Mitja Čander

GEOGRAFSKA KARTA

Sarajevske Sveske br. 14

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Doba Drugog svetskog rata predstavlja traumatični rez u novijoj slovenačkoj istoriji. Ta trauma ni dan danas nije zalečena. Sa jedne strane, kao narod smo iskusili zločinstvo nacizma i fašizma kao i hrabrost otpora bezočnoj okupaciji, a sa druge strane smo zagazili u bratoubilački rat. On se nakon završetka okončao pokoljem pripadnika kolaboracionističke vojske, takozvanih starih sila, koje su, po oceni pobednika, u borbi sa komunističkom revolucijom potpisale pakt sa đavolom. U doba posleratnog jugoslovenskog komunizma, Drugi svetski rat je sa jedne strane ostao u kolektivnoj podsvesti kao zvanično opevani mit, a sa druge kao potpuno prećutani greh vladara. Tabui su sada bili zabetonirani ideološkom navlakom. Pojedinac je na svakom koraku nailazio na ideološki govor. U društvu su vladali rituali komunističke ideologije. Centar moći se reprodukovao na svim ravnima društvenog života i na različite načine se neprestano uplitao u intimu svakog pojedinca jasno iscrtavajući granice njegove slobode.
Književnost je tradicionalno zauzimala posebno mesto u slovenačkoj kolektivnoj svesti. Naizgled se slavila kao ona koja unosi svetlost u nacionalnu tamu i inferiornost. A u stvari je je u svojim vrhuncima sve vreme ispisivala napet odnos između pojedinca i njegove okoline. Njeno obraćanje i hvalospev svakoj vrsti masovnog optimizma. U doba komunizma je iscrtavala položaje odnosno mogućnosti nemirnog duha pod betonskom kupolom jednoumlja. Sve od egzistencijalističko teskobnih pa do karnevalski razularenih poza literatura je postala simbolični prostor slobode, zato jer je operisala sa individualnim vizijama, tim izvornim grehom u totalitarnim vremenima.
Nakon Drugog svetskog rata slovenačka proza je u svojim osnovnim crtama pratila glavni razvojni luk celokupne književnosti. Ubrzo se otresla zagovaranog socijalističkog realizma i krenula u pravcu modernizma, istini na volju sa priličnim zakašnjenjem. Taj prelaz nije bio jednoznačan, jer je još uvek bila živa tradicija socijalnog realizma, koja je kako pre rata, tako i nakon njega, dala odlične rezultate. Čini se da je modernizam u naše prostore došao pre svega preko egzistencijalizma i njemu srodnih filozofskih pravaca. Izrazito idejna pozadina obično ne omogućava radikalizovane modernističke postupke koji polažu na deklarativnu apsolutnu autonomiju književno-umetničkog dela. Nekako do 1970 godine – razgraničavanje je u sličnom kontekstu postavio Janko Kos – beležimo afirmaciju više-manje umerenog modernizma sa izrazito egzistencijalističkom postavom. To su teskobni svetovi, koji svedoče o životnim napetostima pojedinca u zagušljivom modernom svetu, povrh svega začinjenom totalitarizmom i njegovom paranojom od slobodne reči. Uz individualnu eshatologiju, proza postaje izrazito društvenokritična aktivnost, a time na nov način nastavlja predratnu tradiciju. Kroz književnu metaforu se ogleda svet represije i njene realnosti. Egzistencijalistički modernizam je – koliko god nas ta kovanica u mnogo čemu navodila na pogrešan trag – otvarao pitanje traumatičnog odnosa između pojedinca i zajednice. Subjekt i njegova sloboda se suprotstavljaju kolektivnoj represiji. Uz to je subjekt sam u sebi smrtno ranjen, izručen u naručje ništavila, koje ne obraća pažnju na društvene ili nacionalne koncepte. Za takvo pisanje je karakteristična grčevitost, zarobljenost subjekta pod olovnim svodom. Posleratni modernistički poriv je u osnovi obeležio slovenačku prozu sve do danas. Ne samo zato što je u poređenju sa kasnijim radikalizacijama onoga što je ponudio kao koncept savremene slovenačke proze bio najistaknutiji u političkom smislu, već i zato što njegova poruka predstavlja ono što je najbolnije za vlast, a ohrabrenje za nezadovoljne. Linija egzistencijalističkog modernizma, ukoliko je dovoljno široko pojmovno odredimo, dala je zaista odlične rezultate i ostala živa sve do danas. Edvard Kocbek, Zorko Simčič, Lojze Kovačič, Dominik Smole, Vitomil Zupan, Peter Božič, Andrej Hieng, Marjan Rožanc, Florjan Lipuš, Boris Pahor, Rudi Šeligo, Drago Jančar i drugi, stvorili su umetnička dela koja u mnogo čemu određuju paradigmu poslednjih pola godine i navode stvaraoce da se prema njoj opredele na ovaj ili na onaj način.
