Dragan Velikić

KAFE TRIESTE

Sarajevske Sveske br. 27/28

(Odlomak iz romana ŠENGEN)

Kada se Kristina posle četiri godine provedene na Istočnoj obali preselila na Zapadnu, zamenivši šest sati vremenske razlike za devet u odnosu na Beograd, grad u kojem je rođena i odrasla, sasvim je iščezlo pitanje: Šta tamo oni sada rade? Pitanje koje je u trenucima depresije potkopavalo egzistenciju koju je gradila napustivši svoju zemlju. Ono što sebi nikada nije priznala jeste činjenica da je u svakodnevnoj prepisci sa Marijom ispitivala koliko ima smisla otpočinjanje novog života. Kao da je Marija bila jedno drugo "ja" koje za potrebe eksperimenta ostaje u Beogradu, čiji život nadgleda i na taj način meri ispravnost vlastite odluke.
Sa Zapadne obale nije se samo udaljio prostor u kojem je provela četiri decenije života, već je izbrisan iz svakodnevnice, preusmeren u depo memorije gde je dobio isti status kao i omiljena lektira. Beograd je postao knjiga. Tamo, u toj knjizi, bili su likovi nekada njoj bliski, grobovi njenih roditelja, ljubavi i razočarenja, čitav jedan svet među koricama koje su se zauvek zatvorile. Kristina je sada bila u novoj knjizi započetoj na Zapadnoj obali. Tačka na kojoj se nalazila već skoro dve godine postala je središte. Po njoj računa poziciju u prostoru. I vremenu. Čitava geografija se seli sa tom tačkom, svejedno da li za tren odluta na Tasmaniju, u Saharu ili do Beograda. Nije više pred spavanje zamišljala kasni popodnevni čas u Beogradu i lutala ulicama gde je prolazila njena mladost. Počela je da zaboravlja imena. Iščezavale su adrese. Prestala je svakodnevna prepiska sa Marijom. Razmenjivale su mejlove nedeljno, da bi se uskoro prepiska svela na mesečne izveštaje: Marijine ispovesti i Kristinine komentare. Suočavanje pacijenta i terapeuta.
Ali, sve manje je u njoj želje da testeriše uvek iste misli. Besmisleni rad na pilani. Debla misli samo stižu, seče ih na komade, pa usitnjava, slaže cepanice i guši se od piljevine. To više nisu njene misli. Ona nije više ona od pre tri, četiri, pet godina. Pratiti Mariju znači svaki čas zavirivati u knjigu o Beogradu, podsećati se na jedan prethodni život koji još uvek pulsira, preti da će da se upiše i ponovo uspostavi poput kompjuterskog programa izbrisanog onog trenutka kada je ušla u Lufthanzin avion na liniji Frankfurt–Njujork.
Sa užasom primećuje da svaki prostor ima svoje misli, aktivira ih pogled na stvari koje su uvek na istim pozicijama, preteće u svojoj nemosti. Plaši je odsustvo promene u relacijama nameštaja. Zarobljena konfiguracijom stana, stepeništem, kućama preko puta, udubljenjima na trotoaru. Ljudi. Uvek ista lica koja te podsećaju na nasleđe prethodnog dana, obećanja i obaveze, želje sapete redosledom poznatih rečenica. Izviru reči koje ne želiš da izgovoriš, ali i neizgovorene one su tu, protiv tvoje volje, ne daju ti da se odmakneš, da skreneš u sporednu ulicu, da ispitaš senoviti pasaž, da izbiješ na nepoznat trg, da se upustiš u drugi život.
I kad je pred poletanje u Lufthanzinom avionu vezala sigurnosni kaiš, Kristina je osetila kako se tim pokretom obeležnim škljocanjem mehanizma zapravo oslobađa svih stega. Da, uskoro će poleteti. Razduvati prašinu poslednje noći u Evropi. Kako to moćno zvuči: evropska prašina. Poslednja doza uzeta u zagušljivoj sobi bezimenog peštanskog hotela. Razgovor u mraku. Ponoć beše davno prošla. Kreveti su škripali na svaki pokret, rasanjivali ih. Kristina je ustajala da puši, prilazila otvorenom prozoru i posmatrala pustu ulicu, nekakav trg po kojem su šetale prostituke i travestiti. Bila je potpuno u vlasti ptičje perspektive, mesecima već odmaknuta od svakodnevice, sva usredsređena na odlazak. Nije sumnjala da je to zauvek. Preselila se u treće lice. Više nije bilo ja, samo ona, ta Kristina. Bez patetike i nostalgije. Jasno gramatičko stanje: prezent prošli. Sa trećeg sprata peštanskog hotela, zadržala je perspektivu posmatrača, usput pominjala imena, događaje sa letovanja. Noć bdenja. Pokojnik je bio njen dotadašnji život.
Marija je govorila Kristini da mora malo da odspava, čeka je dug put. Ali, i sama je palila cigarete, prilazila širom otvorenom prozoru i buljila u tamu parka. Tako su njih dve pre mnogo godina na maturskoj ekskurziji u Dubrovniku pušile noću na prozoru hotelske sobe i gledale prema pučini. Svet je bio širok. Za svaki smer postojao je put. Iskrsavao je sam od sebe pod nogama. I kasnije, kada su krenule na studije, Kristina na mikrobiologiju, Marija na prava, koja je brzo zamenila zamenila filozofijom, putevi su izvirali. Činilo se da mogućnostima nema kraja. Da se iz svake pogrešno odabrane ulice stiže, ipak, negde. A u tom negde, uvek ima još jedno negde koje samo na njih čeka. I tako unedogled.
Nedeljama pred put Kristina je pažljivo odvajala najnužnije stvari. Sve je trebalo spakovati u dva kofera čija težina ne sme preći dvadeset i tri kilograma po komadu. Nepunih pedeset kila nosi u drugi život. Preturajući po ormanima došle su na red i fotografije. Čitavo popodne prebirala je po kutijama. Albumi sa postojanim crno–belim slikama u kojima su utisnute sekunde od pre pola veka: njeni roditelji na proslavi Nove 1964. godine. Dom vazduhoplovstva u Zemunu. Porodični likovi sa obe strane. Mnoge više i ne prepoznaje. Izviri po neko ime, posveta i datum. Svadbe i rođendani. Nižu se hotelske terase, ulice nepoznatih gradova. Bledsko jezero. Vesele družine u bezimenim primorskim gradovima. Ponegde na poleđini uporne koordinate: datum i mesto, imena prisutnih. Tužna porodična arheologija. Nikome potrebna. Kakav užasan pokušaj. Za koga? Predstava koja se pre premijere skida sa repertoara. Jer, koje je to vreme rezervisano za gledanje fotografija? Samo usputni pogled, slučajno zaturene slike među koricama knjige.
A onda, u kutiji sa kvadratnim polaroidima iz osamdamdesetih godina – užas. Boje su izbledele, izbrisani prelazi, tupi pogledi bez zenica. Nagoveštaj nestajanja. Samo su još osnovne boje preostale. Zamagljene, razlivene, mrtvački blede. To što vidi podseća Kristinu na plastične filtere koje su u vreme njenog detinjstva stavljali ispred crno-belih ekrana. Komičan pokušaj stvaranja iluzije. Imbecilno fingiranje televizora u boji, bežanje po svaku cenu iz crno-belog socijalističkog sveta u sumnjive farbe srećnog Zapada. Nije se mogla načuditi kada je po dnevnim sobama nailazila na te skalamerije nataknute ispred TV ekrana. Modro-zeleni filteri, negde čak sa četiri, pet boja spektra, stvarali su iluziju mimo svake logike. Redosled je ostajao nepromenjen: u gornjem delu ekrana plavet neba, na sredini prelivi crvene i narandžaste, u dnu neodređena smeđa boja zemlje. Svejedno da li je na ekranu kadar ljubavnika ili kakav politički skup. Svi su imali plave glave, crvena tela i smeđe noge. Ali samo ukoliko stoje izvučeni u prvi plan. Ukoliko leže, što je često slučaj sa ljubavnicima, pozicija kreveta, tačnije sektor ekrana, određuje boju. Simbioza crno-bele slike i filtera uspostavlja zelenkastu skramu na svetlim površinama, koje promenom kadra naglo nestaju, a skrama se razliva u tamnijim tonovima, stvarajući nekrofilnu atmosferu.
