Mitja Čander

GOTSKA ŠUMA

Sarajevske Sveske br. 25/26

Put

Šta ću da ... kada ... Kada se javi to slatko pitanje, na trenutak se zateknemo u nirvani. Mogućnost bolesti, diktature, rata, gubitka bližnjih, a kamoli sopstvenog kraja, iščezne sa horizonta, i, odjednom, za bilo kakvu katastrofu više nema mesta. Međutim, takva pitanja postavljamo sebi još kao deca, i to onda kada počnemo da stvaramo manje-više potpune rečenice. Već u detinjstvo, to poslovično rajsko doba, upisana je osnovna frustracija vezana za realnost. Moji vršnjaci su prostodušno menjali ideje vezane za profesije kojima će se baviti, a najoriginalnija mi se danas čini izjava jednog školskog druga koji je u budućnosti sebe video kao venecijanskog gondolijera. Sâm sam morao da pazim šta ću da izjavim, da ne bih, uz samo nekoliko procenata preostalog vida, ispao još i idiot. Polje snova je za mene već od samog početka bilo ograničeno. Nikada neću biti ni mehaničar, ni konobar, ni policajac, ni lekar. Ne znam da li su mi to prethodno rekli drugi, ili sam to najpre spoznao sam – što je moja verzija pitanja o jajetu – da je moj glavni adut samo glava, dakle, to da mogu da mislim. Tu smo svi jednaki. Zato sam govorio uvek isto: biću profesor, po mogućstvu profesor matematike. Već veoma rano mi se učinilo da je apstrakcija teren kojim mogu sasvim suvereno da vladam.
Sa nekih devet godina sam jedno vreme opsesivno crtao kartu svog mesta. Dole je prolazila železnička pruga, i tu su se Hoče za mene završavale, iako sam znao da Hočani žive i sa druge strane pruge. Kraj nje su bile dve fabrike. I dan danas se, u trenucima razmišljanja o tome gde je leva a gde desna, često setim očeve rečnice, dok smo čekali ispred spuštene rampe: levo je Stavbar, desno je Impregnacija. Druga horizontala je bio put između Maribora i Ljubljane, a u njegovoj blizini centar sela sa crkvom, prodavnicom, poštom, bioskopom, dve glavne kafane, fabrikom Atmos, u kojoj su radili teča i tetka, i Domom kulture, tada tek u povoju. Pažljivo je bila ucrtana naša ulica, pa Stara cesta sa potokom, a potom su se, sve do Pohorja, nizali škola, vatrogasni dom, takozvano novo naselje i još štošta. Dugo me je mamilo da ucrtam i kuću, za koju nisam bio samo uveren da sam u njoj, jednom davno, prenoćio, već i da tačno poznajem njenu lokaciju u samom centru. Tamo je sada bio samo travnjak, i niko nije mogao da se seti da se tamo ikada išta nalazilo.
Crtanje karte je uvek potrebno početi od nečeg. Nikada nisam, prvim potezom, ucrtao babinu i dedinu kuću, u kojoj smo živeli dve godine po mom rođenju, ili našu, novu kuću. Prva je bila uvek vertikala, koja je počinjala od Dravskog polja, presecala železničku prugu i put Maribor–Ljubljana, i kroz centar sela se polako uspinjala na Pohorje. To je bila i ostala Pohorska cesta, ulica u kojoj je, u njeno zlatno doba, bilo osamnaest restorana, bifea i ilegalnih šankova. Savladati prostor je za mene odavno značilo uhvatiti se u koštac sa Pohorskom cestom. Ta ulica je bila žila kucavica, koju je bilo potrebno preći da bih od utočišta naše ulice prešao na drugu stranu, u novu zemlju. Babina i dedina kuća je bila omeđena ulicom, a nasuprot nje je račvasti put vodio do obližnje škole, vrtića i igrališta, i dalje, u vidu putića, u šumu. Ta mala raskrsnica se činila izuzetno opasnom. Automobili su dostizali solidnu brzinu, bilo da su upravo ubrzavali nakon skretanja sa raskrsnice u centru sela, bilo da su se opustili uz vožnju sa pohorskih obronaka i činilo im se da još na trenutak mogu da zadrže isti napon, pre nego što zarone u prostor većeg intenziteta kretanja. Jedan od mojih prvih doživljaja je pokriveno truplo čoveka, koji je, najverovatnije, svojim telom spasio od smrti mog budućeg prijatelja, sa kojim sam pešačio kraj neasfaltiranog puta. Deda se svaki čas strašno ljutio kada bi neko oštetio ogradu ili čak i obližnju šljivu. Neobezbeđen prelaz je bio otelotvorenje straha. Mama i ja smo ga se beskrajno plašili. Ali, strah za ruku svakoga drži samo određeno vreme. Polako sam se vežbao u gledanju i osluškivanju, a onda, svaki put kada bi se za to ukazala prilika, trčao preko ulice. Iako su ulice i putevi sa kojima sam se kasnije sretao bili mnogo komplikovaniji, Pohorska cesta je u dnu moje svesti ostala kao nekakav arhetip dvoboja sa prostorom.

