Sreten Ugričić
DVE PRIPOVETKE
Sarajevske Sveske br. 37-38
NEOČEKIVANO
- Evo klupe, hajde da sednemo, hoćeš? Što ćutiš?
Ćuti.
Prišli su klupi, u senovitom uglu prostranog školskog dvorišta, ona je odmah sela, on kao da se dvoumi. Sa rukama stalno u džepovima jakne, osvrne se oko sebe, zakorači do drugog kraja klupe, zadrži pogled na cipelama, najzad sedne. Toplo je, ali on tu jaknu ne skida. Ona bude levo, on desno. Budu istovremeno i blizu i daleko.
- Ne znam, meni je samo jedno bilo i ostalo neshvatljivo i tuđe do jezivog. Mislim, ta deca koja se igraju u potpunoj tišini, ne ispuštaju glasa od sebe kao da su svi nemi, a srećna deca i vesela, kao bilo koja druga deca bilogdebilokad, zanesena igrom, u svom svetu, ničim ometana, spontana, neposredna, maštovita, u neprestanom kretanju deca. E sad, malo veća, malo sitnija, nema tu veze uzrast uopšte, vidi se da se igraju lepo i da im je dobro, ali samo se čuje zvuk lopte koja odskače sa betona. Ali samo se čuje zvuk staklenaca koji se sudaraju. Ali samo se čuje škripa krede po asfaltu. Ali samo se čuje lišće u krošnjama po kojima se skrivaju. Ali samo se čuju nečujni odroni peska u kome grade zamkove i mostiće i piramide i oaze u pustinji i baze sa ljudskom posadom na Marsu. Ali samo se čuje inače neprimetni šum odeće i obuće na tim mladim, vitkim, brzim telima i ništaništaništaviše, bez obzira da li trule kobile, ili između dve vatre, ili klisa, ili školice, mabilokojaigra, svejedno da li traje deset minuta ili celo poslepodne. Patividi. Kao da su mesečari. Kao da su mladunci pripitomljenih životinja, evolucija im nije dala moć govora. Nikadinikako ni reči, ni zuc, ni muc, bez žagora, bez cike, bez smejanja, ili plakanja, štajaznam, i to je u igri ponekad neminovno jelda? Ali ne, ništa osim te gromoglasne tišine, meni nekako zlokobne, ništa osim tog meni nepojmljivog ćutanja, e na to nema šanse da se ikad naviknem, ovde, do kraja života. U kući i u školi pričaju, i na ulici i u gostima i na rođendanima i za praznike pričaju, brbljaju, objašnjavaju, opisuju, smeju se, jauču, slažuseineslažuse, galame, šapuću, svenormalnofinoito, jasno i glasno. Ali u igri – tajac. E sad, tebi to možda ne smeta, ne znam, nikad nismo pričali o tome.
Ćuti.
Iznad njih krošnja velikog oraha. Između njih na klupi leže novine, rastvorene vetrom koga sada tu više nije bilo. On se zagleda ne u naslove, nego u zaglavlje, proveravajući datum. Možda nisu ni jučerašnje ni današnje, pomisli, možda su sutrašnje. Font kojim je datum odštampan bude suviše sitan, ne može da ga pročita.
- Osim toga, vidiš onu decu tamo, iza terena za košarku, što su im oči blistave, od zanosa igrom su im oči blistave. Deca. Ti to još ne možeš znati, iako naslućuješ, pa ću ti reći: deca su od dve vrste – rođena i nerođena. Igraju se i jedni i drugi, samo što su za nas jedni vidljivi, a drugi nevidljivi. Patividi. Tvoja deca su rođena, možemo da ih gledamo, da ih pomilujemo, da odgovaramo na njihova pitanja, da ih hranimo. Ali kao što ima dece koja su rođena, ima i dece koja nisu rođena. Evo, na primer, ti – kako ti se čini, kako ti sebe vidiš? Ne čini li ti se da si jedan od nerođenih. Baš se i ne bi moglo reći da si dobrovoljno došao ovde, zar ne, u ovaj svet. Kad ono beše, pre trideset osam, trideset devet godina, sedamdesetih? Da su te pitali, pa iskreno, ne bi napuštao svoje prijatelje, bezbrižnost, zbrinutost, je l’ tako? Ne moraš da saginješ glavu, nemaš čega da se stidiš. E vidiš, i mene su roditelji silom povukli. Ne pitaj me šta ih je nateralo. Šta ih je nateralo, neka sami kažu. Bunila sam se, odupirala, nadala se da im neće uspeti i da ću makar ja ostati, ovako ili onako, još neko vreme, pa ću im se pridružiti, čim odrastem i steknem pravo na sopstvene odluke. Ali uspelo je. Uspelo im je i obrela sam se tu, u ovoj zemlji, nesrećna, nespretna i nesnađena, kao i ti. Bila sam tek završila malu maturu i bilo mi je teško što su me otrgli od večnosti zavičaja, od večnosti detinjstva, od večnosti neiscrpnog otkrivanja, slatkog testiranja granica. E sad, vidiš da nisi nikakav izuzetak.