Uz glavni modernistički tok koji je sve vreme gajio izrazito društvenokritičko usmerenje, sedamdesetih, a još intenzivnije osamdesetih godina, razmahala se i književnost koju više nije posebno interesovala društvena uslovljenost njenog nastajanja, jer se sve više udaljavala od svakodnevne stvarnosti kao referentnog okvira. Taj oživljavajući eskapizam je tražio svoj legitimitet u maksimi pisati književnost radi same književnosti. Taj impuls je nastao u zaleđu studentskih i hipi pokreta, pop-arta, Pirjevčeve filozofije i drugih činilaca koji su obećavali nove mogućnosti za kreativnu slobodu. Izrazito bežanje u unutrašnje svetove mašte, propraćeno jezičkim briljantnostima i vratolomnim fantastičnim predmetima, možemo kasnije pronaći u nekoj varijanti ultramodernizma, u antologiji Aleksandra Zorna, nazvanoj nova slovenačka proza. U nju se uvrštavaju Marko Švabič, Branko Gradišnik, Vladimir Kovačič, Uroš Kalčič, Emil Filipčič, Boris Jukič, Tone Perčič i Milan Kleč. To su, po Zornu, opojna vremena slovenačke književnosti, kada se činilo da su granice još samo granice jezika, a kreativni narcizam doživljavao veliku ekstazu. Autoreferencijalne težnje književnosti su krajem osamdesetih godina do krajnjih granica doveli metafikcionalisti, koje danas možemo smatrati najčistijim otelotvorenjem postmodernizma kao umetničkog pravca. Kod metafikcionalista, Andreja Blatnika, Igora Bratoža, Alekse Šušuliča i drugih, možemo – slično kao i kada su u pitanju društveno kritični modernisti – primetiti izrazitu vezanost za istovremeno traganje za svetskom prozom. U izvesnoj meri paušalno rečeno, reč je o praktičnom testiranju čuvene Bartove sintagme o savremenoj književnosti kao književnosti iscrpljenosti. Ništa nije stvarno, čak ni stvaralački genij. Tekst je samo još kružni tok znakova koji međusobno korespondiraju. Nema više velikih romanesknih avantura, prošla su vremena heroja, ostaju samo još pripovedni nacrti, simulacije, more ironično ubačenih citata. Umesto hemingvejskog lika romanopisca, koji na svojim avanturističkim pohodima registruje materijal za svoja dela, prvi put se u slovenačkoj književnoj ikonografiji pojavljuje pisac – intelektualac, koji sa distance motri svet izvan svog kabineta i pri tom sumnja da bi u tom istom svetu moglo da se dogodi još išta autentično. Akademik sa zalomljenim perom.
Druga polovina dvadesetog veka je, dakle, prošla u znaku afirmacije modernizma, pri čemu moramo razlikovati dva nivoa. Umereniji, praćen egzistencijalizmom, i radikalniji, koji je eskalirao u postmodernizam, dakle pisanje koje se deklariše kao književnost koja je napustila modernistički horizont. Uz to ne smemo jednostavno pristajati na razvojnu logiku kao vrednosnu kategoriju. Pre svega, reč je o narastanju umetničke autonomije, izmeštanju iz istorijske realnosti. Različiti koncepti zajedno postoje i utiču jedan na drugog. Između ostalog, oba pola posleratne proze moramo doživljavati samo kao prinudnu mrežu. U brojnim slučajevima nije moguće povući jasnu crtu ni unutar opusa ni unutar pojedinačnih dela. Međutim, pored toga se i unutar samih polova otvaraju naizgled nespojive razlike među autorima, na primer, između reizma Rudija Šeliga i sentimentalnog humanizma Andreja Hienga, iako kod obojice možemo prepoznati interesovanje za brzu svakodnevicu i njenu transformaciju u svetove subjektivne svesti.
