I. DOSIJE “VELIČKOVIĆ, DANTE”

U toku 2005. godine Vladimir Veličković je, u tri navrata, i pored svojih velikih radova, ostvario prvu seriju crteža za Danteovu Komediju, objavljivanu tokom te godine, u tri knjige, Pakao, Čistilište i Raj, u ritmu od po tri meseca. Tako su nastala dvadeset i dva crteža, od kojih neki predstavljaju nešto novo i neočekivano u Veličkovićevom slikarstvu: ljudska figura u gotovo realističnom stilu, lik Beatriče i Dantea, ali i pojava krilatih anđela, itd. Sad mi je jasno da ta saradnja ne bi bila mogućna, da prethodnih godina, čak decenija, nisam imao priliku da ostvarim neke druge knjige s Veličkovićem: Zaveštanja Fransoa Vijona, Štrik i Šiju (365 varijacija na Vijonov katren), kao i zbirke pesama Šarla Bodlera i Edgara Alana Poa za koju je Veličković načinio jednog mitičnog gavrana koji ima vrednost zaštitnog znaka cele jedne pesničke i prevodilačke biblioteke.
Prilikom susreta s Veličkovićem, listali smo i čitali nekoliko izdanja Dantea na italijanskom, u prevodu na francuski, a povremeno bih mu pročitao neki odlomak u svome prevodu, kako bih privukao njegovu pažnju na pojedine scene i ličnosti. U toku tih razgovora, Veličković je pravio munjevite zapise olovkom, da bi se podsetio. Tako se dogodilo da, sem u nekoliko slučajeva, slikar nije crtao neku sasvim određenu situaciju — na način kako je to kod Gistava Dorea, na primer — nego je intuitivno i virtuozno spajao pojedine utiske i tako se više stapao s opštim raspoloženjem koje vlada u pojedinoj kantiki; koliko je u tome uspeo, najbolje se oseća ako uporedimo crteže iz Pakla i Raja, opazićemo jednu gotovo zapanjujuću disciplinovanost i podređenost Danteovom konceptu!
Tako se dogodilo ono najlepše, nešto što uopšte nisam mogao pretpostaviti da će se dogoditi (što se tiče Veličkovića, nisam ga o tome ništa ni pitao): umesto da svojim crtežima ilustruje određenu scenu ili ličnost, ja sam naknadno, posmatrajući crteže kao jedan povezani niz, odlučio koji stih da im stavim kao legendu! Ponekad mi se činilo da su pojedini crteži mogli biti potpisani s više stihova iz različitih pevanja, što je umnožavalo i vrednost crteža. U tom smislu najzanimljiviji je onaj crtež koji se sada nalazi u Čistilištu i koji predstavlja razjarenog psa koji trči-leti preko kamenitih stepenika: pripremajući ovo objavljivanje učinilo mi se da taj isti pas — stepenište je u tom slučaju dobijalo samo dekorativni izgled — može da zauzme mesto u Paklu! Tim pre jer je Veličković — verovatno još neodlučan — bio načinio samo četiri crteža za tu kantiku.
U svakom slučaju, bilo je to jedno veličanstveno iskustvo, koje — i Vlado se složio s tom idejom — treba nastaviti u novim okolnostima. Ovo objavljivanje je jedan od oblika tog nastavljanja.

I. DANTE I VELIČKOVIĆ*

Pre, mnogo pre nego što sam mogao i sanjati da ću se jednom prisnije baviti Danteom (prevoditi Komediju na francuski, zatim na srpski) pomišljao sam na Vladu Veličkovića kao mogućnog crtača za Danteovu Poemu; crtača, kažem, jer mi je odmah bilo jasno da Veličković ne bi ni želeo da bude uobičajeni ilustrator Dantea. Možda upravo zbog tako slavnih prethodnika na tom polju, kao Sinjoreli, Botičeli, Dore, Dali…
Kad sam upoznao Vladimira Veličkovića, on je već uveliko bio poznat u pariskim, ne samo likovnim krugovima, a to je podrazumevalo vrlo širok, planetarni domet. Nema sumnje da su kritičari i pesnici, s kojima je sarađivao, jer Veličković je u tom smislu veoma velikodušan s ovima oposlednjim, primećivali tu danteovsku tematiku, bolje reći crtu njegovog slikarstva koja je ostala neprekinuta sve do danas. Možda je bolje reći pakleno, ili paklensko nadahnuće njegovih poteza i teških naslaga obika po platnima, bez obzira na format, ali ne verujem da su dovodili u neposrednu vezu velikog Dantea i sve većeg Veličkovića. Koji ih je sve, pa i samoga sebe, zavarao s nekoliko fotografija — fotomorgana — čoveka-koji-hoda pre nego što će potrčati, ili pasti, ili Bejkonovim telesima.
Ne mogu da tvrdim, a najmanje bih se usudio da se oslonim na Veličkovićevo mišljenje o tome, da naš slikar nije poznavao Danteovu Poemu u vreme oko 1980, pa i ranije, ali sam uveren da ni sam nije bio svestan da je, praveći čudesne varijacije crteža na temu čoveka-koji-trči, u stvari s neverovatnom preciznošću ilustrovao (ovde dozvoljavam tu reč) završnu scenu iz XV pevanja Pakla u kojoj pesnikov učitelj Bruneto Latini, trčeći kao atleta, naglo prekida razgovor s ovim i pridružuje se grupi sodomita!
Veličkovićev čovekojitrči uglavnom je bez glave; ta glava je negde pored, na tlu ili na nekom drugom platnu! To znači da je Veličković — opet intuitivno i, dakle, u punoj slobodi — likovno ovaplotio jednu od najpotresnijih scena u celoj Komediji: u XXVIII pevanju Pakla u kome se trubadur Bertran de Born, kažnjen zbog svoje huškačne prirode, predstavlja držeći vlastitu glavu kao svetiljku pred sobom! Kao i pesnik Dante, slikar Veličković obavio je jednu operaciju razdvojivši načelo od smisla:

Partito porto il moi cerebro, lasso!
dal suo principio ch’e in questo troncone.

Sad razdeljen je i moj mozak, jao!
od svoje kičme iz tog trupa troma.

Razdelivši čoveka na dve nejednake polovine (upravo tako), mozak i telo, Veličković je u stvari dodirnuo Danteovo telo, corpo. E caddi come corpo morto cade, I padnem kako mrtvo telo padne. Jer čak i kad skaču uvis ili udalj, Veličkovećeva se tela pripremaju za pogibeljan pad, konačni sunovrat, slično Faetonu, Ikaru ili, jednostavno, čoveku. U toj mitskoj tačci, koja se odvajkada ponavlja, Dante i Veličković se susreću, spajaju i grle. Imaju potrebu jedan za drugim.
Kad je u proleće 2005. objavljen Pakao s četiri Veličkovićeva crteža, od kojih je onaj koji predstavlja diva Kapanea zaista veličanstven, mislio sam da će Veličković odustati. Ali ne! Za Čistilište je načinio čak osam crteža, i jedan, u boji, za naslovnu stranu. A bio je više nego zaokupljen svojim obavezama. U tim prilikama, ja sam neumoljiv: u telefonskom razgovoru iz Banje Luke, dok je Čistilište čekalo samo na njegove crteže, pitao sam Vladu da li je nacrtao anđela s mačem koji na Danteovom čelu urezuje sedam P (inicijal za peccato, u prevodu G, greh), odsečno mi je doviknuo iz daljine:»Imaćeš ga!« A onda je, u jednom dahu, dodao:»Mogu li da mu dodam ukras?« Shvativši na šta misli, zaustavio sam se u jednom neverovatno tesnom trenutku i, protiv svoje volje i osećanja, rekao:»Svakako!« I odmah se, spustivši slušalicu, pokajao…
Zahvaljujući ljubaznoj posadi JAT-a, crteži su stigli za jedan dan iz Pariza do banjalučke Glasove štamparije. Stjuardesa Svetlana M. — Dante bi rekao Lucija!— predala mi ih je uz osmeh ne omogućivši mi da se dovoljno zahvalim, tako da sam pomislio da je videla anđela s mačem i ukrasom (a nije mogla, jer su crteži bili dobro upakovani). Posmatrao sam ih s Novicom Milićem, na parkingu aerodroma, jedan po jedan, a kad smo dolistali do anđela ukrasa nije bilo! Pomislio sam i shvatio:»Veličković je zakoračio u raj, u Danteov Raj!«
Na način starih majstora koji su oduvek mladi, Vladimir Veličković ispoštovao je kod… a to je zahtevalo više odlučnosti, nego dodavanje ukrasa. Jer, anđelu se ništa i ne može dodati, kao ni Danteu. Samo im, nažalost i neizbežno, ponekad ponešto oduzimamo.

* Ovaj tekst, prvi iz niza tekstova o Veličkoviću, objavljen je u kulturnom dodatku Politike, 1. oktobra 2005, u vreme štampanja druge Danteove kantike; nisam mislio da treba, na trenutke, menjati njegov prigodni izgled.

II. OD ČOVEKA-KOJI-HODA DO ČOVEKA-KOJI-LETI*

Da je ‘danteovski sastojak‘ bio sveprisutan u Velikovićevom slikarstvu od samih njegovih početaka, nije potrebno posebno naglašavati. Ali, pojam ‘danteovski sastojak‘ koji bismo mogli tražiti i naći kod mnogih evropskih slikara — ne samo onih koji su direktno ilustrovali Dantea — i umetnika uopšte, kod pesnika najviše, nije dovoljno jasan; jer u našoj igri pojednostavlji-vanja mi ga uglavnom povezujemo s Danteom iz Pakla, zanemarujući da je veliki Italijan autor Čistilišta i Raja! A između Pakla i Raja postoji jedan lirski i pikturalni, pa čak i muzički beskraj, koji se ne prelazi samo u jednom pokušaju!
Posedujem jedan crtež, koji mi je Vladimir Veličković podario na početku našeg prijateljstva: sada, nakon svega, mogu reći da je to telo čoveka Dantea koji pravi prvi korak na putu kroz Komediju, ali istovremeno i predosećanje susreta s obezglavljenim trubadurom Bertranom de Bornom u XXVIII pevanju Pakla, a kada, kod Veličkovića na platnu, kao i kod Dantea u stihovima, nekoj ličnosti nedostaje glava, znači da je treba tražiti na nekom drugom platnu, ili u stihovima koji slede.
Praveći taj crtež, čovek-koji-hoda, Veličković nije mislio, nije trebalo da misli, na Dantea. Hod je prvo delatno stanje ljudskog tela. Međutim, žuivimo u vreme svih anticipacija i ovaj crtež je jedna od takvih (anticipacija).
Kasnije je na Veličkovićeva platna i crtačke prostore ušao i čovek-koji-trči (beži).
Praveći ove crteže za Raj, crteže a ne ilustracije (jer Veličković s pravom odbija taj pojam), Crtač je najzad imao idealni povod da oživi čoveka-koji-leti i pritom se uspinje, ne pada. Taj čovek-koji-leti je mnogo više Dante, u društvu s Beatriče, nego anđeli koji su predodređeni za let samom svojom suštinom, ne samo zato što imaju krila.
[Najzad, apsolutni, transcendentirani čovek, Hrist ! Neočekivano, Veličković je upravo u Raju proširio polje svojih varijacija na Grinevaldovog raspetog Hrista i ostvario jedinstveni susret pesnika Dantea s nemačkim majstorom]
Hod, trk i let takođe su tri stupnja Danteove poetike i filosofije (tumačenje tekstova od doslovnog, preko metaforičkog do moralnog i transcendentalnog nivoa), a oni su — kao sve stvari koje moraju biti viđene — uhvaćeni u ovim crtežima za Dantea.
Veličković je ove crteže napravio tokom 2005. godine u ritmu objavljivanja triju Danteovih kantika. Nazvao sam ih Prva serija crteža, jer sam se u toku saradnje s Veličkovićem uverio da ni njemu ovaj prvi prelaz, ili možda treba reći: premaz, nije bio dovoljan ne samo da crta Danteove prizore i ličnosti, nego da ih na svoj način i rumači.
Velikodušan po prirodi, Veličković je usrećio mnoge, i naše i svetske pesnike, učestvujući u likovnoj opremi njihovih knjiga; usrećenim bi se osetio i Dante! Može li njegov prevodilac da taj srećni teret preuzme za obojicu.

