Rexhep Murtez Shala

KULTURA PONAŠANJA KAO KATEGORIJA KOMUNIKACIJE

Sarajevske Sveske br. 17

Kulturu ponašanja u teoriji umetničke/književne komunikacije predlažemo kao verbalnu kategoriju, koja zajedno s tačkom gledišta odnosno perspektivom modelovanja i virusom komunikacije (bukom) karakterišu ceo proces umetničko/književne komunikacije – kroz sve njegove činove (akte). Sintagma kultura ponašanja sadrži termine kultura i ponašanje. Ovi termini – kultura i ponašanje – stalno se redefinišu u teorijama kulture i u psiho-sociološkim teorijama. Kultura se definiše kao kategorija u teorijama kulture, dok ponašanje više predstavlja psihološku i psiho-sociološku kategoriju. U verbalnom smislu kategorija kultura, od svih mogućih definicija, sačuvala je osnovu duhovnog i materijalnog entiteta društva. Međutim, kategorija ponašanje, od svih mogućih teorijskih definicija, na verbalnom stepenu, sadrži osnovu jednog refleksivnog stanja individue, grupe, institucije, društva. Njihova karakterizacija zavisi od primene u raznim oblastima znanja. U slučaju teorije umetničke/književne komunikacije, kategorije kultura i ponašanje posmatramo u interakciji. Sintagmom kultura ponašanja predlažemo da se obuhvati dinamički momenat u prostoru između materijalnog i duhovnog entiteta društva, s jedne, i refleksivnog stanja individue, grupe, institucije, društva - u globalnoj komunikaciji i u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma. Dinamička interakcija između kulture i ponašanja odvija se u dinamičkoj spoznaji i dinamičkom odbijanju, pri čemu se dešava kultivisanje (spoznaja/odbijanje) kulture (kao duhovnog i materijalnog entiteta) kroz ponašanje (kao refleksivnog stanja) i obrnuto, odnosno kultivisanje ponašanja kroz kulturu. Ovo interaktivno kultivisanje u biti predstavlja kulturu ponašanja u procesu globalne komunikacije. Kultura ponašanja podrazumeva tipizaciju kulture od određenog tipa ponašanja kao i tipizaciju ponašanja u okvirima jedne kulture – kroz dinamičku spoznaju i dinamičko odbijanje. Kultura ponašanja u dinamičkoj interakciji, može se formatizovati na bazičnim ili pratećim karakteristikama kulture (kao duhovni i materijalni entitet). Ona, kroz dinamičku spoznaju, može da prihvati bazične ili prateće karakteristike i da ih dalje razvije. Međutim, posredstvom dinamičkog odbijanja, može da odbije ove ili one karakteristike prethodne kulture razvijajući njene nove dimenzije na pratećim karakteristikama koje se postepeno pretvaraju u bazične karakteristike kulture (tj. jednog tipa kulture).

U odnosu na kulturu i ponašanje – kultura ponašanja se razvija (kultiviše) u ‘progresivnoj’ i ‘regresivnoj’ dimenziji. ‘Progresivna’ dimenzija povećava validnost i perspektivu kulture, dok ponašanje – kroz dinamičku spoznaju – postepeno čini delom kulture: pretvara ga u prateće karakteristike kulture ili u bazične karakteristike jednog novog tipa kulture. U okvirima kulture ponašanja, ‘regresivna’ dimenzija pretvara kulturu u pozu, ona nju formalizuje do samog čina ponašanja. Čak izaziva krizu kategorijalnog legitimiteta kulture, ponašanja i samog procesa globalne komunikacije u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma. U tom slučaju, kultura ponašanja je u potrazi kategorijalnog identiteta. Čisti oblik ponašanja se automatizuje u nastojanju za sticanjem bipolarnog identiteta (oblik-sadržaj): i sa eidetičkim sadržajem (rafiniranim, pročišćenim). Sledstveno, ona pažljivo traži sadržaj. Postepeno stabilizuje kategorijalni identitet nudeći se u modalnoj perspektivi – kao potencijal za pretvaranje u jedan prihvatljiv tip kulture. Traženje sadržaja, orijentacija prema novoj esencijalizaciji – relativizuje joj formalizaciju i oslobađa je od automatizma. Kultura ponašanja orijentiše ponašanje prema kulturi stalno joj pridavajući identitet kulture, prateće ili bazične karakteristike jednog tipa kulture u kulturnom i civilizacijskom univerzumu.

