Dragan Velikić

GRANICA, IDENTITET, LITERATURA

Sarajevske Sveske br. 03

Klasik mađarske književnosti, Šandor Maraj, u memoarskoj knjizi Sećanja na Mađarsku, na jednom mestu opisuje svoj susret sa vojnikom Crvene Armije u vreme opsade Budimpešte, krajem Drugog svetskog rata. Kada ga je ruski vojnik, repetirajući pušku, upitao čime se bavi, Maraj je odgovorio da je pisac. Vidno iznenađen i odobrovoljen, crvenoarmejac je rekao da je to dobro. Verovatno, takođe, iznenađen i sasvim predvidljivo, Maraj je upitao vojnika zašto je dobro što je neko pisac? Vojnik se za trenutak zamislio i rekao: "To je dobro, jer ako si pisac onda nam možeš reći šta mi, u stvari, mislimo".

Ovaj kratki razgovor pun je pouka, ukoliko se, naravno, uopšte i radi o razgovoru. Jer, to je jedan razgovor koji se vodi "preko nišana", "preko puške", da tako kažem, razgovor u kojem onaj koji drži pušku i koji, zato, ima svu vlast nad životom svog sagovornika, postavlja jedno pitanje, na koje očekuje izravan odgovor. Ovaj razgovor, otuda, ima jednu isledničku snagu (ko si, šta si, čime se baviš?), on dva sagovornika postavlja u neravnopravan položaj i tako ih poništava u njihovoj ulozi sagovornika, onih koji ravnopravno govore i jedan drugom se obraćaju. Ali, takođe, ovaj islednički prisilan razgovor uistinu postaje razgovor, onog trenutka kada Maraj kaže da je pisac i da se bavi stvarima književnosti. I tako činjenica da se neko bavi književnošću preokreće odnos snaga, uklanja pušku, i obnavlja život.

Ali, bilo bi pogrešno zaključiti da je sada, nakon uklanjanja puške, započeo razgovor "između jednakih". Šta zapravo ruski vojnik kaže piscu Maraju? On mu, između ostalog, kaže da su njihove uloge najednom preokrenute. Ako si ti pisac, ti si onda onaj koji zna, ti znaš šta mi svi mislimo, dakle, ti si onaj koji može znati i šta ja mislim, ti si onaj koji meni može reći ko sam, šta sam i šta ja ovde radim. Nakon što mu je postavio pitanje "Ko si ti?", ruski vojnik, kao da postavlja pitanje "A ko sam ja?", i tako uvodi pisca ne samo u jedan razgovor o identitetu nego ga, što je još važnije, delegira na mesto onoga koji zna kako da identifikuje, koji zna sve što se o identitetima može znati.

I ovde, međutim, treba biti obazriv u tumačenju. A to znači da ne bi trebalo prebrzo zaključiti kako je ruski vojnik, manje ili više obrazovan, iz nekakvog "mističnog" osećaja poštovanja prema znanju, usled nekakve "primitivne" fasciniranosti knjigom i slovom, odlučio da jednom piscu poštedi život. »ak i da je u ovom konkretnom slučaju to i bilo tako, to ne bi imalo velikog značaja za jednu moguću tezu o odnosu književnosti i identiteta (identiteta pisca, čitaoca, ali i političkih identiteta, nacionalnih i istorijskih identiteta, itd.). Od kakvog bi, naime, posebnog značaja moglo biti to što je jedan vojnik poštedeo život nekom piscu u času ili u veku u kojem su najrazličitije vrste političkih režima imale poseban "pik" na pisce, i pogotovo u času u kojem su pisce hapsili, mučili, ubijali, proganjali, u onom istorijskom periodu koji se, po nekim tumačenjima, završio smrću poslednjeg Evropejca - Valtera Benjamina? Neću se ni potruditi da odgovorim na ovo pitanje u koje sam već upisao odgovor, ali ću se potruditi da insistiram na tome da u ovom razgovoru uopšte ne treba videti nikakav sentimentalan "happy-end" jedne tužne priče u određenim istorijskim okolnostima. Obrnuto, u ovom razgovoru treba sagledati njegovu formu i njegov ritam, to, naime, da se on vodio pitanjima, a ne odgovorima. Jer, i Marajev odgovor "ja sam pisac", ili "ja se bavim književnošću", takođe je jedno pitanje, utoliko što zaobilazi svaku personalnu identifikaciju (kako se zoveš, odakle si, itd.). Dakle, pitanje "ko si?" vodi do pitanja "a ko sam ja?", pitanje "šta ti misliš?" vodi samo do novog pitanja "a šta ja mislim?", i tako dalje, u ovoj očito beskrajnoj igri postavljanja pitanja u koja nije upisan odgovor, što znači, u koja nije upisan identitet, ni onoga koji pita ni onoga koji je pitan.