* Integralni i neizmenjeni tekst Kataloga izložbe Veličkovićevih crteža za Danteovu Komediju koja je otvorena 30. januara 2006. u banjalučkom Muzeju savremene umjetnosti.

III. VELIČKOVIĆ, CRTAČ I TUMAČ*

Mnogi su pokušavali da uhvate Danteov lik, i više: da nađu odgovarajuću grafičku predstavu ličnosti i prizora — bar onih najbitnijih — iz Komedije. Prevodeći, prolistavao sam razna izdanja, koristio ponešto od te likovne građe, osećajući se ipak uskraćenim za jedan origi-nalni pristup tom problemu.
Ali Vladimir Veličnović! Još dok sam prevodio tih devet stihova za bronzani list koji stoji u Le Manu, mislio sam na Veličkovića, ne kao mogućnog, nego neizbežnog Danteovog crtača (Veličković se, s pravom, odupire pojmovima ilustracija, ilustrovati, ilustrator). Ali, od te misli do ove saradnje koja je u ovoj trećoj knjizi došla do jednog prividnog kraja, trebalo je da se dogodi mnogo toga; imao sam priliku da Veličkovićevu velikodušnost prema pesnicima iskoristim za one koje sam prevodio tokom ovih poslednjih gotovo tridesetak godina, Vijon, Po, Bodler… i još neke knjige koje su bile na granici prevodnog i vlastitog, o kojoj Veličković nije nikada vodio računa, jer njega ne zanimaju, sad mogu to reći, jalove granice koje književna, i umetnička uopšte, kritika ponekad odveć nasilno uspostavlja.
Kao da je sve to prethodno pripremalo i njega i mene za ovog Dantea. U svakom slu-čaju, od trenutka kad sam počeo da prevodim Dantea, prvo na francuski, vodila me, pored drugih, muzičkih na primer, ideja o tome kako bi Veličković uzvratio svojim crtežom na neki prizor ili ličnost. Jer taj likovni vid Komedije postojao je i u Danteovoj imaginaciji, o čemu svedoče mnogi stihovi i opisi. U tom smislu, oslanjanje na mogućne Veličkovićeve crteže, dok se još nisam usuđivao da ga pridobijem za ovu saradnju — znajući za njegove obaveze — bilo je za mene kao jedno neočekivano energijsko vrelo za mnoga moja rešenja, i čak možda kao okrepljenje u trenucima klonuća. Sad mogu reći da sam saradnju s Vladimirom započeo pre nego što je Veličković načinio prvi crtež za Pakao!
Taj prvi crtež — koji se sada nalazi na koricama i između korica Pakla (div Kapane, i posle smrti pobunjen protiv Zevsa-Jupitera) — veliki je trenutak danteovske ikonografije! Još veći je, već Hrist, ta velika Danteova tema i ličnost koju je Veličković godinama varirao polazeći od mnogih srednjevekovnih raspela, ali posebno Grunevaldovog. Sada je sve na svome mestu: Grinevald se, kroz Veličkovića, spojio s Danteom, i to — ko bi rekao? — u Raju! Jer Raj nije nikakvo milozvučno i umilno mesto, tu se oslepljuje od svetlosti, tu se zemaljske stvari vide kao u ogledalu u svoj svojoj okrutnosti, a Hristova krv lije se preko Spasiteljevog lica i ruku (koje su napisale Komediju), čuje se zvuk zabijanja eksera u dva dlana, vidimo ruku rimskog vojnika koji kopljem cilja mučenikovu džigericu, kao da smo u jednoj univerzalnoj mučionici.
Tu je Veličković prodro do samog dna Danteovog prostora: nakon Kapaneovog kos-tura, mučeno, ali pobedonosno Hristovo telo, čudesna je sposobnost transcendiranja pote-zom crtačeve ruke koju, takvu, ne može dose-gnuti, sem kod izuzetnih, ni muzika, jer: neke stvari moraju biti viđene, eto vam čitavog Veličkovića!
Ako je div Kapane, sveden na oblik kostura — telo s kojeg je odstranjena suvišna materija, ali nam nije teško zamisliti kako je zastrašujuće izgledao taj oklop snage i oho-losti; koji nas silovito podseća da živimo u vreme kolektivnih kosturnica — kao ponovna i neočekivana pojava onog bivšeg Veličkovi-ćevog čoveka-koji-hoda;
Ako je, u Čistilištu, čovek bačen na zemlju, s leđima prema nebu — tu Veličković sledi Dantea do poslednje tačke, poistovećuje se s njim — ali samo u nadi da će se uskoro dići, uspraviti, posle isteka kazne, kako bi potrčao prema…;
U Raju, taj isti čovek leti, ali ovde ne mislim na anđele, Beatriče i druge blažene duše, nego na pesnika Dantea, ovozemaljca u Raju — na onoga koji leti bez krila!
Hod, trk i let Veličkovićevog čoveka u celosti se podudara sa Danteovom teorijom tu-mačenja svakog teksta i, dodajem to, celoga života: doslovnost (hod), metaforičnost (trk) i duhovnost (let).
Ostaje i četvrti stepen tumačenja koji je Dante predvideo za svete tekstove i živote svetih ljudi, Biblija, sveti Pavle, sveti Vergilije… Tu etapu Dante je nazvao anagogijskom ili transcendentalnom. Pošto je za nas Danteova Komedija sveti tekst, književna biblija novih vremena — a Dante, u najdubljem smislu te reči, sveti čovek, kao Mocart, Prešeren ili Laza Kostić — Veličković neće izbeći tom zovu da transcendentira ta tri bitna stanja, hod, trk i let, do sveobuhvatnog pokreta; izvesna lakoća s kojom je Veličković — možda i na svoje vlastito čuđenje, ali i moje oduševljenje i divljenje dok sam to posmatrao sa strane — prešao iz pra-stanja čoveka-koji-hoda u stanje čoveka-koji-leti, kao da nagoveštava otvaranje jednog novog kruga: koji format? koja teh-nika? To i nije toliko važno; bitno je da će u sledećem krugu s Danteom Veličković biti i više nego njegov crtač, tumač.
Pominjao sam Litrea, koji je oko svoje sedamdesete godine, posle 1872, nakon zavr-šenog Rečnika, translatirao Danteov Pakao na starofrancuski; pomenuo sam Valerija, koji je oko svojih sedamdeset godina, 1944, nakon toliko obavljenih poslova, lirskih i esejističkih, prefabrikovao, stih za stih, Vergilijeve Bukolike (ali zar prevoditi Vergilija ne znači misliti na Dantea, i vice-versa; u stvari tako počinje pravo naukovanje poezije i mnogo drugog); najbolje vreme da se učini nešto suštinski s Danteom:
vedro vreme sedamdesetih kojima je Vladimir Veličković upravo na pragu…

* Odlomak teksta iz Predgovora za prvo izdanje Raja (beogradska Prosveta, 2006).

PET CRTEŽA ZA PAKAO, S KOMENTARIMA

1. PAD TELA, V, 142

Na više crteža za Pakao prepoznajemo odrubljenu glavu; tako je i na ovom, koji je zauzeo mesto tačno iza kraja čuvenog — koje nije? — pevanja V koje je neka vrsta onovremene hronike o tragičnoj ljubavi između Frančeske da Rimini, tetke Danteovog poslednjeg zaštitnika, ravenskog kneza Gvida Novela, i Paola Malateste, jedinog simpatičnog pripadnika zloglasne porodice koju Dante u nekoliko navrata šiba u svojim paklenim stihovima.
U ovom slučaju nije bitan sadržaj tog pevanja — ne preostaje mi ništa drugo nego da uputim radoznalog čitaoca na Frančeskin razgovor s Danteom, tokom kojega mu ona priča svoju nesreću — koliko poslednji stih po kome je Dante poznat i od onih koji ne govore italijanski jezik, i koji se lako pamti (kao da je Dante povremeno mislio upravo i na takve čitaoce). Taj stih u originalu glasi:

E caddi come corpo morto cade.

I padoh kako mrtvo telo padne. Ovaj antologijski stih, međutim, izdvojen kaže mnogo više nego povezan sa svim što mu prethodi, iako logično proizilazi iz toga. Izvađen iz tkiva pevanja kome pripada — što je utoliko lakše, jer se nalazi na samom kraju — taj stih možda priča i neke druge priče; na primer, odvodi nas u razigranu i ratobornu Danteovu mladost, kad je kao angažovani Firentinac učestvovao u dve bitke kojima je rešavana sudbina njegovog grada i njegove gvelfske stranke (iako će kasnije napustiti njena načela). Ta učestvovanja, pod oklopom i sa oružjem u ruci, oživeo je Dante u nekim slikama Komedije, a uverljivost opisa dozvoljava nam da ga zamislimo — i pored prvog straha, o kome i sam govori u jednom pismu — kao razjarenog učesnika u okršaju na polju kod Kampaldina, 1289, gde su pobeđeni Aretinci, i, iste godine u avgustu, ispod zamka Kaprona, gde su pobeđeni Pizanci (prizor predaje opisan u Paklu, pevanje XXI, 95).
Te ratničke slike opsedale su Dantea i pomagale mu da shvati i neke druge bitke, još bitnije, istinski istorijske, kao što je ona kod Beneventa, 1266 — kad je imao samo godinu dana — u kojoj je junački poginuo i kukavički isečen na komade, i nesahranjen, poslednji naslednik carske porodice, mladi Manfred di Zvevija, sin Frederika II. Tako je pad tela, opisan u završnom i ključnom stihu V pevanja Pakla, donekle i apsolutni pad prilikom kojega se telo raspada na svoje sastavne delove: glava, telo, ruke…
Veličković, stavljajući te mučeničke i svemoćne ljudske ruke u sam vrh crteža — kao da je u njima sadržana suština pada — nesvesno podseća da ime Manfred dolazi od Manfredi, što bi se moglo prevesti i kao Hladnoruki — a s tim Hladnorukim susrešće se pesnik u III pevanju Čistilišta — ali se čini da mnogo više privlači našu pažnju na Danteove ruke, one koje su posle mača držale pero, da bi napisale Komediju.

