Mirana Likar Bajželj

JAN STASSEN I TI

Sarajevske Sveske br. 35-36

Da, dođe vreme, kad moraš i ti u ovaj prokleti red za hleb, iako si mislio, da ti nikad nećeš morati, pogotovo kad ti se činilo, da si sa Janom Stassenom. Ali kad pogledaš na ovaj red i sve njih ljude u njemu, koji su, isto tako mislili da su sa Janom Stassenom samim tim što su u njemu, bili su kao i ti, ništa. U Budimpešti je vatromet, jer je Mađarska primljena u Evropu, a u Tamašiju je red prokletih radnika bez posla, koji čekaju na čašu mleka i dva parčeta hleba. Više si voleo da budeš gladan, nego da staneš u red ovih ispijenih lica, ali i ti si ovde jer, na kraju krajeva, i ti si samo čovek. Upitaj se, da li je Jan Stassen znao, da će biti ovakav red i zato nije hteo da ima ništa sa tobom i sa drugima.

Prvo je bila fabrika, koja je izrađivala belu tehniku. Fina siva socijalistička fabrika, sa užinama i plavim keceljama i sa inženjerom zaštite na radu, sa tobom. Plate su bile loše, ali je sindikat organizovao odmor na Balatonu i posete Budimpešti, posebno zoološkog vrta, konzerve i tegle sa zimnicom, a i kakvo prase se moglo kupiti u zadruzi. U letnjim danima ste zatvorili fabriku i radili u polju. Ti si bio inženjer i za svaku stvar su morali da te pitaju. Bilo je stvarno dobro i činilo ti se, da se sindikalne zabave neće nikad završiti i da ti nikad neće nestati devojaka, zbog toga si još uvek sam. Sva sreća. Zbog toga što je Tamaši imao fabriku od sela je postao gradić i to je bilo to. Doduše, nisi mogao da putuješ u inostranstvo, tada te je to bolelo, osećao si se neslobodno, ali ne tako jako.

Onda je došla sloboda i to se najbolje videlo po tome što je došao Jan Stassen. Fabrika je bila ofarbana plavom i žutom bojom i ceo Tamaši je bio lepši.

Bio si baš ponosan, što radiš u tako lepoj fabrici. Oko nje se prostirala lepo podšišana travica i moderno rastinje, a na parkingu su se počeli pojavljivati sjajni strani automobili, kakvi automobili, palate. Činilo ti se, da ste sad nekako stavljeni na kartu sveta, a bilo je to i stvarno, no, barem Evrope, jer su takve žuto-plave fabrike postojale i u Španiji i Francuskoj, u Belgiji i Nemačkoj. To se lepo videlo u Stassenovoj kancelariji, gde je preko celog zida visila karta i na njoj mesta, u kojima su bile fabrike. Izrađivali ste svetla, iako je izgledalo kao da ih izrađuje Jan Stassen lično. Bio je posvuda. On i promene. U fabričkoj radnji nisi više mogao kupiti prvorazredni proizvod po desetorazrednoj ceni. Iz fabrike se više nije mogao odneti ni jedan šrafčić. Odmor za užinu je trajao tačno dvadeset minuta, jer je deset trebalo da ostane za WC. Više nije bilo nikakvog zvona, nikakve sirene, nije vam bila potrebna, svuda su bili tačni satovi i svi ste ih se pridržavali, jer je Stassen bio takav. I ti, iako si kao inženjer bio nekako više jednak sa njim, ali u stvari i nisi bio, on te nikad ništa nije pitao, ti si pitao njega.

Dok ti je odgovarao, tako se lepo osmehivao, ali je gledao negde pored tebe. Kako si želeo, da je i on ponešto upitao tebe, ti imbecil.

Jednom su mu doveli petnaestogodišnju Ciganku. Radnička plata je bila sedamdeset maraka. Cigani su rekli, da će Ciganka raditi za trideset. Stassen je ušao na prva vrata u fabriku i izašao na zadnja. Za njim je išla gospođa Horty, koja je zaista nekako nezgrapna i spora, ali ni sada ne znaš, kako je on to mogao znati, pa u fabrici je bilo petsto radnika. Kako je izabrao baš gospođu Horty? Ciganka je dobila njen posao i svoju platu. Fućkalo se Janu Stassnu za sindikat; u stvari, sindikat ga se uopšte nije ticao.

Žuto-plava fabrika je bila jedina fabrika u krugu od sto kilometara, možda od dvesto. Još dobro, da je Mađarska retko naseljena. Ali, ceo Tamaši je bio lepši. Svi su imali lampe iz fabrike, pre svega spoljašnje. Pošto su bile skupe i namenjene Evropi, ljudi su osetili ponos i sreću, jer im je Jan Stassen dozvolio da kupuju tako lepe proizvode u skrnavoj fabričkoj radnji. A i od drugde su dolazili po svetiljke, kupivši usput još poneku stvar u mesnoj radnji, na kojoj je tako lepo pisalo Market i popivši po jednu ili dve kafe u lokalnoj birtiji, koja je sada bila Green pub, tako da je sve mnogo obećavalo. Plate su bile male ali su bile. Sve je izgledalo opušteno, i zato što se Jan Stassen vozio po fabrici biciklom. Fabrika je izgledala evropski, čim se neko po njoj vozio biciklom, a bio je i zgodan. Jan nije puno sedeo u svojoj kancelariji, svuda je bio i svuda je planirao i radio. I po izgledu se razlikovao od starog socijalističkog direktora, koji je imao brkove, stomak i mladu sekretaricu. Stassen je bio plavokos, glatko obrijan i mišićav. Njegova sekretarica bila je stara iskusna računovotkinja.

