Mihajlo Pantić

HODANJE PO OBLACIMA

Sarajevske Sveske br. 37-38

U mrkli mrak, u mraznu januarsku noć, provlačeći se pored nekih zgradurina, prepunih stanovnika prebeglih umom i autistične dečice, izbio sam na parking. Bio je pust. Nisam najbolje poznavao taj kraj, živim u ovom gradu između sto i dvesta godina, zabrojao sam se koliko dugo, ali i dalje u njemu ima kvartova u koje nikada nisam kročio. U ovome sam, koliko sam mogao da se setim, bio davno, toliko davno da mi je sada izgledalo kako sam u njemu prvi put. Svejedno, stoti ili prvi, znao sam taj svet u dušu, svet pun dosade, ludila, nesreće, mrzovolje i zlurade, endemske prosečnosti iz koje nema izlaza, nijedna vojska spasa tu ne bi mogla ništa da učini. Život se svuda, a naročito na takvim mestima, odvija u dugoj, dubokoj, komatoznoj letargiji, a i kakav bi to inače mogao biti život kad u tim zgradama, velikim kao mizerne kopije kula vavilonskih ljudi seru jedni drugima iznad glave.

Parking je, velim, bio pust, neki umišljeni polupisac sigurno bi tu upotrebio predivne ukrasne prideve sablasno i avetinjski, a meni je, eto, pošto nisam ni jedno ni drugo, niti imam nameru da to budem, bilo dovoljno da je takav kakav jeste, mračan i pust, velik kao deset praznih košarkaških igrališta. Kada sam rekao sablasno i avetinjski pust, nisam mislio na onih nekoliko olupina koje su, kao razbacane nečijom moćnom rukom, stajale po krajevima, zaboravljene tu zauvek ili ostavljene za ne daj bože, mada nisam siguran da bi poslužile bilo čemu, čak i u slučaju nečijeg srčanog udara sa pretnjom smrtnog ishoda (žao nam je, sve smo učinili, ali ste stigli prekasno!) ili kakve kolektivne evakuacije. Što i nije neka šteta, svaki ishod će pre ili kasnije biti smrtan, a i evakuacije su ionako suvišne, ceo svet je odavno u zbegu, i to milijarditsko sumanuto kretanje od tačke A do tačke B, C, D, pa sve unakrst i natrag ispada sasvim suvišno. U januaru, u onim zanemelim, nekrštenim danima, u gluvim noćima posle praznika, kad se očaj zaledi, vazduh miriše na apokalipsu.

Evo je, samo što nije stigla.

Tu je trebalo da čekam. Tanja mi je zakazala za deset, kada se grad umrtvi i kada se horda povuče u svoje soliterske brloge, da drhti u plitkom snu, što od straha, što od hladnoće, sve do mlitavog, oblačnog jutra. Januar. Besmislen, predug mesec, u kojem sivo svetlo otegnutim nedeljama jednolično sipi na svet. Januar u kostima i u srcu, januar u duši, u mutnom odsjaju na pločnicima. Sluđeni, sleđeni januar, u kojem kao da vreme stoji u mestu, bez izgleda da će se nešto desiti, bilo šta... A i kad bi se desilo, ne bi izašlo na dobro.

Jer nikada, kad se sve sabere, ako se ima šta sabrati, ne izlazi na dobro.

Sa Tanjom se čujem po potrebi. Viđamo se isto tako, uvek na različitim mestima i to na kratko, samo da preuzmem paket i da joj dam novac. Već godinama o njoj ne znam ništa, ni gde živi, ni šta radi, mada smo nekada davno... hm, bilo je zaista toliko davno kao da i nije bilo, i čemu sada sva ta besmislena sećanja kojima je istekao rok upotrebe, konačna ili beskonačna prošlost, sasvim svejedno, ona ne pripada nikome. Uglavnom, Tanja je, pre godinu ili dve, nije važno, izronila posle dugog vremena, pozvala me, pitala me kako sam. Nikako, rekoh. Gde si? Nigde, odgovorio sam, na staroj adresi, gde bih bio? Šta radiš? Ništa, odavno ništa, ne radi mi se. Gomila oveštalih pitanja, bez sadržaja i smisla. I takva su bolja od onih navodno prisnih ili stvarno zainteresovanih, ako takva još postoje. Imam posao za tebe. Nije mi ni do kakvog posla. U stvari, nije posao, samo posredovanje, pristojno se plaća. Dođeš, preuzmeš i isporučiš dalje. Ili se jednostavno toga oslobodiš, objasniću ti. Daj da malo razmislim, daj mi danas. U redu, razmisli, javiću se za dva-tri dana.

