Muharem Bazdulj, Mirjana Miočinović

MARGINA SLOBODE

Sarajevske Sveske br. 17

MUHAREM BAZDULJ: Gospođo Miočinović, rubrika Dijalog u Sarajevskim sveskama, u kojoj će ovaj naš intervju biti objavljen, već se isprofilirala u neku vrstu samo formalno dijaloške ispovijesti, a više zapravo u monolog u kojem osoba koja odgovara priča svoju životnu priču. Kad bolje razmislim, nije taj koncept daleko od koncepta Kišove nedovršene knjige Život, literatura. Zato bi osoba koja pita trebala, mislim, slijediti primjer Gabija Glajšmana. Računam da će budući čitaoci uhvatiti ovu aluziju. Zanimljivo je, međutim, da su učesnici mnogih prethodnih Dijaloga bili osobe generacijski bliske i osobe koje su se cijeli život međusobno družile. U tom smislu se, recimo, Andrea Zlatar u dijalogu sa Slavenkom Drakulić mogla prisjetiti Zagreba s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, a isto mutatis mutandis vrijedi i za Mihajla Pantića i Davida Albaharija u istom periodu, a u Beogradu. Naš Dijalog, jasno je, ne može biti takav te sam ja faktički prisiljen – poslužiću se Koestlerovom dihotomijom na koju sam prvi put naišao kod Kiša – u svojim pitanjima, umjesto ličnog koristiti civilizacijsko iskustvo. Hoću reći, pokušaću svako pitanje temeljiti na nekom citatu. A kad Vas želim pitati o godinama učenja, o studiranju u Beogradu polovinom i krajem pedesetih godina (već) prošlog stoljeća, najprije se prisjećam Kišovog predgovora Prevertovim pjesmama i jedne rečenice iz romana Tvrtka Kulenovića Istorija bolesti, rečenice koja govori o Vama: „Za vrijeme prvih mjeseci studija zaljubio sam se u jednu prelijepu, pomalo ekscentričnu, i u diskusijama koje su vođene poslije filmova u Kinoteci, izuzetno pametnu žensku koja je poslije postala njegova [Danila Kiša] žena“. Zanima me, dakle, kakve su Vam u sjećanju te beogradske godine s kraja pedesetih i s početka šezdesetih?

MIRJANA MIOČINOVIĆ: Ja bih, nažalost, vrlo teško i našla sagovornika iz svoje generacije, jer nas je malo preostalo, a među ovima još je manje onih koje bi zanimalo čega se ja sećam i šta mislim o tim vremenima. Uostalom, razgovor o „prošlim vremenima“ s ljudima iz iste generacije uvek pomalo liči „na sentimentalnu šetnju grobljem“ (Krleža) i zato je meni drago što s Vama vodim ovaj „dijalog“. Zavidim Vam samo na vašoj poziciji, jer bih se i sama radije koristila civilizacijskim nego ličnim iskustvom.
Reći ću Vam najpre šta je mene, iz tog ličnog iskustva, pripremilo da kroz te pedesete prođem s nepomućenim osećanjem radosti, uprkos svim prikraćenostima. Svešću razloge za to na jednu jednostavnu činjenicu: niko od mojih ni daljih ni bližih rođaka nije u tom ratu ubijen niti je iko od njih, što je mnogo važnije, bar za mene, nekoga ubio. Dakle, nisam doživela nevolje pobeđenih niti privilegije pobednika. Provela sam detinjstvo „onako kako mom skromnom staležu priliči“. A sukob između „partizana i četnika“ (da na to svedem opoziciju pobednik/pobeđeni) bio je izvan mog interesovanja zahvaljujući dvama iskustvima koja ću pomenuti.
Prvo se tiče četnika. Bilo je kasno proleće 1944, početak savezničkog bombardovanja Beograda, i cela se moja porodica sklanja u jedno od prigradskih sela (Veliki Mokri Lug). Selo je puno četnika jer se pripremaju za povlačenje s Nemcima. (A oni su danas, u tom istom gradu, zakonom izjednačeni s partizanima!) Kuća u kojoj živimo odvojena je ogradom od crkvene porte. Jednog dana kroz tu istu ogradu (tarabu) posmatram numeru jednog pelivana koji u jednom trenutku leže leđima na gomilu isitnjenog stakla i traži od prisutnih da mu neko skoči na grudi. Izdvaja se jedan mlad, snažan četnik (a svi su i inače pucali od zdravlja) i počinje nemilosrdno da skače po grudima onog nesrećnika. Ovaj sve otrpi. Kada je ustao, niz leđa, inkrustrirana staklom, slivala se krv. Priča o četnicima za mene je bila završena. Dolazi oslobođenje. Ja sam u trećem razredu osnovne škole, zahvaćena pionirskim zanosom. Jedan od zadataka bio je da prikupljamo odbačene konzerve i da ih donosimo u školu kako bi se one „preradile“. Mi, đaci, idemo od kuće do kuće, vučemo džakove, skupljamo konzerve od vrata do vrata, tragamo za njima po dvorištima i bog sam zna kako ostajemo živi uprkos silnim posekotinama od lima. Sve to dovlačimo u školu, ostavljamo u školskom dvorištu u kojem to mesecima trune... Ovaj prizor našeg uzaludnog rada stavio je tačku na moj pionirski zanos. Od tada, ja sam samo poslušno dete i štreber na koga bi danas upirali prstom.