Ulica

Oko dvadesete godine sam postao obestan, odnosno, po sopstvenom mišljenju dovoljno izverziran, da sam počeo da se odlučujem u roku od sekunde ili dve, računajući hipotetičku udaljenost vozila koja mi još uvek omogućava prelazak preko ulice. Na Bavarskom dvoru mi se dogodilo, da su se, naglo zakočivši, kraj mene zaustavili policajci. Tip, koji je otvorio prozor, izdrao se na mene, zar ne vidim da je crveno. Ne, odgovorio sam mu, loše vidim. Nestao sam na drugoj strani ulice još pre nego što je uspeo da konstatuje da li sam provokator ili ludak. To suvereno prelaženje ulica mi se danas čini samo kao izmeštanje mentaliteta mladih šofera – koje sam, doduše, kao suvozač predano podržavao u njihovoj drskosti – u sferu za pešake. Nema straha, sve je savladivo, bol i smrt su samo adrenalinski stimulans. Međutim, obest pešaka se od šoferske obesti razlikuje samo u jednoj tački, u tački poverenja. Vozač veruje ne samo samome sebi, već i svojoj mašini, koja može da munjevito i odlučno reaguje i koja je – ako već dođe do kraha – od neuništivog materijala. Pešak ima poverenja u vozača. Veruje da će se držati saobraćajnih propisa i da će učiniti sve da ga ne bi zgazio. Ima poverenja i u njegovu mašinu, specijalizovanu za kočenje. Faza obesti je jedno veliko poverenje, u sebe, druge ljude i materiju.
I, iako danas manje verujem sebi, vozačima i metalu, na ulici ne mogu da funkcionišem bez osnovnog poverenja u druge, ne da bih pri tom mislio da su zbog toga moralni ljudi koji nesebično pomažu žrtvi, već apriori etički vredniji od drugih. U pitanju su funkcionalno presudne sitnice. Uvođenjem evra, kovani novac se iznova pojavio kao faktor ličnog finansijskog stanja. Polako počinjem da razlikujem vrednost novčića, iako sam se veoma brzo navikao da su veći novčići vredniji od manjih. Međutim, i pored toga, čini mi se da još dugo neću uviđati neke nijanse. Moraću da verujem trafikantkinjama, prodavačicama, konobarima, taksistima i drugima da će mi uzeti pravu sumu ili mi vratiti tačan kusur. Polako moram da procenim okvirnu vrednost na osnovu količine i veličine novčića, ali nikada neću tačno do u paru znati; pre će se pojaviti neki novi novac. Koliko puta su me već prevarili? Neprestano prisustvo tog pitanja odvelo bi me u paranoju.