Ćuti.
Gleda u prazninu pred sebe. Celim se leđima pribio uz naslon klupe. Ruke su mu sad na kolenima. Učini mu se da se šake odvajaju od tela, od ivice rukava iz kojih su iznikle, i da se priljubljuju u vazduhu kao krila i da odleću kroz krošnju iznad njih. Bude mu dobro tu na klupi sa njom, a istovremeno bude mu muka. Šake se naglo vrate tamo gde su bile. Šta ću sa rukama, pomisli.
- Mora da ti je bilo bolno da se prilagođavaš na novu sredinu, kao i meni. Ovde je sve obrnuto, je l’ tako, beskonačno je konačno, slabo je jako, radosno je tužno, mnogo je malo, zdravo je bolesno, slatko je gorko, neophodno je ophodno, očekivano je neočekivano. Patividi. Nisi umeo da se orijentišeš u nepoznatom, nedostižnim ti se činilo da razumeš odnose, uzroke i posledice, skučenost, načine opštenja, razmišljanja, da sve to usvajaš, prihvataš kao svoje. Kako ti je išlo učenje jezika? Jesi li i ti, kao i ja, ispočetka gajio otpor prema jeziku? Jer kad si stigao ovde, u daleku i stranu zemlju, jedva da si prepoznavao po koju reč iz jezika ovdašnjeg stanovništva, ovih dalekih i stranih ljudi. Ali ti sad govoriš savršeno. Tvoj jezik je bogatiji od mog, ja sam brbljiva, a ti nisi, ali zato je svaka tvoja rečenica kao napisana. Eto smeška ti se brk, neka-neka. Dobro, ajde, ne smeška ti se brk, baš si mrk. Tvoj govor je skroz proziran, i uvek kažeš tako da svako razume, i dete neko i ja i svi. Sad jeste tako, ali onda nije bilo tako. Bio si rastrzan sve dok nisi shvatio da su ovde ljudi kao ti, odnekud došli, bilo svojom bilo tuđom voljom. Svako je morao da nauči da govori, da razume druge oko sebe, da se prilagodi, da savladava teškoće, štajaznam, da opšti, da se druži. Rođenje ne može da se bira, svi imamo roditelje. Ne može se ne imati roditelja, ako si već rođen, je l’ tako?
Ćuti.
Okreće lice ka njoj. Ona samo na trenutak zastane sa monologom, ali ne očekuje da joj bilo šta odgovori. Zenice su im se spojile, slepile. Budu jedno, kroz bezdane otvore zenica budu teleportovani jedno u drugo. Ali ona to ne može da izdrži, trepne. On vrati glavu i pogled ka praznini pred sobom.
- Vidi ih molim te, evo i naših sinova, eno i naša kćer se igra, u tišini. Rekoh ti, verujem da čak i nerođena deca imaju roditelje. Ne znam, ti kao da veruješ da samo tvoja deca nemaju roditelje. Koji si ti ludak. Kao da im je otac u zatvoru, na izdržavanju doživotne kazne, kao da im je otac umro od ujeda škorpije, ili tako nešto, a da im je majka u nemilosti i biće zatrpana kamenjem, božemeprosti, ili tako nešto. Eh. Nemoj tako da se prenemažeš, molim te. Verovao ili ne verovao, izaći ćeš odavde, vratićeš se. Potreban si tamo kao što si potreban deci ovde, ne samo tvojoj i mojoj deci, potreban si čitavom ovom nesretnom narodu. Ali vratićeš se, jednom, ne znam kad, samo znam da ćemo biti zatečeni, da će biti neočekivano, to je tako, to je neminovno i za tebe i za mene i za svakog drugog. Kao što si se pre trideset devet godina rodio i stigao ovde, i kroz muku se uključio, tako ćeš se vratiti odakle si došao. Seti se, kako je to izgledalo onomad, kad si nam se pridružio, pa pusti film unazad i videćeš. Seti se, doneo si poklon, nestvaran, božanstven, uključio si se, uprkos nezamislivom, pridružio si nam se, progovorio. Zavoleo si jezik. Upisao si studije jezika, ej, od svega baš si jezik izabrao za svoj poziv, patividi, oženio si se, dobio prvo dete. Onda ti se žena razbolela i umrla, vratila se, i morao si da prekineš učenje, morao si da radiš. Pa je došla ekonomska kriza, nije bilo posla, preostao je samo rad na zemlji, daleko od grada. Sreli smo se u polju suncokreta, ogrubelih ruku, ošamućeni suncem, upitala sam te nešto, spustio si glavu, baš tako kao sad, pa si je polako podigao da bi me pogledao u oči, postala sam tvoja druga žena. E sad, štaćukudću - ja, rođena na moru, kao sirena, ej – šta ću ja u onom polju suncokreta u tom času, ne znam, sambogzna. Ili ne zna, taj bog koji me je tu doveo, i tebe, da nas spoji. E sad, samo da te podsetim, ta druga žena, ta ja, rodila ti još troje dece, ej, u onoj najstrašnijoj sirotinji. Pa bi rat. Klanje, među braćom najrođenijom u ovoj od boga i od oca zaboravljenoj zemlji, građanski rat, kažu, građanskigrađanskigrađanski, ponavljaju stalno, kao da same sebe ubeđuju. Malograđanski, uzvraćao si na to. Slabo je jako, neophodno je ophodno, časno je nečasno, plemenito je podlo, hrabro je kukavički. Pa smo morali da pobegnemo od svega, u inostranstvo. I jedva smo se tamo snalazili, jedvite jade jadovasmo, ali nismo se obeshrabrili, bar nismo ubijali, niti su nas ubijali. Život je inostranstvo, govorio si. Svako ko je došao na ovaj svet je junak, govorio si, ovo sa ove strane nije za kukavice.
