu koji je dobrovoljac u Rigi,
i o Lukasu koji piše pesme. Onda sam ga otpratio do vrata Šubičeve gimnazije,
u koju se upisao Lukas i gde je brižni otac žurio na roditeljski sastanak,
i opraštajući se smo rekli: Vidimo se na protestu sledećeg petka!,
i ja sam pomislio: Bogat čovek je, taj moj prijatelj Aleš ...

I nestao je kroz ta tamna, visoka hladna Plečnikova vrata,
koja sam i sam bezbroj puta otvarao i zatvarao,
i za koja sam nakon dva dana saznao da su bila vrata njegovog Nepovrata ...
Danas znam da su na kraju Nepovrata i dalje vrata ...

I znam da sam bogatiji čovek, jer sam dugih, prekratkih 36 godina prijateljevao sa
Alešom Debeljakom, nesuđenim džudistom i pesnikom božjom milošću,
sjajnim akademskim kolegom, neustrašivim društvenim kritičarem i plemenitim čovekom.
Svi smo bogatiji, jer nam je svoje neverovatno bogatstvo
velikodušno, samopožrtvovano davao i razdao
Aleš Debeljak.
Za to bogastvo, Aleš – hvala ti! ...