Mihajlo Pantić

KRATKA ISTORIJA SVETOZARA

Sarajevske Sveske br. 29/30

(pojava i nestanak)

Mrak se survava na Blok 30. Mislim, hvala na pitanju, noć pada na ceo svet, ali na Blok 30 se doslovno survava, poput lavine, težinom od deset tona po glavi stanovnika ili po kvadratnom metru, kako vam volja, razumete šta hoću da kažem. I nema tu nikakvog sumraka, nikakvog prelaza, odjednom je tama, po ulicama i okolnim zgradama svetla se pale namah, biva da je reč o godinama sticanoj navici ili prećutnom dogovoru, ali se nevidljiva težina time ne smanjuje, naprotiv, crni pritisak uporno naleže na sve što se kreće, čini se, život će stati svakog trena. Ne, ne, ipak ne staje, nema razloga za strah, to je samo privid. Svakidašnji ritual zalaska sunca se nastavlja, s tim da se napor postojanja na tom mestu nekako podrazumeva, kao da je unapred uračunat. Ljudi dišu na tamnom dnu novobeogradskog okeana poput velikih dubinskih fosforocentnih riba, onih što su nalik nakazama iz noćnog košmara...
Gvozdeni sedi tik do kioska, na prevrnutoj pivskoj gajbi. Pored njegovih nogu obično je odloženo nekoliko ispijenih flaša, još dve ili tri i ispuniće dnevnu kvotu. Ima visoku olimpijsku normu, tako ponekad kaže, jer dan u kojem se ne popije najmanje nekoliko piva nije nikakav dan već bačeno, uludo straćeno vreme. Na desetak koraka od kioska je autobuska stanica, Gvozdeni voli da, slično kapetanu kakve rashodovane lađe, zauvek privezane u doku, od ranog jutra do kasne večeri otuda osmatra svet. Svi nekuda odlaze, svi se odnekud vraćaju, svi žure (uključujući i mene!), zagledani u daleku tačku ispred sebe, ne znajući da se pretpostavljeni cilj udaljava onom brzinom kojom se prema njemu krećemo. Samo je smrt nepomerljiva, svakim korakom hitamo k njoj, neosetno. Gvozdeni je odavno odlučio da se ne miče sa svog mesta, ukraj kioska, osim onoliko koliko mora. Što bi kog vraga hitao prema bilo čemu, kada će ono što ima nameru da mu dođe ionako jednom doći – tako filozofira sa svoja dva metra visine i preko sto kila telesne mase. Imao je, nekada, i sto trideset, i za opkladu je iz trzaja dizao taman toliko.
U mladosti je igrao košarku, teškog centra, nekoliko sezona u nižim beogradskim ligama. Jedne godine tražio ga je i Partizan, izdržao je iscrpljujuće, tlačiteljske pripreme i skidao se na nekoliko prijateljskih utakmica, ali pred početak prvenstva ipak nije registrovan, trener Reba je ustanovio da je novajlija previše tvrdoglav i samostalan i da se neće dobro uklopiti u tim, u kojem se mora znati ko je tata, inače sve izađe na duplo golo. Posle je Gvozdeni po prirodi stvari prešao na pivo i na primenjenu filozofiju, originalno utemeljenu, izvan bilo kog poznatog metoda, jer je do svake svoje mudrosti – ubeđuje sporadične slušaoce i spontane učenike koji za majeutiku (čast izuzecima!) nisu ni čuli – stigao bez prethodnog razmišljanja. U tome mu je svakako pomoglo i sistematično obrazovanje, nekada se u srednjoj školi za učenike u privredi mnogo držalo do kritike moći suđenja i hipotetičko-disjunktivnog silogizama, a Gvozdeni je, ako se neko još toga uopšte seća, bio poslednja generacija neusmerenih, vanredno je završio srednju metaluršku, sa jakom trojkom, mogao je da bira gde će da radi, i odabrao je da ne radi nigde. Do četrdesete je, kao i većina nas iz blokovske ekipe, živeo sa starim roditeljima, a kad su se i otac i mati za nepunu godinu preselili na nebo via Orlovača, počeo je da izdaje dve sobe studentima i da se tako izdržava.