U ovoj tački razgovor između dva prijatelja-neprijatelja postaje istinski literaran i istinski zanimljiv za istinu literature. Jer, on nas upućuje na to da je razgovor o identitetu moguć samo tamo gde su identiteti dovedeni u pitanje, samo tamo gde su se granice (sve vrste granica) zamutile, samo tamo gde ja tražim istinu o svom identitetu od drugog koji istinu o svom identitetu traži od mene. I, takođe, on nas upućuje na to da je pravi, istinski literaran prostor upravo ovaj prostor pitanja koja pomućuju identitete, pitanja koja odbijaju da identifikuju i koja odbijaju da daju odgovor, jedan i jedini, jednom i za svagda. Možda još treba dodati i ovo: prostor pitanja i preispitivanja je, istovremeno, i snaga preokretanja, izvrtanja, postavljanja stvari "naglavce", ili, obrnuto i preokrenuto, "na noge". Upravo u času u kome smo pomislili da smo jednom završili sa pričom o identitetu zato što smo neku književnost identifikovali, na primer, kao našu, "nacionalnu" vlastitu književnost, književnost će podriti ovu identifikaciju, jer u biti književosti je da se meša, prevodi, menja, predaje, prisvaja, itd. Književnost je, drugim rečima, suštinski promiskuitetna, kao i sam jezik uostalom, pa u tom smislu, takozvana nacionalna književnost, ili, još preciznije, insistiranje na nacionalnom u književnosti, može biti i potreba da "pobedimo" prelaženje, neizdrživost nestalnog, da se nađemo na sigurnom, na poznatom, u starom i prastarom, u onome što je neprolazno – u prošlosti.

Želim da kažem da je veoma teško utvrditi jasne granice nacionalnih književnosti a da u taj proces utvrđivanja ne uvedemo i određene vanknjiževne granice, što uvek znači političke kriterijume (jer kako bez tih kriterijuma utvrditi granice između različitih nacionalnih književnosti pisanih na istom jeziku, recimo hrvatske i srpske i bosanske i crnogorske; austrijske i nemačke; australijske i novozelandske, itd. itd.). Po sebi je jasno da su "čiste nacije" fantazmi, i da čiste nacionalne književnosti ili jezici ne postoje. Ono što, međutim, po sebi možda nije sasvim jasno jeste da se ovakve vrste identifikacija (koje, kako smo videli, nisu književne), obavljaju i na nivoima koji nisu prosto nacionalni, ali zato nisu ništa manje politički. Da ne bismo previše insistirali na Marajevoj maloj zgodi, ali i dalje ostajući zainteresovani za strategije postavljanja pitanja, razmotrimo jednu drugu priču, koju će, ovog puta, ispričati Sigmund Frojd.

Obraćajući se slušateljstvu Bečkog univeziteta, ovoga puta radi se o Prvom svetskom ratu, Frojd je pokušao da odgovori na neka pitanja koja je postavila publika koja je, očito, Frojdovo obraćanje shvatila kao jedno veliko pitanje (treba uočiti da se i ovde pomalja sličnost sa Marajevom pričom). Frojd je pokušao da objasni prirodu jezičkih omaški, tvrdeći da one mogu biti potpomognute izvesnim telesnim stanjima, ali da ta stanja nisu njihov uzrok. Osim somatskih uzroka omaški koje pravimo, postoje i psihički uzroci, i štaviše, neki od njih su svesni, a neki su pak nesvesni. Kako to znate, pitali su ljudi iz publike, i Frojd je onda rekao: "Zamislite da ste usred noći, u potpunom mraku i potpuno sami, opljačkani, da vam je neko, čije lice niste videli, odneo sat i novčanik". Kako interpretirati ovaj slučaj? Moguće je reći, da, da, u stvari me opljačkao mrak, i samoća, i to što nisam bio pažljiv; a moguće je reći i: pod zaštitnim oklopom mraka i odsustva pažnje neko me je opljačkao. Drugim rečima, moguće je da ono što vidite ili ono što vam je rečeno, u sebi nosi još i nešto što ne vidite odmah, štaviše, moguće je da je to što vidite ili to što je rečeno, načinjeno tako da ne vidite ili ne čujete nešto drugo. Tako nas Frojd opet uvodi u literarni prostor, u prostor istinitog zamišljanja. Dakle, pokušajmo nešto da zamislimo.

Zamislimo da neko organizuje jedan seminar, i zamislimo da se taj seminar zove Književnost posle zida. Nakon što smo to zamislili, možemo se upitati: stvarno, šta se sad dešava sa evropskom književnošću kada zida više nema? Ali, ovde se odmah treba zaustaviti. Jer, reći da se danas nalazimo u situaciji "posle zida" zapravo znači reći da zida više nema. A reći da zida više nema može da bude samo još jedan način da se zid ojača. Ili, opet, možda zida stvarno i nema? Nije, naime, stvar u tome da se utvrdi nekakva istina u pogledu postojanja zida, granice, linije razdvajanja, nego je sva stvar u tome da se taj zid, ili, ta granica, misli u svojoj prirodi granice, dakle, onoga što razdvajajući spaja, što razdeljujući povezuje. Zidovi, kao što svi znamo, postoje i ima ih raznih. Kada ste, recimo, poslednji put pročitali neki mongolski bestseler? Ili, koji hrvatski pisci se čitaju danas u Srbiji a da su još uvek živi i da nisu umrli pre Drugog svetskog rata? Radi se, dakle, o zidovima koji su ne samo nacionalne prirode nego koji nas takođe upućuju na problem odnosa malih i velikih jezika, a time i na problem "globalizacije" i "lokalizacije". Što nije sve. Jedan moj poznanik u Berlinu piše roman o tome kako su Jevreji za vreme Hitlerovog režima iseljavani iz Grunevalda i slani u koncentracione logore. Ali, potrebna mu je jedna dobra ljubavna priča. Mora da postoji neki ljubavnik žene koja je poslata u Aušvic, a koji ostaje u Berlinu, itd. Kao da mogućnost literarnog ispisivanja samog holokausta nije dovoljna, ili kao da u tome uopšte nema ničega što bi moglo proizvesti užas, strah, nevericu, kao da je potrebna nekakva nesrećna ljubavna priča da bi se roman objavio i da bi se roman čitao. Sva je prilika da je moj poznanik u pravu. To su zidovi postavljeni tržišnim kriterijumima. Književnost se, dakle, danas suočava sa nacionalnim, verskim, polnim, rasnim i tržišnim zidovima koji su poput neke vrste repetirane puške usmerene prema književnosti samoj. I da li mi sada treba da postavimo aktivističko pitanje – šta da se radi? Takvo pitanje, osim što je "neliterarno", takođe ne može da računa na bilo kakav smisleni odgovor utoliko što uslovi i uzroci koji su nas uopšte nagnali da to pitanje postavimo ni sami nemaju mnogo veze sa književnošću.

Možda je, zato, najbolje, držati se Marajevog primera. Drugim rečima, možda se treba držati njegovog uverenja da stalno, uporno, uvek iznova treba izgovarati rečenicu "ja sam književnik" ili "ovo je književnost". Ovo, međutim, ne znači prosto se povući u književnost koja ne bi imala nikakve veze sa stvarnošću, jer šta god i kakva god da je stvarnost, književnost koja bi od te stvarnosti bila odvojena, teško da bi bila književnost. Drugim rečima, insistiranje na književnosti, povlačenje u književnost ne oslobađa književnost njene političke funkcije. Ali, kako nas je Benjamin uputio, književno delo deluje "politički", tj. ima određenu političku funkciju samo ukoliko je iznad svega, pre svega jedno izuzetno književno delo. Jer, književno delo je po sebi rupa u zidu, u bilo kom zidu, jedna cigla manje, jedan otvor kroz koji se bolje vidi, šta god ima da se vidi.

POST SCRIPTUM

Šetam ulicama Berlina, grada u kojem trenutno živim i najedanput, između fasada kuća pored kojih svakodnevno prolazim, pojavljuje se jedna koja tu nikada nije bila, koju niko osim mene ne vidi, koja se, zapravo, i ne nalazi u Berlinu, nego u Beogradu, gradu u kome sam rođen i u kojem sam proveo najveći deo života. Banula je ta kuća iz jedne prošlosti koja nikako ne prolazi i ugnezdila se ovde, u Berlinu, obrazujući tako neku samo meni vidljivu berlinsku ulicu, jedan samo meni dostupan svet. To je, dakle, stvarnost. Niz intimnih prizora, kolekcija privatnih osećaja, nestalna kolekcija koja se svakodnevno menja, koja i mene menja, nikada mi ne dopuštajući da sa sigurnošću znam gde sam, u kom gradu i u kom vremenu. Nema nikakve druge stvarnosti, nikakvog bezbednog utočišta istog za sve, mirnog i nepromenljivog.