A kada su u pitanju saveti kako da stignem do željenog odredišta, moram da verujem još većim neznancima. Ionako se lako gubim već na prostoru od deset metara, kada je, na primer, u pitanju traženje pravog ulaza ili kafića. U stvari, ja se gubim i u zgradama, hotelima i uredima. U svest utiskujem ključne orijentacione tačke, po pravilu zgrade i raskrsnice, pa i parkove, kioske, benzinske pumpe, drveće i postepeno shvatam gradsku geometriju. Kada sam počeo da živim u Ljubljani, jednog dana sam se vozio ka fakultetu i izašao iz autobusa, kada mi se učinilo da sam sigurno blizu. Bio je jasan, sunčan i hladan dan, moj vid je dostigao svoj maksimum. Kada je autobus otišao, shvatio sam da se nalazim na sasvim nepoznatom trgu. Čudio sam se okolnim zgradama i istovremeno se uverio da sam u centru, jer su većina zgrada bile dostojanstveno stare. Prigušena jesenja svetlost je u najvećoj meri dočarala lepotu umirućeg grada, možda čak Pariza, u kojem nikada nisam bio i zamišljao sam ga na osnovu pročitanih knjiga, recimo Bretonove Nađe ili Bodlera. Nekako sam uspeo da se odvučem sa tog trga i kasnije sam shvatio da sam tamo bio već nekoliko puta, i da je to Kongresni trg. Mesta, koja često prepešačim, prostori, koje redovno posećujem, postaju sve pregledniji. I u gradovima crtam samome sebi tlocrte, ali, sada samo u glavi. Nečujno se menjaju, ispunjavaju mirisima, bojama, kišom ili sunčevim zracima, šûmom, figurama, ispunjavaju se rečima, pozivima, dodirima i odmicanjima, pune se milinom, besom, tugom, dosadom, ispunjavaju se pričama. Svaka karta je neka vrsta maštarije. Arhiva sećanja. Talasa se, ispupčuje, krivi, razgrće novo, skriva poznato.
Tokom plovidbe kroz nju, poznati ili nepoznati ulični lavirinti su uvek nastanjeni i drugim pešacima, nekako istom kategorijom, za razliku od automobila, zgrada i druge materije. Kada se setim detinjstva, ne sećam se da sam prilikom susreta sa prolaznicima imao osećaj da su neznanci. U gradu te masa proguta i gurne u anonimnost, i statistika mi govori da većinu likova, koje slučajno srećem, ne poznajem. Retko se dogodi da prvi prepoznam čoveka koji mi dolazi u susret. Kada mi se ljudi obrate, ponekad traje nekoliko sekundi, dok ih ne povežem sa poznatom mi osobom, a ponekad ne pomaže ni nekoliko rečenica, ni boja glasa, kosa, stil, ili, baš ništa. Neki se sami predstave – i to ponekad oni, koje odmah prepoznam, a ponekad i oni, kojih bi se teško setio uz celu kartoteku. Mnogi pomišljaju da sam ignorant koji ne želi da ih pozdravi, i to mi u određenoj prilici i kažu. Drugi, opet, znaju da ih ne vidim, i neprimetno prolaze pored mene sa olakšanjem, da ne bi bilo zamerke. A oni, koji me deklarativno ignorišu, nesvesno su uskraćeni za moju uvređenost.