Ispred kioska dreždi gotovo svakog dana, uključujući subotu, nedelju i sve državne i verske praznike. Retko izostaje. Zimi, kada drveće u parku puca od mraza, ili leti, kada mozak hoće da proključa od vrućine i ceo grad postane treperava fatamorgana, skloni se negde, ispari, jednostavno ga nema, može biti da je u zemlju propao. I taman kada stari poznanici iz kraja počnu da se pitaju gde li je to Svetozar nestao, i što ga tako dugo nema, on se pojavi, sleti iz oblaka, zasedne na svoj tron od pivskih gajbi i nastavi da propoveda: njegovo učenje jednom će iskupiti svet, ili makar tamnu oazu zvanu Blok 30.
Pravo ime Gvozdenog je Svetozar, ali to tek poneko zna, uglavnom drugari iz škole i bivšeg košarkaškog kluba, a bar dobra polovina njih raspršila se po svetu, ispala iz koloseka, napravila grešku u koracima, zagubila se u sopstvenom životu ili knjava pred televizorom, s pivom u rukama, u najdubljem uverenju da nema ničeg važnijeg pod kapom nebeskom od finala Kupa šampiona.
Svetozar se rodio nejak, od litre mesa, i majka, koja ga je dugo čekala, htela je da mu od uroka nadene ime Gvozden, ali otac, komunista po rođenju i uverenju, nije hteo ni da čuje. Mali će se zvati Karlo, i tačka. A kada bi otac nešto rekao, bilo je to sveto pismo, istina crveno. Majka se nikada nije protivila, a i čemu, kao da bi time moglo biti drukčije, samo je, kad joj nešto ne bi bilo pravo, ćutala, i dužinom toga ćutanja pokazivala šta zaista misli. U datom slučaju ćutala je toliko dugo da više od dva meseca beba nije dobila ime, a rasla je iz dana u dan, na oči, i onda je, najzad, kada je već trebalo primati prve vakcine i vaditi izvod iz matične knjige rođenih, presudila neka izvanja tetka koja je došla na babine. Vini Svetozar, rekla je, čiti on. Koji Svetozar, pitali su. Pa deda Svetozar, objasnila je tetka, rođeni brat naše staramajke, znate, onaj što je kopao bunare, imao je zlatne ruke, i nekoliko puta se ženio, ali nije imao sreće, žene mu se nisu držale, nije ostavio poroda, i na kraju ga je, ne bilo pomena, zasula zemlja, na dvadeset metara dubine. Koji je to grob, nisu ni pokušali da ga otkopaju, rašljar je našao žilu na drugom mestu.
Pa dobro, Svetozar, u redu, lepo je ime, neka bude Svetozar, ne vređa nikog, a i dovoljno je levičarsko, rekao je zakratko odobrovoljeni otac. Ni majka nije imala ništa protiv, ona je sinu već tepala onako kako je htela, i njen se prvi predlog s vremenom sam od sebe primio. Dečak je fizički i umno prednjačio među vršnjacima, mogao je sve što oni nisu, a posle se taj metalni nadimak učvrstio još po dva osnova: krenuo je u srednju metaluršku koju je napustio u trećem razredu jer su ga mrzeli profesori, pa je četvrti morao vanredno da polaže u Smederevu, a već negde oko mature počeo je redovno da otvara pivo zubima, i nekom takvom prilikom slomio je donji desni očnjak, i potom dobio srebrenu zubnu navlaku, zasvetlucala bi svaki put kada bi se nasmejao, moj Svetozar zvani Gvozdeni.
Živeo je u našem kraju od njegovog nastanka, i nekako se srodio s njim; svaki novobeogradski kvart, pa i Blok 30, kao i svaki grad na svetu, i svako ostrvo, ima svog čudaka, mudraca i ekscentrika, božijeg izaslanika, onoga koji zna svakoga, u dušu, ko je i kakav je, i, ne manje važno od toga, onoga koga svi znaju. Gvozdenog su znali svi. Da, priča je neosetno prešla u prošlo vreme, jer je u međuvremenu sve postalo prošlost. Ako još nije, hoće sigurno, učio nas je tome. Najavio je svoj nestanak, u stvari, najavljivao ga je vrlo dugo, i održao je reč. Istina, i ranije bi, ponekad, znao da iščezne, obično za lošeg vremena, ali i da se uredno vrati. Čim sine sunce ili prestane košava, eto njega kraj kioska:
– Brate, svrati na pivo – viče iz daljine čim umotri nekog poznatog, pa smo, vođeni navikom, i ovoga puta pomislili da su ga uhvatili njegovi fijuci. Ali ne, ovoga puta je naš pastir, naš primenjeni filozof nestao, jednostavno tako – nestao, kao da je u zemlju propao ili se krišom iselio negde u beli svet, i sada više nema ko da drži nebo nad Blokom 30 i da mu daje konačni smisao.