Razmislio sam. Javila se za dva-tri dana. Šta si odlučio, pitala je. Pa, možda bih mogao da probam. U redu, čekaj moj poziv. Prošla je još jedna ili, možda, dve sedmice, ništa se u njima nije zbivalo, tonuo sam u samozaborav, u gluvilo bića kao u maternju posteljicu, i već gotovo smetnuo s uma taj razgovor, kada sam u slušalici ponovo čuo njen glas, i tako je počelo.

Uvek se javlja sa drugog broja i zakazuje mi susret stalno na drugom mestu. Jednom tu, drugi put tamo, uvek negde daleko u gradu, uvek noću, po svakom vremenu, u pustu zimu, kao sada, i u dugo toplo leto, kao klinac gledao sam tu seriju, ceo grad obamirao je pred televizorima prateći sudbine istih takvih beznadnih smetenjaka sa druge strane teniske lopte koju je svevišnji dvoručnim bekhendom zarotirao u svemiru. Tanja i ja ne razgovaramo mnogo, svega nekoliko reči, kako si, dobro, kako ide, i tako dalje, sve ontološki najteža pitanja. Nikada ne znam kako sam i nikada nisam siguran kako ide, mada je lako pretpostaviti, kraj je proglašen, teče odjavna špica, ofucana, do crnila prljavoplava planet-lopta završava u mreži. Preuzmem šta imam, predam joj kovertu, pozdravimo se, vratim se u svoj stan na četrnaestom spratu, blizu oblaka, i čekam poziv. Telefon zazvoni sat ili dva kasnije, ne podižem slušalicu, znam šta treba da činim. Pustim ga da odzvoni pet puta, i kada prekine, stavim paket u plastičnu kesu, dobro je zavežem da se sadržaj ne prospe i zafrljačim je kroz otvoren prozor, povučen u unutrašnjost stana, da se ne vidi otkuda je doletelo, čopor se u mom kraju tako oslobađa kućnog smeća. Ujutru otvorim poštansko sanduče u kojem me čeka koverta sa novcem, do sledeće isporuke. I još jedna manja, sa mojim delom, dovoljno velikim da od njega mogu da živim, skromno, bez rasipanja, što mi je sasvim dovoljno. Posle toliko godina sulude brzine odlučio sam da počnem da milim, i da gluvarim do poslednjeg daha. Gluvarenje je umetnost najvišeg ranga, kantovski dosledno oslobođena bilo kakvog interesa, utakmice ili društvenog priznanja. Treba dorasti do gluvarenja, do trenutka u kojem je svaki sekund jednak večnosti.

Stigao sam, najzad, do te tačke.

Jednostavno, zgadilo mi se. Mučnina je nailazila polako, godinama, kao kakva unutrašnja milimikronska klima, svaki naredni dan bio je za miligram užasniji od prethodnog. Postepeno sam postajao svestan suludosti trke u kojoj sam i sâm dobrovoljno učestvovao, te mizerne razmene sitnih, životinjski sebičnih interesa, te jurnjave prema cilju koji zapravo nije ni postojao, te sveopšte ravnodušnosti ili, u najboljem slučaju, zlobne nadmoći nad slabijim, tog stalnog odmeravanja snaga i uticaja. U tom svetu, u kojem je, barem za mene, bivalo sve manje ljudi, više niko, a tu uračunavam i sebe, nije imao snage da makar na tren zastane, osvrne se i kaže makar šta dobro o drugom, ili da podeli osmeh s njim. Crna stihija sve nas je uzela pod svoje. Život je postao hladna, bezosećajna rutina, u kojoj su svi jurili, prema tom usranom, stalno izmičućem cilju koji se mogao zvati uspeh, novac, moć, bilo kako...