Sada je pred njom jedan drugi ekran: prozor kafea "Trieste" na Fišermens Darfu. Drugi filter: devet časova vremenske razlike i četiri dekade potrošenog života. Ponekad subotom kada nema dežurstva u laboratoriji, ili nije na izletu sa Janom, ona dođe u kafe "Trieste" po dozu nostalgije, podvlači crtu i meri uspešnost opcije za koju se opredelila ulaskom u "Lufthanzin" avion u Budimpešti. "Trieste" je njena crkva. Mesto opuštanja gde se carini pređeni put. Gde se priznaju male prevare učinjene na bezopasnim krivinama svakodnevnice. Nisu opasne, ali ih je mnogo. Vremenom se stvara dupla slika, boravi se sve duže u tom prostoru zamagljenja. Za svaki pojam postoji više reči. Svaka misao ima više senki. Zdravo je ponekad zaroniti u sebe. Suočiti se sa jasnim bridovima odluka ma kako pogrešne bile. Biti jači za priznanje samome sebi. To je već Marijin glas. Iz vremena studija. Kada su imale onoliko života koliko i planova. Sada je pred njom samo jedan plan. Jedan život. Isuviše je odmakla da bi priznala grešku. Prednost samoće je odsustvo svedoka o pređenom putu. Ovde, na obali Pacifika, njena prošlost je samo njena.
Kada je pre šest godina prešla "veliku vodu" ispunilo se proročanstvo. Tako je pisalo na njenom dlanu onog jutra kada su posle proslave mature u hotelu "Jugoslavija" došli na prvu kafu u restoran "Venecija". Taj zapis postoji i dalje, ali samo tada je pružila dlan na čitanje. Društvo se polako osipalo. Napolju je svitalo. Ostale su ona i Marija, i nekoliko momaka iz razreda. Jedan je bio pisac u nastajanju. Pokazao im je mladića u uglu, koju godinu starijeg od njih, ali već slavnog pesnika Damira Borozana. Njemu je odneo u redakciju časopisa "Gardoš" svoje prve priče.
Tada se u "Veneciji" pojavila ciganka Rada, proročica koja je obilazila zemunske kafane. Prišla je njihovom stolu, a društvo se razgalamilo. Nastavak veselja u maturskoj noći koja je i dalje trajala iako se već razdanilo. Redom su pružali dlanove da im gata. Kada je došao red na Kristinu, pored nje se stvorio Damir Borozan. Svoj, primetljiv, pamtljiv – vrtela je po glavi razbrajalicu, a on je, kao da zna šta mu misli, privukao stolicu nikoga ne pitajući. Kristini je zatreperilo u stomaku, jedva je shvatala šta to Rada čita sa njenog dlana. Kada je rekla da Kristini predstoji prelazak velike vode, Damir je objasnio da je to povratak u Beograd.
– To se ne računa – rekla je Marija.
– Grešiš – usprotivio se Damir – nema šire vode od ove koja deli
Beograd od Zemuna.
– Kako je simpatična ta vaša zemunska arogancija bez ikakvog pokrića – odgovorila mu je. – Navikla da je muškarci žele, sigurno se igrala po samoj ivici drskosti. Uzvratio je jednako bezobraznim osmehom, dok joj je objašnjavao kako je Zemun glavni grad Beograda. Kada je Rada stigla do opšteg mesta zvanog duga linija života, Kristina je s dosadom povukla ruku i rekla kako bi trebalo krenuti na spavanje.
Ali nisu krenuli. Neko je poručio još jednu turu pića. Dunavom su klizili remorkeri i tegljači. Isplovljavali su ribarski čamci sa zemunske obale. Pecači zauzimali pozicije na keju, galebovi kružili nad vodom. Još malo i pojaviće se prvi penzioneri u jutarnjoj šetnji. Društvo se osipalo. Na kraju su ostali samo Kristina i Damir. Izašli su na kej i krenuli u smeru Kapetanije. Ona mu je govorila da želi da upiše mikrobiologiju.
– Onda smo kolege – rekao je Damir.
– Kako, zar si ti mikrobiolog – iskreno se zaprepastila.
– Ne, ja sam pesnik. Ali, oboje se bavimo životom koji se vidi jedino uz pomoć mikroskopa.
Posle svake njene rečenice usledio bi oštar obrat. Tek što su nekoliko časova bili zajedno, a taj mladić je opasno zaljuljao njenu dušu. Ko je koga prvi poljubio, ostala je večita enigma za oboje. Ljubili su se na praznoj terasi Kapetanije. Činilo im se da prolaze sati, dani, nedelje. Nisu znali kako da prestanu. Nijedna misao, samo miris kože, dodiri i dah. Mnogo godina kasnije – a još uvek u toj prvoj njihovoj noći – prošli su zagrljeni nekim tihim dvorištem na Gardošu. Zapamtila je mačke koje spavaju na krovu prizemne kuće u koju ulaze. Lavež nekog psa koji se sjurio strmom padinom od Kule Sibinjanin Janka. Ona skida haljinu i spušta se na širok krevet. On je na trenutak zastao u kontralihtu ispred prozora. Iako je sve oko nje u sfumatu zamračene sobe, njegov pogled je nešto najjasnije što je videla ikad, čak joj iz sadašnje perspektive izgleda da ju je opekao. Lako joj se taj pogled vraća kroz čitav život, iako već odavno sumnja je li uopšte ona izazvala tu britkost i dubinu. Ko zna šta je on video tada na krevetu, pomislila je ko zna koji put. Ta misao sve manje boli, iako je ošinula kao udarac bičem kada joj se prvi put javila. Dugo nakon toga, pomisao da je taj pogled koji ona pamti kroz čitav život on možda uputio nekoj drugoj, nekoj koju je čuvao u glavi prilazeći krevetu sa Kristinom, pomisao da mu uopšte nije značila koliko on njoj, šibala joj je dušu iscrpljujuće i bez milosti. Jednom će sve to sasvim prestati, pomisli Kristina, još uvek ne znajući treba li da želi tako nešto ili ne. Kao da je najvredniji deo njenog života bio vezan za tu zemunsku kućicu i dvorište, sa mačkama na krovu. Šta sam ja ako i bol prestane, na to nikako nije uspevala da sebi zadovoljavajuće odgovori.
I sada, u subotnje pre podne, za stolom pored prozora u kafeu "Trieste", Kristina vidi obalu, šetače u žutim kabanicama. Kiša pada. Galebovi ćute na stenama i po palubama jahti i čamaca u marini. Prešla je "veliku vodu". Nasmejala se u sebi na pomisao da bi Damir rekao da od Venecije do Trsta nije mnogo, jedva dva časa gliserom. U njenom slučaju to su godine. Decenije. Zašto u ovom času Damir na ekranu? Njegov glas: U pesmi je kao u snu, bešumno se pomere figure. Davno je izašao iz njenog života. Sasvim. Bez ostatka. Mislila je da ona njega ostavlja. A zapravo on je izašao, lako, kao što je i prišao njihovom stolu onog jutra u "Veneciji". Kada ga je posle dve godine od raskida srela na Terazijama i čestitala mu na nagradi koju je tih dana dobio, rekao joj je da mu se staklo mikroskopa magli i da sve ređe piše. Žurio je. Zahvalio se na pozivu da popiju kafu.
– To zna nekada da potraje mnogo duže.
Zaparale su je te reči. Uzvratila mu je da bi bilo bolje da pamet koristi za pisanje umesto za ispucavanje dosetki. Logično da mu treba pet godina da objavi knjigu kad sav talenat troši u kafanskim nadmudrivanjima.
– Ne potcenjuj važnost kafana – rekao joj je. – Uostalom, moje su pesme kao engleski kišobrani. Dugo traju.
Njihova veza trajala je tri godine. Kristina se prilagodila Damirovom ritmu viđanja i dugih odsustvovanja. Samo bi rekao: Odlazim u mrak. To je značilo da nastupa period sedenja po kafanama. Nedeljama ga ne bi videla. Ipak, književni časopis koji je vodio postao je poznat i značajan. Pred izlazak broja, svaka tri meseca, na podu njegove kuće po polupraznim sobama širile su se kartonske kutije sa rukopisima. Dolazili su pisci i prevodioci. Ozbiljni razgovori vodili bi se danima i noćima po zemunskim kafanama: "Venecija", "Skala", "Zlatno veslo", "Sent Andreja"...
Hodao je između kutija sa rukopisima, neprestano pušio.
– Pogledaj – rekao je Kristini. – U svakoj kutiji je jedan hor. Sve teže utišavam originale, a ovi jezici se svađaju, laju jedni na druge... Razmišljaš li nekad o tome?
Pogledala ga je belo. Prvi put tada pomislila da i oni tako, kao ti posvađani jezici, svako u svojoj kutiji.
Godinama kasnije, kada je iščezlo sećanje na svakodnevicu njihove veze, ostale su reči izgovorene jasnim intonacijama.

Život ne postoji bez stiha. Preorana groblja. Vapaj na stećku. Delo je jedino pamćenje. Crtež bika u pećini Altamire. Bunar u bespuću. Šapat iščezlih civilizacija. Bez nasledstva lepote sve je praznina i besmisao.
Adrese. Imena koja ništa više ne znače. A čitav život je trajalo snebivanje. Mitovi i legende. Kako može biti ozbiljno vreme gde u kafani tri policajca u civilu prisluškuju dva studenta, i za to vreme pojedu jedno prase? Osmeh kriške lubenice. Suvišno je reći da su u tom osmehu semenke zubi. Pa još crni.
Partizanski kuriri sa svojim trgovima i ulicama. Sa svojim domovima kulture i školama. Biste palih boraca. Fotografije suverena. Useljavanja u vile izumrlih dubrovačkih gospara. Zalog prošlosti bez kaucije. Malter jednog vremena koje se u pesak vraća. A Borozan kaže: Za hiljadu godina neće ostati ništa osim izmenjenih stihova.

Postoji i dalje, tu, na Fišermens Darfu, kao nijedan posle njega. Glasom i likom, bledim kadrovima zemunskih noći, kao pre hiljadu godina. Nestali su veznici i glagoli. Samo imenice. I jasne intonacije. Pridevi. Priloške oznake za mesto i vreme. Njegov jezik je ostao. Čitava jedna arheologija. Svetovi ugašenih internet adresa. Šifre su pogubljene. San bez buđenja. Bez svedoka.
Nikako stati. Jer, kad stane, prestaje zanos, zupčanici dana utihnu, zamire beskonačno "sada". Duboko "in medias res". Ne osvrtati se. Uronjena u pejsaž širokih prozora kafea "Trieste", Kristina protrne pred bezdanom koji zjapi u tom uređenom životu. Odškrinuta vrata brzo zatvara. Kao ostareli kompjuter, nosi internetsko đubre, vuče se za njom senka od koje beži. Koliko se trunja nakupilo tokom godina, i nema tog programa koji bi je jednim "delete" oslobodio tereta. Pa i kada bi to bilo moguće, ne bi uspela da otkloni usporenost. Umor od pređenog puta. Svakog jutra teža i prljavija za prethodni dan. Stvarnost? Zbirka svakodnevnog umora razvučena između obrisa prošlosti, upakovane u čvrst reljef, i bele izmaglice u kojoj se nevidljivim mastilom upisuje budućnost.
Naslage su ovde drugačije. Prošlost je neka druga. Ne može da odredi strane: mi i oni. Jer to su neki drugi mi, i neki drugi oni. Nje ovde nema ni u nama, ni u njima. Bez konteksta. Bez hipoteka. Skamenjena u samoći. To priznaje sebi u povremenim izletima subotom do odškrinutih vrata. Nema tog modela života koji postoji mimo ostvarene egzistencije, modela koji je trebalo slediti da bi se konačno našla pred ciljem. Život je ili život, ili kopija nečega u čemu se pogubiš. Kopija jednog nepostojanja. Nonsens, pa ipak... jeste tako. Kristina veruje da negde izvan svakodnevice postoji jedan ispravan život, model kome se treba približiti. I što se više približi, to će biti ostvarenija i zadovoljnija. Domaći zadatak sa zadatom temom: Ja i moj život. Negde se moraju sresti, stopiti, i onda, dalje samo kao mi, moj život i ja, ja i moj život.
Jednom ili dva puta mesečno odlazi u kafe "Trieste" na Fišermens Darfu. To je njena crkva. Sasvim daleko od svega što je bio njen život. Nakon Bostona, gde je provela četiri paklene godine, sva u prilagođavanju, emotivno hibernisana, dolazak na Zapadnu obalu otvorio joj se kao dugo iščekivana završnica. Sve se dešavalo u najboljoj verziji. Posao u laboratoriji u blizini aerodroma, stan u jednoj od najlepšoj četvrti San Franciska. I Jan, asistent filozofije sa Berklija, poreklom Čeh, sa kojim je već godinu dana u vezi. Sa Janom je otpao i poslednji veo zagušljive prošlosti. Prestala je da se dopisuje, nije više čitala beogradske i zagrebačke novine preko interneta. Svaki događaj u toj dušegupki Evrope merila je komentarima neumornih blogera sa obe strane. Nekada, u svom bostonskom brlogu – kako je od milja nazivala garsonjeru u potkrovlju viktorijanske vile na periferiji grada – kasno noću lutala je po internetu, dopisivala na blogovima svoje komentare. Jeste, zauvek je otišla, ali refleks pripadanja ne može se ugasiti odlukom. Ništa ne potiskivati. Iživeti do kraja. Sa distance od šest vremenskih zona videla je više nego dok je bila porinuta u taj prostor beskrajnog mrcvarenja. Jer, kako nazvati lošu beskonačnost kada je rat prestao? Tlo se smirilo, stada se vratila, svako u svoj tor. Jedino su vukovi i dalje vitlali slobodni. U njoj je tinjao tupi bes. Stalno se suočavala sa pitanjem: zašto je ona morala da ode? Neko je odgovoran, neko je kriv.