Uz pokušaje tipologizacije uvek iznova padaju na pamet i analogije sa drugim tipologijama. Matjaž Kmecl, na primer, u knjizi Tisoč let slovenske literature (Hiljadu godina slovenačke književnosti) (2004), pišući o slovenačkoj moderni razmišlja o katastrofizmu i ludizmu, u prvi ubraja Cankara, a u drugi Kettea, Murna i Župančiča. Kada je u pitanju pomenuti problem veoma zanimljivom se čini analiza Marka Juvana. Reč je o njegovoj monografiji o parodiji kao međutekstualnoj vrsti, gde se u zaključku bavi i razvojem parodije u Sloveniji nakon Drugog svetskog rata. Juvan, koji pravi razliku između konzervativne i novatorske parodije, govori o razvoju od modernističke ozbiljne parodije i ludističke karnevalizacije do postmodernističke parodičnosti. Kada je u pitanju modernistička ozbiljna parodija – čini se da je glavni primer za nju Smoleov Krst pri Savici (1969) – reč je o istovremenoj kritici, omažu i formalnom poigravanju sa mitskim predloškom. Parodista, sa jedne strane, oštrinom žileta ljušti ideološke naslage sa mita, a istovremeno preko njegovih ljuski priziva u tekst izgubljeni totalitet, odjek Istine i Smisla u raskrojenoj modernosti. Na taj način, tragajući za izvornom slikom mita, traži i neki arhai sadašnjosti, nekakvu srž svega postojećeg. Za razliku od ozbiljnih parodista, ludisti se – recimo, Jovanovič, Šalamun i Jesih – poigravaju sa svim raspoloživim elementima, kako onima iz arsenala tradicije, tako i onima iz mitologije sadašnjosti. Uz veseli ples ukida se hijerarhija. Uz sve zajedno, putem samog parodiranja istaknuta je stvaralačka priroda umetnika koji se neobuzdano igra sa svim što mu dođe pod ruku, uronjen u karnevalsku zanesenost. A sa postmodernizmom se – po Vatimu – javlja i pijetetska parodija, kada je tekst već u potpunosti nesubjektivan i kada su ironične asocijacije na kanonizovana mesta i sve druge diskurzivne mrvice fundament projekta. Istovremeno, na toj krajnjoj tački, parodija ukida samu sebe: ontološka osnova za nju polako nestaje i brišu se razlike među žanrovima, vrednosnim sistemima i estetikama. U stvari, u tom spljoštenom svetu nema više šta da se parodira. Osim možda parodije same.

...

U doba slovenačkog osamostaljenja i demokratizacije, književnost je odigrala veliku simboličnu ulogu, a književnici su bili među najangažovanijima. Na plan je stupio priličan kapital iz komunističke ere, nastao zahvaljujući snažnim trzavicama između književnika i sistema. Književnost i sa njom povezan socijalni život bili su prostor ekscesa. Sa jedne strane, režim je reagovao putem zatvaranja i drugih represalija, a sa druge sistemom apanaža po cenu relativnog ćutanja. U kasnijoj fazi sistem je sve više gubio entuzijastičnost, a književnici su sve glasnije propagirali sumnjive ideje i polako nadomeštali metafore neposrednim konstatacijama stanja društvene i nacionalne stvarnosti. Osamostaljenje je – kao što se to u Sloveniji po pravilu dešava prilikom korenitih društvenih pomeranja – podiglo književnost na pijedestal. Političari su joj na nedeljnim govorima veoma rado pevali hvalospeve. U suprotnosti sa mnogim očekivanjima, stvarna uloga književnosti u društvenom životu se marginalizovala. Sa jedne strane, moralna čistota književnikovog suda o društvenom životu se narušila uplitanjem u stranačko dešavanje. Sada su među vođama javnog mnjenja pisci mnogo ređa pojava nego što su to bili pre deceniju i po. Sa druge strane, književna scena je prilično osetila i materijalnu stranu potiskivanja na rub. Na književnom tržištu, zahtevna knjiga ne može da se održi bež izdašne državne podrške. U vremenima koja su nastupila nakon osamostaljenja, deo državnih sredstava namenjenih književnosti se prepolovio. Pri tom se skoro raspao nekada čvrst lanac državnih izdavačkih kuća, a knjigu su doleteli i novi porezi. Uprkos toj socijalnoj marginalizaciji i brojnim smirujućim slepilima, književnost se snalazila na svoj način. Javili su se brojni novi oblici njenog opstajanja. Mnogi nisu pristali na logiku apatične žrtve i s vremenom se stvorila nova književna infrastruktura, koja, za sada, uprkos izrazitoj ranjivosti, dopušta dovoljno širok spektar opstanka slovenačke književnosti kao socijalnog fenomena. Između ostalog, nekakva privilegovanost književnosti u doba rađanja države bila je samo privid. Slovenačka logika je uvek bila i ostala glasno veličanje književničkih zasluga, koja, u suštini, prikriva nelagodnost zbog književnih uznemiravanja dobrodušnog čoveka mase, a posebno njegovih svakojakih vlastodržaca.
Svet u kojem se zatekla slovenačka književnost nakon osamostaljenja, jeste otčaran svet. Snovi su se rasplinuli u jednoj noći. Tranzicija nije donela na svetlost dana nekakvo bratstvo svih državljana, u ime tržišta i individualizma društvo se socijalno još korenitije raslojilo na bogate i siromašne. Ukoliko je svet nakon osamostaljenja u mnogo čemu sličan sirovom kapitalizmu, onda je, sa druge strane, u principu tolerantan prema najrazličitijim idejama. Zbog viceva ili pamfleta vas, naime, neće pritiskati. Dešava se obratni proces: koliko je socijalističku vlast i te kako živo interesovalo umetničko i intelektualno vrenje, i upravo zbog toga je upotrebljavala metodu popuštanja i pritiska, toliko se novi vlastodršci takvim ekscesima više-manje ne čude. U poplavi medijskih minispektakala, sve se, naime, čuje na isti način, odnosno ne čuje se.