Mleko je prekipelo. Jednog jutra sam se probudio i zapitao se zašto i ja moram da jurim. Odgovor da to činim zato što i svi drugi tako čine bio je bespogovorno tačan i neodoljivo glup. Ipak, razumeo sam ponešto, na primer, da pri što većoj brzini rastu izgledi da se što jače zakucam u neki zid, jebiga, ni to nije za bacanje, trenutna, bezbolna smrt. Dokonao sam, prilično otupelog mozga, da smo oboleli od neke potmule, zimogrožljive bolesti koja se mogla zvati bilo kako, recimo kuga, prokaza, besnilo, ebola, pohlepa. Svako od nas hteo je za sebe sve, odmah i odjednom, pod uslovom da samo njemu pripada. I zato je trebalo trčati, u svim mogućim pravcima, bez predaha, bez prava na bilo šta drugo i različito. I sâm sam bio rasut na stotinu strana, stalno sam nešto započinjao, misleći da će me odnekud presresti ljubav ili barem mir...

Ništa od svega toga. Bolest koja se mogla zvati besnilo, gramzivost, nedostatak ljubavi, lues, sebičluk ili nekako drukčije, pretila je da nas usmrti, i već je to činila, uveliko. Tada sam odlučio da usporim, da se odreknem svih nametnutih obaveza, svih odgovornosti, što mi, pravo govoreći, i nije bilo posebno teško. Nisam imao nikoga. Bio sam sâm, i ostao sam to, nikada voljen, niti dostojan bilo čije ljubavi, večito zaglavljen u liftu ili sklupčan u svojoj dobrovoljnoj samici na četrnaestom spratu. Javio sam da sutra neću doći na posao. Narednog dana su me oni zvali, ponovio sam to isto. I prekosutra, takođe... Petog dana prestali su da zovu. Stao sam, i pogledao kroz prozor. Napolju je bilo vreme, ne znam koliko ga je još ostalo, ali, bilo je to vreme. Stvarno vreme.

Da, baš tako. Znao sam da više nikada neću imati ovaj svet.

A kada sam stao, nisam krenuo unatrag. Ne, krenuo sam u vis. Kao klinac umeo sam nešto što nije umeo niko oko mene, ne znam odakle mi taj dar. Umeo sam da lebdim. Ne previsoko, od pet do petnaest centimetara iznad tla, zavisi od okolnosti. Otkrio sam to slučajno. Gledali smo neku košarkašku utakmicu u bloku, oko terena nije bilo tribina, i svet se tiskao do same aut-linije. Iz zadnjih redova video sam loptu, ali ne i igrače, na trenutke mi se činilo da lopta sama leti kroz prostor i menja pravac, i nije bilo nezanimljivo, a onda je ona nestala negde pri dnu, i poželevši da je vidim, propeo sam se na prste. Hop! Odvojio sam se od tla, porastavši u trenu za mali pedalj, i ostao tako, u vazduhu. Niko oko mene nije to primetio. U prvi mah i meni se učinilo da mi se učinilo, ali ne, došav kući, gde je u jedinoj sobi godinama nepokretan trunuo moj otac, nepotrebno odlažući svoje konačno truljenje, i zagorčavajući mi život do bola, jer su svi očevi govna osuđena na truljenje, da malo sebi popravim raspoloženje ponovio sam onaj pokret sa košarkaškog igrališta, i upalilo je.
Nikada nikom nisam otkrio tu tajnu. Mislim da je nje bio svestan samo moj davno upokojeni otac, jedino on je video šta to njegov sin zaista može. Razrogačio je oči, i otud sa postelje zamumlao nešto glasom nemoćne, izdišuće životinje. Ha, konačno sam mogao to što nije mogao on, što je bio nepogrešiv znak da mi više nije potreban. Ali, ja sam bio potreban njemu, uzeo mi je još nekoliko godina života pre nego što se preselio na onaj svet, da, hvala svevišnjem, konačno na miru istrune, do poslednje koščice. I kad god ne bih znao šta ću sa sobom, lebdeo bih. Lebdeo sam i na njegovoj sahrani, bez ljudi, prijatelja i rođaka, moj otac iza sebe nije ostavio nikog i ništa izuzev mene, a i tu se nije baš pretrgao. Posle njegove smrti prestala je da dotiče sirotinjska socijalna pomoć od koje smo životarili i ipak sam morao da se spustim na tlo i uključim se u trku.