U procesu globalne komunikacije, kultura ponašanja stalno vrši formatizovanje kulture i ponašanja u njihovoj međusobnoj interakciji. Kroz dinamičku spoznaju/dinamičko odbijanje nameću se stalna pomeranja granica aksiome kategorijalnog postojanja kulture i ponašanja – u korist novog kategorijalnog ideniteta kulture ponašanja (kao verbalne kategorije komunikacije). Ona dobija oblik između kulture-akulture-neokulture-arhikulture kao dimenzije, odnosno kao granice kulture ponašanja. Između njih ne može se predvideti linearni interaktivni razvoj, a kombinatorika je potencijalna u modalnoj perspektivi tipizacije (oblikovanja). Dimenzije kulture ponašanja: kultura, akultura, neokultura i arhikultura aktiviraju se u zavisnosti od globalne komunikacije na kulturnom i civilizacijskom unverzumu. Od kombinatorike aktiviranja - konvergentnog (sinkretizujućeg) ili divergentnog (samostalnog) - imaćemo i oblikovanje kulture ponašanja. Prema tome, karakterizacija kulture ponašanja može da se razvije: 1. prema kulturi (postojećoj, standardnoj); 2. prema akulturi (koja počinje sve više i više da se artikuliše i da stremi svom kategorijalnom identitetu, legitimitetu kulture, ka jednom tipu kulture); 3. prema neokulturi (paralelnoj kulturi, koja je zauzela mesto kao tip kulture, koja ima svoj kategorijalni identitet i legitimitet kulture, koja je prihvaćena kao perspektiva i kao proširenje kulture, kao njen verifikovani deo). 4. prema arhikulturi (staroj kulturi, koja može da se ponovno aktivizuje na nekoliko od svojih bazičnih ili pratećih karakteristika i ujedno da se iznova modeluje), 5. i/ili kombinatorikom. Kultura ponašanja, kao verbalna kategorija globalne komunikacije, na ovaj način odlikuje svoje bazične i prateće karakteristike – koje rezultiraju kao dinamička spoznaja i dinamičko odbijanje u dinamičkoj interakciji dimenzija i (bazičnih/pratećih) karakteristika kulture / akulture/neokulture i arhikulture.

Momenat naturalizacije i diferencijacije bazičnih i pratećih karakteristika kulture ponašanja u procesu globalne komunikacije – govori o stvaranju kategorijalnog legitimiteta i kategorijalnog identiteta koji treba da se razume po pravilu kao momenat tipizacije kulture ponašanja. Da bi se obeležio (imenovao) tip kulture ponašanja, sintagma kultura ponašanja, osim relata kultura i ponašanje, dobija i srednju relatu kao kvalitativni atribut (određujući/nazivni) koji obeležava prirodu tipa kulture ponašanja. Može se govoriti o primitivnoj kulturi ponašanja, religioznoj kulturi ponašanja, modernoj kulturi ponašanja itd. Karakterizacija kulture ponašanja je otvorena i stalno se obeležava u srednjoj relati, koju možemo nazvati i relatom identiteta. Relata identiteta kulture ponašanja sadrži bazične i prateće karakteristike kulture ponašanja. Stoga, ona čuva prirodu i tip kulture ponašanja u procesu globalne komunikacije. Tip kulture ponašanja, u dinamičkoj interakciji globalne komunikacije u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma, ako se razvija kroz dinamičku spoznaju – vremenom postaje neokutlurom, a kasnije i arhikulturom. Ako se razvije kroz dinamičko odbijanje on stalno rizikuje relatu identiteta, svoj aksiom kategorijalnog postojanja, sam legitimitet i identitet.
Zato, ona se još uvek tretira kao akultura (u pozitivnom smislu izraza: kao kultura koja još uvek nije stekla legitimitet i bez stabilnog identiteta). Kultura ponašanja ima dinamičku strukturu koja se oblikuje i transformiše u dinamičkoj interakciji procesa globalne komunikacije: stvara svoj kategorijalni identitet na jednim ili drugim bazičnim ili pratećim karakteristikama, prema pozitivnim ili negativnim pokazateljima; dobija puni legitimitet ili ga postepeno gubi u dinamičkoj spoznaji i dinamičkom odbijanju interakcije kulturnog i civilizacijskog univerzuma. Na ovoj osnovi definiše se kultura ponašanja – kao verbalna kategorija procesa književne komunikacije i u okvirima teorije umetničke/književne komunikacije.

1.2.

Kao verbalna kategorija procesa komunikacije umetnosti/književnosti, kultura ponašanja sadrži sve opšte karakteristike i kvalitete kulture ponašanja definisane na verbalnom stepenu u kontekstu globalne komunikacije. Tipizacija kulture ponašanja, međutim, uslovljena je oblastima primene. Prema tome, u procesu komunikacije umetnosti/književnosti ona dobija tipičnu specifikaciju. Prilikom primene u određenom modelu komunikacije sama sintagma kultura ponašanja se mora precizirati zbog nove specifikacije koju nameće model. U modelu komunikacije umetnosti/književnosti – 1. Kultura pokriva standardne konvencije umetnosti/književnosti kao i potencijalne konvencije koje mogu da se uključe u proces komunikacije umetnosti/književnosti. Sadrži čitav opseg umetničkih i književnih konvencija uopšte u kulturnom i civilizacijskom univerzumu (praxis ili/i literaturu - kao izvor informacije). Pri tome, 2. Ponašanje podrazumeva refleksivno stanje subjekta (stvaraoca), grupe, generacije, institucije, društva, u procesu književne komunikacije koja se vrši kroz dinamičku spoznaju/dinamičko odbijanje u odnosu na kulturu, odnosno – sa paletom umetničkih i književnih konvencija uopšte. Kultura ponašanja u procesu komunikacije u umetnosti/književnosti sadrži dinamički momenat interakcije između kulture i ponašanja. Tom prilikom, kroz dinamičku spoznaju/dinamičko odbijanje, vrši stalno formatizovanje (karakterizaciju) kulture – palete umetničkih i književnih konvencija. Ujedno, vrši karakterizaciju ponašanja, koju pokušava da potencijalno usmeri u prihvatljivu konvenciju. Ili, pak, da je testira kao modalnu perspektivu u interakciji procesa književne komunikacije. Dakle, kultura ponašanja podrazumeva način na koji subjekat (stvaralac), grupa, generacija, institucija, društvo prihvata/odbija/stvara, kroz dinamičku spoznaju i dinamičko odbijanje, konvencije umetnosti i književnosti u procesu komunikacije u umetnosti/književnosti. Kultura ponašanja, sa svojom dinamičkom strukturom, u procesu komunikacije u umetnosti/književnosti, omogućuje uzajamnu interakciju između kulture i ponašanja. To znači da kultura (odnosno konvencije) menja(ju) ponašanje (refleks prema konvencijama) i obrnuto: ponašanje menja kulturu (konvencije). Napomena: sve karakteristike i kvalitete koje smo definisali u kulturi ponašanja na verbalnom stepenu globalne komunikacije važe i za kulturu ponašanja kao verbalne kategorije procesa komunikacije umetnosti/književnosti, ali, naravno, sa specifikacijom koju nameće tipični model. U nastavku bavićemo se upravo karakterizacijom koju nameće umetnost/književnost, odnosno proces komunikacije u umetnosti/književnosti, u čijim okvirima kultura ponašanja dobija status umetničke/književne kategorije, kao i svoj umetnički/književni kategorijalni identitet.

1.3.