Devojke su bile naoštrene, gospođe naondulirane, muškarci su imali kaiševe na pantalonama i momci su počeli da igraju odbojku. Svi su želeli da ih pogleda Jana Stassen. On je pak gledao samo u sebe, za sebe i na sebe.

Samo zato što si bio inženjer mogao si da popričaš s Janom Stassenom i koju reč više nego drugi, a kad su dolazili strani dobavljači, poveo bi te sa sobom na večeru. Mislio si da si sa njim, iako si znao da on ima četrdeset puta veću platu od tebe. Ali to ti nije previše smetalo, jer je izgledalo, da i tebi kreće na bolje ne samo zbog para, iako si, s vremena na vreme, dobijao povišicu pet ili deset maraka već zbog potvrde da dobro radiš i da Jan to poštuje. Ali nisi više radio ono od pre i tako kao pre. Kakav inženjer sigurnosti na radu, sad si radio sve, kao i Jan Stassen. Pod njim su svi radili sve.

Da li si zapazio, da Jan o sebi nije nikada ništa rekao? Uvek je bio ljubazan, uvek se smeškao, ali o sebi nije rekao ništa. Pa šta si znao o njemu? Da igra odbojku. Svakog petka je išao avionom u Antwerpen, u subotu odigrao utakmicu i vratio se u nedelju u Tamaši. Navodno je imao jednu, ali o tome je govorio iz daljine i približno. Znao si da je razveden, i da je negde bivša žena, da li je i dete, nisi se usudio pitati.

Kada su na večeri bili dobavljači očekivali su, da će biti i neke cure, ali ih nikad nije bilo. Nije li ti se činilo, da Jan Stassen nije hteo ništa da ostavi u Mađarskoj? Ni kapi svoje sperme, ništa. Ili je to uradio tako, da je izgledalo, kao da nema ničeg. Bio je tamo, bio je sa tobom, sa vama, ali kao da nije bio. Ili kao da vas nema.

Uvek si govorio samo ti, iako je izgledalo kao da govori i on, ali kasnije nisi mogao da se setiš, šta je rekao i osećao si se kao budala. Činilo ti se, da mu se pokušavaš nametnuti, da pokušavaš sobom pokriti vaš čitav odnos, ali valjda nije bilo tako, pa odnosa niste ni imali, jer Jan Stassen nije hteo ništa da ostavi u Tamašiju, ni sperme, a za odnos je ponekad potrebno čak malo krvi. Ti i Tamaši ga uopšte niste zanimali.

Samo jednom je Jan rekao malo više o sebi. Bili ste ti i on i dobavljači. Govorio je o poseti kod vlasnika fabrike, dva brata. Pozvali su ga u kuću, neke subote posle utakmice i to je stvarno bilo važno, tako važno, da Jan nije ni išao na utakmicu, da ne bi tamo, za večerom, sedeo umoran i znojav. Vlasnici su fabriku nasledili od svog oca. Jan je znao, ko su, ali ih nije lično poznavao, direktori, kao što je bio i on, čekali su na takav poziv, jer je značio da dobro rade. Jedino tad je Jan govorio tako da si znao da je veseo što ti govori. Jer vam govori. Rekao je, kakvi su to ljudi i kakva kola voze, gde odlaze na odmor i šta studiraju njihova deca. Bio je ponosan, što ih lično poznaje, što je upoznao njihove porodice. Jan je bio deo fabrike i ti si bio deo fabrike i sve je mnogo obećavalo.

Čak su i lokalni policajci dobro živeli, jer se Jan Stassen uvek pobrinuo za to, da ih dobavljači podmite, ako ih uhvate pijane za volanom. Jan skoro ništa nije pio, ni plaćao nije ništa, plaćali su dobavljači, koje je Jan takođe pritiskao na svoj način, ali ako su i njemu plaćali pritiskao ih je malo manje. Gotovo svi su bili zadovoljni: dobavljači, Jan, belgijski vlasnici, radnici takođe; činilo im se, naime, da će biti sve bolje i bolje... Jesi li bio zadovoljan i ti?