Aerodrom

Pošto sam sklon apstrahovanju – tu svoju osobinu danas opravdavam intelektualizmom, kao što sam je nekada šahom – i sloboda mi se, po pravilu, čini nekakvim konceptom. Sloboda, u suštini, nije apstrakcija. Osećaj slobode može biti nadomešten veoma konkretnim strahovima. S vremenom sam shvatio da mogu da sam pređem ulicu ili uđem u pravi autobus i izađem na pravoj stanici, kao i da savladam i voz ili, po potrebi, i trajekt. Avion mi je veoma dugo predstavljao neosvojiv teren. Aerodromi su za mene posebno problematični prostori. Pravi lavirinti istih prodavnica i restorana, istih šaltera, kontrola, hodnika i izlaza. U tom saću vrvi nepregledna masa ljudi, koji zajedno sa mnom čekaju i nastavljaju da nemilosrdno žure. Oznake previše slabe, displeji samo treperava svetla. Pitanje kuda može da oduzme neverovatno mnogo vremena, a avion, u međuvremenu, možda već sleti negde desetak hiljada kilometara dalje. Pre dve, a možda tri godine ohrabrila me je evropska uredba, koja, uz prethodnu najavu, slepim i slabovidim putnicima obezbeđuje pratnju od aerodromskog ulaza do ukrcavanja u avion. Tako sam prvi put hrabro zakoračio na aerodrom, sa svešću da sam, tako reći, legalizovan problem kojim se drugi moraju baviti. Pretpostavljao sam da su u duhu evroorganizovanosti na aerodromima postavili prave službe za pomoć meni sličnima. Ubrzo mi je postalo jasno da svuda improvizuju i da sve zajedno može da ispadne veoma komplikovano. Na primer: nakon uvodnog čekanja u sobi sa izgubljenim primercima raznih vrsta neko te vodi do ćoška i preda te drugome, koji te stavi na automobilčić, koji te spusti, i tu čekaš nekoga ko će te odvesti dalje, a toga drugoga niotkuda nema; vreme prolazi, spopada te panika i sâm se snalaziš dalje. Pogrešio sam kada sam mislio da ću od tog trenutka, na aerodromima, tako reći, moći da dremam. Uprkos svemu, uspeo sam nekako da se snađem. I – kao što je već viđeno – postao sam obestan, kao da želim da poteram samog sebe do ruba moći budnosti i koncentracije. U euforiji zbog toga što sam, recimo, normalan putnik avionom, nakon prvih uspešno izvedenih proba, nekoliko puta sam neposredno nakon noćnog lumpovanja otišao na aerodrom, ne sekirajući se previše zbog povezanih letova koji uvek predstavljaju najveću zamku, a posebno ako se u međuvremenu ne snađeš na zaista velikom aerodromu. Ne znam šta je tada bilo jače, da li grozničavo fokusiranje na okolinu ili pobedonosni osećaj ispražnjenosti pred pad u krevet.
Prevozna sredstva i sve što ih prati, samo su nešto funkcionalno, a za nekoga možda i erotika; ja sam ih u početku doživljavao sa strahom od izgubljenosti, izmicanja sidrišta, a onda, sasvim suprotno, sa entuzijazmom, kao da je u pitanju alpinizam ili divlji spust niz reku. Nepregledni prostori, koji bude teskobu i nasladu povezanu sa njom, lako se odomaćuju, sve do tačke kada puls poraste do već možda sudbonosne granice. Dok jednom ne bude iscrtan sav prostor u svim pojavnim oblicima – ili će se tako samo činiti – i dok svešću ne bude vladala samo tiha ravnoteža i talasala se bude samo još površina, talasala na neodređen trenutak, do tada će biti sve već poravnato, tlocrti će biti samo još kombinacije linija koje više ništa ne saopštavaju, nikakvu priču, nikakvu nadu i nikakav strah. Međutim, između je put i na njemu još mnogo toga može da se dogodi.

Biblioteka

Tokom pisanja, učinilo mi se da aerodrom i domaću biblioteku mogu da predstavim kao dve metafore. Svet se, sa jedne strane, pretvara u nesavladiv, ali primamljiv lavirint, a sa druge u odvajanje, odvojenost, distancu, kontemplaciju. U svojim esejima o književnosti, ako sam iole pošten prema samome sebi, ionako ne pišem ni o čemu drugom osim o tom procepu. Soba, ili pretencioznije biblioteka, jeste prostor izopštenosti iz šuma sveta, knjige i drugi predmeti su na poznatim mestima, prekriva ih prašina, ne vidim je, ali mi jagodice prstiju govore da su to fine, sićušne čestice. Tačno je da uvek iznova tražim kaiš i Maja se samo još smeši mojoj trenutnoj utučenosti. I tačno je i to da se ponekad zaletim u vrata ili sto. A ipak mogu da, tu, u kokonu doma, pre svega noću, mislim, dakle da činim ono za šta smo ja i moje okruženje odavno znali da ću činiti. Sve više mi postaje jasno da to nije čista, samodovoljna misao koja pliva u etru, već da je ona mentalni kompot. Filmovi, knjige, internet, rukopisi, muzika, novine, i ponekad ništa, skoro potpuna tišina, izuzmem li automobile, koji šibaju po zaobilaznici. Misao se neprestano hvata u koštac sa nečim, prerađuje, preskače, hvata se za nešto i retko kada lebdi u vazduhu – kao da bi, samo ako bi poželela, mogla da istinski dotakne spoljašnju stvarnost. Odcepljenost od sveta nije unapred programirana pozicija. Biblioteka kao metafora očigledno greši u onom suštinski važnom; samoudaljavanje je prividno, kao što su prividni svako pijanstvo koje se završi mamurlukom, i svaka smrt, koju preživimo. I, tako mi se smelo zamišljena šema, koja bi mogla da poentira tekst, drobi među prstima.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović