Elizabeta Šeleva

KOME JE I KAKVA PESMA OPORUKA? - PAR UTISAKA O TRANZICIJI I MAKEDONSKOJ POEZIJI -

Sarajevske Sveske br. 15/16

Uvod

Suštinska želja i potreba svakog pisca je da bude u stalnoj tranziciji, transferu, translaciji. Tako barem Salman Ruždi to lepo kaže u svom tekstu "Imaginarne domovine".
To važi i za makedonske pisce i pesnike - gledamo li unatrag, u sva dramatična zbivanja koja su se događala od 1990. godine naovamo. Magmatična realnost je sve više počinjala ličiti na fikcionalno delo, a mediji su progutali naturalističke draži prizora "in situ".
Pesnici su međutim i dalje ostali na tragu sopstvenih, imanentnih "tranzicija", neprekidnih metafizičkih "seoba", neumorno sprovodeći "transfere" iz mitologije, povijesti, lične egzistencije - u nežno i prodorno tkivo lirske esencije.
Oni su se, bolje rečeno, upustili u biopsiju zbilje: koja li je to zaista i kakva je ova čudna, uraganski vrtoglava zbilja u kojoj, bez opomene, nestaju sva uporišta Sveta? Sva uporišta Sopstva, koje se čeznutljivo okreće prema intimnoj svetlosti porobljene, izbegličke duše!

Traumatski subjekt: povratak realnog

Porodično-istorijskim traumama potkopana ontologija subjekta karakteriše pesništvo Bogomila Đuzela, njegova je pesnička intonacija međutim škrgutava, oskudna u plaču, do same jeze nabijena žestinom nepokornog, oporitog Pobunjenika, koji potentno ispisuje svoja lirska mementa istoriji.
Bogato "obdaren" i tetoviran kompleksnim, kako ličnim, tako i nacionalnim bagažem, on se beskompromisno, neumorno bavi arhetipskom krivicom porekla i "istočnim grehom" postanja, prodirući do samih jezgara biblijske predaje. Kao i svaki veliki pesnik, Đuzel nastoji da svakoj od pesničkih drama, o kojima tako upečatljivo i strastveno piše, podari auru univerzalne dubine, a, budući zastupnik pesničke "logistike" i slojevite hermeneutike opstanka - njegove su pesme otrov za svaku malodušnost - restauracija male, a opet najdragocenije, intimne rezistentnosti - poziv za erotsko savladavanje (meta)fizičkih vukova, koji vrebaju uokolo.

Poezija i egzistencijalna teskoba

Karakteristična za poslednju, pesničku dekadu 20. veka jeste pojava tzv. zavetnih knjiga iz kasnog stvaralaštva već etabliranih i živih klasika makedonske literature, u kojima se reflektuju pre svega lične, ali i generičke teme ljudskog bića, suočenog sa horizontom životne prolaznosti, neminovnog oproštaja sa postojanjem i svetom oko sebe.
Tu se sagledava velika pesnička snaga i talenat svakog autora, koji u okršaju sa ovim, nesumnjivo bolnim i potresnim, ontološkim megdanom - treba pronaći dostojan(stven) i lep alibi za svoj lirski nastup.
Pesme nedavno preminulog Petreta M. Andrejevskog govore o potresnoj lepoti smrti i o lepom mrtvacu. Sazdane u uzbudljivoj, uzajamno prožimajućoj koreografiji Erosa i Tanatosa - ove (o)poruke lirskog subjekta kao da zapravo govore "s one strane" života i smrti, postojanja i nepostojanja - ne pronalazeći više nikakav suštinski rez ili razdeobu među pomenutim ontološkim krajnostima. Naprotiv, život i smrt sebe pesnički žude, oplođavaju, traže jedan drugog u Lepoti, zapravo, prevazilaze svu morbidnost, strahove, neutralnost vezane za ne-biće, humaniziraju i estetizuju samu smrt. Pesnički su obred sve-jedinstva nestajanja-u-nastajanju.
Pored Blažeta Koneskog i njegove testamentale knjige "Crni ovan", u ovaj niz dela svakako ubrajamo i najnovije pesničke zbirke Mateje Matevskog. One su prožete njemu svojstvenim pesničkim rukopisom, intimističkom poetikom samorefleksije, dubokom, a nežnom introvertnošću. Pesnički subjekt, usled insomnije, koja je tamni fon njegove potrage za velikom Pesmom, beleži nova svedočanstva o svojoj šetnji "unutarnjim predelom", šumama sopstva. U tom pogledu, izuzetno je upečatljiv i značenjima slojevit osobito lirski ciklus "Epitaf bestijariumu", koji se uzdiže poput moćne htonske katedrale animalnih simbola zla - škorpiona, šakala, vukova, skakavaca, gmizavaca, lešinara, paukova - u ime svih neiskazanih iskušenja ovog mračnog ne-vremena.
Prividno jednostavna, transparentna arhitektura ovih pesama nimalo se ne podudara sa njihovim, fundamentalno teskobnim, meditativnim iskustvom i neizlečivom samoćom lirskog subjekta. U tome je zapravo sama srž i glavni "mamac" za čitatelja, koji se tek na kraju upoznaje sa potresnom jednačinom ovog sa onim svetom, iza prividno spokojnih, animističkih slika drveća, minerala i korenova.
Ponekad su i sami naslovi pojedinih knjiga ("Lakrimarij" Petreta M. Andrejevskog, "Zavejanje" Mateje Matevskog, "Opstanak" Bogomila Đuzela, "Knjiga Tma" Jordana Danilovskog) sami po sebi indikativni u pogledu egzistencijalne teskobe, koju sadrže usled makedonske, neprirodno duge tranzicije. Tu je, sa svoje strane, zastupljena još i eshatološka atmosfera milenijumskog prevrata (koji je nastupio nakon 2000. godine), vaskrsavajući najdublje arhetipske strahove čovečanstva.

Poetika upitne domovnosti

Pesnik naseljava više domovina. Pesnikov je Dom u pluralu. Ponekad, se to stanje (pogrešno?) poima i doživljava kao ontološka bezdomnost pesnikova. Takav je usud i izazov možda svakog autentičnog stvaraoca.
Upravo u pesmama Bogomila Đuzela uočavamo taj fundamentalni paradoks pripadnosti i otpadništva: vrlo često, samo je ime (identitet) doživotna stigma ("vlasnički žig"), delegiranje krivice (predaka), klaustrofobični doživljaj malog prostora (sobe, kuće, domovine), apriorno izgnanstvo (prema biblijskom aksiomu), osećaj neizlečive otuđenosti u vlastitom domu. Čak je i (očev) grob - željeni simbolički dom, uskraćen dekretom političkih moćnika.
S druge strane, Radovan Pavlovski i dalje neguje svoj prepoznatljiv, ekstatični pesnički nomadizam. Obuzet paganskim duhom i nemirom, koji ostaje nedirnut društvenim stegama, njegov lirski subjekt i dalje osvaja "govor cveća", bez-zavičajno nebo, razidane kuće, vetrovite predele, moćne ljubavne zanose. On je, u pravom smislu te reči, stanovnik nekih inih vremena; imun na imperative (sterilne i prezrene građanske) ukorenjenosti; otporan na sve, što nije u najdubljoj vezi sa prirodom, kosmosom, Bićem.
Vlada Urošević, u svojim pesmama, napisanim u nadrealističkom pesničkom ključu, na samosvojan način, dodiruje topos bezdomnosti, ovog puta, u vrlo neuobičajenom, post-apokaliptičnom pejsažu. Njegov je lirski ton ton takoreći zamrznut, decidan do surovosti, ultimativan. Nema mesta za druge stvari, sve je pitanje opisa, sve se tiče i odnosi na neke sumanute "predele" (i, ponekad, planete), koji znaju biti nemilosrdni, plastični, negostoljubivi, panični, mrtvi, prelazni (a možda "samo"- tranzicioni?), vojni. U svakom slučaju, predeli zebnje, neprijatnog, oniričnog karaktera; odbojni usled svoje metafizičke hladnoće.
Urbani egzistencijalizam