– Batice – ponavljao je, danima, pre nego što je netragom izvetrio – mislim da je vreme da se povučem sa javne scene. Dolaze mlađi i bolji, školovaniji, znaju jezike, uče ih kao da hoće i na onom svetu da se sa svima razumeju, putovali su, ne mogu ni da zamisle da je život moguć bez kompjutera. Kad je moguć bez piva, moguć je i bez kompjutera. Samo je, kad ima piva, podnošljiviji, dok je i sa kompjuterom i bez njega sasvim besmislen. Plati pivo, batice.
Obično bih kupovao dve flaše ili limenke, obe za njega, ja sam ljubitelj vina. I kompjutera. Nekada sam, čas je za tu priču, igrao košarku sa Gvozdenim u istom timu, članu niže, hm, niže, beogradske lige, po okolnim blokovima i prigradskim naseljima. Jednom smo, negde na periferiji, u sred utakmice zapodenuli tuču. Igra je, naime, ispala baš mlitava, ništa se u njoj nije odlučivalo, dve prosečne ekipe iz sredine tabele, od vrha taman koliko i do dna, ništa iz ništa daje sve ništa. Kad, lopta se nezgodno odbije od obruča, nekako se prodene između nogu onih dvadesetak gledalaca koji su umirali od dosade i, buć, upadne u otvoren šaht, dubok nekoliko metara. Nema stepenica, ostale lopte s kojima smo se zagrevali bile su ili ispumpane ili jajaste, a nikome se nije silazilo u podzemlje pa ti se Gvozdeni, iz čista mira, tako lepo, tek da se malo oproba, dokači s najjačim iz protivničkog tima, padne tu pristojna šorka, sve na nogama. Iznenada postane zanimljivo, ispalo bi bolje da je umesto košarkaškog upriličen boks meč, bilo bi i više vatre i više publike.
Kako god, tras-tras, njihov gvozdeni prvi posrne, uključe se i ostali, što igrači, što treneri, što pomoćni treneri, što zapisnički sto, samo sudije ispare, tako je uvek, nestanu kao da ih nikada nije ni bilo, a posle pišu izveštaje očevidaca i, naravno, jedino se njima veruje. I poneko iz publike prihvati se motke, kamenice ili već čega drugog zgodnog, što se našlo pri ruci. Bilo je to u vreme spontanog, neorganizovanog navijačkog divljanja, i naša ekipa, u manjini, uprkos snažnom otporu, malo po malo podlegne i rasprši se, počne povlačenje do svlačionice, većina se tu zabarikadirala. Gvozdeni i ja ostanemo odvojeni od ostatka sportsko-blokovskog kolektiva i damo se u bežaniju, potrčimo prema prvoj stambenoj zgradi, hrupimo u ulaz, pa uz stepenište... Gvozdeni se dohvati kvake vrata prvog stana na koji smo natrapali, srećom, nisu bila zaključana, i mi uletimo unutra. U trpezariji, na uskom otomanu, pokrivena do guše, leži starica i gleda nas, u čudu.
– Gospođo – nas jure – kaže zadihano Gvozdeni, zaključa se iznutra, i podupre kvaku ormarićem za cipele koji je stajao do zida, u predsoblju.
– A ja sam bolesna, od četiri bolesti – odgovori starica – jedva mogu oko sebe, teško se krećem, niko me ne posećuje. Svi su na mene zaboravili, hvala vam što ste navratili. Skuvajte kafu, mislim da ima i jedno pivo u frižideru, neotvoreno.
Učinimo tako. Gutnemo i vrelu kafu i ono ohlađeno pivo.