2. KAPANE, XIV, 43-51

Ne znam — a nisam ni želeo da o tome pitam Veličkovića — da li je ovaj kostur, koji sada oličava diva Kapanea, bio njegov prvi crtež na temu Danteove Komedije. Ali, kada mi je uručio prvih pet crteža, za Pakao, ovaj mi se učinio odgovarajućim ne samo za pevanje XIV, u kome Dante ima susret s tom strašnom ličnošću, nego sam u dogovoru s Veličkovićem odlučio da ga stavim na naslovnu stranu izdanja. Kada jedan crtež, ili slika, zauzme takvo mesto, time je istaknut i njen značaj, a donekle i dopunjen njen smisao. Čini mi se da je u ovom kosturu oličena ne samo jedna vrlo objektivna anatomija, nego i struktura celog sveta greha i užasa kroz koji Dante prolazi s Vergilijem, na prvoj etapi svoga putovanja. Kao da je čitav smisao tog podzemnog carstva greha sabijen u to ne-telo i u taj govor pun oholosti i preyrenja kojim se Kapane, Capaneo, obraća Danteu, odgovarajući na pitanje koje je ovaj drhteći od straha postavio Vergiliju, svome vođi:

Ja počeh:»Vođo, kog su dosad samo
zaustavili tek demoni suri
ispred onih vrata — a što, to znamo —
Ko je div onaj koji se ne žuri
da gasi požar, i stoji tu grd sav
i pun prezrenja u toj vreloj buri.«
A taj što shvati da pitam, sav drhtav,
o njemu svoga ljubaznog gospara,
viknu:»Kakav beh živ, takav sam mrtav!«

Ovaj lakonski odgovor — koji sam po sebi kaže mnogo o onome ko ga izgovara — u stvari je uvod u jedan monolog retke žestine, kao na kakvoj šekspirovskoj sceni, tokom kojega Kapane pokazuje da se njegov bes protiv vrhovnog boga Jupitera-Zevsa još nije smirio, a očigledno je da se neće smiriti nikada; pobeđen strelom koju je Vulkan iskovao za Jupitera, u bici kod Flegre, gde je bio jedan od sedam kraljeva koji su krenuli protiv Tebe, ujedinjeni oko Polinika protiv njegovog brata blizanca Eteokla, Kapane izaziva i ruga se Vrhovnom Bogu sa dna pakla, gde je smešten srazmerno svome grehu. On kao da želi da se još jednom okuša protiv Jupitera, i po toj neustrašivosti i neukrotivosti na izvestan način nadilazi samoga Lucifera koji se, jednom srušen, zauvek smirio na ledenom dnu Kocita.
Dugi štap ispod Kapaneove desne ruke i srp u levoj imaju toliko značenja, koja svoje izvorište nalaze u glavi koja se otkotrljala ispred diva u prvi plan crteža. Vešala u pozadini s crnim gavranima prepoznatljivi je Veličkovićev potpis u sličnim prizorima.

3. BRUNETO LATINI, XV

Razgovarajući s Veličkovićem o prizorima i ličnostima koje bih, pre svih, rado video ocrtane na stranicama prvog izdanja Pakla, — jer nisam ni mogao očekivati da Veličković iz prvog prolaska ocrta sve, što bi bilo i nepotrebno — privukao sam njegovu pažnju na Danteov susret s Brunetom Latinijem; to je jedan od najznačajnijih susreta u celoj Komediji, jer se pesnik susreće sa čovekom koji je u životu bio njegov prvi učitelj i kome duguje najveće poštovanje i zahvalnost. Retko je kada neki učenik izrekao tu zahvalnost na tako subliman način, kao Dante, izgovarajući ovaj četvorostih:

Jer mi u duhu stoji, i znam sjaj njen,
dobra i draga ta očinski živa
slika vâs kad me na svetu tren po tren
Učiste kako čovek večan biva. (72-75).

M’insignavate come l’uom s’eterna. U stihovima koji prethode ovima, Dante je izvanredno scenski, rekao bih filmično, udesio trenutak prepoznavanja između učitelja i učenika, tim pre jer je Bruneto Latini prilično izobličen od plamene kiše kojoj je čitav izložen. Zato je logično da učitelj prvo prepozna učenika, iako je njegovo zapanjenje veliko upravo zbog toga što zna da tom učeniku nije mesto među grešnicima takve vrste. Zato on izgovara ono čuveno: »Kakvog li čuda, Qual maraviglia!« na koje Dante odgovara s:»Vi tu, gosparu Bruneto? Siete voi qui, ser Brunetto?«
Veličković je ovde uzvratio veličanstveno. Shvativši važnost trenutka i razgovora koji dva čoveka, nejednakog iskustva, vode tokom celoga pevanja — kad bi pojedina pevanja Komedija dobijala posebne naslove, ovo bi moglo da bude Pevanje Bruneta Latinija — Crtač je odbacio sve delove njihovih tela (Latinijevo je ionako fiktivno) i stavio ih jednoga naspram drugog, u sam prednji rub crteža — tako da nam se čini kako će nam se te dve glave skotrljati u naručje ako nastavimo da ih uporno posmatramo — kako bi Danteovo zaprepašćenje što susreće svoga vrlog učitelja među sodomitima bilo izraženo nedvosmisleno i pomalo nemilosrdno. Iako Dante-učenik ni u jednom trenutku ne izražava bilo kakav prekor Latiniju-učitelju što ga vidi u takvom sumnjivom društvu. U stvari, sam Bruneto izražava svoj prezir prema onima s kojima boravi u krugu sa sodomitima, zbog čega je doveo u polemiku sve dantologe, koji već sedam stoleća pokušavaju da odgovore na tu pitalicu koju im je postavio Dante: da li je Bruneto bio, ili nije bio homoseksualac? Na izvestan način sam Dante, da bi shvatio vlastitu pitalicu i možda pomogao svojim čitaocima da i oni shvate složenost situacije, poprima crte izgorelog lica svoga učitelja. Ali, to je već Veličkovićev komentar, i utoliko dragoceniji.
Dim koji se diže u daljini nije izmišljen, niti je olaki ukras; pred sam kraj pevanja, Latini upozorava Dantea da mora prekinuti razgovor s njim, jer dolaze neki sumnjivi likovi, s kojima ne bi želeo da se sretne — on ih imenuje, to su čuveni sodomiti iz bliže ili dalje prošlosti — i kaže: »Već miriše nov dim vrh peska, Però ch’i’ veggio là surger nuovo fummo del sabione.« Slikar je ovde doslovan!

4. PAS I STEPENIŠTE

Ovaj crtež — Pas na stepeništu — ne samo da povezuje, na jednom mestu, dve teme veoma drage, bolje reći bliske, Veličkoviću, nego u isti okvir stavlja dve međusobno udaljene slike koje se nalaze, jedna u Paklu, druga u Čistilištu.
Veličkovićeve slike, varijacije na Mejbridžovog čoveka, uvele su ideju stepeništa kojim se taj čovek penje (ali ne dovoljno uverljivo, što opažamo i zbog položaja njegovog tela, i zbog neodređenog oblika stepeništa koje očigledno ne vodi nikuda, ili tek u prazninu); kod Dantea, naročito u nekoliko prilika u Čistilištu, stepenište ima vrlo određenu i aktivnu, delotvornu namenu. Ono psihološki uverava Dantea, više nego njegovog vođu Vergilija koji sve zna unapred, da će put prema vrhu svakim korakom postajati lakši — što ništa manje ugrožava svest zbunjenog putnika Dantea, koji toliko sumnja u sebe da isto tako sumnja i u očiglednu pomoć koja mu dolazi od drugih, sa strane.
U tom smislu, Dante potpuno podseća upravo na tog obeshrabrenog Mejbridžovog čoveka — koji mi na trenutke liči na nekoga ko se uspinje da bi bio giljotiniran — ali s tom razlikom što Dante ima, ipak, svoga anđela čuvara, čak više njih, a Veličkovićev-Mejbridžev čovek nema nijednog! Kada u stihu 93 IX pevanja Čistilišta začuje kako ga s vrha stepeništa doziva Anđeo-vratar, govoreći:

Dođite sada do naših stepena,

Venite dunque a’ nostri gradi innanzi, Dante ipak, i pored sve uplašene zbunjenosti, ne može poreći da ga čeka pre uspon nego pad! I on zakoračuje, ne propuštajući lepu priliku da detaljno opiše građu svakog stepenika posebno.
Veličkovića, međutim, i zbog njegove vlastite prirode i metode, još uvek zanima Danteov strah, koji ovoga u tom trenutku čini suvišnim u našim očima (strah eliminiše u našim očima nositelja straha). Na tom mestu, Crtač pravi neku vrstu ilustrativnog kolaža zamenjujući Pesnikovu figuru — što bi bilo pomalo prejednostavno — jednom opsesivnom slikom koju je on, ipak, preneo u svome sećanju i u svesti iz Pakla u Čistilište, i koja će tek u visinama Raja da se izgubi sasvim: slika besnog psa koji juriša na svoju nemoćnu žrtvu.
Ovde se Veličković priseća jedne dramatične scene — kao što je dramatična i ova u IX pevanju Čistilišta, ali na iskrenut način, da upotrebim bitni pridev trubadurske poetike koji dugujemo Rembou od Oranža — iz XXI pevanja Pakla, stihovi 67-69, u kojoj Dante, zatečen s Vergilijem u predelu kojim vladaju neumoljivi demoni, pravi poređenje s razjarenim psima:

Kao psi koji u besu se žeste
i kidišu svi…

Con quel furore e con quella tempesta ch’escono i cani… Treba odmah zaključiti: ovaj jedan Veličkovićev pas, koji se sjuruje niz stepenice, iz pravca suprotnog logičkom kretanju, kao kakva crna misao u dnu Pesnikovog srca, oličava sve pse zajedno, odsustvo svih pasa, bilo da je to skupina uličnih pasa koji progone jadnog prosjaka XXI, 67), ili lovački psi pušteni prema plenu u begu (XIII, 91) ili antički Kerber koji je i jedan i trostruk (IX, 98) jer na jednom telu ima tri proždrljive čeljusti. Sve te vrste pasa pojavljuju se kod Dante i svi su sadržani u ovom jednom, Veličkovićevom. Zato ovaj crtež može da figurira i u Paklu i u Čistilištu. U prvom slučaju reč je o stvarnom psu, a stepenište su samo slučajni dekor; u drugom, stepenište je bitni likovni podatak, a pas je više personifikacija straha (koji postepeno napušta uplašenog) nego pas sam!