Iz te dragovoljne izolacije izlazim početkom pedesetih fascinirana nekim neobičnim ljudima, tek koju godinu starijim od mene, za koje čujem da su „egzistencijalisti“. Bili su to uglavnom slikari koje viđam na koncertima, (jedina „zabava“ na koju mi otac dozvoljava da uveče iziđem). Tu upoznajem najpre Uroša Toškovića, zatim Leonida Šejku. Jedino Tošković nema otpor prema mojoj mešavini znatiželje i straha koja je drugima očigledno ličila na „malograđansko“ prenemaganje. On je prvi „slobodan čovek“ koji postaje moj dobar prijatelj.
Godine 1954. upisujem se na novoosnovanu grupu za Opštu književnost sa teorijom književnosti (tada na Filozofskom fakultetu), dakle spadam u prvu generaciju njenih studenata, među kojima je i Danilo. (Ja obično samo s prijateljima o njemu govorim ne dodajući uz ime i njegovo prezime Kiš.) Ma kako to zvučalo patetično, moram reći da je susret s njim za mene bio sudbonosan. Ja prosto nemam druge reči za jednu privrženost u čijem znaku protiče moj život više od pedeset godina. (Nastojaću da se u našem daljem razgovoru ne koristim ovakvim formulacijama.) Mislim da sam mu u tim mladim godinama zadala mnogo muke, da je moju suzdržanost pogrešno tumačio, da je njemu, mladiću oprljenom „vatrom pakla“, preosetljivom, moje ponašanje ličilo na nadmenost „devojaka iz dobrih kuća“, o kojima već tada, kao slobodan čovek, govori s ironijom. (U Mansardu je ugrađeno nešto od tog „gorkog taloga iskustva“ sa mnom.) Viđamo se na časovima, u Narodnoj biblioteci, povremeno na koncertima, na koje uglavnom dolazi zbog mene (među piscima je malo melomana, slikari su mnogo privrženiji muzici), u kinoteci o čijem bi uticaju na nas bilo pretenciozno da govorim posle Danila i Tvrtka (uzgred: lepo je pronaći tragove o sebi u sećanjima drugih ljudi). U tim godinama ja vrlo malo znam o mučnim stranama Danilovog detinjstva i mladosti. Već tada on oseća da ima „nečeg zazornog u patnji“, nečeg gotovo nedoličnog u „zloupotrebi sećanja“. O svemu tome saznajem mnogo kasnije, u zajedničkom životu, koji započinje 1962, pa i to tek kad sve bude savladano pisanjem. Verujem da ste u knjizi Skladište, u kojem je sabrana njegova prozna ostavština, pronašli jedan kratak spisak tema koje nisu ušle ni u Baštu, pepeo ni u Rane jade. Nabrajam ih: Seljak me davi; Bičevanje; „Mali gade“; Hleb; Kolači itd. Eto, nikad mi o tome nije govorio, a iza tih se naznaka kriju događaji koji su strašniji od svega što je opisao u svojim knjigama.
Kako sam tokom studija dve godine boravila u Francuskoj, radeći u porodicama (vodi se rat u Alžiru, mnogo je oficirskih žena, antipatičnih, nadmenih, sa puno dece – jer valjda i to ulazi u dug vojnika prema otadžbini – i tako ima mnogo posla za studente sa svih strana), ja nisam svedok Danilovih književnih početaka, naročito važnog razdoblja njegove saradnje u Vidicima. Izvan sam, dakle, i književnog života tih godina. No ako pogledate tekstove iz knjige Varia lako ćete zaključiti da je to već vreme otvorenosti prema svetu. Mi tad već imamo prevode Prusta, Džojsa, Broha, Žida, Foknera. Mi nismo odsečeni od sveta ideja, mi nismo izvan istorije ideja i stilova. I to sam uvek smatrala našom nepobitnom i suštinskom prednošću u odnosu na zemlje Istočnog bloka, što je naročito postalo očigledno šezdesetih godina (valjda se zna da mislim na prošli vek). Ne možete imati takav umetnički procvat na goloj ledini opresivne ideologije. Pogledajte samo Sovjetski Savez. Sa dolaskom Staljina na vlast, sa likvidacijom velikih pisaca iz dvadesetih ili njihovim ućutkivanjem, to je uistinu „pusta zemlja“, i to ne samo zbog zaraznog straha već i zato što nema strujanja ideja. U vreme „perestrojke“ pokazalo se da nema ničeg u tajnim pretincima umetnika, da nema bunkerisanih rukopisa – gde ideologija zapuši sve prolaze novinama asfiksija je neizbežna.

MB: U svom oslanjanju na dokumente, a kad je riječ o sedamdesetim godinama prošlog stoljeća spomenut ću dva pisma upućena Borislavu Pekiću, a objavljena u knjizi Korespondencija kao život. Prvo od ta dva pisma potpisao je Danilo Kiš, a napisano je u Francuskoj, u Gentillyu šesnaestog jula 1970. godine. U njemu između ostalog stoji: „Mira takođe vredno radi na svojoj tezi. Skoro nikog ne viđamo ili sasvim retko. Ljubu Popovića, Dadu...“ Nepunu godinu dana kasnije (sedmog juna 1971. godine) pismo Pekiću iz Beograda potpisujete Vi, a u njemu stoji: „rad više-manje traljav, mada su mi planovi ogromni“. Želim Vas, dakle, pitati o životu s Kišom u Francuskoj i Beogradu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, o vremenu kad Vi pišete svoju doktorsku tezu, a Kiš piše Peščanik. Nešto se, naravno, naslućuje iz ovih pisama: mnogo rada, potmulo nezadovoljstvo, druženje sa slikarima... Čega se još sjećate iz ovog perioda?