A književnost? Književnost ne oponaša stvarnost, ona ne prepričava, ona ne imitira, one ne kopira, ona nema nikakav original. »uveni "predložak" književnog dela je tek budalaština suviše zdravog, birokratskog razuma. Književno delo je svet za sebe, on je svoj sopstveni predložak, svoj vlastitit original. Ako književno delo oponaša stvarnost onda je to samo u onom smislu u kome su i stvarnost i književnost jezici, različiti naravno, ali ipak jezici koji govore, koji pričaju, i koji su, zato, podređeni suštinskom svojstvu svakog jezika: svojstvu fleksije, svojstvu preobličavanja. Ma koliko to moglo čudno zvučati, i umetnost i ono što nazivamo stvarnošću uvek su bez teritorije, bez zemlje, one su čiste promene i nestabilnosti, putovanja i preobličavanja. I stvarnost(i) i umetnosti(i) su govor razlike i nestabilnosti, drugim rečima, govor istine, jer samo razlika daje da stvari budu viđene u njihovoj istini, samo nas razlika budi i prisiljava da mislimo, samo nas razlika spasava iz užasnog sveta mediokriteta, sveta u kome se govori o fantomskim vrednostima i zakonima, sveta koji je najveća pretnja jeziku koji nema zemlju, jeziku umetnosti i naših privatnih stvarnosti koje se mešaju.

Zamislimo sada da ovaj užasan svet mediokriteta počne da se ostvaruje, da postaje jedini svet. Nažalost, ovakvih ostvarenja bilo je mnogo. Setimo se onih koji su maštali da načine svet u kome je vrhovna vrednost bila uništenje Jevreja, setimo se onih koji su stvarali svet bez intelektualaca, ili svet bez knjiga, ili svet bez crnaca, i tako dalje, ova lista je tužna, a bojim se da je i beskrajna. Ali, ono što je zajedničko svim mahnitim pokušajima koji bi bili popisani u ovoj arhivi zlodela mediokriteta, jer svako zlo delo učinak je nekog mediokriteta koji bi da čisti i oslobađa svet, jeste da su ona bila upućena i željena drugom.

Međutim, ja živim ili, tačnije, živeo sam u zemlji koja se pretvorila u pogon za proizvodnju zlodela namenjenih Istom, u zemlji čije su se mediokritetske duše ostrvile na vlastitu stvarnost, i na sve koji su se u njihovoj stvarnosti zatekli. Pre petnaest godina, u jednoj zemlji koja se danas nalazi tek u mojoj privatnoj arhivi, u mojoj drugima nedostupnoj stvarnosti, u jednoj zemlji koja je pored svih nedostataka bila čudesan spoj različitih nacija, religija, kultura, pojavili su se iz nekih nevidljivih taloga, iz omaški u božjem pismu, iz neke psihopatologije svakodnevnog života, mediokriteti kojima su fleksije nepodnošljive, koji ne podnose promene, koji nisu znali kako da načine vlastite svetove. Dobili smo rat, jedan užasan pokušaj da se "svoje" očisti od "drugog". I šta danas kao rezultat imamo?

Na prostorima balkanskih država koje su nastale iz Jugoslavije, a koje je jedan beogradski pesnik, najoštriji kritičar Miloševićevog režima, nazvao "zakarpatskim kneževinama iz holivudskih filmova", imamo nove režime koji nisu uspeli da se obračunaju sa starim režimima, prosto zato što je isuviše veliki procenat starog u ovom "novom". Stari režimi, zapravo ljudi koji su manje ili više participirali u tim režimima, svejedno da li direktno u vlasti ili maskirani nekom opozicionom rolom, vešto su, tehnikom "trojanskog konja", ušli u nove režime. Dakle, mafijaštvo se samo prikrilo sofisticiranijim dizajnom, ali mafijaštvo ostaje i dalje model po kojem se na čitavom prostoru Balkana danas živi, svejedno da li se radi o bankaru ili lekaru, o akademiku ili poslovođi samousluge. A živi se loše, i to loše će da potraje. To nije utešno, ali tokom poslednje decenije uništene su osnovne civilizacijske matrice. Ispod glazure koju čine razni zvanični protokoli odnosi između Srba i Hrvata razvijaće se prisno, kako to već biva među sicilijanskim klanovima. A kada dođe do krize, uopšte ne isključujem mogućnost novog rata.