Grad se nikada dosada toliko nije nalazio u žiži pesničkih interesovanja, kao tokom poslednje dekade 20. veka (i uslovno mlađih pesnika, poput Jovice Ivanovskog, Nikole Madžirova, Lidije Dimkovske, Igora Isakovskog).
Ideološko poentiranje urbane komponente, jezičko-stilski urbanizam, prepoznatljiv ne-konformizam u nastupu i stilu pisanja obeležava stvaralaštvo ovih autora, koji su na svojoj koži direktno osetili sva "pelcovanja" urbane tranzicije, koja je temeljito promenila sam izgled Grada, ali i način života, usled narastajuće globalizacije, bilbordizacije, nove "rurbanizacije", džindžuvaste estradnosti.
Skoplje kao pesnički toponim, kakvim ga vidi tranziciona generacija, u lirici Jovice Ivanovskog deluje prilično daleko od jednosmernog lokal-patriotizma: rasparčano, kontaminirano, iritirajuće, otuđeno do dna. Kafić prerasta u pesnički hronotop, azil za izricanje ontoloških psovki i semiotička arena za muzičku gerilu, sklonu (pank) roku. Žestoko se napadaju svi bastioni i recidivi malograđanštine, poput nacije, države, same porodice.
I lirska intonacija Igora Isakovskog pripada ovom kontra-kulturnom, urbanom registru individualnog radikalizma. Etos pobunjeničkog liberalizma, vrlo često, boji njegovo pismo ideološkim i retoričkim psovkama. Eskapizam "seksa i flaše" je polazna baza anti-lirskog subjekta i njegovih raznolikih urbanih iskustava, koje on potom asocijativno povezuje sa meta-književnim iskustvom, kao i sumornim ritmom bluza, kao svog suštinskog libidalnog oslonca.
Stilsko-poetičko nadrastanje proste fizičke ambijentalnosti grada (u tom smislu, i Skoplja kao toposa) nalazimo u stvaralaštvu Nikole Madžirova, koje više naginje simbolizaciji i semantičkoj nadgradnji prepoznatljivih urbanih detalja, uzdižući ih do nivoa urbanog egzistencijalizma u kome je bačen post-moderni lirski (anti)junak.
Suptilni drhtaji njegove pesničke intonacije se tako više približavaju nadrealnoj De Kirikovskoj jezi modernih gradova, polazeći u susret fenomenologiji senke, leptirastoj neuhvatljivosti prizora, Vendersovim anđelima, svojevrsnoj metafizici ulice. Ujedno, urbani je prostor - prostor najdublje lične bezdomnosti i upitanosti u lavirintu nedostižne ljubavi.

Ženska post-poezija

Makedonsku poeziju u tranziciji obeležava i naglašena rodna senzibilizacija - pojava nekoliko autorki, koje su podjednako superiorne u svojoj meta-književnoj erudiciji, kao i u samosvesnom razbijanju okoštalih patrijarhalnih obrazaca i poimanja ženskosti.
Nimalo lirične, mekane, sentimentalne u svom nastupu i intonaciji, one su pre svega pripadnice (ne) "reda" Amazonki, koje svom žestinom, opravdanim revoltom, bogatim i neretko bolnim iskustvom - ispisuju ponosne, auto-ironične, opore stranice ženske post-poezije. Svojim životom potpisujući svoje pismo kao glas pobune, tu se ubrajaju Kata Ćulavkova, Ljiljana Dirjan, Vera Čejkovska, Lidija Dimkovska.
Označena kao njihov zajednički poetološki imenitelj, post-poezija predstavlja optimalni način za iskazivanje i kalemljenje bogatog retoričkog i diskurzivnog registra, kojem one raspolažu. Osim uobičajenog lirskog idioma, uočljivo je prisustvo postupaka narativizacije i dramatizacije, naglašena esejizacija, parodizacija, polemizacija diskursa. Post-poezija sastavlja oporit kolaž kanoniziranih sa idiomima popularne kulture, kao i uzajamnu provokaciju ulice i biblioteke.
Prožeta crnim humorom, egzistencijalnom tetovažom višestrukih progonstava, radikalnim samo-osporavanjem pesničkog subjekta, neobično kalemljenim intertekstom - makedonska ženska poezija ostaje ubedljivo svedočanstvo o stvaralački produktivnoj tranziciji roda (ili, rodnoj tranziciji) u okviru tranzicionih vremena "promena i prelaza".

Šamanska mistika pesničkih slika

S druge strane, za makedonsku liriku u tranziciji podjednako privlačno ostaje i opredeljenje za re-sakralizaciju pesničkog sveta i pesničkog govora, obredno-mitska slikovitost pesničkih slika, pesnički suprematizam i poetika tišine i beline, istrajan konceptualistički rad na samom jeziku kao stvaralačkom medijumu.
Možda je taj i takav lirski stav uzrokovan upravo kriznim, nestalnim i krajnje profanisanim vremenima, u kojima (i ne samo) za poeziju, ostaje tako malo sluha. U osnovi, duboko lična pesnička pobuna svoj novi kredo pronalazi u hermetizmu tamnog diskursa, koji ostaje imun i neprobojan za nepozvane, nedostojne sadržaje.
U ovoj grupi autora ubrajamo Metodija Zlatanova, doslednog pesnika-istraživača i zastupnika vizuelne poezije. Nadahnuta duboko religioznim stavom prema pesničkom činu, poduprta ličnim religioznim iskustvom - njegova se lirika gradi na prepoznatljivoj unutrašnjoj arhitekturi i simetriji sa božanstvenim principom. Mistična zaumnost reči, "stihovi-fotoni", nesumnjivi jezikotvorni talenat za gradnju neologizama, konceptualistički rad na tekstu - nije jedino, što obeležava stvaralački pristup Zlatanova. Pored ostalog je to diskurs o ljubavi kao ontološkoj hrani, diskurs o prenaseljenoj čežnji sopstva, bespoštedno preispitivanje sopstvene (ne)pripadnosti svetu i sebi, povrh svega - retorički neumoljiv i potresan vatreni asketizam.
Moćno i intencionalno mračno pismo Jordana Danilovskog iscrtava smela poniranja jednog nesumnjivo introvertnog pesničkog subjekta, naklonjenog višestrukim ulogama - od nomada do mistika, od vrača do varvarina, od Labuda do mužjaka, od alhemičara do Fauna, od travara do imaginarnog slovenskog božanstva. Njegov je idiom arhaizovan, minimalistički sažet, gnomski, anagramski rastočen, eliptičan - a ipak - sugestivan, sa svojom pretećom, opominjućom intonacijom.
Lirska problematika dvojništva, udvojenosti svetova i vremena, kruženje oneobičenih likova - simbola (grad, breg, tama, soba; labud; Atma, Vra, Sen), podupire doživljaj ontološke jeze i tajne gramatike, koja htonski izvire iz pra-slovenskih korena pesnikovog nadahnuća.
Ostajući na bezbednoj udaljenosti od tradicionalne pesničke ispovednosti i lagane, brze komunikacije sa čitateljem, Danilovski je nasuprot tome sklon dugoj, temeljnoj obradi; kompleksnoj simbolizaciji svojih "referencijalnih" impresija - kako bi, na kraju, dosegao fundamentalno estetsko prosijavanje, dostojno svog, više puta pominjanog, šamanskog pra-uzora.