Kultura ponašanja, u procesu umetničke/književne komunikacije, sastoji se od dimenzija, bazičnih karakteristika, pratećih karakteristika i relata identiteta. Dimenzije kulture ponašanja na verbalnom stepenu su: konvencija, akonvencija, neokonvencija i arhikonvencija. Načelno, raspored bi se mogao bazirati na linearnoj uzročno-posledičnoj progresiji (kao istorijski razvoj): arhikonvencija, konvencija, akonvencija i neokonvencija. Međutim, redosled je relativan i hipotetičan pošto se dinamika interakcije stalno izmešta (kao funkcionalna-imanentna manifestacija) i pošto su često sadržane jedna u drugoj. Arhikonvencija predstavlja stare konvencije umetnosti/književnosti, dovršene konvencije, koje su kanonizirane i automatizovane unutar jednog sistema konvencija polazeći od mikro-forme (najmanje kategorije) do makro-forme (žanrovska struktura) – koje se mogu naći u okvirima kulturnog i civilizacijskog univerzuma (praxisa ili/i literature). Akonvencija, u biti, je indicija koja teži da se nametne i da bude prihvaćena kao konvencija. Ona se još uvek bori za legitimitet, odnosno kategorijalni identitet konvencije. Akonvencija nema osiguran status kategorijalne literarnosti, odnosno status umetničke/književne kategorije, ona je još uvek nedovoljno izdiferencirana od neumetničkih/neknjiževnih kategorija (npr. trivijalnih, scientističkih, filozofskih itd). Dakle, akonvenciju treba shvatiti kao konvenciju sumnjivog statusa (još uvek neumetničkog/neknjiževnog) i sa hipotetičkom modalnom perspektivom: može postati umetničkom/književnom konvencijom sa sigurnim statusom, odnosno samosvojnim kategorijalnim legitimitetom i identitetom; ili može ostati na nivou indicije ako ne uspe da se konstituiše. Akonvencija sadrži i negaciju konvencije: anti-konvenciju, koja se razvija u negativnoj simetriji naspram konvencije, ostaje s one strane konvencije, kao odstupanje od suštine konvencije – ona, sa negativnom simetrijom, pokušava da radikalno uruši kategorijalni legitimitet i identitet konvencije. Iz ovoga proizilazi da akonvencija sadrži u sebi dva pokazatelja razvoja: negativni pokazatelj – kategorijalno rušenje konvencije s negativnom simetrijom koja vodi prema anti-konvenciji; i pozitivni pokazatelj – kategorijalnu indiciju konvencije koja je još uvek neizdiferencirana od neumetničke/neknjiževne konvencije (trivijalne, scientističke, filozofske itd). U oba slučaja akonvencija ima hipotetički kategorijalni status, nema verifikovani kategorijalni legitimitet i identitetet, nezavisno od toga da li se to odnosi na mikro-forme ili makro -forme praxisa ili literature u kulturnom i civilizacijskom univerzumu. Neokonvencija je konvencija koja je dobila umetnički/književni status, samosvojni kategorijalni legitimitet i identitet, koja u odnosu na standardnu konvenciju predstavlja jedan novi kvalitet. Neokonvencija se nudi kao proširenje i obogaćivanje konvencije, nezavisno od pokazatelja razvoja (prema arhikonvenciji, akonvenciji ili standardnoj konvenciji). Ona sadrži proširenje, modelovanje i potpuno novo stvaranje, npr. na nivou makro-forme: roman kao neokonvencija u odnosu na ep, voko-vizuelna poezija u odnosu na klasičnu poeziju; ili na nivou mikro-forme: narator u odnosu na lik, siže u odnosu na fabulu itd. Dakle, neokonvencija donosi novi kvalitet, novi legitimitet i kategorijalni identitet. Ovaj kategorijalni legitimitet i identitet ne podrazumeva i potpuni kategorijalni diskontinuitet sa prethodnim konvencijama. Naprotiv – nameće se kao kvalitativni inherentni kontinuitet gde stalno jača validnost kvaliteta i proširuje vrednost novih kvaliteta. Neokultura potencijalno može da se artikuliše i da gradi svoj kategorijalni identitet: a) na osnovu arhikonvencije – nad njom vrši modeliranje i novo kvalitativno modifikovanje; b) na osnovi akonvencije – stabilizuje njenu prirodu, status, i njen kategorijalni legitimitet i identitet; istovremeno odbacuje hipoteku u odnosu na njen hipotetički status, c) kao i na osnovi standardne konvencije – proširuje njene granice, aksiom njene fikcionalne egzistencije, naravno, nad bazičnim ili pratećim karakteristikama. Standardna konvencija je sofisticirana konvencija u okviru sistema vrednosti, kao prihvaćena konvencija, konvencija koja je potencijalno u opticaju. Standardna konvencija je konvencija sa stabilnim kategorijalnim identitetom i sa punim legitimitetom. U interaktivnoj dinamici u okvirima same kulture ponašanja, sledstveno i u procesu komunikacije u umetnosti/književnosti, standardna konvencija uspešno čuva svoj kategorijalni legitimitet i identitet od opasnosti kanonizacije i automatizma. Čuva svoju vitalnost: izražajni i funkcionalni potencijal, kao i modalnu perspektivu stvaranja i komuniciranja u procesu književne komunikacije. To važi bilo za mikro-formu (književnu kategoriju), bilo za makro-formu (žanrovsku strukturu). Standardna konvencija u momentu automatizovanja gubi svoju vitalnost, u krizi je legitimiteta, i opada joj izražajni i funkcionalni potencijal. Dinamika interakcije je potpuno troši i postepeno je ignoriše, pošto postaje preprekom razvoja dinamičke strukture kulture ponašanja kao i procesa komunikacije umetnosti/književnosti. Ne može se suočiti sa intenzitetom dinamike interakcije niti sa zahtevima za novim ukusima i vrednostima. Njena modalna perspektiva se zatvara. Njen kategorijalni identitet se petrificira. Okončava svoju unutrašnju dinamiku razvoja. Na ovaj način standardna konvencija postepeno prelazi u arhikonvenciju. Kao takva ona može u potpunosti biti zaboravljena. Međutim, može takođe ponovo da se aktivira i remodelira u njenim bazičnim ili pratećim karakteristikama. Može da promeni, na ovaj način, kategorijalni identitet dobijajući status i legitimitet druge konvencije u procesu komunikacije umetnosti/književnosti.