Trag novca maskiran patriotizmom. Ta jednostavna dijagnoza otkrivala se ogoljena kada su počela hapšenja, denunciranja, otužni sudski procesi, zaštićeni svedoci, trgovina zločincima. Ološ se ceri sa TV ekrana, ispoveda se i optužuje. Iza velikih reči ideologija krili su se tako obični prohtevi. Skoro ljudski. Bez mantre patriotizma nije bila moguća nova raspodela kapitala. Taj ogroman mehanizam ratne mašinerije – za čije pokretanje je trebalo razoriti egzistencije malih ljudi – opsluživali su odredi analitičara i eksperata, bankara i pisaca, istoričara i filozofa, političara i novinara. Iza parola i zakletvi, istorijskih misija i epopeja, kucalo je neumorno srce običnih pljačkaša. Ne, ne može to biti istina, šapuću mediokriteti. Jer, ako je to istina, onda smo i mi zločinci. A nas je isuviše mnogo da bi se poverovalo antiratnoj propagandi. Nikako ne menjati kurs plovidbe. Kapetani jesu iza rešetaka, ali mi čuvamo uspomene na slavne brodolome. I sve dok imamo uspomene, svoje verzije događaja, zaštićeni smo šifrom borbe za slobodu. Blanko indulgencija za svaki zločin. Da, jesmo i pre bili slobodni, ali uvek se može biti još slobodniji. Podizati spomenike pre nego što istorija ispiše zvaničnu verziju. Utisnuti se svojom istinom u školske udžbenike. Nastaviti štafetu. Taj otrov ne gubi moć, sa godinama samo jača.
Jedan prizor se svih tih godina vraćao Kristini. Nije mogla da ga zaboravi. Prilikom izleta na Kopaonik, videla je na nekom seoskom raskršću smrtovnicu zakucanu na drvo. Fotografija mladića u uniformi, Sava Mrkić, devetnaest godina, mesto pogibije: Srpske Moravice. Negde u Lici. Kakva je sumanuta kombinacija odvela tog mladića u smrt stotine kilometara daleko od rodnog sela? Njegov život ugrađen je u završni račun, u crne kurseve konvertibilnih valuta, u dnevnice ratnih izveštača, u osmehe sudionika mirovnih konferencija, u karijere magacionera, ugostitelja i dentista, koji su preko noći izrasli u lidere čije fotografije prekrivaju naslovnice svetskih novina.
Hodala je potkrovljem viktorijanske vile na periferiji Bostona. U sebi izgovarala ime nesrećnog mladića kao mantru koja je prizivala besmisao svih tih godina. Kolone izbeglica, zgarišta i grobovi. Sleganje ramena kada sve prođe. Bedna rečenica: Život ide dalje. Kao da se time svako iskupljuje za vlastiti kukavičluk. Za ludilo u kojem su đuskali milioni. I sad, kada je epidemija prošla opet bi da uplove u luku zdravog razuma.
Naginjala se kroz prozor, i umesto tihe ulice sa drvoredom i krovovima vila što vire iz krošnji, ukazivali su joj se soliteri na Crvenom krstu, padine sa porodičnim kućama koje se nižu prema Južnom bulevaru. Stan na petom spratu, dovoljno visoko da u pogled stane deo njenog Beograda. Telo brzo zaboravlja dugogodišnje putanje, obrise nameštaja, ćudi starih slavina, mrlje na rubovima ogledala, i sa lakoćom pervertita privikava se na novi raspored stvari. Kao što se i njen pogled privikava na nove ambalaže, dezene ćebadi i peškira, mustre meblova. Sadašnjost se kao zmijski svlak ljušti i nestaje. Nova dolazi. I nikad to nije ona zamišljena budućnost. Kutije bonbonjera kakvih više nema. Ni sapuna iz tog vremena. Ni olovaka, pakovanja butera, poštanskih maraka, formulara. Čitava jedna civilizacija nestaje sa dekadama. Ljudi koje upoznaje ništa zajedničko nemaju sa tom njenom prošlošću, koja je ovde na obali Pacifika samo njena, lična prošlost. Ni sa kim je ne može podeliti. Ni sa Janom. Kada joj priča o svom detinjstvu i mladosti, kao da to neko sa druge planete govori.
Svi smo isti. Tako su mislili oni koji su šezdesetih godina odrastali na beogradskom asfaltu. I svuda širom te zemlje koje više nema. U primorskim gradovima i brdovitim zaleđima, po kotlinama Bosne, u idiličnim mestima Slovenije, po pospanim vojvođanskim varošicama. Zar je moguće da su bili toliko opako različiti? Kakva je to genetika izlegla stvorove koji će dve, tri decenije kasnije da se gledaju preko nišana, da se mrze i ubijaju? Kakvi su to zaostali računi došli na naplatu? Čije su to kaucije? Čija je to prošlost? Selektori pamćenja uredno su vodili knjigovodstvo. Svaki događaj ima svoje naličje. Moćna niska se može složiti od ličnih neuspeha i animoziteta upisanih u partiture istorije. Beležiti i pamtiti. Jednom kad svane i taj dan, kada sevne plotun iz sačmarica i rasprši se olovo svuda oko nas.
Ne gospodo, ja nisam došla iz epa, iz herojskih mitova. Imam krštenicu, koordinate porekla tri kolena unazad. Sasvim dovoljno. Dublje ne bi valjalo. Opasno je živeti sadašnjost od pre dva, tri veka. Ne gospodo, ja imam samo svoju ličnu priču. Moji preci su mrtvi. Sa njima niti doručkujem, niti idem na spavanje. Iza zatvorenih vrata "voodoo" rituali. Rokeri u stvari nisu bili rokeri. Na maskenbalu, svako skriven iza svoje maske. Sve mogućnosti su u igri. Snajperisti su opet mirni, obični građani. U komorama njihove duše ostali su nerazvijeni negativi zločina. Bezbrojne su mogućnosti indulgencija.
Bubrili su tajni računi po egzotičnim ostrvima. Kriminalci u patriotskim misijama obavljaju sumnjive transakcije. Belosvetski hohštapleri ugrađuju procente. Plen pljačke dobio je status porodičnog nasledstva. Dinastije se uspostavljaju preko noći.
Razvlače se afere po novinama. Demanti i komentari. Što više sudionika uvući u igru. Veliki broj je jedina zaštita. Sve se radi u ime naroda. Zbrka je sve veća, igra se širi. Zanos kolektiva melje perverzne individualce. Samostalni preduzimači patriotizma udružuju se u koncerne. Nije važno ko je i kada počeo? I zašto? Konfekcija heroja snabdeva tržište novim modelima. Za svačije ludilo postoji kostim. Programeri rata konvertuju se na mir.
Baulja ta kamarila aerodromima i parlamentima, projure skriveni iza zatamnjenih stakala automobila, toliko brzo da za savest ne preostane ni minut. Zločin je davno razblažen nevidljivim kretanjem istorijske ure, njen gong meri puls nasmejanih i uspešnih.
Zar su to oni ljudi sa kojima je provela mladost? Na letovanjima ništa nije primećivala. I kada su ubili Đinđića, rekla je tada, gotovo je, više nade nema. Sada su svi opet slobodni da rade šta im je volja. Razred bez starešine, samo povremeno izbijaju pretendenti. Taj haos će ne samo da traje. To je prirodno stanje. I već u aprilu Kristina je počela da se priprema za iseljenje. Za mlade naučnike Zapad je bio otvoren. Odbila je Minster. Nemačka je isuviše blizu. Otići daleko, odakle se teže vraća. Preći "veliku vodu" kako joj je davno, u maturskoj noći, prorekla Ciganka u "Veneciji". Na dlanu sve piše.
Putovanje u Budimpeštu. Marija je prati. Zagušljiv pansion pored neke stanice. Sve tesno u tom gradu. Dobra, stara, bolesna Evropa. Marija se guši u još jednoj vezi. Sapeta u ljubavnom trouglu. Sa jednim od onih za koje su mislili da je iz njihove priče. Mladi buntovnik, daroviti satiričar, udomljen u predsedničkom kabinetu. Piše univerzalne govore i veruje da iz tog vrtloga postoji izlaz. Jednom, kada mu dosadi.