5. OBEZGLAVLJENI PESNIK

Ne verujem da su sve slike i kazne kojima su izložene ličnosti, naročito u Paklu, isključivo plod Danteove mašte; nema sumnje da je poneke preuzeo direktno iz stvarnosti, neke iz legendi i savremene mitologije, ali o tome dantolozi uopšte ne govore, tako da i sam sumnjam u ovo što govorim. Da li je Dante ikada čuo o muci kojoj je izložio, u XIX pevanju Pakla, papu Nikolu III, prethodnika svog ukletog neprijatelja pape Bonifacija VIII, koji mu je upropastio ceo život: dok visi naglavačke, na golim tabanima upaljena je vatra koja ih prži i prinuđuje mučenoga da se očajnički trza:

S tabanâ vatra gorela je ljuta,
a tako snažno svaki ud se trza
da iskid’o bi užad da ga sputa.

To nije samo strašna telesna kazna, nego i simbolička slika koja je bila dovoljna da Dante bude izopćen iz crkve, da je njegov rukopis kružio u većem broju primeraka: papa pretvoren u neku vrstu iskrenute sveće, pomalo nalik na buktinje koje su nošene prilikom ukopavanja onih koje je crkva proklela da gore u vatrama pakla, čime je sve rečeno. S druge strane, naišao na opise nekih kazni, koje je Dante mogao videti vlastitim očima; pesnik je u svojoj mladosti mogao videti vlastitim očima smaknuće jednog opakog krivotvoritelja novca, majstora Adama, koji je bio stavljen u bure koje je iznutra bilo ispunjeno oštrim ekserima, a zatim je bure pušteno da se otkotrlja nih padinu dovoljno dugu da majstoru nije ostala nikakva šansa da preživi! Majstor Adam se pojavljuje u XXX pevanju Pakla, ali Dante — verovatno i sam prevaziđen okrutnošću kazne — nije preuzeo tu strašnu sliku s buretom!
Kod Dantea je, nezavisno od toga koliko je bio izvoran prilikom primenjivanja različitih kazni — a ponavljam, dantolozi o tome uporno ćute, što verovatno treba shvatiti da je Dante sve izmislio — čini mi se važno da se fizička okrutnost kazne podudara i s njenim simboličkim ili bar metaforičkim značenjem.
Sve što sam rekao u prethodnih desetak redova — a ideja bi mogla da se razvija u beskraj — uvodi nas istovremeno u središte Veličkovićevoga sveta! I kod njega je ta likovna okrutnost povezana s određenim i čak vrlo prepoznatljivim značenjima — Veličković ne dopušta nikakav hermetizam u svome izrazu — gotovo bih rekao s filosofsko-metafizičkim ciljem, izbegavajući lakim zamkama lakoće ili larpurlartizma.
Već sam, u jednom od prethodnih tekstova, pomenuo tu vezu između Danteovog i Veličkovićevog obezglavljenog čoveka. Jedina razlika je u tome što nam je Dante imenovao tog čoveka, trubadura Bertrana de Borna, dok je kod Veličkovića taj čovek neimenovan, to više nije ni Mejbridžov čovek, niti neki mučenik vere — nipošto Hrist! — čije ime tradicija nije upamtila!
Ušavši u osmi krug Pakla, u predeo s podstrekačima razdora — koje je Dante posebno smatrao odgovornim — u jednom trenutku vidimo neverovatnu sliku:

Videh, dà, i sad uplašen od plača,
telo bez glave kako, kroz nespokoj
s drugima svima iz stada, korača;
A odsečenu glavu je u svojoj
držao ruci nalik na svetiljku;
i taj pogleda nas, i reče:»Oh joj!« (XXVIII, 118-123).

Komedija je, pored mnogo toga što je, i jedna vrlo bogata i raznovrsna Pesnička Antologija, moglo bi se reći: Galerija pesnikâ, kao što postoje druge galerije. Dante ih susreće u sve tri kantike i vrlo brzo nam postaje jasno da je njihov raspored i učešće veoma promišljeno ostvareno u građenju Katedrale od rečî.
Bertran de Born nije prvi pesnik koga Dante susreće na svome podzemnom putu. On ni njega ni druge, Pjera dela Vinju, Frederika II…, i ne pominje kao takve; Pakao nije mesto da se razmišlja otvoreno kritički o pesništvu, to je predviđeno za Čistilište; ipak, imenujući Bertrana de Borna, Dante dobro zna da će svaki pažljiviji čitalac prepoznati u njemu velikog trubadura, o kome kao pesniku, vrlo pohvalno uostalom, govori u svome delo o jeziku. Ukratko, Danteu je u Paklu, kao što će biti slučaj u Čistilištu i Raju, bio potreban jedan istinski veliki pesnik — kao neka vrsta držača, nositelja osnovne ideje kantike, — kako bi kazna kojoj će biti izložena zaista imala smisao. Ali de Born nije kažnjen kao pesnik, nego kao podstrekač sukoba među svojim savremenicima, što je ponekad dovodilo do krvavih obračuna. I upravo taj nesklad između pesnika i čoveka, objedinjenih u jednoj ličnosti, kao da je Danteu dao ideju o kazni, jednoj od najčudesnijih u celoj Komediji, koja je toliko inventivna da je čak ne možemo ni smatrati za najstrašniju: pesnik, koji dakle nije poštovao sklad srca i razuma, nosi svoju vlastitu glavu u ruci kao svetiljku i njome osvetljava ono što nije shvatao i uviđao dok mu je ta ista glava bila na ramenima!
Veličković se, pre nego što je započeo da obrađuje pojedine Danteove scene, nacrtao čoveka bez glave, ili s glavom negde u blizini; zato je, čini mi se, odlučio da ode malo dalje u obradi ove Danteove slike, tim pre jer je ona, koju je dao Gistav Dore u svojoj predstavi Komedije, izazivala — s razlogom — njegovo divljenje. Veličković možda ni bez te Doreove obrade — kao i nekih drugih, koje su prethodile Doreovoj i koje su poslužile Doreu da ih usavrši, gotovo plagira — ne bi jednostavno preslikao Danteove stihove; ali, posle Dorea morao je načiniti korak dalje, i srušiti na tle tog podstrekača razdora Bertrana de Borna. Zaista, šta je Bertran de Born, stojeći s vlastitom glavom u ruci, mogao doživeti nego pasti, nakon prvoga koraka?
Taj pad Bertrana de Borna, nakon prvoga koraka, na Veličkovićevom crtežu, ima posebnu težinu i značaj. Kao da je Crtač produžio de Bornovu sudbinu i doveo je do krajnje tačke: poznato je da se Bertran de Born, nakon svog razornog života, ipak pokajao i povukao u manastir! Neki su dantolozi čak prebacivali Danteu što, slikajući ovog trubadura, nije uzeo u obzir tu činjenicu i olakšao mu kaznu! Besmislena primedba, jer upravo na Veličkovićevom crtežu vidimo ono što Dante sugeriše: padajući u prednji deo slike, s glavom uvek u ruci, de Born je daleko od toga da izazove naše sažaljenje, jer je njegovo pokajanje došlo odviše kasno, ne u pravom trenutku (koji je veoma bitan i presudan, ukoliko posmatramo neke druge slučajeve, kao na primer onog predivnog Manfreda, o kome je već bilo reči). Veličković svojom obradom obezglavljenog trubadura pod-crtava činjenicu da je Dante surov sudija, ali, i više od toga, nepodmitljiv. Dok stoji uspravan s glavom u ruci, de Born — i pored bolećivih uzdisaja — još uvek oličava izvesnu opasnost; srušen na tle, on je sveden na svoju konačnu meru, i tako treba da bude. To je upravo ono što pokazuje da se crtežom — ali ne bilo kojim i čijim — može protumačiti ne samo poneki Danteove stih, nego cela jedna koncepcija…
Možda je Dante — a to znači i Veličković — prema Bertranu de Bornu bio utoliko suroviji, jer je ovaj bio pesnik, i to odličan pesnik. Ne ulazimo ovom prilikom u raspravu o tome da li loš čovek može biti dobar pesnik — pretpostavimo da je Dante mislio da može; pretpostavimo da je mislio da ne može — ali jedno je izvesno: Dante je očigledno od pesnika zahtevao više odgovornosti i svesti, u mračnim vremenima kojima je prohodio, nego od ostalih smrtnika. Bez tog zahteva o dužnosti i odgovornosti bio bi ugrožena njegov vlastiti poduhvat. Dante je veličanstveno, kažnjavajući i hvaleći — jer Dante zna da hvali, kao što zna da kažnjava, kao niko — u svojoj Komediji, pokazao da je Pesnik konačni ovozemaljski Utemeljivač i Primenitelj Zakona. Zato je, Veličkovićevim potezom, morao da sruši Bertrana de Borna na grubo pakleno tle.
Po mnogim podacima možemo zaključiti da je Dante, Đotov prijatelj, ali i sâm — izgleda* — odličan crtač, imao veliko poverenje u slikare; da im je možda i zavideo!

* Treba ponovo, i unoseći se sasvim u tu scenu, pročitati prozni komentar iz zbirke Novi život, u kome Dante opisuje sebe kako usred bela dana, na godišnjicu Beatričine smrti, na trgu u Firenci — dakle, pred očima svih svojih sugrađana — slika na nekim tablicama, i verovatno kredom, anđela! A šta je teže i beznadežnije nego slikati anđela? Veličković je, međutim, u crtežima za Raj, uspeo i u tome. Gde je nestao Danteov anđelski crtež, ne znamo. Crtao ga je, verovatno namerno, na krhkoj površini.

Dante Aligijeri (1265-1321)

R I M E

Preveo s italijanskog Kolja Mićević.

Iako ga često svodimo samo na — nesvodivu na bilo šta — Komediju, Danteovo pesničko delo je daleko raznovrsnije. I odmah se može dodati da i pored te raznovrsnosti neke celine u tolikoj meri zavise jedna od druge, da bi ih trebalo čitati i tumačiti kao jedinstveni Triptih; taj lirski trolist sastoji se od mladalačke zbirke Novi život, Komedije i Rimâ, mogli bismo reći rasutih pesama, ili pesama rasutih u vremenu i prostoru kroz koje je Dante prošao, i u vreme dok je, još uvek u relativno spokojnim uslovima u Firenci do 1300, i kasnije, izbačen na istorijsku vetrometinu, u progonstvu, sve do smrti 1321, u Raveni.
Novi život je neposredna najava i uvod u čitanje Komedije, a pesme iz zbirka Rime, koje Dante nije ni objedinio za svoga života, nastajale su ili uporedo s onima koje su na kraju ušle u Novi život; ili uporedo s napredovanjem kroz Komediju. Neke od tih se pesama, više svojom tematikom nego obradom, začuđujuće razlikuju i gotovo protivreče nekim Danteovim idejama — o ljubavi uglavnom — iznesenim u poslednjoj kantiki, Raju. Kako pomiriti — ukoliko uopšte treba miriti — uzvišene molitve i zakletve koje Dante upućuje Beatriči u završnim pevanjima Raja, s oporim stihovima — videti dve sekstine pred kraj rukoveti — za izvesnu donna pietra, ili Pietra, u svakom slučaju reč je o nekoj gospi kamenog srca koja je već odocnelom Danteu izmamila žestoke uzdahe, koji povremeno poprimaju oblik kletve i opomene (CI i CII).
Izvestan broj pesama je epistolarnog tipa — sasvim u stilu onovremenog ponašanja i saobraćanja — čime se pojačava njihova biografska vrednost, jer malo bolje sagledavamo neke likove — kao, na primer, Bruneta Latinija, učitelja, ili Ćina iz Pistoje, pesnika i odanog prijatelja — koji se javljaju i u Komediji pod iznenađujućim osvetljenjem. Da bih olakšao čitanje i razumevanje povoda pojedinih pesama, povremeno sam ih popratio kratkim komentarima, što je sasvim u duhu Danteove poetike: i Novi život je zbirka u kojoj se pesme i njihovi komentari — ali dignuti do savršenog oblika pesme u prozi, kratke priče ili briljantnog ogleda o ljubavnoj strasti ili jeziku — prepliću na najsrećniji način.