Posle dođe narodna milicija, odvedu nas pod pratnjom u stanicu, napravi se zapisnik, splasnu strasti... komandir patrole, simpatičan neki čovek, brka, poturajući kapitenima timova kopije na potpis, više kao za sebe, reče: – Šta vam je, omladino, sve ovo trebalo.
I to nas sve nekako odjednom opusti. Naš Gvozdeni zagrli njihovog gvozdenog, brka iscepa zapisnik, i posle toga otidosmo na pivo u obližnji bife, bio je u istoj baraci gde i svlačionice, samo sa suprotne strane, i to svi zajedno, sa trenerima i pomoćnicima. Mi turu, oni turu, pa opet iz početka, prva, druga i nekoliko trećih, niko nije zažalio za izgubljenim bodovima, ni mi ni oni nismo mogli biti prvaci, a tek o ispadanju iz lige nije moglo biti govora, jer se iz nje nije ni ispadalo, bila je to, jesam li već rekao, poslednja liga, tzv. beton, dno dna. Samo se sudije nisu pojavljivale, stvarni delioci pravde ionako su nevidljivi, oni su negde u zaklonu, iz potaje, pisali svoju verziju istine, bolje reći, jedinu moguću istinu, kako oni kažu, tako i bude. Uvek se toga setim kada na TV-u vidim onog grguravog guzonju kako mlatara rukama, unoseći se, sa ciničnim osmehom, u lice ožalošćenom igraču, spremnom za kaznu, ili od nepravde pogubljenom Duletu. Takvi su svi kojima je data moć, ironično icereni i guzati. Taj grguravi, inače, pamtim, nekada baš loš igrač, najdalje je dogurao, sudi fajnal-for i misli da je glavni, dlaka u prorokovoj bradi.
Moji razgovori sa Svetozarem zvanim Gvozdeni tekli su godinama prema ustaljenom protokolu. Ako su to bili razgovori. Gde si, šta ima? Kuvano i sve sa roštilja. Plati pivo. Platim pivo. Odslušam propoved. Gde ćeš sad kad je najzanimljivije? Žurim. Polako, uvek se stigne. Ne, stvarno žurim. Pišeš? Kako kad. Dobro, plati još jedno pivo. Platim još jedno pivo. Propoved, drugi deo. I tako do u beskonačnost. Od nekog doba, i to sam već rekao, počeo je da raspreda priču o konačnom odlasku. Bilo je dosta, umorio se, vreme je da se skloni, i sve tako redom.
– Ubija me seta, batice – govorio je.
– Zbog čega?
– Ni zbog čega, batice, tek onako, zbog zalaska sunca.
Uh, mislio sam, ćutke, takva melanholija je najgora, od piva bude svašta sa čovekom. Onda bih ipak uzvratio, donekle utešiteljski, dok je on u monologu hvatao dah, a odnekle reda radi, tek da se i ja oglasim:
– Ma, kuda ćeš, bre, matori, legendo, ti si deo ovoga kraja, takoreći njegova živa istorija.
– Pojma nemam, batice, čuće se. Ili se neće čuti, videću. Važno je da odem odavde, da me nema. Ovo ionako više nije nikakav život.
Jednom, opet, ne tako davno:
– Pogledaj ovu što prolazi.
Pogledao sam. Bila mi je odnekud poznata ta sredovečna žena, siva u licu, još živog pogleda.
Odnekud, kažem.
– Čekaj, čekaj, ko je ova?
– Zar se ne sećaš Gordane, pola bloka trčalo je za njom, a ona je otrčala za nekim pitonom, pilotom, u Italiju. Igrala je tamo u nekim filmovima, karakterne uloge, možeš misliti, sve karakter do karaktera, vratila se pre nekoliko meseci. Živi u prvom soliteru, nikome se ne javlja, pravi se da nikoga ne poznaje, a možda je zaista tako, možda je sve zaboravila.
– Moguće.
Minula je kraj nas. I kao da je znala o kome razgovaramo, pogledala je prema nama. Za trenutak, pogledi su nam se sreli.
Izdržao sam taj pogled.
– Idem sad.
– Ostani još malo, uvek negde žuriš, opusti se. Mani knjige, da su dobre i vuk bi naučio da čita. Je l’ može još jedno pivo?
– Može, matori.
– Gde sam ono stao? A, da. Ne prestajem, batice, da mislim o tome.