Nikad nije kasno da se ode, kaže Kristina. Odlazili su i sa pedeset, i sa šezdeset godina. Nedavno je pročitala memoare Nine Berberove. U Ameriku je došla sa pedeset godina, bez ijedne reči engleskog i sa deset dolara. Ostavi me tih priča, kaže Marija. To su pisci. Njima je sve drugačije. Pa ti nađi pisca, smeje se Kristina. Tako ćeš lakše otići.
Odavde, sa Istočne obale nema više starog horizonta, piše Kristina Mariji pola godine nakon odlaska iz Beograda. Nema ničega što guši, jednostavno, sve se promeni. Boje, mirisi, ukusi. Sve! Nije stvar da je bolje. Ma izgube se te kategorije. Jer, dok računaš da li je bolje ili gore, još si u zapletu, u poređenjima. Jadan je život gde se porediš. Kada se pređe Atlantik, toga više nema. Nova era, svejedno koliko ti je još ostalo. Pa, i deset godina je mnogo. Za godinu, dve istopi se sva ona sparina, zagušljivost. Nemam želju da dođem ni na odmor. Evropa se smanjila. Sva staje u jedan voz koji se vuče po nekakvim besmislenim destinacijama. Iz logora u logor.
To je Kristina, misli Marija dok čita njene mejlove. Sklona preterivanju kad god bi trebalo promeniti smer. Polutonovi su opasni, nijanse oslabljuju odluke. Za zaokret je potrebna crno-bela slika. Ništa nije toliko dobro da se ne bi ostavilo.
Odlazak u Budimpeštu bio je sudbinski, piše Marija. Upoznala sam Marka. On je pisac. U nastajanju. Kakav lik. Toliko različit od svih koje sam imala. Nisam ti do sada o njemu pisala. Zašto? Najviše zbog sujeverja. Želela sam sebi da ta priča uspe. Priznajem, plašila sam se tvoje reakcije. Kako bi reagovala na biografiju osobe koja je pre izvod iz dijagnoze nego CV. Isključila sam video nadzor nad svojom svakodnevicom. Ti si bila još u avionu kada sa meni dogodilo poznanstvo koje je nemoguće prepričati u mejlu. Prihvatila sam susret samo zato da bih pobegla od čemera koji me obuzeo nakon povratka sa aerodroma. Pomišljala sam da se noćnim vozom vratim u Beograd. Ali, posle prethodno neprospavane noći bila sam isuviše umorna.
Kristina se osmehuje. Još jedan ludak kome će biti mama. Četrdesetogodišnjak živi sa tetkom i tečom. Dete u Austriji. Baš je u nastajanju? Pisac? Nije valjda.
Ima tu još nešto. Lakoća sa kojom je Marija uvek dolazila do frajera. I Damira joj je možda prepustila. Kristina nikada nije u sebi zatrla slutnju da je pogled u sfumatu zamračene sobe onog jutra nakon maturske noći bio zapravo upućen Mariji. Njoj su pripadale i mačke na krovu, lavež pasa na padini ispod Kule Sibinjanin Janka. I ko zna koliko stihova? Zar nije njeno i Kristinino udaljavanje potrajalo sve vreme dok je bila sa Damirom? Kad god bi se našli u četvoro – jer Marija je uvek imala nekog pored sebe, za nju su se frajeri prosto lepili – Damir je bio posebno raspoložen.
Raskinula sam sa Dejanom. Sasvim. Odjednom je sve moglo što pre beše tako komplikovano, pisala je Marija. Nisam mu odmah rekla za Marka. Kakva geometrija, neko vreme dva trougla. Bilo je zabavno.
Njoj uvek zapadnu monstrumi. Godine prođu dok okonča ropstvo. Koliko puta joj je rekla da monstrum ne postoji unapred. On je dozvoljena količina bezobrazluka i egoizma. Koliko mu se dozvoli, toliko će zagrabiti. Ne priznaje minuli rad, ne postoji udeo drugog u računovodstvu monstruma. Granice su izbrisane ne zato da bi se razmenjivalo, već da bi se prisvajalo. Bez skrupula. Monstrum nastaje u optimalnim uslovima koje mu onaj drugi omogući, na biotopu idealne mikro klime.
Već dva meseca živimo zajedno. U mom stanu. Na leto ćemo u Beč. Upoznaću njegovog sina. Markov otac je ugostitelj. Ima dva restorana u Beču.
Šta ona priča? Kako je sve to daleko. Uvek se vrte iste gluposti. Marijina sestra Neda je zaljubljena. Da, seća se onog njenog prijatelja sa studija. Rudi Stupar. Smetenjak. Odakle sad opet on? Zar nije zaglavio u Nemačkoj? Vratio se. Veliki uspeh je postigao sa dramom. Još jedan pisac? Kakav cirkus. Literarna sekcija. Ti ljudi su načisto ludi.
Šta da joj piše? Da li da joj uopšte više piše? To nije njena priča. Kristina oseća kako je slabi ta spona sa Beogradom. To površno odgovaranje na mejlove prijatelja. Baviti se njima znači zarobiti sebe negde između. Biti u procepu, stalno preispitivati vlastiti izbor. Ona nije otišla da bi se jednom vratila. Ni sa rođenom sestrom Milenom nema vremena da naklapa uvek istu priču. Naravno da im je loše. Samo može biti gore. Tamo se već godinama ne menja repertoar. A pozorište uvek puno. Otupeli su od istih predstava. Sve je polovično, ništa završeno do kraja. Niko ništa ne primećuje, jer ništa i nema da se vidi. Niti se čuje, niti se govori. Život se otaljava, kao da je tuđi. Kao da nije sad i nikad više. Biti vlasnik svoga života. Donositi odluke. Prihvatati rizik do kraja. Disati punim plućima.
Sve to Kristina konstatuje tokom noćnih šetnji internetom. Nije slučajno da Indijanci odbijaju da se slikaju. Biti prisutan likom negde drugde, lažno umnožen, oslabljuje psihu i telo. Loša beskonačnost. Nje tamo više nema. A ni njih ovde, u bljesku jedne civilizacije gde sve funkcioniše. Između uzroka i posledica postoji jasna, svima vidljiva putanja. Bez mistifikacija i sumnjive metafizike. Svakoga jutra putuje četrdeset minuta vozom na drugi kraj Bostona, u udaljeno predgrađe gde se nalazi institut u kojem radi. Već posle dva meseca čitavim bićem prepustila se novim navikama. Jedna od tih navika je i svakodnevna masturbacija. I u Beogradu je imala periode kada po nekoliko meseci ne bi imala seks. Međutim, retko je masturbirala. Ovde, tu naviku prihvata kao sigurno opuštanje, nagradu posle napornog dana. Pažljivo bira lektiru za voz. Uglavnom su to memoari pisaca koji su kao i ona došli u Ameriku. I zauvek ostali. Singer, Nabokov, Nina Berberova... Uzima ono što je snaži.