Književnost, naravno, kao i uvek odgovara na stvarnost okruženja u kojem se rađa. Još uvek ispisuje napet odnos između pojedinca i sveta, iako su se neke konstante promenile, i geografsku i totalitarnu ugroženost nacije je u mnogo čemu potisnula globalizacijska entropija, koja, između ostalog, namerava da neutrališe i pojam naroda kao takvog, a sa njim i jezik kao medij književne imaginacije. Univerzalizam je vizija budućnosti: svet planetarnih robnih marki koje vladaju uglačanim prostorima sutrašnjice. Svet autoputeva i gradskih obilaznica kao i tržnih centara postaje između ostalog i slovenačka realnost.
Francuskog sociologa Marka Ožea nova struktura prostora u koju se utapa savremeni pojedinac uznemirava do te mere da predlaže izum etnologije samoće. Aerodromi, autoputevi, železničke stanice, supermarketi – to su novi svetovi koji zahtevaju od čoveka sasvim drugačiju taktiku opstanka. Uz tradicionalna prizorišta ljudskog kolektivnog života, kao što su, na primer, selo, sajmište, trg ili palata vlade, vidljiva je neka nadređena struktura koja osmišljava pripadnost pojedinca zajednici. U svetovima koje Ože naziva ne-mesta, članstvo je samo još dogovorno, putem kupljene avionske karte ili kreditne kartice na blagajni. Zanosno povezivanje pojedinaca u grupe sada je još samo prošlost, čovek je konačno anoniman, oslobođen svakodnevne uloge, i, pre svega – sam je sa sobom. Svo treperenje natpisa i slika vraća mu se još jedino kao ogledalo njega samog, konačno je zaključan u sopstvenu samoću. Ože te znakove nastupajuće supermodernosti ne shvata samo kao zloslutne signale pakla. Iskliznuće iz ovozemaljske logike, koja uvek precizno određuje odnos pojedinca prema nadređenoj mu grupi, ukazuje se kao moguće oslobođenje. Istraživačev zaključni primer je iz vazduha. S radošću će prihvatiti delimično ukidanje lokalnosti, kada ga nad Saudijskom Arabijom budu poslužili alkoholom.
Međutim: šta ako se kristalni novi svet raspe i potone u haosu kao već bezbroj puta do sada?

...

I šta se u vremenu nakon osamostaljenja – ukoliko se ograničimo samo na njega – dogodilo sa slovenačkom prozom? Kako je odgovorila na impulse istovremenosti? U kolikoj meri ju je određivao nasledni zapis? Oni društveno angažovani prozaisti koji su ostali na sceni, uz neke vrhunske izuzetke su nastavljali sa pripovednim modelima, zasnovanim na neuralgičnom odnosu između pojedinca i društvene strukture u osnovi određene ideologijom. Njihovi, uglavnom mlađi sapustnici, koji su se ranije predavali igrama reči i intertekstualnim avanturama, ili su se poigravali već viđenim uzorcima, ili su napustili književno stvaranje, dok su samo retki među njima tragali za distancom od autoreferencijalnih strategija. Međutim, devedesetih godina i kasnije, i pored toga što su neki od pripadnika pisali i ranije, razmahao se i stvaralački se potvrdio front pisaca, rođenih oko i nakon 1960. Do sada o tim autorima bilo zaključeno samo to da su izraziti individualisti i da su njihove poetike međusobno prilično različite i autonomne. Sami se, sigurno i zbog averzije prema sličnim postupcima iz prošlosti, nikada nisu bavili manifestima ili traženjem zajedničkih tačaka. Međutim, uprkos svemu, uz određen rizik se možemo prepustiti razmišljanju o zajedničkom okviru, koji okružuje te zaista samosvojne pripovedne govore. Pokušati da zacrtamo provizoričan model, nagovestimo senzibilitet, koji je do izvesne mere svima zajednički. Iako su ga obojili svako svojom bojom.
Devedesete godine su donele rasipanje jedinstvenog centra društvene moći na nepregledan niz čvorišta, koji više ili manje agresivno ograničavaju slobodu pojedinca. Za mlađe prozaiste koji su u proteklim vremenima bili mladići ili čak omladinci, to je stvarnost koja suštinski određuje njihovo iskustvo sveta. Tako svoje životne i stvaralačke pozicije ne mogu više osmišljavati sa takvim ili drugačijim revoltom prema jednoj samoj, sveprisutnoj vladajućoj strategiji, koju je ranije otelotvoravala komunistička ideologija i na nju su aludirale brojne aplikacije u svakodnevnom životu, niti se mogu pomiriti sa pripadajućim životnim patosom. Istovremeno je za njih očigledno nemoguće bekstvo na sasvim izolovano ostrvo, odakle bi ležerno mogli da uživaju u estetskim igrama i intelektualnim razgibavanjima. Čini se da je stvarnost koja ih okružuje previše gusta i čak neurotična, ali i dovoljno primamljiva kao nepoznati predeo eventualnih dogodovština da bi mogla da ih ostavi ravnodušnima. Oni žele da se probiju do stvarnog sveta, koliko god on bio uobičajen i svakodnevan. Za te sveže književne predele se čini da postoje negde sasvim blizu nas; da bi smo se, ukoliko bismo na raskrsnici umesto ulevo skrenuli u desnu ulicu, sudarili sa njihovim junakinjama i junacima. Tih ulica, soba, barova i drugih svakodnevnih, sada odjednom tako važnih, čak i lično mitoloških prizorišta ima iznenađujuće mnogo. Kao da je stara i izlizana tvrdnja da je najviše fantastična sama stvarnost, dobila svoju fascinantnu moć upravo u brojnim varijacijama, u kojima može, recimo, da se otelotvori svima dobro poznata dnevna soba. Ili u brojnim pogledima, koji svaki na svoj način motre na jednu samu i večnu dnevnu sobu. Upravo ti pogledi – odnosno, naizgled prostodušne književne obrade – uspevaju da prevedu njenu banalnost u pravu pravcatu mitologiju koja za trenutak uspeva da pomakne zidove i da prizorištu dodeli sasvim neočekivane razmere.