Između dimenzija kulture ponašanja razvija se dinamička interakcija kroz dinamičku spoznaju/dinamičko odbijanje: jedna prelazi u drugu ili sadrži elemente druge. U suštini, unutar dinamičke strukture kulture ponašanja, modalna perspektiva transformisanja dimenzija pruža mogućnost transformisanja arhikonvencije u akonvenciju, akonvencije u neokonvenciju, neokonvencije u standardnu konvenciju, kao i standardne konvencije u arhikonvenciju. Ova ciklična transformacija dimenzija nije dominantna. To podrazumeva da u dinamici interakcije (u okvirima dinamičke strukture kulture ponašanja i procesa komunikacije u umetnosti/književnosti) može doći do kombanitoričke transformacije: linearne (uzročno-posledične), spiralne, ciklične, tautološke itd., u ‘progresivnim’ ili ‘regresivnim’ pokazateljima, zavisno od karakteristika koja ulaze u kombinatoriku. Dakle, bazične ili prateće karakteristike konvencija koje ulaze u dinamiku interakcije izazivaju, zasigurno, pomeranje kategorijalnih granica, sledstveno tome i kategorijalnog identiteta konvencija. Modalna perspektiva transformacije dimenzija (u dinamici interakcije dinamičke strukture kulture ponašanja) stalno je otvorena u raznim pokazateljima i karakteristikama, s ovim ili onim stepenom intenziteta, kvalitativno ili kvantitativno, suštinski ili formalno... Međutim, ono što je zajedničko svim dimenzijama kulture ponašanja su etape kroz koje se vrši kodifikacija kategorijalnog ideniteta konvencije: stadij rađanja (indicijalni stadij), stadij kodifikacije (artikulisanje bazičnih i pratećih karakteristika, stvaranje kategorijalnog legitimiteta i identiteta), stadij automatizacije (gubitak kategorijalne vitalnosti, nefunkcionalno ponavljanje, ugrožavanje kategorijalnog legitimiteta i identiteta), kao i stadij kanonizacije (konzerviranje kategorijalnog identiteta, kategorijalna arhaizacija, privremeno ili stalno uklanjanje iz procesa komuniciranja). Realno, stadiji u okviru dimenzije, kao i dimenzije u okvirima kulture ponašanja svedoče, na neki način, o indicijama fraktalne karakterizacije kako kulture ponašanja, tako i samog procesa komunikacije u umetnosti/književnosti i teorije umetničke/književne komunikacije.

prevela sa albanskog : Nailje Malja Imami