Kristina nije kao Marija beznadežno pogubljena u naporu da shvati, da svemu nađe smisao, da se neprekidno suočava sa stvarima koje o njoj ne zavise. Kristina sama sebi uređuje pozornicu, razmešta kulise, odabire sagovornike. Čak i suflera. Ne može da shvati Mariju koja je uvek u odgađanju onih banalnih i dosadnih obaveza bez kojih se ne uspeva pomeriti ni za pedalj. Zarobljenik malodušnosti u lavirintu svakodnevice. Ravnodušna prema egzistenciji, sva rasplinuta u traženju čistote, nepokolebljiva u veri da postoji nekakav herojski život širokih planova. Bez pakosti i licemerja, sitnih ljudskih prevara, bednih računa u koje je ugrađena gramzivost, tuga i jad. Kristinu je oduvek nervirala Marijina komotnost koja je alibi nalazila u čistoti Homerovih stihova, u lepoti antičkih proporcija, u melanholiji Čehovljevih drama. Njen unutrašnji svet bio je prirodna posledica njene nesvakidašnje lepote. Uvek je imala pažnju okoline, dobijala je na dlanu sve što bi poželela. I to ju je ojačalo u veri da su ljudi u suštini dobri.
Iako Kristina sebe nije doživljavala neatraktivno, ipak je bila svesna fizičkih nedostataka koje je trebalo prikriti. Za spoljni svet se pripremiti tajnim strategijama, izboriti se za pažnju. Kombinovali su se nedostaci: usko lice, tanki listovi, male grudi. Ali, Kristinino oružje bio je osmeh, širok i omamljujući, prodoran kao bljesak munje. Odjednom bi prekrio sagovornika, odvlačio pažnju sa lošeg rukopisa kojim je ispisano njeno lice, snabdevao je snagom i zavodljivošću. To je bila njena karta.
Kristina je upala u vlastitu zamku. Proizvela je ono što želi da bude, pustila u etar verziju sebe koju je trebalo redovno održavati. Stalno u dijalogu sa sobom. Nazad više nije mogla. Samo napred. Sve brže i brže. Došla je ovde, na Istočnu obalu, umesto svih njih koji su ostali u onoj dušegupki, opušteni i beslovesni, nesposobni da se izmaknu gravitaciji jedne loše svakodnevice. Ona je njihov predstavnik ovde. Njihovim očima posmatra krajolik dok svakog jutra tačno u određeno vreme ulazi u prigradski voz i putuje do instituta. Na poslu osvaja svojim osmehom, uvek malo izmaknuta, ostavljajući dilemu kod sagovornika – da li je u pitanju stidljivost ili suptilna nezainteresovanost.
Noć pred odlazak u Ameriku, u prašnjavom peštanskom hotelu, Kristina je stajala pored prozora dugo nakon što je Marija zaspala. Negde iz smera železničke stanice čulo se ujednačeno brujanje automobila. Prodorni zvuk policijske sirene često bi narušio to brujanje na koje se Kristinin sluh beše već naviknuo. Najava života koji je čeka na drugoj stranu Atlantika. Iznad krovova lebdeli su odsjaji reklama. Jedina uteha je da uvek, ali uvek i svuda, postoji tačka suočavanja. Neostvarene verzije svetle kao što Budimpešta sija u tom času. Lepe su jer su daleko, u sigurnom zaklonu nepostojanja. Gordost odlaska. Uvek i u svemu je bila prva. Sa petnaest godina izgubila nevinost.
Iz slabo osvetljenog parka dopirali su pijani glasovi. Prostituke i travestiti šetali su ivicom trotoara. Na zvuk retkih automobila silazili na kolnik, čekajući da se neko vozilo zaustavi. Kristina se osećala tako moćno pušeći na prozoru. Kadar koji je dozivao prizor od pre četvrt veka. I tada, Marija i ona kradom puše na prozoru hotela u Vrnjačkoj banji. Jedne od tih majskih noći Kristina je izgubila nevinost. Bila je prva u svom kružoku sa seksualnim iskustvom. U flert sa lokalnim mladićem upustila se iz čiste radoznalosti.
Neko je prolazio ovim gradom, ljubio se dole u parku. Ili samo sedeo na klupi i zamišljao poljupce. Prenoćio u ovoj sobi. Posejao reči koje su i dalje utisnute u požutele tapete. Otisci u dotrajaloj polituri nameštaja. Odrazi u slepim ogledalima po hodnicima hotela koji je pre ličio na bordel nego na prenoćište. Prijatna uznemirenost u stomaku. I dah, dubok i spor, kao da guta vreme kojem ide u susret.
Marija je duboko disala. Nije se pomerala. U polutami belina njenih obraza bila je nestvarna. Opuštena i spontana. Posvećena svakom danu koji svane, bez čvrstih planova, a opet stamena u onome što neće. Strpljiva u onome što hoće.

Prizor te poslednje noći u Evropi redovno joj se javlja kada posle napornog dana legne u svom bostonskom brlogu, a ruka se sama od sebe spusti na butinu. Odabrati partnera za noć. Prilaze joj u mraku. Neodlučna koga odabrati. Iskrsavaju iz džepova vremena. Šta je sve njena memorija arhivirala. U sećanju, a prvi put ih vidi. Silaze na kolnik kao peštanske prostitutke i travestiti, unose joj se u lice. Biserni osmeh crnca laboranta koji je uvek negde u blizini kada se ujutro pojavi u institutu. Njegovo gipko telo izaziva nesvesticu. Smenjuju se sve brže, ritmom njene ruke. Ali, na vrhuncu, u poslednjem taktu pred pražnjenje, pojavljuje se Damir. Snažnim grčom stomaka utiskuje se u Kristinu. Avet, posle toliko godina, čvrsta i trajna, kao engleski kišobrani. Neosvojiv, nikome predan do kraja. Kao što je i ona. Zalud je pokušavao da je uvuče u svoju orbitu, da joj ugradi vlastite navike i ustoliči je u verni satelit. Mada, kada je sve prošlo, možda to i nije bila najgora varijanta.
Odbacuje jeretičku misao. Samo napor izaziva strast. Osvajanje vibrira. Smiraj je uvek promena kadra. Polako spada sjaj. Odredište ne prepoznaje. Pucketaju ugašeni reflektori. Pozornica je opet izneverila. Brzo nazad u dane čvrstih struktura. Njegov robusni zagrljaj tako prija, kada se ne misli, kada još ništa nije uspostavljeno. Bez obaveza. Samo napinjanje tela, i zadovoljstvo lišeno paučine relacija. Odnos koji traje bez mogućnosti da preraste u vezu za čitav život. Jer, tek su na početku. Oboje u pokretu. Posvećeni jednom sutra koje je nepregledno, čija teritorija je mnogo veća i od danas, i od juče. I baš zato što je kraj izvestan, ali nevidljiv, svaki zajednički trenutak ima svoje jasno postojanje.
Kristina se užasavala listanja albuma, tih jalovih podsetnika. Ni pola godine nakon dolaska u Boston nije poželela da otvori kartonsku kutiju u kojoj su bile fotografije, izbor iz albuma napravljen nekoliko dana uoči puta. Fotografije se slažu i čuvaju ko zna za koga. Da trunu u komodama. Trebalo bi sada sve to baciti, osloboditi se balasta sećanja, biti isključivo tamo gde jeste, jača za odsustvo prošlosti. Besmislen pokušaj, teatralan i smešan. Kao da se prošlost može odbaciti. Najviše što može jeste sve manje boraviti u tim zagušljivim predelima. Koliko godina je potrebno da prođe da bi se u rancu prošlosti pojavio sloj Amerike? Biće i to jednom kada sutra bude manje od juče. Koliko godina mora proći da bi izbledeo njegov pogled u sfumatu zemunske sobe? Da nestanu mačke sa krova i lavež pasa kod Kule Sibinjanin Janka? Možda jednom kada prelazak "velike vode" bude daleko iza nje. Kada noćna kretanja svojih ruku zameni vezom za čitav život. Kada opet poljupci budu dugi i mirisni, kao onog jutra ispred zgrade Kapetanije.