Ćuti.
U šakama mu se stvorila kutija cigareta i upaljač. Tapne po dnu kutije i usnama izvuče jednu cigaretu. Kutija nestaje, upaljač kresne varnicom. Plamen se pojavi tek iz trećeg pokušaja. Žar na vrhu cigarete bude narandžast. Dim koji izdahne bude nevidljiv.
- Više nismo u inostranstvu, ima deset godina kako smo se vratili, pa ipak još uvek to ponekad kažeš, da je život inostranstvo. Ili ćutiš, kao sada, a to ćutanje isto znači. Pa smo nekako prebrodili nevolje i nemaštinu, dočekali bolja vremena i evo sad si nastavnik, u filološkoj gimnaziji, predaješ maternji jezik i književnost. Imamo stan, auto, kuću na moru koju mi je moja mila baka zaveštala. I za mesec dana počinje raspust i otputovaćeš sa mnom i sa decom na more. I muž si mi i ljubavnik si mi i prijatelj si mi i kapetan našeg malog porodičnog intergalaktičkog broda si mi i umeš da slušaš i pričam ti kao uvek što ti pričam tralala i štagodmipadnenapamet. Ali ovog puta nije kao uvek, reći ću ti nešto što ti nikad nisam rekla pre, ni ne sanjaš da ću ti sad otkriti tajnu, i to kakvu - tajnu tvog života. Patividi. To je tajna i mog života, pa sam je zadržavala za sebe, zamisli ti molim te mene kako imam nešto što ti ne govorim, to nisi mogao da zamisliš, priznaj, ali sad znam da je to i tvoja tajna i nema više razloga da ti ne kažem, i baš se radujem što ćemo o tome da pričamo. O-ho, vidi-vidi, podigle su ti obrve, uspela sam da te zainteresujem. Misliš da te zadirkujem, da sam neozbiljna?
Ćuti.
Đonom zgnječi opušak. Ton njenog glasa bude za nijansu svetliji. Ali već u sledećoj rečenici potone nazad, bude i za nijansu tamniji. Njegovi ušni kanali bešumno podižu sve preostale brane, membrane se zategnu i budu spremne za prijem. Slušam te, pomisli, i čujem te. Ona mu se primakne za pedalj, nesvesno. Budu bliže, tu na klupi, u parku, u samoj zenici galaksije. To što sluša on ne čuje, nego vidi.
- E vidiš, smrtno sam ozbiljna, pažljivo me slušaj. Znaš one morske ježeve što su im bodlje na vrhu srebrne? U stvari, oni su više ljubičasti, mastiljavomodroindigoljubi-častotrulavišnja, tako neke boje. E sad, na mestima gde je voda prozirna i čista kao da je nema, i kristalnobistra i uveličavajuća kao sočivo beskrajne lupe - tu oni žive, na dnu, ti morski ježevi o kojima ti pričam. Ima ih nebrojeno. Na dubini od pet do najviše sedamosam metara. E sad, zamisli da si u vodi sa maskom za ronjenje i disaljkom od trske i sedefastim perajama koje su ti izrasle iz stopala i da je zašlo Sunce za borove i da je bonaca i da počinje da se s visina spušta veče, bešumnim liftovima, niz lice sveta, u neprimetnim drhtajima. I zamisli da se održavaš na površini bez ijednog pokreta. I gledaš dole tu nepreglednu koloniju morskih ježeva posejanu po dnu pod tobom. I vidiš da se ježevi polako utapaju u modroljubičastu pozadinu koju su donedavno činile alge, trave, pesak i stene, a sad je to prosto meka prostirka na dohvat ruke, mami da je pomaziš. E sad, utapaju se u pozadinu skroz, tako da ostaju vidljivi samo srebrnastosnežni vršci bodlji, vrcaju odsjajima. I kako je pozadina sve tamnija i gušća i dublja i mastiljavija, te srebrne iskre su sve sjajnije, blistavije, iskričavije. Kontrast je opčinjavajući. E sad, ponegde se baš roje, a ponegde tek nekoliko usamljenih odbljesaka, a ponegde samo po jedan ili dva. Ali uglavnom u fantastičnim rasporedima, u gustogusto rojnorojno načičkanim slapovima, maglinama, belancima, oblacima šećerne pene, prelivima, čipkama, vrtlozima... E sad, je l’ možeš da zamisliš tu sliku, to što ti pričam, vidiš li? Vidim da vidiš, važi, uživaj, neću da te ometam. Kako ti se čini, lepo je, je l’ da? E vidiš, to je nebo. To je moja teorija neba. Šta kažeš?
Ćuti.
Pruži ruku i pomiluje je po obrazu. Obraz, mlečan i topao, bude nedodirljiv. Uvek me utešiš, pomisli, uvek me zbuniš. Prisnost razoružava, pomisli. Vrati ruku.
- Ne moraš ništa da kažeš. Iskoristi privilegiju obrnute perspektive, nemoj samo da gledaš, udahni duboko, zaroni. Tako, dublje, pokreći noge iz kukova, tako, što dalje od površine, još, još, otisni se duboko, do samih zvezda. Na dohvat su ruke. Pred golim okom su ti. Bereš jednu, srednje veličine, rado se odlepila od nedokučive pozadine. Bocka ti dlan, dok se mirno vraćaš, kao na usporenom snimku, gore, onoj beskrajnoj opni na površini. Kad ti glava izbije napolje, smakneš masku i disaljku od trske. Polako plivaš ka mrkoj obali, bez šumova, bez ijednog talasića za sobom. Bocka ti dlan i golica, iglice su pokretne, ne prestaju da oštrim vršcima utiskuju nevidljive malecke elipse, desetine bockavih mikroelipsa kruži u tvom dlanu. Izlaziš iz vode kao da ustaješ iz dubokog sna. U gipko telo ti se utiskuje prvi tas težine. U pluća ti se utiskuje prvi dah ogoljenog kiseonika. U srce ti se utiskuje prvi otkucaj sata. E vidiš, to je rođenje, rodio si se. E sad, kad se već desilo, i kad znaš kako je to - šta ćeš i kud ćeš? Odavno si bio spreman, samo što nisi mogao da zamisliš šta te čeka. Bio si spreman na nepoznato, bio si utreniran do automatizma, kao kosmonauti što su utrenirani i pripravni na svaku nepredviđenu okolnost tokom lansiranja i leta u kosmos, uvek bi na svakodnevnim vežbama bez greške izvodio sve što treba, nije ti bilo ravna, je l’ da? E, pa ovog puta nije bilo kao uvek, kosmonaute moj. Patividi. Znaš da je bilo neminovno, ali ipak si zatečen. Znaš da je moralo, kad-tad, što bi ti bio izuzetak, kad niko nikad nije bio izuzet, zaobiđen, pošteđen, pa ipak, sad kad je rođenje stiglo, stiglo je neočekivano. To neočekivano - to zar sad?, to kako sad?, to neminovnoaneočekivano - e, to ti je moja teorija ovog ovde, moja teorija zemlje, moja teorija kopna. Tog kopna nema na tvojim kartama. Gledaš oko sebe razrogačenih očiju, gledaš uvis, okrećeš glavu ka moru. Sve ti je nepoznato. Pitaš se nemo gde si? Na vlažnom dlanu imaš poklon, zvezdu. Bocka, golica. Sjaj je prejak, zenice ne mogu da izdrže, ne mogu dovoljno da se rašire, pa je drugim dlanom prekrivaš, šake su ti priljubljene kao školjka, a prsti ti postaju prozračni i sedefasti. Ta svetlost, ta zvezda - kome je namenjena? Zašto poginješ glavu? Seti se, imaš li u tom času ikog svog? Imaš li ikog na ovom svetu ko bi te prihvatio, ko bi ti se obradovao? Seti se, u tom času, mislio si da nemaš i da nikad nećeš imati...
Ćuti.
Iz unutrašnjeg džepa jakne iznese na svetlost pištolj. Ime pištolja bude ugravirano na dršci, „Walter“, kalibar bude 7,65 mm. Izvuče šaržer, pogleda ga i ponovo ubaci u ležište. Ona zanemela, netremice ga gleda šta radi. On otkoči i repetira oružje. Bude hipnotisana, cela se ukruti, i u telu i unutra. Ruka sa pištoljem sada mu bude u krilu. Podigao je glavu, okreće je ka njoj, gleda je u oči. Zenice su uski glatki prolazi ka drugoj strani. Krošnja iznad njih na tren zašušti, pa se opet umiri. Ništa više. Ništaništaništaviše, pomisli. Slabo je jako, neophodno je ophodno, časno je nečasno, plemenito je podlo, hrabro je kukavički. Vrati glavu i pogled ka praznini pred sobom. Bude mu dobro, a istovremeno bude mu muka. Bude i ne bude. Zatvori oči, podigne pištolj i ispali sebi metak u levu slepoočnicu. Na cevi pištolja ne bude prigušivača, ali pucanj bude nečujan.
KOD KUĆE U INOSTRANSTVU - POKUŠAJ INTEGRACIJE
„Ovde nisam kod kuće. Ali znam da više volim da ovde ne budem kod kuće, nego negde drugde.“
Tako piše Marlen Haushofer u romanu „Mansarda“. Mogao bi to biti jezgrovit odziv na postavljeni zadatak.