– O čemu?
– Da zapalim iz bloka. Šta ću ja ovde, završilo se sve što je trebalo da se završi, Zvezda je uzela Kup šampiona, prodali smo sve pivare, došle su nove glavonje, one su, kao, bolje od starih. Ionako će za koju godinicu strašni sud, zalazak sunca zauvek, javlja mi se, odmah posle svetskog prvenstva, kvote rastu za narednu deceniju, ko pogodi dobro će se naplatiti. A laži? Njih je, batice, bilo toliko da sam odlučio da ih sve zaboravim, bolje je živeti u ludilu nego u Bloku 30. Idem, drugo mi ne preostaje. Ukoliko, naravno, želim da nastavim da koliko-toliko spokojno živim. A želim, batice, to sam jedino želeo, da živim, punih pluća. I da ćutim. Ostalo mi je to od nekog, mislim od majke, ona je život provela ćuteći, a otac je samo govorio i govorio, i nikoga nije čuo, mislim da sa njim sve skupa nisam razmenio više od dve stvarne rečenice. Samo naređenja i citati iz pravila službe, morao sam da ugradim filtere da ne čujem tu uku i huku, kao da nismo ćale i sin, kanal između nas. Bio je ljigavo snishodljiv prema višim oficirima, a pravi mali diktator prema potčinjenima, i u kući je izigravao gebelsa. A tek kad je postao predsednik kućnog saveta, jeste da je soliter sinuo, ali svi su zaspivali sa mišlju da ih noću neko posmatra. Užas jedan. I sad se sve to završilo, pa nešto mislim, da se na vreme sklonim na neko sigurnije mesto, kad Gospod nad vojskama podigne ruku, da me ne bude baš tu, nego negde drugde, život je, ha, uvek negde drugde.
Pivska priča, melanholija na kub, i tako dalje, mislio sam.
– Kako ti kažeš, matori, mada ne znam čemu. Gde god da odeš, bićeš negde.
Jaka mudrost.
– Hej, zaustavi se, Dunave – rekao mi je u prošlu sredu, dok sam prolazio kraj kioska, a on smirivao svoju dnevnu medicinu. Bilo je sparno, i vlažno, kao u dečijim pelenama. Žurio sam, ima li dana a da ja negde ne žurim.
Samo mahnem, nameran da prođem.
– Alo! Batice!
Ipak zastanem.
– Gde si matori, šta ima? – pitam.
– Vratila se Marina.
Malo pafnem. Pauza.
– Je li? Kad?
– Prekjuče.
– I šta kaže?
– Kaže da neće natrag. I da hoće svoj deo stana.
– I?
– I ništa, ostaviću joj stan. Još jedan razlog da odem.
Prisednem kraj njega, osećam puls, bije mi u grlu.
– Da platim pivo, matori? – pitam, mada znam odgovor. Ali, nije mi do toga. Drugo me nešto zanima.
– Podrazumeva se. Lep dan, šta kažeš, a, da proključaš, i kvarcovanje i sauna za dž. Nego, pozdravila te Marina, pitala je za tebe, kaže da bi volela da te vidi. I još kaže da te čitala tamo, dok je bila, znaš...
Znam, pisala mi je. Ali to ne kažem. Kažem samo:
– Lepo. Pozdravi i ti nju. I reci mi, škole ti, na koga si se kladio? Bajern ili Mančester?
– Ni na koga, ne zanima me.
– Nemoj da me ložiš, Gvozdeni, u subotu je finale Kupa šamipona.
– Znam, batice, ali više ne marim. Ne gledam, izgustirao sam. Ni fudbal više nije fudbal.
– Nije.
– Nije ni košarka.
– To tek nije.
– Ni pivo više nije pivo.
– Skoro.
– Liči, ali nije. Sve je najbolje u uspomenama.
– Izgleda da je tako, matori. U uspomenama.
– E, vidiš, zato brišem odavde. Da se na miru negde sećam. Valjda i tamo ima piva. Sigurno ima.
– Daj, razmisli malo – rekao sam, reda radi, i ustao, gotov da krenem, pojma nemam gde. Lažem, činim se nevešt, iako smušen znao sam gde hoću, vrlo sam dobro znao, hitao sam za pričom, Marina je moja priča. Na vest o njenom povratku počeo sam da otkopavam taj zasuti bunar, sto metara ispod zemlje, iz dubokog, potisnutog zaborava.