To mitologizatorstvo svakodnevice odražava se u njihovoj prozi već sa tim, da mlađi pripovedači iznova strasno uživaju u pripovedanju priča. Uz to, pripovedanje nije neki prevejani čin, potrkrepljen masom informacija iz književne tradicije. Ne, ponovo je reč o naizgled naivnoj strasti prema priči, koja, možda jedina uokvirava haos naših života. Često se čini kao da nam ti, mladi pripovedači, negde za šankom, na usamljenoj obali ili u metežu ulice, pripovedaju nekakve proširene anegdote. A takva sveta jednostavnost je samo varljiva maska, možda samo ljubazni poziv na slušanje, odnosno čitanje. Mlađi prozaisti, naime, ne žele da grade hermetično zatvorene kule, čiji ključevi bi bili dati samo posvećenima. Priče koje pletu su pripovedane u izvesnom smislu ležerno i naizgled bez želje da bi sa svojom poentom obuhvatile čitav svet. To, da je reč o nekakvom sužavanju pripovedačkog terena, može se pripisati osećanju da je društvo postalo fantomska prikazan. Pisac otelotvorava samo one sfere koje može da dosegne njegovo oko. Ukoliko je u prethodnim vremenima na osnovu lokalnog uzorka, jedne od bezbrojnih kopija globalne strukture, mogao da opravdano donosi zaključke o čitavom ustrojstvu društva i da sa tim gradi celokupnu metaforu sveta, onda se čini da je takav postupak krajnje sumnjiv. Što više junaci tranzicije stoje čvrsto na tlu, toliko više im sveta izmiče iz vidokruga. Svet je postao gustiš, pun zamki i iznenađenja. Upravo zbog nekakvog urođenog slepila, čini se da je govor mlađih prozaista mnogo manje spektalukaran i mnogo suzdržaniji u odnosu prema pripovednoj stvarnosti. Vidno polje je uže, ali što je moguće više osvetljeno. Sve ono što ostaje u tami, prodire iznenadnim upadima u osvetljeni deo, kao meteori i neočekivani leteći objekti. Pripovedačka stvarnost poput lađe plovi nepredvidljivim okeanom, čas se čini da miruje, čas kao da je nešto odnosi nekuda u stranu, a čas kao da ju je uhvatio orkan.
U takvoj vizuri su na izmenjen način sagledane i večne književne teme. Kao da nema velikih tragedija, definitivnih krajeva, sveobuhvatnih rasvetljenja... Kada god zapreti nekakva megalomanska poenta, u prvi plan stupa ironija. Međutim, ona ne poništava ljudska osećanja i životne spoznaje, već ih samo u izvesnoj meri prizemljuje i relativizuje. Svaki poraz ili pobeda, svaka depresija ili euforija, samo su delimični rezultati dugotrajne bitke, čiji će konačni rasplet biti potpuno iznenađenje za svakoga, bez obzira na njegovu mudrost ili iskustvenu potkovanost. Kao što više nema jednog jedinog izvora energije koji bi predstavljao jezgro čitavog pripovednog sveta, tako više nema ni monumentalnih početaka i raspleta junakovih lutanja. A to još ne znači da su, na primer, emotivni potresi u mlađoj prozi samo simulirane kompjuterske igrice ili kulturno ugovoreni kodovi, koji više neće uspevati da zarežu u živo meso. Tako je, recimo, ljubav u najrazličitijim oblicima i razvojnim stanjima, od strasnog tucanja, blagog flerta, fatalne zaljubljenosti, mlake rutine, pa sve do dosade, depresije ili mržnje i ohlađenosti, jedna od glavnih, ako ne i centralna tema tih pripovednih mikrokosmosa. Upravo kada je u pitanju ljubavna problematika i njene brojne varijacije, pokazuje se da ta proza nije neko solipstističko cupkanje u mestu, da nije reč o neambicioznim parčićima koji bi svoje priznanje iznuđivali samo pomoču ljupkih šljokica pod kojim bi se skrivala jedna sama velika praznina. Značenje ljubavne problematike otkriva neprestanu usmerenost prema drugome i opterećenost njime, zagriženo traganje za njim i praćenje, ponekad slično besnilu, a ponekad nezainteresovanom levitiranju. Kao da tek onaj drugi obećava nekakvu autentičnost, blisku životnu toplinu, možda čak onu višu... Kao da se tek u ljubavnim zagrljajima rađa najviši oblik lične slobode. One slobode, o kojoj se inače, pored ljubavi, u ovoj prozi najviše govori. Jer i u izmenjenim društvenim okolnostima, sloboda nije data u nimalo večoj meri nego nekada, a takođe ne ostaje manji imperativ književnih junaka. Kao da su se u novim klimatskim uslovima samo malo izmenile strategije njenog opkoljavanja, prepreke koje je potrebno preskočiti. Pijanke, droge, lude vožnje, noćni razgovori, potucanja, nasilje – sve to i još mnogo drugih stanja su možda načini, koji obećavaju neko parčence oslobođene teritorije. Možda negde neočekivano, između, na granici trenutaka. Mlađi prozaisti post 90-ih se tako, iza naličja nekakve ležernosti, otkrivaju kao veliki fajteri, kao borci, koje niko neće lako potući. Jer uprkos svim traumama, ovo je njihovo vreme, kojem su prilagođeni, kao nekakve životinje grabljivice, koje poznaju zakone džungle i nemilosrdno vrebaju svoj plen, ne obazirući se na snažnije zveri koje bi mogle da ih odnesu iza obližnje stene.

...

I pored eventualnog oduševljenja skiciranim modelom mlađe proze, moramo odmah imati u vidu i zadrške, koji čitavu stvar prilično relativizuju, ograničavaju, a možda je ipak, upravo zbog toga i bolje osvetljavaju. Uprkos tome da se uz sve autopoetike iscrtava nekakva srodna tendencija osvrtanja ka vantekstualnoj realnosti, nemamo jedinstveni zbirni pojam za živahno književno dešavanje. Biološki okvir je isuviše mali. Pokazuje se da se sva najizrazitija imena obe obuhvaćene generacije uopšte ne uklapaju u analizirani pripovedački model. Takav pluralizam je, naime, već upisan u praistoriju proze koju istražujemo. Sve zajedno, naime, počinje mladom slovenačkom prozom, dakle, prozaistima koji su se pojavili osamdesetih. Tomo Virk, autor sintagme, krajem osamdesetih je povodom tadašnje produkcije kao zajednički imenitelj novog pisanja definisao određenu atmosferu, tačnije, postmoderno stanje duha, koji određuje tadašnju mladu prozu. Uprkos primamljivoj aktuelnosti, jasno je upozorio na raznolikost unutar tada najmlađe generacije, kao i na činjenicu, da postoji tek malo čistog modernizma. Postmodernizam je tu shvaćen kao veštački pravac – u slovenačkom slučaju se, u stvari, izjednačava sa metafikcijom – a postmoderna kao duhovno-istorijski okvir, koji se afirmiše nezavisno od umetničke prakse srodnog naziva. Mlada slovenačka proza je nastajala u atmosferi umekšane subjektivnosti.
Devedesete godine su autore mlade slovenačke proze odvele u mnoge različite pravce, a pridružili su im se mnogi novi pripovedači, između ostalih Andrej Skubic, Aleš Čar, Maja Novak, Vinko Moederndorfer, Polona Glavan, Dušan Čater, Suzana Tratnik, Mojca Kumerdej i Nejc Gazvoda. Mlada slovenačka proza je u doba svoje afirmacije bila najmoćnija u kratkoj priči. Između ostalog, i zbog toga se sa posebnim interesovanjem čita Čas kratke zgodbe - antologija slovenske kratke zgodbe (Vreme kratke priče – antologija slovenačke kratke priče), koju je 1998. godine priredio upravo Tomo Virk. U toj knjizi se može naći zanimljivo polazište za današnje razmišljanje o prirodi mlađe slovenačke proze koja je nastajala nakon osamostaljenja, proze koja iznova traži put u stvarnost. I to bez obzira na činjenicu da je reč o žanrovskoj antologiji, koju interesuje transgeneracijski kontekst. Kada su u pitanju neki najizrazitiji predstavnici nekadašnje mlade proze, autor primećuje različite težnje i kretanja, koji se odvijaju u pravcu prethodno skiciranog pripovednog modela. Janija Virka tako, recimo, postavlja u prostor postegzistencijalizma, a Andreja Blatnika kao nekada vodećeg metafikcionalistu u okvir književnog minimalizma kao sramežljivog obrata iz solipsizma u realnost. Iako se tu ne dogodi ništa spektakularno. Kriza minimalističkih kratkih priča je kriza sveta, u kojem eksces krize, u stvari, nije moguć. U minimalistički okvir karverovske provinijencije onda smešta i neke druge autore. Kao trećeg, za dalje dešavanje ključnog autora mlade slovenačke proze, možda bi trebalo istaći i Andreja Moroviča, svojevrsnog nastavljača poetike koju su razvili takozvani novoprozaisti. Uz autore koji su krajem devedesetih objavili svoje književne prvence, Virk primećuje vraćanje poetici dedova: književnu nevezanost postmodernizma nadomešćuje vezanost modernizma. Taj revolt je verovatno moguće razumeti u kontekstu suprotstavljanja metafikcijskom larpurlatizmu, koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u književnoj javnosti često bio prepoznat kao najviše kosmopolitski i neprovincijalni stil koji ne zaostaje za trendovima. Iako se pokazalo da je u pitanju bila borba sa vetrenjačama – postmodernističkih metafikcija u devedesetim praktično više nije bilo, njihovi tvorci su uglavnom umukli, a njihov glavni predstavnik je menjao pravac – otpor protiv takvog pojmovanja je u mnogo čemu bio plodan za nove autore. Iako u izvesnoj meri poražena, metafikcija je ušla u krv, strah od naivnosti se, naime, nije u potpunosti izgubio. Virk tako daje nekoliko uzbudljivih sugestija za današnje razmišljanje o onoj mlađoj slovenačkoj prozi, nastaloj nakon osamostaljenja, koja se udaljila od samopodrazumevajućih strategija. U poslednje vreme se u sličnom kontekstu prilično govori i o takozvanoj urbanoj prozi, pri čemu je reč o sociološkoj oznaci, koja ukazuje na tematiku savremenog gradskog života (Izazovno je, na primer, tu problematiku na pesničkom polju otvorio Urban Vovk.).
Da li je moguće sa današnjeg gledišta pripisati takvim tendencijama dovoljno pouzdani zajednički imenitelj? Da li je moguće slovenačko pripovedništvo tog vremena stavljati uz bok nekih drugih pojava tog vremena, kao što su, na primer, italijanski kanibali, britanski novi puritanci ili pisci hrvatske stvarnosne proze? Bez obzira na različite tonalitete autorskih poetika i moguće analogije sa dešavanjima u inostranoj književnosti, čini se da je za mlađu slovenačku prozu karakteristično već pomenuto okretanje ka realnosti. Spoljašnji svet počinje ponovo da figurira kao referentni okvir pripovesti. Isticanje sveta mašte i intertekstualnost se pomeraju u pozadinu. Često smo svedoci pseudodokumentarnih elemenata, koji bi trebalo da potkrepe utisak bliskosti. Opisanu tendenciju mlađe slovenačke književnosti koja je nastala nakon osamostaljenja mogli bismo možda da nazovemo neorealizam. Označavanje je klizav teren, naravno, zbog straha od uniformisanja. Sa takvih predlogom ne ciljam na nekakvo posebno unutrašnje združivanje govora koje sagledavam u neorealističkom kontekstu. Pri tom je reč samo o jednom, iako po mom mišljenju veoma izrazitom pripovednom pravcu, koji ne obuhvata ni generacije – Feri Lainšček i Vlado Žabot kao i, recimo, mlađi − Dušan Šarotar, Nina Kokelj ili Sebastjan Pregelj, za razliku od brojnih generacijskih kolega, ne pišu u tom maniru, pre suprotno – iako se neorealističko pisanje izrazito afirmisalo upravo kada su u pitanju mlađi autori. Takođe, treba izbeći i evolucionističku zamku i ne videti u neorealizmu nekakvu najvišu tačku književnog razvoja, iako su se njegovi autori i autorke samostalno potopili u nasleđe egzistencijalnog (egzistencijalističkog) modernizma, sa jedne, i ultramodernizma i postmodernizma sa druge strane. Još manje se može sve zajedno videti kao povratak ishodištima predratnog socijalnog realizma, koji je sebe prilikom inaguracije slično nazvao novi realizam. Oznaku neorealizam je nužno posmatrati u njenoj parcijalnosti, privremenosti i otvorenosti. Prilikom pronalaženja svih mogućih odgovora na pitanje šta neorealizam nije, potrebno je prvenstveno se upitati o smislu i upotrebljivosti dualizma realizma i antirealizma u današnje vreme. Samo na taj način sve razlike i sličnosti mogu možda dobiti neko značenje za pokušaj imenovanja niza književnih događaja nazivom, koje će što manje delovati kao pomoćni prsluk, a što više kao putokaz u individualne reinterpretacije.