Vi znate dobro izneti svoj sud,
o stvore cenjen zbog svojega znanja;
stog, sukob s vama izbegavši lud,
uzvraćam kako znam na rečî tkanja.
Istinska želja, uz svu svoju ćud,
koja o časti i lepoti sanja
— to prijateljski ponoviću svud —
stvar datu meri, što ne sme bìt manja.
Odelo, od kog nema bolje nade,
biće ta, od nje što želite, ljubav;
i duh vaš to već sve unapred znade;
Kažem to, jer je on već bio tu sav.
Slike, pre mrtve, kad se jave mlade,
jesu čvrstine srca dokaz uprav’.*

* Ovaj i tri sledeća soneta upućena su pesniku Danteu od Majana, starijem Dan-teovom savremeniku, koji je možda bio poreklom iz Firence; datiraju iz vremena prve Danteove pesničke mladosti, dok je pisao zbirku Novi život, dakle oko 1290-95. Prim. Prev.

XLII

Mà ko ste, prijatelju, vašeg plašta
nauka, vidim, nije neka šala;
stog, jer to ne znam, sav besan od jala,
pohvala moja vâs bila bi tašta.
Vi znajte (i to neka mi se prašta)
moja su znanja spram vaših vlat mala;
ne plovim mudro kao vi vrh valâ,
tako ste mudar pitali vas ma šta.
Kad želite već saznati moj izgled
i vama ću ga pokazat bez laži,
kao mudracu što se treba zborit;
Svakako, ovo uspeo sam otkrit:
ko voli, a bit voljen zalud traži,
nosi bol srcem što je svima ispred.*

* Prijatelj, kome se Dante obraća, je pesnik Dante od Majana. Videti prethodni i sledeći sonet. Neobična slika-opkoračenje iz prvog u drugi stih: vostro manto / di scienza prevedeni su doslovno. Prim. Prev.

XLIV

Čak, prijatelju, i da ne znam ko se
iza vas krije, sa mnom pričat ràd,
znao bih da vam sneg pade na kose
jer mudrost vaš je svakodnevni râd:
Jer čovek mîsli što ne mìsli kose
zdrav razum ima i ja njega ràd
tog vidim da još oštri svoje kòse,
i treba da ga hvali ceo grad.
Prijatelju (tvrdim, jer u svom biću
upoznah ljubav) dobro znaj: ko voli,
a nije voljen, teže patit mora;
Jer ta bol vodi k njegovome biču
sve druge (je li pleo ga, kov’o li?):
to je najgora Amorova mòra.*

* Sonet je odgovor istom Danteu od Majana iz prethodna dva soneta. Dante ovde primenjuje homonimne rime (četiri puta: nomo i parla) i u katrenima i u tercinama, da bi starijem pesniku pokazao svoju veštinu. Ali, to treba shvatiti i pomalo s ironične strane; Dante je dobro znao da je vreme versifikacijskih vratolomija zauvek prošlo. Prim. Prev.

XLVII

Znanje i ljubaznost, vežba i napor,
plemenitost, lepota i silina,
raskoš i skromnost i srca širina,
junaštvo i sjaj, silom ili nazor,
Svaka od ovih čari i vrlinâ
po tom što nude, jače su neg Amor:
sve međusobno imaju jak nadzor
nad njim, al’ nije njegova srž njina.
Stog, prijatelju, da ostvariš spoj
vrline urođene il’ stečene,
budi im odan kako Amor traži,
I nemoj sve te da poričeš draži:
jer naspram njega svi smo slabe sene,
kada zapodet s njim želimo boj.*

* Još jedan sonet iz serije za Dantea od Majana. Videti tri prethodna soneta. Prim. Prev.

XLVIII

Čitaš li me, Lipo prijatelju*, sad,
pre neg posvetiš bar sat
rečima koje poželeh ti donet
od toga kojim za tebe beh počet,
stižem tebi u posed
i pozdravljam te koliko si ràd.
Časti ti, pomno prosudi taj râd
i ostvari potpun sklad
uma i duha, svaki njihov pokret:
ja koji se zovem skromni sonet
tebi, ponavljam opet,
stižem, jer u tvoj sud polažem nâd.
Dovodim ti curicu obnaženu
koja je za mnom tako puna srama
jer ne sme ići sama
bez ruha što bi skrilo nagost njenu;
Dobro ti srce preklinjem u trenu
da je obuče i prigrli namah,
da može, kad tu menu
doživi, ići kud želi, k’o dama.

* Ne zna se ko je taj Lipo (nadimak od Filipo). Dante očekuje od njega da ukrasi njegovu kanconu pre nego što je pošalje gospi, ali ne zna se da li taj prijatelj kome se obraća treba da napiše odgovarajuću muziku, ili da je lepo kaligrafski prepiše i ukrasi. Prim. Prev.

XLIX

Da vam srce mi krotko
preporuči Amor, što vam ga dao,
i da Milost čini kao
da sećate se vi mene katkada;
jer vaš lik me protk’o
pre nego što sam od vas otišao,
i tešit me znao
da će se meni vratit slatka nada.
Bože, blizina bila bi mi ràda
i premilo to mesto:
jer u svom duhu često
posmatram vaše lice puno sklada;
stog na svom putu i tim daljinama,
nežna mi gospo, prepuštam se vama.*

* Ova pesma je sonet samo po broju stihova; inače, po svojim prepletenim rimama i nepravilnom (slobodnom) ritmu podseća na odlomak kakve kancone ili balade. Prim. Prev.

Sećanje bolno, koje uvek gleda
proteklo vreme i njegov hod čio,
s jedne mi strane zada srcu zamor;
a s druge želja ljubavna mi ne da
da zaboravim blag kraj gde sam bio,
dok svojom snagom pomaže joj Amor;
ne mogu tako da učinim napor
da mogao bih odolevat dugo,
predobra gospo, bez pomoći vaše:
ali, ako vam paše,
za moj spas, ništa ne činiti drugo,
molim vàs bar mu pošaljite pozdrav,
jer trgnuće se ono vâs prepoznav’.

Molim vas, gospo moja, neka zna se
da pomoć ćete srcu što vas voli
sa odanosti toliko i strasti;
jer pràv gospodar ne steže kajase
kad treba spasit slugu što ga moli,
ne tek zbog njega, već zbog svoje časti.
I bol još veći u njemu će rasti,
kad mislim, gospo, da ste naslikana
u središtu mu, Amorovom rukom:
i zbog tog njemu pukom
morate pružit pomoć sa svih strana;
jer smo Tôm čiju blagost svako traži,
po slici zdani njegovoj, još draži.

A želite li, slatka moja nado,
odložit problem koji sam dotak’o,
znajte da više čekati ne mogu;
da veliki je zamor mene svlad’o.
To poznato je vama sve, otkako
nâd zadnji krenuh tražit, ràd tom bogu;
jer terete sve mora, lomnih nogu,
nositi čovek i još tovar smrti,
pre no što nađe tog ko mu je sklon,
a gde — to ne zna on:
a ako taj mu odgovor dâ škrti,
to stvar je gora od otrovnog vrča,
jer smrt ga stiže i brža i grča.

A vi ste ta koju najviše volim,
i možete mi dat najveći dar,
u vama moj nâd spokoj će da sretne;
jer služeći vas ja postajem boljim,
da čast uvećam vašu svaka je stvar
bitna i draga: sve druge su štetne.
Vi možete otklonit sve smetnje,
jer sva da il ne u vaše je ruke
stavio Amor; to je moja slava.
Moja odanost prava
stiže iz vaše blagotvorne luke;
a svako ko vâs gleda spolja, shvata
da je iznutra dobrota vam dana.

Zato nek najzad dođe od vas spas
i uđe usred srca, što ga čeka,
predobra gospo, ta vam je stvar znana:
al’ znajte da ulaz preči u taj čas
na kome stoji ona strela meka
kojom me Amor prože jednog dana;
ne može niko više ući svana
do Amorovi glasnici, što mesto
znaju otvorit to, uz kretnje dobre.
Zato sred moje borbe
dolazak njegov bio bi prokletstvo
qko s njim skupa ne bi mogli doći
glasnici onog u čijoj sam moći.

Šansono, tvoj put neka bude kratak;
jer ti znaš da ti vremena tek malo
treba da stigneš tu gde bi trebalo.

LII

Gvido, želim da ti i Lapo i ja
zateknemo se kao usred čuda
i da nas jedan brod ponese svuda
uprkos vetrova i provalijâ,
Tako da zla kob il’ doba mračnija
ne mogu za nas bit prepreka huda;
da, živeć uvek zbog istoga truda,
želja se, da smo zajedno, razvija.
I gospe Vanu i gospu Lagu još
sa onom što je bila trideseta,
blag čudotvorac da uz nas tu stavi:
I pričaćemo samo o ljubavi
i njoj nijednoj to neće da smeta,
a ni užitak naš neće bit loš.*

* Slavni sonet u kome se Dante obraća prijateljima, deset godina starijem Gvidu Kavalkantiju, kome je posvetio zbirku Novi život, i Lapu (nadimak od Jakov) Đaniju koji je takođe bio pesnik, pripadnik slatkog novog stila, dolce stilo nuovo.
Vana je nadimak od Đovana, ime Kavalkantijeve dame; Laga je nadimak od Pelagija, ime dame Lapa Đanija. Trideseta, na kraju stiha 10, izvesno nije Beatriče. To je možda jedna od Firentinki koje su Danteu služile kao štit, ili zaklon — chermo — da njegova ljubav prema Beatriče ne bi bila otkrivena. Zna se, sledeći ono što je zapisao u poglavlju VI Novog života, da je Dante za Beatriče bio odredio broj devet kao simbolički znak prepoznavanja. Prim. Prev.

LVI

Sve ràd jednog venčića,
koji videh, svaki cvet
uzdah će da mi stvara.

Videh vas, gospo, nosit
venčić od cveća mila,
i ljubavlju sav opit
anđela gde širi krila;
a njegova je bila
pesma:»Kad me vidi svet
hvaliće mog gospodara.«

Ako tu sad sluša sama
Cvijeta mi priču celu,
reći ću da mzoja dama
uzdah nosi moj na čelu.
A da želju budi vélu
dama imaće mi splet
Amorov sav od šarâ.

Moje reči te vesele
što cvećem spleše baladu,
za ukras su poželele
tuđe ruho da imadu:
ali vi je za nagradu,
ma ko da je počne pét,
slušajte sa puno žara.