Gvozdeni je, što je važnije za moju nego za njegovu kratku istoriju, imao mlađu sestru. Zamonašila se u dvadesetoj, u inat ocu, to ne treba zaboraviti, u Bloku 30 ima i takvih romana. Zastavnikova kći, onoga što je i hrkao po pravilu službe, pa još u doba starih glavonja, jedva je sačekala da postane punoletna, da maturira, i jednog dana je nestala, ti iznenadni nestanci su im izgleda porodična crta. Javila se posle nekoliko meseci, iz nekog bugarskog pravoslavnog manastira, izmakla se na daljinu. Znam i zašto. Ne zbog oca, mada su svi požurili za tim objašnjenjem, stvarno je bio i zlodej i fanatik, nije voleo čak ni rođenu decu. Ali, nije to. Nego druga, ordinarana, gimnazijska klasika. Ja sam se ložio na Gordanu, a tri godine mlađa Marina se ložila na mene, a onda je Gordana ispalila mene, i bio sam od toga ne znam koliko dugo bolestan, a ja sam nehotično ispalio Marinu, u stvari, nisam je ispalio, nego je nisam ni primećivao, i dok sam se osvestio ona je već uživala u lepoti i samoći rajskog bugarskog krajolika, pozdravio me Šekspir. Marina je, nekada, bila lepa do bola, svi su treperili za njom (izuzev mene!), a ja sam vitlao za drugom, eh, kako su glupavo melanholična ta nesrećena, neuzvraćena zaljubljivanja. I ne znam koliko je prošlo vremena, ceo jedan milenijum, javila se, ja sam joj otpisao, pa je opet prošlo sto godina ćutanja, i to joj je valjda po majčinoj strani. Dužinom ćutanja određuje se sve, i ljubav, valjda, ako uopšte tome mogu umom da pristupim, ništa mi više u toj priči nije jasno.
Sada je i to gotovo, vratila se. Jedan se vrati, drugi ode, i tako promiče život. Marina, moja ćudljiva Marina.
Uglavnom, slučajno ili ne, pomenuti susret sa Gvozdenim u sredu, kad mi je rekao da se Marina vratila, bio je, sva je prilika, naš poslednji razgovor. Nisam ni pretpostavljao da je taj razgovor za njega (i za mene!) imao snagu oporuke, ali, sada, kad malo bolje promislim, izlazi da je svaki razgovor, čak i onaj najobičniji, pred kioskom, uz pivo, potencijalno oproštajni. Kad se sve sabere, svakoga dana ima nas po jedan manje, s tim da na upražnjeno mesto niko ne dolazi, samo prljavo svetlo škilji onamo, ukraj kioska, dve zgrade odavde, nad upražnjenim tronom, praznom prevrnutom plastičnom pivskom gajbom.
Dan ili dva posle tog razgovora Gvozdeni je zaista nestao. Neznano gde. Ispario. Ne mogu ni da pretpostavim kuda je odmaglio, a voleo bih da znam, kopka me, mada odgovor ništa ne bi promenio na stvari, nestanak je nestanak, slaba je uteha da uvek neko ili nešto nedostaje. Jeste, nastavljam da mudrujem ja, samo, u ovom slučaju nije nestao bilo ko, nego Svetozar, nenadoknadiv je njegov nestanak.
Faca je bio taj moj Gvozdeni, posvetio je život pivu. To nije malo, šta god o tome mislili, dati celog sebe, pivu. Ugao pored kioska, gde se objavljivao prorok, sada zvrji prazan, strašni sud se odlaže na neko vreme, dok mi Marina ne saopšti šta je odlučila. Moram je nazvati, svako ima pravo na još jednu šansu, i Bajern, i Marina, i ja. A noć, uključujući i ovu u kojoj se igra finale Kupa šampiona, noć se strovaljuje na Blok 30 težinom od deset tona po glavi stanovnika ili po kvadratnom metru, sasvim svejedno, ako razumete šta hoću da kažem.
I dobro je da je tako.
Tama će, što reče moj lični propovednik Svetozar, zvani Gvozdeni, sakriti sve, svu našu poniženost.