Zanimljivi doprinos naizgled možda anahronoj raspravi daje u svojoj studiji Načini modernog pisanja – metafora, metonimija i tipologija moderne književnosti (1977) pisac i teoretičar Dejvid Lodž. On u svom delu pokušava da upozori na značaj i tvrdokornost realističke tradicije, koja se, po njegovom mišljenju, ne može redukovati samo na realizam devetnaestog veka. Lodž priznaje da je književno događanje neprestano razapeto između dva brega, između istorijske empirije na jednoj, i mitskog, mogli bismo reći i imaginativnog koncepta. Iako je na prvi pogled reč o jednostavnom modelu, Lodž, jednostavno, ne vidi bolji. Realističko pisanje se oslanja na istorijsko iskustvo i to u onom obliku koji prepoznajemo kao svakodnevni život. I to je, inače, samo među kodovima, ali to još uvek ne znači da ne postoji. Realistička književnost se među vanknjiževnim diskursima u prvom redu oslanja na istorijske spise. Antirealizam je mnogo formalniji, mnogo više solipsističan, odnosno hermetičan. Lodž upozorava, da se prilikom suđenja o oba pola – sam ih vidi kao dva toka proze dvadesetog veka – suočavaju dva naizgled isključujuća pogleda na suštinu književnosti. Prvi se zasniva na ideji o mimetičnosti književnosti, a drugi na favorizovanju njene autonomije, odnosno zasnovanosti na njoj samoj. Lodž smatra da je nužno spojiti oba vidika, kako sadržinski tako i oblikovni, a rešenje vidi u teoriji jezika. U svojoj analizi se pre svega oslanja na Romana Jakobsona. Lodž tako razdvaja metonimijski i metaforički način pisanja. Za realizam je karakteristična metonimija, dakle pravilo susedstva, a za modernizam i druge antirealističke prakse metafora, dakle, pravilo sličnosti. Pri tome nije reč samo o upotrebi retoričkih figura, već o osnovnoj strukturi, ili, ako već hoćete, konstrukciji književnog teksta. Pored toga, na dubljoj ravni, metonimija u umetničkom tekstu uvek prerasta u globalnu metaforu jednog sveta i nikada nije nekakav isečak iz života, koji se, na primer, odvija u susednoj ulici. Lodž vidi bezbroj mogućih kombinacija između oba načina. Čini mu se da je i postmodernizam zarobljen logikom oba pola, iako pokušava da metafikcijskim zahvatima poništi svaku iluziju, kako onu o vanknjiževnoj stvarnosti, tako i onu o supstancijalnosti književnog dela.
Čini se da onaj tok mlađeg pisanja nakon osamostaljenja, koji pokušavam da definišem kao neorealizam, u svom osnovnom usmerenju prati metonimijsku logiku. (Zanimiljivo je, da je na metonimičnost mlađe poezije upozorila Vanesa Matajc.) Ukoliko smo u drugoj polovini dvadesetog veka bili svedoci sve pristunijeg metaforičnog pisanja, sve do svojevrsnog postmodernističkog samoukidanja, onda se čini da je ovakva proza povratak veri u mogućnost opisa svakidašnje empirije. U okrenutosti ka navodnoj svakidašnjici možemo nakon sloma metafikcijskih samopreigravanja videti svojevrstan preokret ka egzistencijalnim temama, koje su, zapravo, temeljno obeležile slovenačku posleratnu prozu. Prefiks neo je u svakom slučaju pre zavaravajući nego što nije, ali ipak upozorava na izmenjen kontekst realističke vizure. Ona se prvenstveno događa na horizontu postmoderne i njenih turbulencija, njenog sveta privida i usamljenosti, na horizontu one etnologije samoće, o kojoj govori Ože. To je svet ekstatične komunikacije, za koju se čini da je samo simulacija, bez prodora u autentično. Neorealizam je tako hibrid, i s tim nužno otvorena veštačka formacija. Zbog toga se ne treba čuditi, na primer, groteski Mihe Mazzinija, Janija Virka i drugih, ili, recimo, fantastici Maje Novak i Mojce Kumerdej. Neorealističko pisanje, naime, nije zabetonirano na jednom mestu. Metonimijski princip je samo nekakav poklopac, pod kojim klokoću najrazličitija pripovedačka istraživanja.
Na kraju krajeva, oznaka neorealizam za deo proze nastale u doba nakon osamostaljenja nije posebno spektakularan izum. Ona je, naime, eklektična, i u svojoj zastarelosti već u doba njenog izricanja, sigurno i autoironična formulacija. Na putu u posleratne prozne predele možemo da je – kao i sve srodne joj oznake – mirne duše bacimo preko ramena. Stići ćemo, sa geografskom kartom ili bez nje.

...

Ono što i samo uslovno nazivam neorealizam, najviše se afirmisalo upravo u kratkoj prozi. Izbor koji je pred vama donosi dva specifična predstavnika srednje mlađe generacije, Mojcu Kumerdej i Andreja Moroviča, koje možemo prepoznati kao deo priče o okretanju ka stvarnosti, iako, u slučaju Moroviča, jezički izrazito hipertrofiranoj. Milan Dekleva nam istovremeno dokazuje da je moguća i izuzetno dobra proza koja spaja lirizam – autor je klasik savremene slovenačke poezije – i filozofske uvide.