"Velika voda" bila je Damirova i njena metafora. Koliko puta upotrebljena. Sa toliko mnogo različitih značenja, ali uvek sa naglaskom na prolaznosti svega što ima svoj početak. Tako se relativizovala svaka najava ozbiljne veze. Oboje su zadržali pravo na samoću, na neko vlastito vreme za koje se ne podnosi izveštaj onom drugom. Zapravo to je činio Damir. A Kristina ga je sledila refleksom sujete, nikada se ne pitajući da li to i ona stvarno želi.
Damiru je Zemun bio čitav svet. Malo je putovao. Ali, mnogo je čitao. Jednog leta, kao student, obišao je Evropu koristeći internacionalnu voznu kartu. Bilo je to još u vreme kada pojam vize beše nerazumljiva apstrakcija. Tek deceniju kasnije pojaviće se redovi ispred stranih ambasada u Beogradu. Podizaće se metalne ograde kako bi se gomila koja čeka dovela u red, vijagujući u redovima dva po dva, sve do žuđenih šaltera gde skrušeni i sagnuti, kao u ispovedaonici, imaju svega nekoliko minuta da objasne svoj slučaj, da se izbore za posebnost pre nego što se biografije izliju u guste rubrike formulara. A smrknuti pogled službenika otkrije da još uvek nešto u priloženoj dokumentaciji nedostaje. Ili ravnodušno lupi pečat na ispunjeni formular i pruži ceduljicu sa brojem gde je i datum podizanja viziranog pasoša.
Danju je Damir krstario gradovima, obilazio muzeje i galerije. Uveče je odlazio na stanicu, odabirao destinaciju koja pokriva šest, sedam sati sna, i onda koračao kroz poluprazne večernje vozove sve dok ne bi našao prazan kupe. Dešavalo se da ga onako umornog privuče kakva prazna kompozicija na peronu pre nego što otkrije u kojem smeru taj voz ide. Jer, vozove je koristio kao pokretne hotele. Ujutro bi se našao u nekom zabitom mestu duboko na jugu. Lutao je Provansom, Sicilijom, Bavarskom. Po nekoliko puta bi tokom jedne nedelje odlazio u prestonice, a kada padne noć hvatao hotel-voz i vraćao se na jug. Tokom dva meseca lutanja Evropom samo je desetak puta prenoćio u hotelu, doveo bi u red higijenu, i osvežen kretao dalje.
Tog leta ispunio je zadatak: upoznati svet iz prve ruke. Pamćenjem rođenog arhivara izvlačio bi u diskusijama kakav detalj sa svog jedinog putovanja Evropom i suvereno iznosio argumentaciju mnogo godina kasnije kada je podignut visok šengenski zid oko njegove zemlje. Teško je bilo suprotstaviti se Damirovim lucidnim zapažanjima. Britki odgovori imali su snagu nepomerivih stihova.
– Svet je tamo gde jesi – govorio je. – Nećeš ga bolje upoznati površnim lutanjima u aranžmanima turističkih agencija.
A kada bi se Kristina pobunila što već dve godine nigde ne idu na letovanje, Damir je ravnodušno odmahivao rukom.
– U Zemunu je dovoljno vode i sunca. Ima nešto geografije, a najviše istorije. Idi sama na more. U Grčku, na Hvar, ili do Dubrovnika, gde god hoćeš. Meni je Jadran ispod prozora. Sasvim mi je dovoljna "Venecija".
– Zar je moguće da čovek koji se hvali da ima uvid u čitavu svetsku literaturu zapravo je zarobljenik smešne kvadrature vlastitog zapećka – usprotivila bi se Kristina.
– Rekao sam ti stotinu puta, putovanja su mi mrska jer su čisto gubljenje vremena, najefikasnije sredstvo za ubijanje pesničke inspiracije. Više volim slobodu Zemuna, nego zatočeništvo čitavog sveta.
I tada bi potegnuo krunski argumenat, svoja dva najveća pesnička uzora, Kavafija i Pesou. I jedan i drugi bili su dobri duhovi svojih gradova, Aleksandrije i Lisabona. U svakodnevnim kruženjima poznatim ulicama ispisivali su mitologiju. Odabrani glasovi da iskažu "genius loci". Da otvore svaka vrata, da pogledaju kroz svaki prozor, da se spuste u podzemlje, obiđu grobove, saslušaju molitve usamljenih i odbačenih. Da iz svake smrtovnice pročitaju pređeni život.
Ti si jednostavno lenj – rekla bi Kristina. – Izgradio si sumnjive teorije samo da bi stvorio alibi za vlastitu nepokretnost.
– Ne precenjuj vrednoću...
– Uh, dosta mi je tih tvojih ne precenjuj vrednoću, ne potcenjuj kafane! Ne potcenjuj dokolicu. Ti si jedan mizantrop zatvoren u pećini! Postoji li još nešto sem Zemuna?
– Postoji. Okolina.
– Baš si vickast.
– Zemun i okolina. Kako to lepo zvuči.
– Možda tebi, meni ne.
– Tvoj grad je iza "velike vode".
Kristina bi osetila trenutni bol kad god je Damir izgovorio neku takvu opasku. Slutila je da to radi smišljeno, održava sigurno rastojanje, ne dozvoljava da se isuviše približe, da pomešaju živote. Sa Damirom će njihovi životi uvek biti dva paralelna, ali ipak, razdvojena koloseka.
Prigovarao joj je da je isuviše ambiciozna. Da zbog sutra ne vidi danas. A kada bi se Kristina usprotivila i rekla da u njenom poslu za početak treba završiti fakultet, aludirajući na njegov slučaj – sjajnog studenta koji je naprasno posle druge godine napustio studije svetske književnosti – Damir bi se osmehnuo i ispalio neki od svojih bisera: Vrednoća je opasna za pesnika. Ili: Ako je Kavafi ostavio samo sedamdeset pesama, zar bih ja trebalo više? Ili: Bolje pune fioke, nego prazne knjige.
– Problem je što su tvoje fioke prazne – rekla bi Kristina.
– Dušo, zaboravljaš da ja nemam fioke. Pa zato nemam ni taj problem.

Nekoliko nedelja uoči odlaska u Ameriku, Kristina je jedva odolela želji da pozove Damira. Tih dana je intenzivno mislila na njega, jer, eto, ispunjava se u potpunosti metafora "velike vode". Nije to učinila samo zato što se plašila da bi je u času kada okončava jedan period svoga života, susret sa Damirom oslabio, možda čak uneo pometnju u tako jasnu agendu sa kojom je isplanirala sledeću fazu. Sem toga, ko zna kako bi on to shvatio? Kao slabost? Ni posle toliko godina ga nije zaboravila?
Naravno da nije tako. Damir jeste njena najdublja uspomena. Neuporediv. Možda i neponovljiv. Ali, posle tri godine oboma je bilo jasno da ne može više tako unedogled. On, koji će do kraja života da noću obilazi zemunske kafane, a danju puni kartonske kutije ceduljama, sve vreme pušeći i kao avet kružeći polupraznim sobama. Da lebdi nad prostorom Kapetanije, zadovoljan u sebi, omamljen špricerima, usporen i pun kao tegljači koji klize Dunavom. Raspored svojih dana ispisao je unapred. Odabrao je karantin. Jer, video je Evropu tokom jednog leta. Video je svet. Zašto bi se ponovo vraćao? Ako povratak ima smisla, onda to svakako nisu gradovi i predeli. Nisu ni žene. Vraća se samo Homeru i Danteu, Kafaviju i Pesoi.