Neka to za mene bude inicijacija. A moj odziv neka stane u još sažetiji iskaz, u još zgusnutiju jednačinu. Ta jednačina glasi:
„Život je inostranstvo.“
Ta jednačina ima više nepoznatih. Pokušajmo da je rešimo.
Kako je to i zašto je naš život – inostranstvo?
I kakvo to „ovde“ koje pominje Marlen Haushofer mora da bude, da bi nas privolelo da ipak ne odemo, da bi zasluživalo da ipak ostanemo? Čime se odlikuje naše „ovde“ - odabrano svesno, zrelo - a da to nije pristanak iz pristrasnosti, ili iz bezvoljnosti, ili zbog prepuštanja odluke nekome ili nečemu izvan nas, ili iz nekakvog žrtvovanja, bilo da je žrtvovanje iz uverenja bilo da je iznuđeno? Kakvo to „ovde“ našeg inostranstva mora da bude da bi bilo slobodno izabrano - da nije, na primer, rezultat prisile niti ucene. Jer ucena, znamo to svi, ima raznih vrsta i u nepreglednim varijetetima, eksplicitnim i implicitnim.
To „ovde“ mora biti uspostavljeno i štićeno i razvijano na osnovama imaginacije i odgovornosti koji zaslužuju bitno drugačiji status nego do sad. Pokušajmo da vidimo i razumemo zašto i kako.
1.HABITAT I NEUKORENJENOST
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice.
Kad si tu, neprestano misliš da moraš da odeš - a nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da moraš da se vratiš - a nikako se ne vraćaš.
Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati.
Kad si tu, neprestano misliš da ako želiš dobro sebi i svojoj deci, prijateljima, svojim najbližima, moraš što pre da odeš odavde - a nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da tebi nije mesto tu gde si sada i gde si manje zbunjen i sluđen i zabrinut nego tamo odakle si došao, ili čemu, čini ti se, pripadaš - a nikako se ne vraćaš.
Najpre, sve zavisi od zadatog ili izabranog okruženja - od toga gde i kad i kako neko živi. Moramo precizno znati o čemu govorimo kada govorimo o našoj kući i o našem odsustvu od kuće. Jer, neko živi u socijalizmu, a neko u kapitalizmu. Nije to isto. Neko živi u pozorištu, a neko u bioskopu. Nije to isto. Neko živi u Nemačkoj 1520. godine, neko u Nemačkoj 1941. godine, a neko u Nemačkoj 2011. godine. Nije to isto. Neko živi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto. Neko živi na netu, a neko na čistom vazduhu, na proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto. Neko živi u rudniku, a neko u iglou. Nije to isto. Neko živi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to isto. Neko živi u tenku, a neko u krevetu. Nije to isto. Neko živi u domu za nezbrinutu decu, a neko u vrtiću do popodne, kad ga roditelji vode kući. Nije to isto. Neko živi na naftnoj platformi usred okeana, a neko u metrou. Nije to isto. Neko živi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije to isto. Neko živi u državi, a neko u plemenu. Nije to isto. Neko živi u orbitalnoj stanici, u uslovima bestežinskog stanja, a neko svakog dana golim rukama okopava tvrdu zemlju, po žezi i po mrazu. Nije to isto. Neko živi u ljubavi, a neko u mržnji. Nije to isto. Neko živi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto. Neko živi u krizi, a neko u nirvani. Nije to isto. Neko živi u hotelu, a neko pod mostom. Nije to isto. Neko živi u veri, a neko u praznoverju, a neko u sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije to isto. Neko živi na berzi, a neko na šaci pirinča dnevno. Nije to isto. Neko živi u političkoj partiji, a neko nikad nije glasao na izborima. Nije to isto. I tako u nedogled. A opet, sve su to inostranstva. Nije to isto, ali je slično: nigde kod kuće - svuda i uvek u inostranstvu.
Gde ti živiš? - upitaj bližnjeg, upitaj sebe, pre nego započneš razgovor o domu i odsustvu, o domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuđosti, o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan čovek - jedan svet. Te milijarde svetova samo se delimično, čak samo rubno preklapaju, prožimaju, sporazumevaju, deluju - samo delimično i rubno. Stepen konfluencije je mali, bez kritične nosivosti. Najbolje što možemo da dosegnemo je, izgleda, ta razlivenost u uže ili šire mreže bez opazivog težišta i usmerenja. Stoga je najpre važno utvrditi u čemu svako od nas živi. Tek kad to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavršenosti i nestabilnosti habitata - tek tad sledi ispitivanje ambivalencije kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.
2. ŽIVOT JE INOSTRANSTVO
Život je čudesan, posut iskrama radosti, ali iskre bljesnu i nestvarno trepere nekoliko trenutaka na pozadini koja je tamna i bezdana, jer život je često i surov, liči na pustinju, ili na džunglu, ili na ratno polje. Prečesto, osećamo se u njemu usamljeni u uverenju, izgubljeni u neredu, zalutali, u neizvesnosti i nesigurnosti, bez oslonca, bez utehe, bez nedvosmislenog i garantovanog utočišta.
Skoro uvek je tu, bilo očevidno bilo prikriveno, osećaj neuklopljenosti, izrazitog ili blagog raskoraka, nesnalaženja, isključenosti, bola, prepreka, nerazumevanja, nikad potpune izvesnosti i sigurnosti, osećaj beizlaznosti, osećaj nemoći, osećaj neizdiferencirane ucenjenosti.
Rečju, to je osećaj straha. Ponekad, preti i neposredna opasnost, po život i po zdravlje i po porodicu i po prijatelje i po elementarno dostojanstvo, od sila koje nisu prirodne nego svesne, selektivne, ljudske.
Stoga je ipak najtačnije reći da se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo.
Osim toga, život ne može ne biti inostranstvo kad je okruženje vrtložno, neartikulisano, slabo, nedorečeno, a sam čovek utemeljen, artikulisan i pouzdan prema drugima i sebi.
3. TRI PRIČE, ČETIRI MUSLIMANA I BESTEŽINSKO STANJE
Ali problem na koji se očekuje da potražim odgovor, ukotvljen je na nižem nivou od jednačine život je inostranstvo. Na prvi pogled, problem je ukotvljen na nivou identiteta i nesravnjivih razlika koje otud proizilaze. Međutim, uveren sam da nije tako, jer svi su identiteti lažni, osim jednog: onog koji je garantovan odgovornošću.
Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadžbina. Samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lažne pretnje koje maskiraju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: siromaštvo, eksploatacija, klasne razlike, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno uništavanje prirodnih resursa, itd.
Države naše vrle svim silama se trude da kobajagi zaštite naša ugrožena tela ili naše ugrožene duše to jest identitete. A ništa ne čine da zaštite i unaprede jedino bitno: našu egzistencijalnu i socijalnu funkcionalnost, korisnost i svrhovitost, smislenu samoodrživost naših života. Koji, zato, ostaju u klopci i reprodukuju se kao trajno inostranstvo.
Ispričaću, brzo, tri priče, nasumice odabrane, aktuelne, u prilog ovome uvidu koji ne umem dovoljno da naglasim, samo pre toga da se izjasnim još i tome o čemu se od početka očekuje od mene da se izjasnim.
Svedoci smo kako najuticajniji evropski predsednici i premijeri (Sarkozi, Merkel, Kamerun, na primer), kao i mnogi evropski parlamenti i zakonodavna tela (švedski, švajcarski, mađarski, na primer) sahranjuju rečima, odlukama i skandaloznim delima ideju i mit multikulturalnosti. Ali, to je, vidimo već i videćemo još jasnije - skandal bez skandala. Jer pravi skandal se odavno događa na mnogo dubljem nivou realnosti, na nivou morala i slobode. Ali, vratićemo se još na to, sad je vreme za najavljene tri skandalozne priče, paralelne, o ambivalenciji kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.
Priče su na temu „Kod kuće u inostranstvu“, a jedna je čak i na temu uspešne integracije. Priče su istovremene, događaju se pred našim očima, sad, deli ih samo geografski razmak od 5.000 kilometara, kosmički razmak od jedne svetlosne godine i mentalni razmak koji je nepremostiv.
Prva.
Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci žalili su se da tokom leta i kruženja na vasionskim orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani Meka, pošto su fizičke odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenjive. Klečanje je, na primer, nemoguće bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na zemlji, obično znamo gde je nebo, ali kad smo duboko u nebeskim sferama, ponekad ne možemo znati gde je zemlja. Zbog toga je izrađen Priručnik Muslimanskih obaveza u međunarodnim svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the International Space Station: Manuel, koji je sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje Priručnika usledilo je nakon što je treći musliman lansiran u kosmos – sa velelepne rampe kazahstanskog kosmodaroma u Bajkonuru - kosmonaut po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i to kao član ruske posade, ali prvi koji je u nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U Priručniku se, između ostalog, kosmonautima ovako savetuje: “Tokom ritualne molitve, ukoliko ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne možeš da stojiš, možeš da sediš. Ukoliko ne možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati kartograf Kemal Abdali, međutim, autoritet za pitanja teologije i strateške politike muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se koncentriše na molitvu,a ne na geografiju ili astronomiju. To što nema gravitacije ne znači da dužnosti i molitve upućene Alahu neće stići na odredište. Nije li, uostalom, i sam prodor u vasionu neka vrsta naše veličanstvene molitve upućene Svevišnjem? Četvrtom kosmonautu muhamedanske veroispovesti bilo je lakše tokom misije, zahvaljujući uputsvima iz Priručnika, kao i instrukcijama poput ovih uvaženog Kemala Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati. Bestežinsko stanje je inostranstvo, svemir je otadžbina. Put u kosmos i usrdnost molitve pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti, bez obzira na mesto gde se izvršavaju, bez obzira na neposredno socijalno-tehnološko okruženje, bez obzira na fizičko-biološke okolnosti pod kojima su zadani.
Druga priča.
Muža je izgubila pre dve godine. Njena je kasta nedodirljivih. Samohrana je majka, hrišćanka, radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga dana, sa komšijama i rođacima. Oko podne, kad sunce najjače bije, prijateljica je zamoli da odnese vode muškarcima na drugom kraju njive. Ona tako i učini, odlazi do obližnjeg bunara, zahvata vode u vedro.U jednoj ruci nosi vedro s vodom, u drugoj čašu od pečene gline. Prvi muškarac kome je prišla pije i zahvaljuje joj se. Drugi čovek odbije da pije iako je žedan, zato što je, kaže, voda prljava. Ona ga uverava da greši, da je donela svežu vodu sa bunara. On kaže da je voda prljava jer ju je ona dotakla, jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to, ona mu ponudi još jednom da se napije. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati. Ona misli da žeđ i voda ne zavise od njenog ili njegovog Boga i Proroka, ali ćuti, to ne izgovara. On je pita da li ona to osporava sure iz svetog Kurana i moć Alaha. Ona kaže da joj to ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne i napoji ga. On prosipa vodu i otera je. Sutradan, onaj čovek ovu ženu prijavljuje javnom tužiocu za bogohuljenje. Zakon o zaštiti protiv bogohuljenja na snazi je već trideset godina, ali se retko primenjuje. Kazne za prekršaje prema ovom zakonu su nemilosrdne. Ženu hapse i sude joj. Sud utvrđuje da je kriva i po zakonu joj se određuje najstroža kazna: smrt kamenovanjem. Dok je u zatvoru i čeka na izvršenje kazne, rođaci brinu o njeno sedmoro dece, sedam kćeri. U novinama pišu o njenom slučaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji. Pojedini intelektualci i političari zalažu se za njeno oslobođenje i za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna ličnost koja staje na čelo ove inicijative je guverner centralne i najmnogoljudnije pokrajine. Izvršenje kazne se pod pritiskom javnosti odlaže. Inicijativa za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja dobija na zamahu i pristalice su sve glasnije. Glasovi podrške stižu i iz inostranstva, sa mnogih strana. Guverner obilazi čitavu zemlju i drži govore, ne posustaje. Pri polasku na jedan miting šef njegovog obezbeđenja mu prilazi na parkingu i pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu niko ni ne pomišlja da spreči. Potom se atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na mestu događaja okuplja grupa od pedesetak ljudi, uglavnom žena, sa svećama i cvećem. Ali ispred zgrade policije u kojoj se nalazi atentator skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliču, za njih je on junak, svetac, mučenik. Ubica guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i maše. Sahrana guvernera protiče bez incidenata, ali uz vrlo jake mere obezbeđenja i prisustvo svih domaćih medija, elektronskih i štampanih, ali i uz nezapamćen broj novinara iz inostranstva. Debata o zakonu o zaštiti protiv boguljenja postaje ključno političko pitanje u zemlji. Mišljenja su suprostavljena do isključivosti. Datum odloženog izvršenja kazne ženi osuđenoj na smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece, približava se. Prilikom premeštaja atentatora iz jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju ga laticama ruža. Put kojim se sporo kreće vozilo posut je cvećem. Izvršenje kazne se približilo sasvim. Niko više ne spominje novo odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.
Treća priča, najkraća.
Međunarodni mediji javljaju, pozivajući se na takozvane dobro obaveštene neimenovane izvore, da se bivši predsednik najveće svetske super-sile George W. Bush uplašio prošlog meseca i u zadnji čas odustao od putovanja u Švajcarsku na eksluzivni samit svetske ekonomske i političke elite u Davosu, jer je postojao realan rizik da će biti uhapšen zbog optužbi za ratne zločine. Pominje se odgovornost za Irak i Afganistan, za mučenja zatvorenika u vojnoj bazi Guntanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima na tajnim lokacijama širom sveta. Da je Bush Junior otišao u Švajcarsku i da je uhapšen i da mu je suđeno i da je proglašen krivim i da mu je izrečena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom slučaju ne bi mogla da bude kamenovanje. Švajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji u slučaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni. Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se, izgleda, ne može ni misliti. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.
To su te tri priče, nabrzinu ispričane. Priče su istinite. Naizgled, sve tri su o dalekosežnim posledicama nesvodivih identiteta. Ali ne dozvolite da budete zavarani. Ma koliko strašno izgledale, te pretnje su lažne. To su maske – grozne, svakako, ali ipak maske. Šta se skriva tim maskama od nas? Nije na odmet da ponovim, i da dopunim: samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lažne pretnje koje sakrivaju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: implicitno nametanje nemoralnih vrednosti, siromaštvo, ekonomska eksploatacija, klasne razlike, socijalna i pravna neravnopravnost, neprestani ratovi, neprestana glad i neprestane bolesti, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno uništavanje prirodnih resursa, neproduktivnost i kontradiktornost zakona i pravosuđa, latentna ili čak eksplicitna isključivost verske predanosti itd.
Jedinstven komentar ove tri poučne priče, kao što sam već nagovestio, glasi: lažne pretnje skrivaju temeljnu unutrašnju opasnost – ono zbog čega sopstvene živote doživljavamo kao inostranstvo.