Trčao sam godinama, ne osvrćući se na olupine kraj puta, upoznao sam i potom odbolovao Tanju, i s vremenom sam sasvim zaboravio na svoju dečačku umetnost lebdenja. Kada sam se zaustavio, ponovo mi je pala na pamet. Probao sam – i da! – to se ne zaboravlja, kao plivanje, vožnja bicikla ili šutiranje slobodnih bacanja. Kad god poželim, mogu da lebdim. I činim to često. Dobar osećaj. Probao sam da unapredim tu svoju veštinu, da se uzdignem što više, ali ne, nisam ja nikakav lažni letač, Koperfild ili jogin, ne, ja jednostavno mogu da lebdim toliko koliko mogu, najviše petnaestak centimetara udaljen od planete. Kad pogledam druge, zakovane za masnu zemlju, i toliko je sasvim dovoljno. Mada, ne bih se zakleo, neki me đavo, neki mali demon, podstiče na više. I kad god mi prišapne, hajde, probaj, učinim tako. Ne ide. Jedan čeper iznad tla, i molim lepo. Niko ne može preko sopstvenih moći, a svi žele upravo to, da budu viši nego što jesu.
Pogledao sam na sat. Deset i petnaest. U zgradama kvarta na čijem sam se rubu nalazio bila su pogašena gotovo sva svetla. Svuda uokolo vladala je tama, ukoliko se ne računa čkiljava svetiljka, karikatura sunca na kraju sveta, tamo gde je šuplje ispod neba. Crne ptičurine, stopljene sa tamom, nevidljive, kreštale su u ledenom vazduhu, neki lažni prorok spremao se da po hiljaditi put objavi strašni sud. Tanja nikada nije kasnila, petnaest minuta bilo mi je dovoljno da odmotam ceo svoj crno-beli film. I taman kada sam se spremao da krenem, tamo, na drugom kraju, kraj jedine sijalice koja je nekim čudom – to se zaista moglo uračunati u čudo! – ostala čitava, zaustavio se crni, kao pogrebni karavan, i iz njega je izašla ženska figura. Pri slabom svetlu nisam mogao da je prepoznam. Osvrnula se, rekla nešto vozaču automobila koji je istog trena odmaglio, i, nazrevši me, krenula prema meni. Po hodu to svakako nije mogla biti Tanja, mada je korak bio sličan njenom. I bila je viša od Tanje. Kada mi je prišla, učinilo mi se da je to Senka, Tanjina mlađa sestra.
– Dobro veče – rekla je suvo.
– Senka?
– Ja sam. Ne bih te prepoznala, nismo se odavno videli.
To odavno značilo je najmanje sto godina, bez preterivanja. Umesto nekadašnje vitke devojke, ne naročito lepe, ali na poseban način privlačne, preda mnom je stajala sredovečna, već osedela žena. I kao da mi, nemom i zatečenom, čita misli, rekla je:
– Osedeo si, Jovane.
– Otkuda ti?
– Tanja nije mogla da dođe, poslala je mene.
– Razumem. A ja sam, vidiš, tebe odmah prepoznao – slagao sam.
– Pusti sad to. Imaš li novac?
– Da.
– Uh, dobro je. Daj mi ga.
Pružio sam joj svežanj umotan u hartiju, očekujući da mi ona preda uobičajeni mali paket.
– Ništa od nove pošiljke – uzvratila je na moje neizgovoreno očekivanje. – Moramo se primiriti na neko vreme, prate nas.
– Ko vas prati?
– Nije važno. Ovaj... mama je izašla iz zatvora, vratila se da živi sa nama.
– Kako?
– Pa zar ti Tanja nije rekla?
– Nije mi ništa rekla.