LVII

Damo, taj gospar što se gnezdi vama
u očima, koji moć svaku svlada,
uverava me sada
da ćete biti milostiva dama,
jer tamo gde on živi odvajkada,
i gde je kružen mnogim lepotama,
dobrota stiže sama
k njemu, k’o osnov moći kojom vlada;
zbog tog me uvek teši moja nada
koja je bila tako pobeđena
i skoro izgubljena
da joj ne dade Amor
snagu da svaki prevaziđe razdor
svom pogledu i sećanjima ràda
na blag kraj i lep cvet čiju lahor
rasprši novu boju
ovivši glavu moju
milošću vašom što na mene pada.

LVIII

Ah, Ljubice što, u liku Amora,
kroz oči moje naglo mi se javi,
smiluj se srcu gde ranu napravi,
što s nadom u te od želje mret mora.

Ti, Ljubice, više no ljudskog lika,
žar stavi usred duše mi i tela
lepotom što me pleni;
potom dejstvom duha vrela
dâ nadu, koja pomoć je velika
dok se smeškaš meni.
Ah, znaš da krhki zaveti su njeni,
stog gledaj silnu želju što me slama,
jer kažnjena je često mnoga dama
od drugog, zato što bejaše spora.

LIX

Svrnite oči da vidim tog što vuče
k sebi me, jer ne smem više do vas,
i čast mu dajte, jer on je taj vàs
sa kojim dobre gospe druge muče.
Moć mu, što nežno ò nas lomi pruće,
molite da vam mogu doć na čas,
i reći ću vam, da mu vlast i spas
svako tek shvati kroz uzdahe vruće:
Okrutno uđe on sred srca moga
i naslika tu lik otmene gospe
uz čije stope želim biti opet;
I tad od njega tihi glas mi dospe
što reče:»Znači, želiš bez razloga
svom oku tako lepu gospu otet?«

Ah, popričajmo malo sad, Amore,
i spasi muke što mi misli rije;
a da nas oba usrećiš što prije
o našoj dami zborimo, majstore.
Svakako manje put traži napore
kada se krene duž staze mirnije,
i povratak već sada lakši mi je
o njenoj draži kad usne nam zbore.
Stog, Amore, sad kreni kroka laka
i dođi to da učiniš zbog čega,
da u mom društvu zatekneš se, prista,
Il’ iz milosti il’ iz dobročinstva;
jer moj duh sav od moje misli bèga,
tako je želja za slušanjem jaka.

LXI

Ptičarâ lavež i lovaca zov,
zečeva bekstvo i svet u gomili,
i pušteni sa uzâ hrti čili
jureć kroz lep dol i rijući rov,
Sve to, znam, dovoljno je da se lov
srcima srećnim i slobodnim mìli.
A ja, što tonem kroz ljubavne misli,
od jedne primam prekor uvek nov;
I to mi kaže (već znana predika):
»Eto to nežnog srca sav je napor,
zbog zadovoljstva i divljega krika
Napustit gospe i kras njinog lika.«
Tad, dok sav drhtim da ne čuje Amor,
stid pritisne me i žalost velika.

LXII

Što više Amor ò vas lomi pruće
treba ga slušat brže, bez obesti;
od saveta tog, i od ove vesti,
ja nemam bolje: a ko želi, čuće.
Al’, kad čas dođe, on ublažujuće
meleme meće tu gde sad se žesti,
jer bol Amorov čak ni deo šesti
blagosti nije njegove. Nek vruće
Srce vam krene za njim sve u ime
višnje mu moći: a ako vas ràni,
što se kroz vaše lepe vidi rime,
Nemojte ostat od njega po strani,
jer radost ćete osetit tek s njime,
a on sve sluge svoje nadom hrani.

LXIII

Sonete, Mûća*, kada ti se javi,
pozdravi bodro čim te videt mogne,
i trči i baci mu se pred noge
da tako odgoj svoj pokažeš pravi.
Da ćaskaš s njime ti samo nastavi,
i pozdrave mu još izruči mnoge;
a onda počni, ne uz reči stroge,
ali nasamo, da ko vas ne gnjavi;
Reci mu:»Mûćo, taj kome si baš drag
šalje ti blago što najviše vredi,
da postane tvoj prijatelj napokon.«
Al’ pazi da ti primi prvi poklon
sa tvojom braćom, i još im naredi
da ostanu s njim i ne idu natrag.

* Dante se obraća sonetu (sonete…) i moli ga da pozdravi izvesnog Muća, Meuccio, što je nadimak od Bartolomeo. Reč je o satiričnom sijenskom pesniku iz čuvene porodice Tolomei. Prim. Prev.

LXV

U očima se moje dame krije
sjaj tako čist da, kad me tu sreću,
vide se stvari ljudskome umeću
sve nedostupne i od svih čudnije:
I kroz te zràke srcem mi se lije
takav strah jezu što budi još veću,
i kažem:»Ovde vratiti se neću«.
al’ gubim svoje sve moći kasnije:
I onamo se vraćam gde se predah,
tešeći svoje oči uplašene
jer njih je prve zasenila ta moć.
Kad dođem one, vaj, su zatvorene,
želja, vođ njihov, mora uzet predah:
nek u mom stanju pomogne mi Amor.

LXVI

U ruke vaše, nežna gospo moja,
predajem duh svoj što oseća zamor:
i pošto tužan ide, nek ga Amor
milosno gleda i dâ mu spokoja.
Vi vezaste ga i stega pokoja
Amorova mu onemoća rs i sav zor,
tè može reći ovo tek:»Vaš razbor,
gosparu, biće pomoć mi dostojna.«
Ja znam da greška najmanja vas dira:
stog smrti, ničim njen bes ne zasluživ,
moje će srce bit još gorča žrtva.
Nežna mi gospo, dokle još sam tu živ,
da umrem utešen i usred mira,
očima mojim ne budite škrta.

LXVIII

Očajna ljubav što mi sprema kraj
s onom u kojoj sve čari se gnezde,
zbog koje radost u srcu negovah,
sad otima mi sve dan po dan sjaj
što joj u oči stizâ s takve zvezde
tako, da zbog njih mreću, ne verovah:
a udarac njen i strogost njegova,
otkrivaju se sad uz patnju veću
jer rađa se iz žara
što radost razara,
tako da odsad samo zlu se nadam;
a moj će život (to je već stvar stara)
da sve do smrti uzdiše i kliče:
»Zbog nje mrem što se zove Beatriče.«

To slatko ime, od kog duh je grk sav,
uvek kad njega napisano spazim,
znaće da svaki obnovi moj jad;
i postaću od patnje tako mršav
u telu, i s licem tako žalnim,
tè, ko me vidi, neće mi bit ràd.
I malo vetra biće dosta tad
da me ponese, da bih pao sleđen;
i zateći ću tu smrt,
a bol će bit poduprt
dušom dok ona ne iščezne tužna;
i uvek oslon ona biće mu čvrst;
snijuć o slatkom licu svem u sjaju
na koje ništa ne liči u raju.

Misleć na sve što s Amorom iskusih,
ne traži moja duša sreću drugu,
nit štit od briga ma kakve da behu,
jer kad iz tela mog odu svi dusi,
ljubav, što u svom stezala me krugu,
s njom će ić’ Onom koji dâ utehu;
a ako oprost ne pruži joj grehu
krenuće s patnjom kako i zasluži,
nimalo uplašena;
i tu zaustavljena
misliće na lik kojim bî krenuta,
tè neosetna biće kazna njena;
i, dok na ovom nju izgubi svetu,
Amor na drugom ispraviće štetu.

Smrti, što činiš užitak toj gospi,
zaboga, pre neg skratiš mi sve nîti,
idi k njoj, nek ti kaže
zbog čega sjaj očiju plemenitih,
što rastuže me, sada mi je otet:
ako će drugi zbirati ga opet,
reci mi, da mi bude jasna greška,
tako i smrt će biti manje teška.

LXIX

Pred mene izbi damâ lepa grupa
tu za Sve Svete pre doba nekoga,
i jedna prva, mada s njima skupa,
jer Amor bî njoj do boka desnoga.
Spazih da oči njene svetlost kupa
što ličaše na duha plamenoga,
i pogledah joj hrabro, dok pristupah,
lice, i videh anđela jednoga.
Dostojne toga pozdravi tog časa
kretnjama dobra ta i puna milja,
i sva vrlinom srca zatalasa.
Verovah da je sa nebesa zbilja,
i da na zemlji bî zbog našeg spasa:
blažena ta što njena je pratilja.

LXX

Otkud stižete tako zamišljene?
Recite, molim, to je važno za me,
jer uplašen sam da zbog moje dame
sad vraćate se tako ucveljene.
Ah, dobre gospe, poslušajte mene,
na tome putu zastanite same,
i zborite tom što želi, pun čame,
čuti da damu neko mu spomene;
Iako sve to teško mi je čuti:
tako me Amor gna iz svoje svìte
da se u svem’ što čini na me ljuti.
Glete mi snage tako bolno svîte
da od mene će duh da se uputi,
ako me, dame, vi ne utešite.

LXXI

»Vi, gospe, u svom sažaljenju tiše,
ko je ta gospa što tu leži snena?
je li u mome srcu slika njena?
Ah, ako jeste, ne krijte to više.
Tako se njene crte izmeniše,
a preko lica pade tamna sena,
tè ne liči mi na tu što svih žena
beše cvet koji blaženstvom odiše.«
»Ako prepoznat ne možeš nam damu
toliko slabu, čudo baš i nije,
jer i mi na nju naličimo samu.
Al’ pogledaš li malo pažljivije
oči joj, nju ćeš poznat po tom plamu:
ne plači više, bol ti snagu pije.«*

* U mogućnoj varijanti, drugi deo poslednjeg stiha ovog soneta mogao bi da glasi: već si sav ispijen.

LXXII

Sretoh pre neki dan Melanholiju
i čuh je:»Želim malo biti s tobom«;
i kao da je vodila sa sobom
Bol i Bes, svoju družbu najmoćniju.
A ja njoj:»Idi, beži mi s očiju«;
a ona ne okasni s odgovorom;
dok zborila je u stavu oholom,
gledah i videh Amora ò čiju
Senku se behu crni vèli spleli
i šešir velji nosaše, da znate,
a suzama se pravim lik mu preli.
Tad mu ja rekoh:»Nesrećniče, šta te
to muči«, a on:»Misli i jad veli,
jer naša gospa mre, moj slatki brate?«

LXXXIV

Reči moje što svetom prolećete,
rođene onda kad potražih sklada
da kažem to toj gospi s koje stradah:
»Vi što svod treći duhom pokrećete«,
Idite k njoj, jer vi je poznajete,
zovuć je vaših da posluša jada;
recite joj:»Vaše smo, al’ od sada
bez nas u broju ovakvom ostajete.«
Ne stojte kod nje; jer tu nije Amor,
već nastavite u odelu tuge
k’o vaše sestre koje nosi lahor.
Kad gospu, koja zaslužuje napor,
nađete, pred nju padnite k’o sluge,
zboreć:»Čast vašu slaviće naš hor.«

LXXXVI

Dve gospe skupa navrh misli moje
stigle su da tu zbore o ljubavi;
u jednoj ljubaznost je i duh pravi,
uz nju još mudrost i poštenje stoje;
Druga lepotu ima, ljupke boje,
i punu nežnost, ukras njenoj slavi:
a ja, kog blagi gospodar tu stavi,
na kolenima kràj te dve gospoje.
Lepota i Vrlina zbore duhu
i glože kako jedno srce vrelo
može dve dame volet u dosluhu.
Tada im reče lepih reči vrelo:
možemo volet slast u lepom ruhu
i vrlinu što čini dobro delo.