MM: To nije naš prvi zajednički boravak u Francuskoj. Od 1962. do 1964. živimo u Strazburu gde je Danilo lektor za srpskohrvatski. (Taj boravak u Francuskoj ne bi bio moguć bez svesrdne podrške našeg dragog profesora Vojislava Đurića, osnivača naše katedre, jer u to vreme dobiti državnu službu u inostranstvu kao nepartijac, kako se tada govorilo, bio je slučaj bez presedana.) To su za nas neobično važne dve godine, u prvom redu, naravno, za Danila. Za te dve godine napisao je Baštu, pepeo, preveo Kornejevog Sida, Kenoove Stilske vežbe, dopunio svoje prevode Adija, zajedno smo preveli Lotreamonova sabrana dela koja su, pored Maldororovih pevanja, obuhvatala još i poeziju i pisma. Obišli smo Španiju, Frankovu, ne zaboravite, sa našim prijateljem, lektorom za poljski, Vladimirom Križinskim (koji se, naravno, nikad više nije vratio u Poljsku i sad je veoma cenjen profesor komparatistike u Montrealu). Ovaj put kroz Španiju omogućio nam je uvid u drugu vrstu autoritarnog režima, sumornog, klerikalizovanog do opskurantizma. Danilo se tog puta retko sećao. Mislim da ga je to podsećalo na klerikalnu, fašizovanu Mađarsku njegovog detinjstva. U Skladištu, među beleškama iz 1978, naći ćete jednu koja glasi: „Španija 1964: Da li sam ikad bio u Španiji: Peščanik“. U Peščaniku („Beleške jednog ludaka“, II, 20) opisana je paella valenciana kao „daleki mitski pejzaž“. No, očigledno, nije sve predato zaboravu, jer citirana beleška svedoči o pokušaju, pa i potrebi, da se tog putovanja seti.
Naš povratak u Beograd, u leto 1964, označio je početak intenzivnog druženja sa Leonidom Šejkom, Marijom Čudinom, Radomirom Džonijem Reljićem i čitavom svitom njihovih prijatelja, među kojima, čini mi se na sreću, osim Danila i Marije, nije bilo pisaca kao stalnih članova. Ja nikad nisam videla na okupu lucidnijeg, ojađenijeg i veselijeg sveta. Oni su svi skupa bili jedna stilska figura – oksimoron. Bio je to istovremeno jedan visoko politizovan svet u kojem sam ja imala samo ulogu jednog od saputnika koji je prihvaćen kao ravnopravan sagovornik. Već smo u to vreme znali sve što se i u svetu moglo znati o sovjetskim logorima, tu su Šejka i Danilo, vukući svoje gitare od jednog do drugog mesta naših sastanaka, pevali Okudžavu, logoraške pesme, raspravljalo se o umetnosti, stalno smo jedni od drugih nešto saznavali, nešto naučili. Dopuštam sebi da kažem da su to bila poslednja druženja starinskog kova koja znaju za sreću zajedništva, međusobnog poštovanja, interesovanja za ono šta drugi radi. No ono što smatram posebno važnim, a što je, očigledno, posledica našeg uvida u destruktivnu snagu komunizma, u njegovo sistematsko zatiranje slobode ne samo u Sovjetskom Savezu već na celokupnom prostoru njegovog uticaja, mi smo znali da cenimo, neuporedivo više od ostalih, tu marginu slobode koja nam je bila ostavljena. Sistem na čijem smo rubu živeli tih šezdesetih godina, nećete mi verovati, bio je za nas uglavnom predmet šala. Nismo živeli u strahu od njega, a naši su razgovori bili slobodni jer smo imali poverenje jedni u druge. Uzgred rečeno, na moje je ime – a na moju izričitu želju, kako bi primalac bio što neutralniji – godinama, bez zastoja, stizao ruski emigrantski časopis Posev. Preporuku da ga besplatno dobijam dao je moj stari drug sa studija, Mihajlo Mihajlov, u jednoj kratkoj pauzi između dve robije. Naravno, kada je Miša, samo što se domogao slobode, sa Šejkom i nekim prijateljima iz Zadra i Zagreba, pokušao da osnuje nezavisni časopis s političkim pretenzijama, iznova je dospeo u zatvor u kojem je i Šejka, iz istog razloga, proveo nekih mesec dana. Pričam ovo da ne biste pomislili kako smo mi gajili iluzije o svetu i sistemu u kojem živimo. Ponavljam, mi smo, zbog uvida u njegovu pravovernu verziju, znali da cenimo ono što je nas u prvom redu zanimalo, a to je ta margina slobode saznavanja i izražavanja. Zato niko iz tog kruga ljudi nije upao u klopku šezdesetosmaškog levičarskog zanosa. Taj ih je pokret, na čijem su čelu uglavnom bila „deca komunizma“ (među njima i Ljubiša Ristić i Milorad Vučelić, buduće žestoke pristaše Mirjane Marković i Slobodana Miloševića), čak i plašio.