– Pa možda je i bolje što nije. Znaš, pre ne znam koliko, naša sedamdesetogodišnja mama našla je sebi dečka, trideset godina mlađeg od nje, hm, mlađeg i od mene. Kakva neobična ljubav, držanje za ruke, mislim da o tome ne bi bilo moguće snimiti film. Tanja i ja smo ćutale, šta bismo drugo, a onda nam je, jednog dana, mamica mlada starica saopštila da ide sa svojim naložnikom na letovanje u Bugarsku, na Crno more, u Carevo, to je tamo, blizu turske granice. I otišla je, naravno. Javila se posle dve nedelje, ali ne iz hotela nego iz pogranične policije, pali su na carinskom pregledu. Dobra mama bila je maska, mali tipovani mamac da bi pre ili posle nje prošla veća pošiljka. Vapila je za advokatom. Našli smo Petoševića, najboljeg za takve slučajeve, pristao je da radi na kredit i sad, kad je sve završeno, došao je trenutak isplate. U sudnici je uzorni Harold tvrdio da nema pojma o čemu je reč, i kako mu je sve namešteno. Pokušao je čak da prebaci krivicu na dojučerašnju izabranicu svoga srca, a mama Mod je, u mladosti svoje duboke starosti, samo ćutala i grcala, ne zbog naivnosti nego zbog neispunjene ljubavi. Mladoženja je dobio tri godine, a mama šest meseci. Pustili su je posle četiri, eno je kod kuće, ne izlazi iz sobe, ni sa kim ne razgovara. Tanja je prestala s poslom, stalno je kraj mame, plaši se da fatalna zavodnica nešto ne učini sebi. Eto, toliko, zasad. Moram da krenem, kasno je, vratiću se tramvajem, da ne ispadnem sumnjiva. Tebi nije hladno?
– Nije. Navikao sam.
Bilo bi sumanuto da joj kažem kako sve vreme lebdim. Ko zna šta bi pomislila, kada to nije mogla da vidi.
– Odoh polako. Ti nemoj za mnom. Sačekaj neko vreme i posle okreni u drugom pravcu. Tamo iza one najviše zgrade je početna autobuska stanica, poslednji ide oko jedanaest. Bog sveti zna da li će ti se Tanja više javljati, ništa ne govori o svojim daljim planovima. Znaš, mislim da te je dosta teško zaboravila. Čudno je to.
– Šta je čudno?
– Pa to. Nisam ni na koji način mogla da ti nekako pokažem, da je ne uvredim... Strašno si mi se dopadao. Ona ne ume da voli, ona ume da poseduje, i kada ste se razišli, mislim da joj nije bilo krivo zbog prestanka ljubavi, nego zbog gubitka poseda. A ja sam na mamu, lakoverna i nesigurna. I tako, sada smo opet zajedno, nas tri, svaka sama.
Nisam znao šta da kažem. I da li uopšte nešto treba da kažem.
– Idem sad.
– U redu. Pozdravi Tanju.
– Podrazumeva se. Mada, čemu?
Okrenula se i otišla. Zaista, čemu, pomislio sam. Pratio sam je pogledom sve dok se nije stopila sa mrakom, poslednje što sam video bio je odsjaj krznenog okovratnika njenog kaputa. Senka, nekadašnji devojčurak, mlađa sestra u senci velike Tanje, one koja je umela da nekom zaposedne misli i da potom, uživajući, od njega načini olupinu, nalik krševima na ovom parkingu, u bloku u kojem sam nekada davno, vrlo davno, pre dvesta godina, na jednoj košarkaškoj utakmici pogodio odlučujući šut... Tja, barem nešto. Lebdeo sam danima posle te pobede.
Na tren, osetio sam nešto kao radost, ipak me neko voleo. Ipak. Da, negde se piše ta radost koju nam drugi pričine svojim rečima. A ja sam, vidite, nedostajan voljenja, stalno voleo pogrešnog, mogao se zvati otac, Tanja ili nekako drukčije, nepomerivo i nepogrešivo pogrešnog i u tom voljenju sam postojan, do bola, kao večnost, koja se bliži kraju, ne mareći što uvek dajem mnogo više nego što dobijam, što se jedino i samo može nazvati ljubavlju.
Jedino i samo.

Postajao sam tako još nekoliko minuta, ne misleći šta me čeka. Mislio-ne-mislio, već će se nešto desiti, i neće još dugo trajati. Sve važno već se ispodešavalo, naći će se već neko da spusti zavesu preko ovog sveta, zauvek, repriza nije predviđena. Mraz je stezao sve jače, mrak se zgušnjavao, i na pločniku, ispod mojih stopala, polako se hvatao led. Nisam, ipak, osećao hladnoću. Lebdeo sam, na uobičajenih desetak centimetara iznad tla. Što nije ni malo, ni rđavo. Ionako nikada neću hodati po oblacima.