I ona, koja sebe nikada nije videla tu, stisnuta u toj bari, okružena nazorima i navikama jednog klaustrofobičnog sveta, koji daljine sam sebi crta na predhodno podignutim zidinama. Ona želi više. I dalje. Punu slobodu da radi šta hoće. Nije zatočenik te nesrećne istorije i zamršene geografije. Njen svet se uspostavlja pod elektronskim mikroskopom. Hromozomi, DNK, virusi i bakterije. Ali, ona nije parazit kome će Veliki brat da određuje mesto.
Veliki brat? Omiljena Damirova tema. Satima su znali da šetaju od Muzeja na Ušću, obalom Dunava, prođu zemunskim kejom i onda, sve užim putem pored kafana uz reku, dalje i dalje, sve dok se put ne bi pretvorio u stazu. Spuštali se do vode, kvasili ruke, pušili i pričali. Zatim bi se peli na Muhar, obišli bi jevrejsko groblje, popili kafu u restoranu kod Kule Sibinjanin Janka. I na kraju, u dugom luku se spuštali prolazima i uskim ulicama do Damirove kuće.
– San Velikog brata je ukinuti pamet – govorio je kratkim i jasnim rečenicama. – Za pamet se valja potruditi. Ali, čemu trud kad svuda imaš "fast food". Nedaroviti umetnici i jalovi filozofi bi da ukinu klasiku, da umesto novih vrednosti instaliraju fenomene. Kada više ne postoji klasika, nema ni poređenja. Danas mediji i globalna pamet stvaraju civilizaciju beslovesnih konzumenata. Sve je za jednokratnu upotrebu. A znamo da je Kazanova redovno ispirao svoj kondom od ribljeg mehura.
I sad još jasno čuje njegov oštar smeh koji bi usledio posle vrcave dosetke. Taj smeh se seli sa njom, plovak koji ne tone. Iz Evrope na Istočnu obalu. I dalje sa njom do Pacifika.

Kako je jasno ostao zabeležen taj trenutak premišljanja nekoliko nedelja uoči odlaska kada je žarko želela da mu se javi i predloži susret. Trenutak razvučen na čitavo popodne. Ozvučen bukom švajs-aparata. Komšije na spratu niže zavarivali su metalne šipke, zastakljivali terasu. Tužan pokušaj da povećaju kvadraturu stana. Tako što će sebi oduzeti vazduh. Trenutak omeđen polupraznim sobama u koji će se kroz mesec dana useliti podstanari. Jedva su je sestra i zet ubedili da za prvo vreme ne prodaje stan. Nikad se ne zna. Možda oni ne znaju. Ona zna. Ipak, savetuju, može stan uvek da proda. Ima gde da se vrati ako slučajno, ne daj bože... Prihvata savet. Prećutkuje ostalo. Istorija pravi genetiku. Beskonačni oprez stvara robove.
Ne, neće se javiti Damiru. Oduprela se tom snažnom porivu. Pozvala je Mariju i dogovorile se da uveče izađu u baštu Kluba književnika. Raskrstila je sa hipotekama prošlosti. Tako misli. Tako želi da misli. Ali, zar nije uvek nakon što bi okončala neku vezu, iz sfumata zemunske sobe iskrsavao Damirov lik. Lavež pasa na padini ispod Kule Sibinjanin Janka. I mačke na krovu. Opet je u njoj prevladala racionalnost. Da je ona Marija, ne bi imala dilemu. Pozvala bi Damira, izašli bi na večeru, možda posle vodili ljubav. A sutradan bi život sam odredio putanju. Ali, Kristina nije Marija. Hladna je i autistična. Kada joj je potrebna ljubav, ona je fingira. Oduvek je imala tinjajući nesporazum sa Marijom. Taj njen blanko čiste priče. To knjiži kao lepotu koju Marija ima, njoj nije potrebna mimikrija. Uvek ide čisto, i do kraja. Bez kompromisa. Ipak, jednom će i Marija morati da podvuče crtu. Da se suoči sa pređenim putem. I dalje plovi. Konačno je raskinula sa Dejanom. Izronio je Marko. Po svemu što saznaje iz mejlova novi ludak u Marijinoj zbirci. Takvi se prosto lepe za nju.
Svi ti životi su talog koji je ostao na Istočnoj obali, u bostonskom brlogu. Odlaskom u San Francisko sklopila je korice knjige o Beogradu. Očvrsnula je. Kao da je oduvek u toj prostranoj zemlji. Kada se posle četiri godine preselila na Zapadnu obalu, uspostavila se i američka prošlost. Dobila je pogled unazad. Poslednja noć u Evropi, u zagušljivom peštanskom hotelu, pripada mutnim predelima Kristininog pluskvamperfekta. Veza sa Janom ispunjava njenu svakodnevicu. Prestala je prepiska sa sestrom Milenom, sa Marijom, sa prijateljima. Stan u Beogradu je prodat, novac zakulisanim kanalima prebačen na njen američki konto. Neshvatljiva transakcija. Da bi obavila jednu legalnu radnju morala je da pribegne nelegalnoj metodi. Igra je tako uspostavljena, niko ne sme biti čist. Diktatura velikog broja najsigurniji je zalog postojanja sumorne tranzicije. Recidivi mafije održavaju bolest. Koliko dugo će sve to da traje? Daljina bez horizonta.
Damir je ostao njen jedini sagovornik iz knjige o Beogradu. Jednom ili dva puta mesečno sretne se sa njim u ispovedaonici na Fišermens Darfu. Ubila je sve u sebi što bi je slabilo u novom životu. Ostvarila je ono što je želela: oslobodila se okova društva koje bi da uguši individualni napor, da obesmisli ličnu inicijativu. Izmakla se teroru naslovnih strana novina. Izgubljenim pacijentima koji žive svoje virtuelne živote po blogovima. Samo u kafeu "Trieste" dozvoli sebi pola sata dokolice da zaviri na sajtove gde se odvija loša beskonačnost. Neka nova imena izgovaraju stare fraze. I dalje u igri nezamenljive persone. Razdrljeni ministri prete novinarima. Sačekuše. Ubistva. Lažirana suđenja. Minestrone srpske političke scene. Nakot asfalta u pozama holivudskih zvezda. Svuda ista priča: Beograd, Zagreb, Sarajevo... Poluvekovno bratstvo komunista zamenjeno mafijaškim klanovima. Prebacuje se na sajtove kulture. Otvoren 43. BITEF. Čuje žamor publike u foajeima Sava centra. Topla septembarska noć u Beogradu. Spušta se niže na ostale vesti.
On. Nasmejan. Gubi dah. Kratka vest da je posle kraće bolesti preminuo u Zemunu pesnik Damir Borozan. Nemo zuri u ekran. Pogled joj se muti. Pali cigaretu i unezvereno po ko zna koji put čita vest. Prelazi kursorom na link nekrologa. Odsutno čita kratke tekstove: Čuvar Atlantide, Arhivar Zemuna, Pesnik kome se dogodio čitav svet... Na kraju poslednjeg nekrologa nekoliko Damirovih stihova: "Ostavi stan pun privatne imovine, učini nešto, kosti na padinama azijskim nekad su pivo pile, slikale, ljubile, odluči se već jedanput, za bedne je čekanje izgubljeno vreme, prestani da čitaš, iscepaj, satri pesmu ovu, i satri pesme sve, ali ih ne zaboravi, čoveče!".
Vratila se na početak vesti. Uronila u njegov pogled. I tako ostala i kada se ekran ugasio. Na molu ispred kafea "Trieste" grupa izletnika bučno se ukrcavala na brodicu koja je isplovila pre nego što je Kristina napustila Fišermens Darf. U taj kafe više nije dolazila. Još jedan sloj upisao se u njenu američku prošlost.