Problem je što se i dalje vrte neki stari stereotipi o dobrim i lošim momcima, jer u raspadu Jugoslavije nije bilo nevine strane, time se nikako ne bi trebalo izjednačavati udeo u kolaču zla, ali kada bi se neka od zaraćenih strana našla u situaciji da čini zlo, ona je zlo i činila. Setimo se samo licemernih izveštača i eksperata koji su na početku raspada Jugoslavije u Tuđmanu videli oličenje Evropejca, koliko je kriminalaca ponelo oreol Robina Huda, svejedno da li su svoj zanat upražnjavali u opkoljenom Sarajevu ili su bili pregovarači u Rambujeu.

Dobro se sećam kako je Milošević na samom početku svoga uspona, na Zapadu bio prepoznat kao novi čovek u Istočnoj Evropi. U toj promociji, koja istina nije dugo trajala, ali jeste postojala, sva sila gluposti eksperata je izgovorena. Ali, uloga medija jeste ključna u ratu na Balkanu, manipulacija koja je sprečavala da se zlo prepozna u pravom trenutku i u pravoj dimenziji. Jer, kada je zatrebalo, bio je Dejtonski mir i Milošević je prepoznat kao golub mira, kao što je u nekom času i Bin Laden bio dobar saveznik, i naravno da je jezik moći jedan jezik, svejedno da li tim jezikom govori Milošević koji opseda Sarajevo ili neki od američkih predsednika koji u tom času humanom intervencijom u ko zna kojem delu sveta čini samo gest Robina Huda. Sa podnošljivom dozom ironije usudio bih se da kažem da je karakteristika svih ratova na Balkanu bila briga za drugog, izvesna ekonomija brige, jer kao da niko ništa nije činio zbog vlastitih interesa, već isključivo zbog brige o drugom. Pa tako Milošević interveniše u Hrvatskoj ne zato što ima nekakve hegemonističke pretenzije, već samo da bi zaštitio Srbe u Hrvatskoj, a kasnije u Bosni i na Kosovu. Tuđman ruši Mostar da bi zaštitio Hrvate u Hercegovini. Svi interevenišu ne radi vlastitih interesa već radi brige za drugog. Pa, ni Zapad ne interveniše u Jugoslaviji u proleće 1999. godine zbog vlastitih ciljeva i interesa, već samo da bi zaštitio Albance na Kosovu. Prisustvujemo jednoj neverovatnoj ekonomiji brige za drugog.

Balkan je nepresušni rezervoar tema, problema nerešenih još od vremena Drakule, kada je Evropljanin mislio Balkan kao prostor onog drugog. Jer, Balkan i postoji da bih ja bio čist, naš red je red zato što je tamo nered, i održavati tu sliku drugog jeste važno. I veoma je važno imati prostor u koji možemo odbaciti sve što nas opterećuje, što nas uznemirava u prostoru u kojem živimo. Balkan je i jedna velika deponija. A kao sve deponije stalno se širi i indukuje probleme. Krunski problem je kako dislocirati Balkan da uvek bude dovoljno daleko. U proteklih petnaest godina Balkanom je prodefilovala armija političara, mirovnjaka, eksperata u svojim parcijalnim misijama. Izrečene su mnoge nebulozne dijagnoze, utvrđeni su stereotipi koji su još više zategli čvor. Ne bi trebalo zaboraviti jednu dosadnu istinu da je Balkan prostor na kojem su se vekovima sravnjivali računi između velikih sila. Posle svakog svođenja računa, ostajali su crni fondovi. Naravno, rešenje je u integraciji tog prostora i to jeste osnovni interes Evrope danas. Dakle, potrebna je jedna dugoročna politika koja ne bi igrala na kartu reciklaže problema.

Kao komentar ovog eseja, koji se opasno račva i nestaje u delti mogućih tekstova, citiraću jedan kratak tekst objavljen u londonskom Observeru pre skoro dva veka, tačnije, 18. novembra 1822. godine: "Prošle godine uvezeno je sa evropskog kontinenta preko luke Hal više miliona galona ljudskih i životinjskih kostiju. Okolina Lajpciga, Austerlica, Vaterloa i svih drugih mesta gde su tokom prošlog krvavog rata vođene velike bitke počišćena su od kostiju heroja, kao i konja koje su jahali. Na ovaj način sakupljene kosti iz pomenutih prostora ukrcavane su na brodove u luci Hal, a zatim putovale u jorkširske mlinove za kosti, gde je podignuta moćna prerađivačka mašinerija uključujući i parne mašine, a sve u svrhu pretvaranja kostiju u granule. U takvom obliku kosti su prodavane farmerima za đubrenje njihove zemlje".