Jednom ti je moralo postati jasno, kako je sa tobom i njim, no, sa tobom. Ako ne pre tad kad si izglancao ceo stan, jer je rekao da će doći po tebe i da ćete ići na bazenčić. Da, tako je rekao, bazenčić. Još iz prošlih vremena je u Tamašiju banja, za tebe je to bio bazen, a za njega bazenčić. No, glancao si onu tvoju skromnu kuhinjicu, barem je čista, mislio si. Dok si je glancao, nije ti se činila tako jako siromašna, nadao si se, da će se Janu sviđati barem intimna atmosfera, ali se on uopšte nije popeo, uopšte nije hteo da uđe, kad si ga pozvao unutra, od dole je vikao, da siđeš, da će te čekati napolju, da hoće brzo na bazenčič... Spremio si mu limunadu, pivo ti se činilo previše obično za Jana, ostala je frižideru i kad si sišao, nisi mogao ni da ga pogledaš, toliko ti je bilo teško... Ali on nije ni zapazio. Kaži, da li te je u svim ovim godinama ikad pozvao u svoj stan?

Mogao bi se praviti da Jana nema, ali onda bi i tebe bilo manje. U onom Tamašiju Jan Stassen je bio jedna lepa identifikacijska tačka. Ako je on bio u Tamašiju, onda si mogao biti i ti. Ako je za njega bio dobar, onda je bio i za tebe. Ali odjednom je Jan počeo da ulazi u fabriku na prednja vrata i izlazi na zadnja svake nedelje i sve je više ljudi išlo za njim. Kad je ušao na prednja vrata, znao si, da će ih za sat vremena biti deset, petnaest manje. Ništa nije pomoglo, iako bi sad svi radili za trideset maraka. Jednom si ga sačekao kod zadnjih vrata. Slučajno. Kao. Bio je ljut, stvarno ljut. One koje je otpustio nije ni pogledao. Rekao ti je da on neće ići ni u kakvu Kinu. Da je ostavio previše godina u toj vukojebini, da nema više svoj život i da u Kinu ide ko hoće.

Kasnije si od delića sastavio priču. Belgijanci su imali tako lepu fabriku, deonice su tako narasle da su je ispustili iz ruku. Prodali fondu. Fond ju je prodao multinacionalki, kojoj je trebalo samo ime fabrike. Pa, čitao si, znaš kako to ide. Mora da si prilično glup, ako toliko čitaš, a ništa ne razumeš. Ili razumeš, pa se nadaš da se to događa nekom drugom. Sve što bi Jan Stassen mogao uraditi za nove vlasnike bilo bi da u Kini vodi novu fabriku sa starim imenom. Pa nisi verovao da će ići, zar ne?

Onda je došlo ono veče sa dobavljačima, kad im je rekao, da ga druge nedelje više neće biti. Da neće biti ni fabrike. Da njemu i fabrici više neće prodavati svoju robu i da nikakvo podmićivanje neće više pomoći, da posla više nema. To o podmićivanju nije rekao, ali se dalo razumeti. Bili su zabezeknuti. Ti si bio zabezeknut. Zar ti nije mogao reći lično da ide! Rekao je da odlazi u Ameriku, jer mu se tamo sviđa. Da će se oženiti i da se i devojci sviđa Amerika. Da, zapravo, već ima američki posao.

Stvarno je otišao. Jednoga dana ga nije više bilo. I fabrika je otišla. Sve ostalo je ostalo, ali je bez Jana Stassena bilo drukčije.

Ti i ostali ste sad u tom redu. Sad znaš, zašto Jan nije hteo ništa da ostavi u Tamašiju. Jan Stassen voli da je u jednom komadu i da je nešto njegovo ostalo ovde, bilo bi sad u ovom govnetu. Jan je jedan čist Evropljanin, jedan sportista; još je dobro što je uopšte ušao u vaš bazenčić. Ali jedino ti znaš da te nije sasvim zaboravio. Sinoć je na mobilni stigla njegova poruka. Čestitao ti je jer su Mađarsku primili u Evropsku uniju. Šta misliš, da li je čestitao još nekome u ovom žalosnom redu za besplatni hleb?

Ne, nije. Zato izađi iz ovog prokletog reda, koji ne vodi do onog ljubaznog bića iza prozorčeta. Pa znaš gde vodi. Do kartona na trotoaru, do tebe na tom kartonu, tebe koji pišaš u pantalone, a tvoja mokraća curi po zemlji i ljudi je preskaču. Izađi iz ovog reda, pa u njega se još uvek možeš vratiti. Ako već moraš završiti na kartonu, onda je bolje, ako pri tom imaš bar neki izbor, možda, Trijumfalnu kapiju, Brandenburška vrata, Hyde park... mokraću i onako, sa jednakim gađenjem i jednako spretno, preskaču svugde. Inženjer si, a čekaš na besplatni hleb. Tvoji preci su dojahali na konjskim leđima prevalivši hiljade kilometara i žderali sirovo meso ispod sedla, a ti čekaš. Zar se u hiljadu petsto godina stvarno toliko i tako promenilo? Počni odmah da žvačeš sirovo meso, uzmi put pod noge i život u ruke. Ako nema ničeg boljeg, još uvek možeš da obrišeš kakvo staro evropsko dupe, sve je bolje od tog reda, za koga ti je upravo postalo jasno, gde vodi. Izađi dakle iz njega i ne zaboravi, Jan Stassen ti je pisao iz Amerike.