LXXXVII

»Ja devojčica sam lepa i mlada,
željna da svima pokažem pre svega
lepote mesta tog jer stižem s njega.
Ja beh na nebu i opet ću tamo
da sjajem svojim drugima dam sreće;
a ko me vidi i gleda me samo
taj ljubav nikad upoznati neće,
jer dare dobih lepote najveće
kad Priroda me zatraži od Njega
da, gospe, budem društvo vam i nega.
Svaka mi zvezda iz očiju lije
svetlosti svoje i svoje vrline,
lepote moj svet još vid’o nije,
jer one su mi stigle iz visine,
a može draži razumeti njine
jedino čovek svestan, u kojega
Amor lik stavlja bića još boljega.
Sve misli te se čitaju na liku
anđelke koja iznenadno granu;
a ja, sve motreć lepotu toliku,
izlažem život na opasnu stranu:
jer dobio sam jednu takvu ranu
od bića što joj u očima lega,
tè plačem i tih ne reših se stega.

LXXXVIII

Pošto se vidiš mlađana i lepa,
tol’ko da kroz moj duh budi se Amor,
srce ti posta i hol i grub zatvor.
Hola i gruba zadaješ mi zamor,
jer tebi mene ubit, avaj, godi:
znam da to činiš da vidiš da l’ napor
i moć Amora pravo u smrt vodi.
Al’ videć da me teže od svih zgodi,
milosti nemaš za mog duha razdor.
Hajde iskali još na njemu sav zor!*

* Ovih deset stihova deluje kao odlomak veće pesme, utoliko pre jer prvi stih nema odgovarajuću rimu, bella, lepa. Ovako, liči na istinsku lirsku impresiju. Prim. Prev.

LXXXIX

Ko mogao je gledati bez straha
u oči ove lepe devojčice,
što tako su me skolile da nice
čekam smrt, što me muči siromaha.
Vidite moju kob kako je plaha,
jer život moj bî izabran, sred tmice,
da shvako shvati kako njeno lice
gledati, — znači ostati bez daha!
Moj kraj mi beše određen za primer,
jer trebalo je jedno biće strti
da drugi bi se izbavili smrti;
I zato morah, avaj, na toj crti
stajati naspram stabla kao iver,
isto kao spram moći zvezde biser.

XCIII

Ja Dante tebi, što me nazva tako,
uzvraćam kratko ne misleći mnogo;
nikakav uzmak ne bi mi pomog’o
jer misao me tvoja zbuni jako.
Al’ voleo bih znati gde i kako
ti raspita se, ču mišljenje strogo:
možda bi moje pismo poslat mog’o
kako bi za te prestalo zlo svako.
Al’ ako dama ta već nosi vele
tad uveren sam u tome do kraja
da će ti smetnje načiniti vele.
Dosta mi o njoj ti već reče, da ja
mogu znat da je grešna — kako vele —
ne više nego anđeo iz raja.*

* Sonet je Danteov odgovor nekom nepoznatom pesniku koji mu je prethodno poslao svoj sonet; prepiske u sonetima bile su u to vreme u velikoj modi. Prim. Prev.

XCV

Ja video sam dosad bez korena
granu, gde sveži sokovi poteku,
da taj što vide u lombardsku reku
pad sina*, lisjem ovi je tog trena;
Ne voćem, jer je tom suprotstavljena
priroda, koja tu stavlja prepreku,
jer zna da na laž ličio bi neku
ukus što pravu hraniteljku nema.
Mlada se dama sva tako zelena
očima znade zagledati u dno,
da posle izić kuša uzaludno.
Dama tog ruha opasna je čudno:
bolje se čuvat od sveta zelena
i čak odustat od lova željena.

* Pad sina u lombardsku reku, aluzija na legendu o Faetonu kome je Helios — ime za Sunce, kod Dantea samo: taj — dao da jedno vreme upravlja njegovim kočijama i koji je tako prinudio Zevsa da ga sruši u reku Po (lombardska reka), da bi spasio Zemlju od propasti! Dante ovu istu mitološku priču preuzima i u Komediji.
Ovaj sonet — složeniji nego što se čini, i u kome je legenda o Faetonu samo jedna metafora — u stvari je odgovor na jedan sonet Danteovog prijatelja Ćina iz Pistoje u kome mu se ovaj žalio kako je popustio (naseo) ljubavnoj šali neke mlade devojke. Prim. Prev.

XCVII

Pošto divanit više nemam s kime
o gospodaru čiji ste vi i ja,
osećam želju što odsvud izbija
da kažem svoje misli u to ime.
Ne mogu vama opravdat mà čime
mûk dug i težak, sem tim mestom čija
narav je tako od svega tužnija
da dobre stvari tu se retko prime.
Dame tu nema s Amorom na liku,
nit bića što zbog njega nežno ječi;
a da to čini, izazv’o bi viku.
O gospar Ćino, kakvu nepriliku
spremi vreme za nas i naše reči,
kad dobro od zlog ne može proć’ nikud.

XCIX

Gospar Bruneto, ova mlada séla*
stiže da gozbu sa vama učini;
ali ne gozbu neku u kuhinji,
zbog jèla, već bi čitana bit htela.
Ne traži ona da se brzo dèla,
ni bučno mesto nit ugođaj ini;
pre nego vam se smesti u duh sinji
želi da bude osvojena cela.
A zbog tog muke jave li se male,
međ’ vašim dosta braće je Alberâ**
kojim će ova stvar biti jasnija.
S njima se zato skupite bez šale:
a ako to vam sumnju ne rastera
idite najzad kod gospar Đanija***.

* Sonet je upućen Brunetu Latiniju, Danteovom učitelju; mlada séla, u originalu pulzelletta, je verovatno neka nova pesma, ili neki drugi književni rad, koji mu Dante šalje na uvid i sud. Prim. Prev.
** Pod Alberima, frati Alberti, Dante verovatno pomišlja na sledbenike čuvenog srednjevekovnog mistika i znalca Velikog Albera! Prim. Prev.
*** Nije mogućno ustanoviti o kojem Đaniju se radi, ali to je svakako neko iz kruga gospara Bruneta. Prim. Prev.

Dospeo do te nebeske sam tačke
u kojoj vidik, kada sunce mine,
čini da sine taj blizanski znak,
a ljubavna nam zvezda tad dugačke
zrake šalje, sve više iz daljine,
kao da velom prekrije je mrak;
a ta planeta što stvara led jak
sva javi nam se vrh velikog luka
u kom svih sedam njih izmiče tami:
ali ne napušta mi
ljubavna misal, što je moja muka,
duh, koji posta tvrđi nego kamen,
jer tako snažni grli oblik kàmen.

U pustinji se diže etiopskoj
nemirni vetar, koji vazduh tera,
zbog sunca od kog velika je žega;
i pređe more, noseć sve sloj po sloj
maglu tè, ako ne promeni smera,
hemisfera je naša puna svega;
i topi se i pada kao snega
pahulja bela il dosadna kiša,
od čega vazduh tužan je i plače:
a Amor što sve jače
podiže mreže i vetrom juriša,
ne napušta me, tako j’ lepa dama
okrutna, dana da mi bude dama.

Pobegle sve su ptice koje traže
topli kraj van Evrope, što ne gubi
nikada sedam tih zvezda od leda;
a druge glase utišaše blaže
da ne jave se dok traje mraz grubi,
osim zbog kakve žalosti il’ jeda;
a druge zveri tad čija ćud ne da
da nisu vedre, ljubav ne osete,
jer im hladnoća umrtvi duh sav:
a moj još veću ljubav
nosi, i misli nisu mi otete,
nit su mi date zavisno od dobi,
već mi ih dama daje, mlade dobi.

Prošlo je vreme zelenih krošanja
koje je znala razvit moć Ovnova
da ukrasi svet, a mrtva je trava;
grana sad lišće k’o da od nas sklanja
sem lovorova, jele il’ borova
il’ onih koje vel zelen spasava ;
a studen tako snažna je i prava
da, ispod krila hladnoće sveopšte,
mrtvi su mnogi cvetići i grm:
a iz moga srca trn
ne može Amor da izvuče jošte;
jer ja sam spreman da ga nosim uvek,
ceo svoj život, mà živeo uvek.

Levaju vrela svoje hučne vode
od para koje krije ponor dubok
i izvlači ih prema površini;
u lepo vreme putić beše ovde
gde teče potok sad, i biće tu dok
ne dođe ovoj kraj zimi i tmini;
zemlja se k’o da od gleđa je čini,
a voda mrtva biva kao staklo
jer je hladnoće steže obruč opak:
a unazad ja korak
još ne načinih otkad zlo me taklo,
nit želim; jer ako je muka slatka
smrt mora da je od sveg više slatka.

Kancono, šta će bit sa mnom znam li sâm
u slatku novu dob, kada gledamo
ljubav gde pljušti zemljom sa svih neba,
ako sred ovog leda
ljubav je tek u meni, i tu sàmo?
Biće što svakom stvoru od mramora
s djevom što ima srce od mramora.

Na kraj dana i kruga punog mraka
stigoh, vaj, i kad bela su sva brežja,
kada se gubi svaka boja trave;
a moja želja još je sva zelena,
ukorenjena u taj tvrdi kamen
što govori i postupa k’o dama.

Slično je tako ova nova dama
sleđena ovde kao led sred mraka
ne primećujuć, ne više no kamen,
to lepo vreme što greje vrh brežja,
i menja ih iz belih u zelena,
jer stavlja na njih sag cveća i trave.

Kad venac ima na glavi od trave,
iz srca gna mi lik svih drugih dama;
jer tu se kosa zlatna i zelena
lije, tè Amor zastane sred mraka,
i izmeđ tih me nežnih steže brežja
snažnije nego teški čekić kamen.

Lepota joj je čvršća nego kamen,
a nisu lek za udarac njen trave:
stog bežah kroz polja i preko brežja,
da ne budem tu gde je takva dama,
od njenog bleska pružiti mi mraka
ne može ni zid ni krošnja zelena.

Videh je ispod već ruha zelena
takvu da bi osetio i kamen
ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
želeć da se kroz dol lep sav od trave
zaljubi ko dotad nijedna dama,
i u obruču visokoga brežja.

Al’ pre će reke vratit se uz brežja
neg se ta grana vlažna i zelena
razgoret, k’o što čini lepa dama,
od mene; nek mi krevet bude kàmen
sav život i nek pasem vlati trave,
tek da njen vidim plašt uprkos mraka.

Kad iznad brežja bude više mraka
ispod zelena bleska mlada dama
skriće ga, kao kamen ispod trave.*

* Ovo je prva Danteova sekstina, oblik koji je preuzeo od čuvenog trubadura Arnoa Danijela, koji je izmislio sekstinu. Pesnik ne rimuje, nego uzima šest ključnih reči (ombra, mraka; colli, brežja; verde, zelena; erba, trave; donna, dama; petra, kamen) koje se smenjuju kroz šest strofa po matematičkom redu, da bi se u sedmoj strofi od tri stiha sažele na jedinstven način. Prim. Prev.

CII

Amore, dobro vidiš da ta dama
ne haje tvoju moć u svako vreme,
sem da je iznad svih lepota dama;
a kada vide da je moja dama,
jer na mom čelu beše tvoja svetlost,
svih okrutnosti ona posta dama;
kao da nema srce kao dama,
već k’o zver divlja od ljubavi hladna:
jer tako u doba topla i hladna
meni se čini da je ova dama
sva sačinjena kao lepi kamen
rukom tog što najbolje kleše kamen.

A ja, što postojaniji no kamen
služim te — tako hoće moja dama —
skriveni nosim spomen na taj kamen
kojim udari ti me, kao kamen
koji je neko smetao ti vreme,
sve do dna moga srca što je kamen.
I nikad takav ne bî nađen kamen
koji, uz sunca il’ vlastitu svetlost,
imade takvu čvrstoću i svetlost
koje bi mogli sakrit mi taj kamen
da ne prožme me njegova bît hladna
tamo gde smrt će čekati me hladna.

Gosparu, ti znaš da od zraka hladna
postaje voda kristalasti kamen
pod zvezdom tu gde proastranstva su hladna,
kada se vazduh sav u tela hladna
pretvara, tako da je voda dama
na tom tlu, jer je okolina hladna:
i tako ispred lepog lica hladna
moja se ledi krv u ovo vreme,
a misao što krati moje vreme
sva dobija oblik zrna hladna,
koje iz mene izlazi kroz svetlost
tu gde ulazi tek okrutna svetlost.

U njoj se skuplja sve lepote svetlost;
tako sve trči okrutnost joj hladna
u srce, tvoja gde nestaje svetlost:
jer mi kroz oči lepa lije svetlost
kada je gledam, i vidim k’o kamen,
svuda gde moja okrene se svetlost.
S očiju njenih stiže blaga svetlost
kakvu mi druga ne može dat dama:
što nije ona milosnija dama
spram mene, kroz mrak dok zovem i svetlost,
tek nju da služim, svuda i svo vreme.
Živet zbog druge želje — gubit vreme.

Al’, Moći, ti što bî pre nego vreme,
pre nego pokret i vidljiva svetlost,
smiluj se meni, jer me muči vreme;
uđi u srce njoj, jer već je vreme,
da pred tobom se izgubi bît hladna
koja mi ne dâ, k’o drugima, vreme:
jer udari l’ me tvoje ružno vreme
u ovom stanju, taj će nežni kamen
videti gde me prekri grobni kamen
iz kog ću dić’ se kada dođe vreme
da saznam da l’ bî tako lepa dama
na svetu, kao ta svirepa dama.

Kancono, u mojoj je duši dama
koja mi takav, mada je sva kamen,
dâ žar spram kog je svaka druga hladna:
stog načinih, dok vladaše noć hladna,
novu stvar, kojoj tvoj oblik dâ svetlost,
što nemišljena bî sve ovo vreme.*

* Iako je oslovljava kao kancona, u poslednjoj strofi, i ova pesma je jedna sekstina s tim što je Dante udvostručio karakteristične reči. Ova i prethodna pesma pripadaju, izgleda, kasnijem Danteovom razdoblju, u vreme kad je pisao izvesnoj gospi kamenog srca, donna petra, ali nikada nije ustanovljeno da li je reč o imaginarnoj ili stvarnoj ličnosti. Prim. Prev.

Vidiš li moje oči željne plača*
ràd novog bola što mi srce čupa,
ràd nje te molim, što svud s tobom stupa,
Gospode, da ih tvoja moć ojača.
Da tî što pravdu nište od Tvog mača
plaćeni budu, i beže svi skupa
tiranu silnom**, čiji otrov kupa
njih i svem svetu želi potop mračan;
A takvim ledom straha on je spleo
srca vernika tvojih, da su néma.
Al’ ti, ljubavi žar, dar neba ceo,
Tu moć što naga i sleđena drema
podigni obučenu u svoj veo,
pošto na zemlji bez nje mira nema.

* Jedan politički Danteov sonet, kao molitva upućena Gospodu, da najzad izbavi i Firencu i Italiju od tih koji nište pravdu — verovatno papa Klement V i ljudi koji žive u okrilju Crkve — i beže silnom tiranu — to je francuski kralj Filip Lepi koga Dante ne prestaje da optužuje za strašno rasulo u zemlji. Neki komentatori su mišljenja da je silni tiran papa Bonifacije VIII, ukleti Danteov neprijatelj, a ti koji nište pravdu su izvesni Karlo d'Anđo i Korso Donati, s kojim je Dante, preko svoje žene Đeme, bio u srodstvu; ali, kao što znamo iz Komedije, Korso Donati — pripadnik crnog krila gvelfske stranke — bio je Danteov krvni neprijatelj, i jedan od onih zbog kojih se pesnik nije usudio vratiti u Firencu, nakon boravka u Rimu ujesen 1301. Dante, kroz usta Korsovog brata Forezea, u XXIV pevanju Čistilišta, neverovatno realistično opisuje njegovu smrt, u oktobru 1308, kad je i sam postao žrtva političkih obračuna. Prim. Prev.
**

CXI

Ja živeo sam uz Amora skupa
otkad me sunce devet puta òvî,
i sad znam kako on goni i lovi,
i kako srećom i suzama kupa.
Ko jak i uman protiv njega stupa
taj je što zvoni dok huče vetrovi
misleć, kad prođu oblaci sve ovi,
rat parâ staće i tutnjanja tupa.
Al’ nikad krugom u kom se on rodi
slobodna volja ne bî otvorena,
i strela će vas zalud da pogodi.
Može vàs podbost tako iz korena,
al’ treba, mà kud ta nas radost vodi,
sledit je, ako druga je smorena.

CXIII

Dostojnim čini vâs svakoga blaga
vaš glas čist tako i mek, sličan svili,
ali sa srcem uvek odveć čìli,
gde Amor jošte ne ostavi traga.
Ja, koga ràni do izmaka snagâ
trn kome lek su tek uzdasi bili,
nađem nît zlatnu iz koje moć čîli
od koje bledim, ali mi je draga.
Nije to greška sunca ako slepi
ne vidi kad se javlja ili sklanja,
kriv mu je udes tužni i svirepi.
Čak da vas oči peku od plakanja,
da poduprete tako govor lepi,
u meni sumnja ne bi bila manja.

CXIV

Verovah da su daleko ostale
te rime naše za mnom, gospar Ćino*,
jer drugi jedan put osta jedino
za moju lađu dalje od obale;
Al’ pošto često čujem k’o od šale
da trzate na svaki mamac fino,
sa velikim bih zadovoljstvom svin’o
oko tog pera svoje prste male.
Ko zaljubi se, kako vi radite,
čas tu čas tamo, a veže se i ne,
kaže da nežna Amora je strela.
Stog, kad vam srce lako se raspline,
molim vas dajte snage mu vlastite
da s rečima se slatkim spoje dèla.

* Sonet je upućen Ćinu iz Pistoje, Danteovom prijatelju i odličnom pesniku, pripad-niku slatkog novog stila. Ćino je napisao tužbalicu povodom Beatričine, 1290, i Danteove smrti, 1321. Prim. Prev.

CXVII

Putem lepota kojim hita ràd
Amora što se u duhu uspav’o
ide Lizeta odlučno-uspravno
k’o ta što misli da njoj biću ràd.
A kada stiže pred utvrđeni grad
što otvara se kad je duši pràvo,
začu glas što je nju upozorav’o:
»Vrati se, lepa gospo, ne staj tu sad,
Jer unutra je jedna druga dama
koja sve vlasti dobila je žezlo,
čim beše došla, od Amora sama.«
Tada Lizeta* ugledavši namah
da tu već Amor ima gnezdo, sve zlo
shvati, i ode crveneć od srama.

* Tumači nisu uspeli ući u trag ovoj Lizeti. Zato su je obavili mnogim pretpostav-kama, bolje reći vlastitim sanjarijama. Prim. Prev.

TROJEZIČNA KANCONA*

Aï, faux ris, pour quoi traï avés
oculos meos? Et quid tibi feci,
da takve varke izložiš me sili?
Iam audivisent verba mei Greci.
Et selonch autres dames vous savés
da nije hvale dostojan ko cvili.
Znaš kako su časi mili
miserum eius cor aui prestolatur:
je li sper anc, e pas de moi non cure;
Ai Dieus, quante malure
atque fortuna ruinosa datur
onom što, čekajući, vreme gubi
a ni da prstom ružicu poljubi.
Conqueror, cor suave, de te primo,
jer šta to mali prestup oka znači,
vous non dovris avoir perdu la loi;
al’ volim kada i strele i mači
sempre insurgant contra me de limo,
dount je seroi mort, pour foi que je croi.
Fort me desplait pour moi,
pošto sam kažnjen bez ikakve greške;
nec dicit ipsa »malum est de isto«;
undue querelam sisto.
Zna ona, ne bih ni sred muke teške
a penser d’autre, que d’amour lesset,
le faux cuers grant painë an porteret.
Zbilja toj gospi srce je od leda
e tant d’aspresse que, ma foi, est fors,
si pietatem habuerit servo.
Bien set Amours, si je non ai secors,
umreću ovde bez njenog pogleda
neque plus vitam, sperando, conservo.
Ve omni meo nervo,
s’elle non fet que pour soun sen verai
lik vedri njen ne ugledam li ja.
Ah, Bože, svoja je sva.
Mes je m’en dout, si gran dolor en ai:
Amorem versus me non tantum curat
quantum spes in me de ipsa durat;
Chianson, povés aler pour tout le monde,
namque locutus sum in lingua trina,
ut gravis mea spina
da čuje sav svet. I svaki čovek zna:
možda će gospa postati manje zla.

* Ova kancona, ljubavna i duhovita u svojoj trojezičnosti, potvrđuje Danteovu sklo-nost da meša jezike, što je u Komediji izvanredno sproveden postupak. Na osnovu ovog teksta može se zaključiti da je Dante vladao francuskim jezikom, a to je možda i dokaz da je boravio u Francuskoj. Ostavljam strpljivom čitaocu da sledi sve nijanse koje Dante postiže, skačući iz jezika u jezik, jer ova pesma više liči na vežbu ili lirsku šalu. Kad bi postojala i najmanja sumnja da tekst nije Danteov, ne bih ga uključio u ovaj izbor; ali, nema sumnje da je zaista njegov. Prim. Prev.

Languages

Kolja Mićević

I. DOSIJE “VELIČKOVIĆ, DANTE”

Sarajevske Sveske br. 15/16