(Ne mogu da ne dodam, gledajući iz današnje perspektive na te godine, da je ondašnji režim imao mnogo više sluha za prave vrednosti od ovog današnjeg. Primera radi: Reljić je bio najmlađi dobitnik u istoriji prestižne Politikine nagrade za slikarstvo /1965/ i Prve nagrade na III trijenalu jugoslovenske umetnosti u Beogradu /1967/. Šejkine je slike otkupio Muzej savremene umetnosti još za njegovog kratkog života /umro je 15. decembra 1970/, Danilo je dobio NIN-ovu nagradu za Peščanik 1973. Pojava tim čudnija kad se zna, a znalo se i tada, da je Reljićev otac bio kraljevski oficir blizak Dražinom pokretu i da su ga ubili partizani te mu se i grob ne zna, a Šejka sin ruskog emigranta koji nije imao nikakvog razloga da bude blizak komunistima. Danilo dobija nagradu u času kad su miljenici srpskih vlasti predstavnici takozvane stvarnosne proze, tog prvog ploda na stablu narodnjačke književnosti i celokupne buduće turbofolk kulture, završno sa saborom trubača u Guči koju „ko ne voli ne voli ni Srbiju“, kako bi rekao njen premijer Vojislav Koštunica.)
Danilo je u to isto vreme imao i književno bratstvo po srodnosti sa Pekićem, Mirkom Kovačem, Filipom Davidom i Mirom Glavurtićem. To su bile književne seanse (ako se ne varam, uglavnom kod Pekića) u koje niko drugi nije imao pristupa. Malo znam o tome, osim da su jedni drugima čitali svoje tekstove. Ne verujem, međutim, da su pri tom bili smrtno ozbiljni.
Oprostite za ovaj predugačak uvod u odgovor na Vaše pitanje, ali nisam mogla da preskočim nekih šest godina života koje su mi možda najdragocenije.
Dakle, 1970. Danilo i ja provodimo u Parizu šest meseci, od toga četiri u ateljeu Petra Omčikusa, u Žentijiu, predgrađu Pariza, udaljenom od Monparnasa i naše omiljene kafane „La Rotonde“ samo nekoliko stanica metroom. Dobila sam šestomesečnu stipendiju od Francuza, zahvaljujući tadašnjem kulturnom atašeu, gospodinu Michelu Sciama koji nam je bio prijatelj. Pripremam tezu o Antininu Artaudu koga sam otkrila za vreme našeg boravka u Strazburu (završiću je tek sedamdeset četvrte). Nikada svoj rad nisam stavljala ispred Danilovog, ne zato što sam velikodušna već zato što sam, na sreću, dovoljno pametna da procenim šta je važnije. Moje divljenje za dar, ne samo Danilov, već mnogih od onih koje sam pomenula (mislim na Šejku, Čudinu i Reljića, u prvom redu) bilo je gotovo oblik religioznosti, jedine za koju znam. I ako se usuđujem da nešto kod sebe pohvalim, to su sposobnost da ga prepoznam i sluh za umetničku vrednost, sluh koji je Danilo poštovao koliko mu se čudio (on je iskreno mislio da taj sluh poseduju samo umetnici, oni pravi).
To „potmulo nezadovoljstvo“, koje s pravom osećate u mom pismu Pekiću iz 1971, povezano je s mojom nesigurnošću koje se sigurno nikad ne bih oslobodila (mada nikad sasvim) da nije bilo Danila.
Što se tiče druženja sa slikarima koje Danilo pominje, to je već dalek odjek nekih nekadašnjih bliskosti. Dado je Danilov drug sa Cetinja, tri godine stariji od njega, koga ja lično tek tada upoznajem. (U Vidicima, decembra 1955, pojavio se njegov portret Danila, čudesan, potresan i nažalost izgubljen. Fotokopirala sam ga i on je objavljen u prvom izdanju Gorkog taloga iskustva.) Dado, međutim, živi u Herouvale, selu dosta udaljenom od Pariza, gde ga i posećujemo, a potom retko viđamo. S Ljubom smo bliski, on i njegova supruga, arhitekta Nataša Jančić, uvek su bili spremni da nam pomognu, ali Ljuba nije sagovornik, on je egoman, opsednut brigom za svoje telo, prodajom svojih slika i naučnom fantastikom. A čemu to vodi najbolje pokazuje njegovo ponašanje devedesetih: on veliča Miloševića, „pravednu srpsku stvar“ dok njegove slike krase najveće beogradske hotele...

MB: A propos Pekićeve korespondencije, znakoviti su mi neki onovremeni privatni odjeci i reagovanja na famozni Kišov esej o nacionalizmu iz kojih kao da se već mogu predvidjeti tragični događaji iz devedesetih, a i ponašanje nekih pisaca i intelektualaca u ta zla vremena. Još u maju mjesecu 1974. godine, recimo, Dragoslav Mihailović iz Bordeauxa piše Pekiću kako je sreo Kiša, kako o spomenutom eseju o nacionalizmu „ne misli ništa lepo“ te kako smatra da je politički dio eseja „naprosto degutantan“. Isto tako, Mihailović misli da zna šta Kiš misli o njemu („On odlično zna da ja nisam nikakav nacionalista“), te – kad smo već kod degutantnosti – zbilja degutantno završava: „Pričati sa Kišom poslednje dve-tri godine za mene je isto takvo zadovoljstvo kao što je čučati u govnima do guše i ja sam se posle tog razgovora upravo tako i osećao“. Kad se u sjećanjima vratite u to vrijeme, da li je stvarno – kako bi kazao Bob Dylan – linija već bila povučena? (Možda ovdje vrijedi citirati i Vaše riječi iz intervjua koji je 1996. godine vodio pokojni Frano Cetinić, ono mjesto gdje govorite o „ranom dokazu da su komunisti i nacionalisti uvek imali neku 'tajnu vezu', da su uvek bili upućeni jedni na druge“.)

MM: Mnoge se stvari menjaju u našem društvu od samog početka sedamdesetih. Imate najpre „maspok“ u Hrvatskoj i njegovo gušenje, pa krah liberala u Srbiji (možda i zato da bi se uspostavila ravnoteža u kažnjavanju ta dva već tada potmulo antagonistična suparnika). U Srbiji imate prve znake, ako ne gušenja, ono svakako sve većeg marginalizovanja svih modernih pokreta, pre svega u književnosti. Tada i nastaje pojam takozvane stvarnosne proze, neprikosnovenog miljenika oficijelne kritike. A ona nije „stvarnosna“ zato što je istinita već je „istinita“ zato što je opisana „stvarnost“ (bilo savremena bilo istorijska) „čisto“ srpska. No to stanje najbolje dijagnostikuje sam Danilo u tekstovima koji prethode intervjuu iz 1973. gde je i glasovit (i ubrzo ozloglašen) odeljak o nacionalizmu, kasnije citiran u Času anatomije. To su dva kraća teksta („Mi pevamo u pustinji“ iz 1971. i „Za pluralizam“ iz 1972), oba uključena u knjigu Homo poeticus i bolje je da ih neko danas pročita no da ih ja parafraziram.
Što se pak Dragoslava Mihailovića tiče, nikad u tom dragom čoveku iz prvih godina našeg poznanstva krajem šezdesetih nisam mogla da naslutim jednog mahnitog nacionalistu iz ovih poslednjih godina. Znam za njegov i Danilov sukob u Bordou, sukob kojem nisam prisustvovala, iako sam tada bila u tom gradu, ali mi je Danilo, po povratku kući, govorio o njemu s onim užasom u očima koji sam potom iznova videla tek kad je, samo dve godine kasnije (1976), počela afera oko Grobnice za Borisa Davidoviča. A što se pomenutog pisma tiče, koje gospođa Pekić, priređivač prepiske, nije našla razloga da cenzuriše (što, uostalom, i nema pravo da čini) iako je cenzurisala sva „nedolična mesta“ u pismima svog muža, ono me je porazilo. Moja je reakcija bila sledeća: iz Danilove ostavštine fotokopirala sam tekst kojim on sa žarom preporučuje Gallimardu da objavi Mihailovićev Petrijin venac, na njenom sam kraju dopisala samo, kao u kakvoj naučnoj fusnoti, „Uporediti: Borislav Pekić, Korespondencija kao život, str. 355“, stavila u koverat na čijoj sam poleđini napisala svoje ime, prezime i adresu i poslala mu na SANU. Njegove mi reakcije na to nisu poznate, ali simptomi njegovog užarenog nacionalističkog ludila ne samo da ne slabe, već sada dobijaju gotovo groteskne razmere.
Bila bi preduga priča o vezi između komunista i nacionalista i za njeno obrazlaganje ima mnogo kompetentnijih ljudi od mene, recimo gospođa Latinka Perović. Ona se za ovu priliku može svesti i na nekoliko Danilovih rečenica iz dvadeset prve „Varijacije na srednjoevropske teme“ (1986): „Srpska kultura, vezana kroz istoriju u prvom redu za Rusiju i pravoslavlje, još čuva u sebi tu mističnu vezu. Srpski nacionalizam se hrani mitologijom slovenskom i ruskom, čak i onda kad odbacuje boljševizam: pravoslavlje i ruska književna tradicija, panslavizam i Dostojevski (...) imaju danas istu privlačnost kao Blokova pesma o Skitima, Jesenjin ili Majakovski. (...) Tu se ukrštaju, dakle, dva mita: panslavizam (pravoslavlje) i revolucionarni mit. Kominterna i Dostojevski“. (Uzgred: ovu je temu izbacio iz izdanja „Varijacija“ u časopisu Književnost, 1990, njen glavni urednik Vuk Krnjević, misleći da poseduje jedini primerak tog teksta i da je on prvi koji ga objavljuje. Tekst je inače prvi put štampan u časopisu Gradac još 1987.) Ova se priča može završiti dvema činjenicama. Borislav Mihajlović Mihiz, usmeni propagator ove prividne mezalijanse, završio je svoj život, bar tako sam čula, duboko ojađen posledicama svog kafanskog laprdanja, kojim je pre svega uveseljavao srpske komuniste. Danas Tomislav Nikolić, trenutni lider radikala, vidi Srbiju kao jednu od ruskih gubernija, a politika para Tadić–Koštunica nastoji da tu viziju i ostvari.

MB: Osamdesetih godina Kiš piše Enciklopediju mrtvih, a naslovna priča ove knjiga posvećena je Vama. (U svojoj izvrsnoj monografiji Viktoria Radics kaže: „Nije tajna da je M. kojoj je ova novela posvećena, i koja je usnila san o biblioteci, zapravo Mirjana Miočinović“.) To je također i vrijeme Kišovog džojsovskog progonstva. Danas je moderno mistificirati Kišovo „predosjećanje građanskog rata“ (Gyorgy Konrad čak tvrdi da je Kiš doslovce rekao da će u ratnom raspadu Jugoslavije Bosna najkrvavije proći). Kako u Vašem sjećanju izgleda ta decenija koja je prethodila krvavim devedesetim?

MM: Za mene lično to je jedno sumorno razdoblje. Danilo i ja se rastajemo 1981. Koju godinu kasnije umire moja draga prijateljica Marija Čudina (1986), te iste godine lekari u Americi konstatuju Danilu rak na plućima. Slede tri strašne godine neizvesnosti i naše bliskosti „s onu stranu dobra i zla“ i njegova smrt 15. oktobra 1989. U prvoj polovini te decenije ja gotovo da ne registrujem pojave u društvu, u nekoj, do tada meni nepoznatoj usredsređenosti na sebe samu. U meni se budi stari štreber, ja gotovo nikud ne izlazim i mnogo radim (pišem eseje koji će kasnije ući u knjigu Pozorište i giljotina, prevodim neke knjige iz teorije pozorišta i književnosti, Gerarda Genettea i Anne Ubersfeld, recimo). To su i godine mog lepog prijateljstva sa Mirkom Kovačem i njegovom suprugom, slikarkom Slobodanom Matić. Godine druženja sa Predragom Čudićem, Ibrahimom Hadžićem, Milišićem i Jelenom Trpković (u to vreme oni često borave u Beogradu). Ima i drugih, ali oni već ne zavređuju da ih se setim.
Iz tih ranih osamdesetih godina pamtim još samo nerede na Kosovu i žestoku represiju srpskih vlasti nad kosovskim Albancima, pamtim svoje studente Albance koji zbog tih događaja napuštaju studije i odlaze iz Beograda i sećam se da sam na jednom času uputila u svoje ime izvinjenje zbog postupaka srpskih vlasti prema njegovim sunarodnicima mom tadašnjem studentu Ulisu Fehmiji, sinu Bekima Fehmije i Branke Petrić. Na taj me je događaj, pre koju godinu, u Sarajevu, podsetio Mirsad Tuka, moj student iz Ulisove generacije i klase, i bilo mi je drago što se i on toga seća.
Od časa kad Milošević dolazi na vlast poput kakvog pučističkog generala, stvari se drastično menjaju, tako drastično da nema te lične nevolje koja bi vas sprečila da te promene zapazite. Dosta sam govorila o tim godinama, na način na koji sam znala i umela, u nekim svojim tekstovima i intervjuima s početka devedesetih uključenim u knjigu Nemoć očiglednog (Beogradski krug 1997) i volela bih da ovom prilikom poštedim sebe, ne sećanja na te godine (one su, uostalom, upisane u vidu posledica u sadašnjost i sećanje na njih ne može se izbeći, ono je čak i poželjno), već ponavljanja.
S Danilom sam u tim godinama malo razgovarala o politici, sve je u njoj tad bilo tako nepodnošljivo vulgarno, tako zastrašujuće masovno vulgarno da se o tome nije moglo razgovarati s nekim ko je smrtno bolestan. Njegovo se vreme nije smelo na to traćiti. A to da je on sve video i razumeo bilo je jasno. Da li je baš rekao ono što Konrad tvrdi da je rekao i mogućno je i verovatno, ali neproverivo. Ali postoji i pisana potvrda tih njegovih slutnji. Na pitanje italijanskog novinara, kako bi sažeto opisao jugoslovensku stvarnost 1988, Danilo je odgovorio: „Rizik komadanja i građanskog rata potencijalno postoji, ali želim da budem optimista, iako su težnje u korist jugoslovenskog jedinstva u manjini. Postoje tragovi prošlosti, dugo vremena skriveni, koji sada sa žestinom izbijaju. Moramo da preživimo i ne zaboravimo svoju evropsku maticu. Jedna knjiga o Jugoslaviji? Opisao bih Gargantue i Pantagruele, koje razdire ogroman apetit, i skup učenjaka, komunističkih i nekomunističkih, koji govore, čak i među sobom, jedan nerazumljiv jezik i ne uspevaju da komuniciraju sa stanovništvom“ (Gorki talog iskustva, Prosveta, 2007, str. 305). Istovremeno ističe, u drugom intervju iz iste godine, da „više nije mogućno individualizovati suštinske razlike između Jugoslavije i drugih zemalja Istoka“, dakle svestan je Miloševićeve autoritarnosti i senke koju on baca na celu zemlju.
Enciklopedija mrtvih koju pominjete na početku pitanja izvan je konteksta ovih događaja, njena se fabula završava kada ova stvarnost započinje. Posvećena je meni, a govori o životu mog oca koji je umro na samom kraju 1979. Primila sam je kao ex voto i u svoje i u očevo ime. To je sve što mogu da kažem o priči koju mnogi smatraju jednom od najlepših u istoriji svetske književnosti.

MB: Početkom oktobra 1991. godine Vi činite jedan istinski častan potez, potez koji je, koliko znam, bio ne samo prvi nego i jedini primjer takvog antiratnog angažmana. Mislim, naravno, na Vaše pismo dekanu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, pismo koje ću ovdje citirati u cijelosti jer mislim da je i te kako važno, ne samo u Vašoj biografiji nego i u – ma kako to zvučalo – intelektualnoj istoriji južnoslovenskih naroda:
„Dekanu fakulteta dramskih umetnosti
Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi. Sa današnjim danom, dakle, ja prestajem da držim nastavu iz predmeta Istorija jugoslovenskog pozorišta i drame u narednih mesec dana. Molim da mi se obustave sva novčana primanja za mesec oktobar, a ukoliko za to vreme u ovoj zemlji ne bude uspostavljen mir, ja ću napustiti ovu školu.
Beograd, 7. oktobar 1991.“
Poštovaoci poezije Milana Milišića sjetit će se da ovo pišete neposredno nakon njegove tragične smrti, a Vi sami ste negdje Milišićevu smrt naveli kao neposredan povod za ovakav Vaš čin. Volio bih da mi kažete nešto o Vašem životu u Beogradu u prvoj polovici devedesetih, o posljedicama ovog Vašeg pisma, o tome kako ste doživjeli rat koji se pokazao čak i užasnijim nego se s jeseni 1991. godine činio? U svom eseju o Kišu Susan Sontag piše kako su Sarajlije za vrijeme opsade žalile što Kiš nije živ, žalile su što nema njega da digne glas protiv divljaštva, njega koji je bio – kako je rečeno još prije formalnog raspada Jugoslavije – posljednji jugoslovenski pisac.

MM: Hvala Vam što ste u celosti naveli ovo pismo jer ja sad ne moram da prepričavam događaje i govorim o povodima svog odlaska s Fakulteta dramskih umetnosti. (Kada sam početkom dvehiljadite imala probleme da dobijem hrvatsku vizu, zbog čega nisam otputovala na jedan skup o Artaudu na koji su me pozvali, u šali sam rekla da umesto nadoknade za gubitak deset godina radnog staža zbog rata u Hrvatskoj ja, eto, ne mogu u nju čak ni da uđem. No, bilo pa prošlo.)
Nisam imala nikakvih posledica, nikakvih ozbiljnih posledica, zbog svog protesta, iako je o njemu bilo reči u štampi, pored ostalog i u Vremenu. Saglasnost većine s Miloševićevim režimom, i pre svega s njegovom ratnom politikom, učinila je nepotrebnom bilo kakvu reakciju vlasti. To bi bilo isto kao kad bi prekinuli neku velelepnu vojnu paradu zbog jednog transparenta na kojem piše „Nećemo rat!“ Dobila sam pismo od tadašnjeg dekana mog fakulteta, a kao odgovor na moje (nema ga među živima i stoga ne želim da mu pominjem ime). Imam to pismo negde među papirima, ali je bilo teško pronaći ga i ponešto citirati ovim povodom. Sećam se samo jedne rečenice sa kraja pisma, koja otprilike glasi da bi on porušio i zadarsku katedralu, ako bi tako spasao bar jednog srpskog vojnika... Da, sećam se i jedne „utešne“ rečenice koju mi je uputio jedan inače meni vrlo drag kolega koga i danas veoma cenim, a ona glasi: „Mirjana, i ja bih učinio isto da mislim kao vi“. Većina ostalih mi je „skinula pozdrav“, kako bi rekli Dalmatinci. A ni studenti se nisu pretrgli u želji da me podrže.
Reakcije su bile nešto oštrije posle mog intervjua na televiziji Studio B (1994), samo mesec dana pre nego što je Milošević smenio celu redakciju i poslednje slobodno javno glasilo od uticaja konačno stavio pod svoj „visoki nadzor“. Tu sam govorila najviše o ratu u Bosni i jako mi je žao što nisam mogla da dođem do snimka i taj razgovor unesem u knjigu Nemoć očiglednog. Tu, pored ostalog, govorim i o protofašistima sa svog fakulteta, Nebojši Pajkiću i Isidori Bjelici. Usledio je odmah Pajkićev telefonski poziv u kojem su se smenjivala laskanja s pretnjama. Od tada taj karnevalski par ne propušta priliku da me pomene u svojim „nastupima“, naročito I. B. (Pajkić je, uzgred rečeno, pre toga bi bio stidljiv, preplašen, ali odličan student.)
Ubrzo sam imala čast da me Filip David pozove da budem član upravnog odbora (ne znam tačno kako se to zvalo) tek osnovanog Beogradskog kruga. Bili su tu, pored Davida, još i Ivan Čolović, moj stari drug s fakulteta, Miladin Životić, glavni pokretač sveg našeg kasnijeg rada, organizator svih naših sesija koje su, nadam se, ostavile nekakvog traga o (ne)uzaludnosti naših napora, i Obrad Savić, da samo njih pomenem. Na tim sam sesijama upoznala mnogo dragih ljudi, sklopila prijateljstva koja su mi mnogo značila i danas mi znače (pre svega ona sa Lulom Mikielj, Jasnom Bogojević i Halilom Tikvešom). Za mene lično najpresudnija, najblagotvornija je bila obnova, tačnije učvršćivanje prijateljstva sa Miodragom Mišom Stanisavljevićem. Ta neponovljiva osoba koje već dve godine nema među nama, taj čudesni pesnik, zapravo tih i povučen čovek, izneo je sam na svojim plećima najveći deo tog užasno velikog napora da se istini pogleda u oči i da se o njoj govori nesuzdržano, bez tračka autocenzure i bez i najmanje odstupnice. Sarajevo ni dana današnjeg ne zna kakvog je zaštitnika imalo u tom čoveku. Pre dve-tri godine predložila sam Ivanu Lovrenoviću da objavi u izdanju sarajevskih Dana izbor iz Mišine poezije i njegovih tekstova iz kolumne „'umor u glavi“, koje je od 1994. do pred kraj života (2005) objavljivao u beogradskoj Republici. Poslala sam mu na uvid i nekoliko Mišinih knjiga. Odgovorio mi je da se Dani više ne bave izdavaštvom... Nisam taj podatak proveravala, ali znam da je koje sreće i pravde jedna bi ulica u Sarajevu morala nositi njegovo ime.
Mnogo mi je značilo i osnivanje Centra za kulturnu dekontaminaciju na čijem je čelu od početka do danas Borka Pavićević. Za razliku od Miše Stanisavljevića nju u Sarajevu svi znaju i ne moram je opisivati niti hvaliti.
Moj lični rad bio je koncentrisan na sređivanje Danilove ostavštine, na pripremanje njegovih sabranih dela (BIGZ, 1995) čije je ponovno objavljivanje, ovog puta u Prosveti, upravo završeno. To je jedini posao kojim sam mogla da sačuvam ličnu ravnotežu i koji sam smatrala uistinu nužnim. Sve ostalo bi bilo, ako bi ga bilo, plod taštine.

MB: Ovaj Dijalog radimo za Sarajevske sveske, časopis kojemu je jedan od ciljeva spajanje „pokidanih veza“ u kulturi (ili kulturama) južnoslovenskih naroda. Prošle godine, ja sam bio promotor jednog izdanja ovog časopisa, a na promociji sam pročitao odlomak iz Vašeg izlaganja koje ste imali u Grenobleu 1996. godine, a na temu „Razaranje južnoslovenskog kulturnog identiteta“. Rekli ste tada, između ostalog, i ovo: „Došlo je do potpunog prekida komunikacija među narodima, do potpune izolacije svakog od njih. (...) Svi su ti narodi sad opsednuti željom da se potvrde u takozvanom velikom svetu a da za to imaju još manje izgleda no što su ga imali dok su predstavljali heterogeno zajedništvo pod okriljem ex-Jugoslavije. (...) svaka se od tih malih, izolovanih kultura pretvorila u jeftine bazare nacionalno 'čiste' robe, bez ikakve moralne i estetske relevancije za bilo koga izvan tih uskih miljea“. Da li i jedanaest godina kasnije mislite isto ili ste malo revidirali ovu neveselu ocjenu?

MM: Ne mislim isto, što ne znači da time dovodim u pitanje svoj raniji sud. A kakva je situacija danas? Pre svega, na svim smo stranama suočeni s onim što nazivam „viškom nadahnuća“. Knjige se pišu brzinom pisanja novinskih članaka, filmovi se snimaju brzinom snimanja seoskih svadbi i manje-više istog su kvaliteta, prave se pozorišne predstave, po stilu starinske, a bivaju prihvatane kao čudo novine i tako redom. I šta u takvim uslovima znači živa „kulturna razmena“ čiji smo svedoci i od koje je ona koristi? Da li je ona posledica duhovne srodnosti, da li iza nje stoji bliskost senzibiliteta, ne znam i ne proveravam. Dovoljno sam stara da sebi mogu dopustiti luksuz (ne baš apsolutne) nezainteresovanosti. Vi ćete pre moći da procenite prirodu i kvalitet tih razmena i da li su one nešto više od puke trgovačke razmene, a po principu: mi vama Lepa sela lepo gore, vi nama Ničiju zemlju iako je u oba slučaja, dozvolite mi da to kažem, u pitanju osrednja roba, neuverljiva i doslovno blasfemična u odnosu na užas događaja o kojima govori.
Ja lično jedino želim da vidim autentična dokumenta o opsadi Sarajeva, recimo, o rušenju Starog mosta u Mostaru, dokumenta o Srebrenici (o jednom sam maroderskom izveštaju o padu Srebrenice pisala u Našoj Borbi već 18. jula 1995. i taj mi je dokumentarac, iako propagandan i slavodobitan, otkrio više i već u tom času, od svih kasnijih svedočenja, usmenih i pisanih). Najporazniji, u svakom slučaju, bio je za mene film o streljanju šestorice Bošnjaka, koje su izvršili članovi takozvane paravojne, a zapravo regularne jedinice „Škorpioni“. Posle tih prizora okrutnosti i bestidnosti shvatila sam koja je granica posle koje nepovratno nestaje svaka ljudskost. I šta u odnosu na to znači ona filmska lakrdija, o kojoj znam samo iz priča, često laskavih, o sudbini dvojice homoseksualaca, valjda jednog Srbina i jednog Bošnjaka, i njihovim mukama!
I u ratnom razdoblju, moram reći, bilo je malo onih koji su sačuvali čast svojih umetničkih profesija. Mislim u prvom redu na pisce. Posebnu nelagodnost izazivaju u meni oni „velikani“, a mnogi su, znate i sami, baš iz Sarajeva, koji su napuštali brod u plamenu da bi sklonili svoja osetljiva bića na sigurnija mesta. A potom tamo pisali neke svoje knjižurine, preko potrebne čovečanstvu, poput one o baštama, recimo.
I završiću s ovim. Već sam dobro oprljila prste vadeći kestenje iz vatre na temu stanja u kulturi, mogli biste i vi mlađi da preuzmete posao. Pod uslovom da nije sasvim uništena „kritička funkcija“ ljudskog prosuđivanja, a kritika postala samo „komercijalna promocija“, kako tvrdi Castoriadis. Knjiga iz koje citiram objavljena je deset godina posle njegove smrti (umro je 1997) i naslov joj je Prozor na haos (Fenêtre sur le chaos). Zvuči mi kao parafraza one rečenice Georgesa Bataillea koju je Danilo uzeo za moto Enciklopedije mrtvih. Ona bi u prevodu glasila: „Moja ljubav gleda na smrt kao prozor na dvorište“.
Ovom bih rečenicom mogla da stavim tačku na naš razgovor i na kraju Vam zahvalim na podsticajnim pitanjima kojima se iz mene, već previše „s onu stranu“ svega, ponešto moglo izvući.