4. JEDINI LEGITIMAN IDENTITET
Balkan je tokom svoje istorije, kao i u savremenosti, platio najveću cenu da bi dokazao kako ne postoji to što nazivamo identitetom. Identitet osoba – ljudi ili grupa ili nacija – nije činjenica, nego funkcija dominantnog poretka - socijalnog, ekonomskog, političkog i simboličkog. Mi ovde smo – evo onog „ovde“na koje se poziva Marlena Haushofer - na najbolniji način naučili tu lekciju. Ako smo je uopšte do danas naučili.
Tu lekciju je lako dokazati. Na primer, u bivšem SSSR i u bivšoj SFRJ i u bivšoj socijalističkoj Rumuniji i u bivšoj socijalističkoj Bugarskoj i u bivšoj socijalističkoj Albaniji i u bivšoj socijalističkoj DDR i u bivšoj itd. - devedeset odsto populacije izjašnjavalo se da su ateisti. Samo dvadeset godina kasnije, devedeset odsto populacije u svim tim zemljama izjašnjavaju se da su vernici. Isti ljudi, spremni da daju život i uzmu tuđi u ime odbrane identiteta u koji se kunu kao u nešto najsvetije i najrođenije i najdragocenije - samo koju godinu kasnije spremni su da daju život i uzmu tuđi u ime odbrane potpuno suprotnog identiteta - potpuno opozitnog, potpuno nepomirljivog sa onim donedavnim – novog identiteta u koji se kunu kao u nešto najsvetije i najrođenije i najdragocenije. Kako je to moguće? Šta se desilo?
Ništa naročito. Promenio se sociosimbolički poredak, stari je otišao u istorijski otpad, a novi ga je nasledio. A novom poretku za njegovu reprodukciju potreban je novi identitet. Pre, poretku su bili potrebni ateisti i imao je ateiste. Sad, poretku su potrebni vernici i ima ih. Funkcionalno opravdan identitet automatski se uspostavio i prožeo sve ljude i sve odnose koji postoje u poretku. I opet, identitet se prihvata kao nepobitna materijalna, objektivna činjenica. A identitet nije činjenica, nego iskonstruisana i nametnuta fikcija. Samo su posledice te fiktivne konstrukcije stvarne. Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadžbina. Čovek može da bira između dve realnosti: ili odgovornost kao jedini legitiman identitet ili posledice identiteta, takve kakve su, kao što smo videli iz triju istinitih priča, nasumice odabranih.
5. RAZDVOJENO I ZAJEDNO
U jednom svetu pojedinac se udaljava od zajednice, a u drugom se utapa u zajednicu. U jednom svetu vlada kultura kontrole uverenja, a u drugom vlada kultura kontrole posledica uverenja. U jednom svetu sprovode se procedure kontrole i podele vlasti, a u drugom vlast je neograničena i bez ikakve kontrole. Jedan je svet postsekularan, a drugi je još uvek predsekularan. U jednom svetu ljudima se agresivno nameće bezbrižnost permanentne zabave i obaveza permanentne potrošnje, a u drugom se ljudi agresivno drže u siromaštvu i u neprestanoj brizi za sveto kroz strahopoštovanje prema tabuima. U jednom svetu u toku je demografska eksplozija, a u drugom demografska implozija.
Ali nije malo ni onog zajedničkog ovim naizgled nekompatibilnim svetovima. Zajednička im je ta potpuno nerazumna ambicija - patološka, rekao bih - globalnog širenja, bezuslovnog važenja i večnog trajanja.
Zajednička im je zamena realnih potreba neprekidnom lavinom indukovanih želja. Zajednička im je i bezočna javna manipulacija raznim aspektima privatnosti: veroispovest, roditelji, deca i porodica, seksualna orijentacija i praksa, ljubavne veze i zajednice, krv i krvne veze, zdravlje i bolesti, začeće i smrt (npr. pitanje nastanka ljudskog bića i pitanje eutanazije), maternji jezik i zavičaj, kulturne preferencije i način života (tzv. životni stilovi), šta čitamo i šta pretražujemo na internetu, sa kime komuniciramo, šta i koliko gledamo na televiziji, šta i koliko kupujemo i kakvo nam je stanje na bankovnom računu itd. Zajednička im je bestidna mistifikacija i zamena fiktivnog i naturalnog, individualnog i kolektivnog, racionalnog i iracionalnog itd. Zajednički im je privid stanja i odnosa bez odgovornosti, jer se odgovornost na sve moguće načine odlaže, relativizuje, amnestira i abolira. A pored hronične insuficijencije odgovornosti, zajednička im je hronična insuficijencija imaginacije.
6. INTEGRACIJA JE MOGUĆA
Potrebno je biti revolucionaran.
Potrebno je biti nepristrasan, a ne biti ravnodušan.
Potrebno je saosećati, potrebno je učestvovati a ne samo posmatrati, potrebno je preuzeti deo tereta.
Potrebno je biti mudar. Kao u onoj istinitoj priči o muslimanskim kosmonautima u bestežinskom stanju. Potrebno je, dakle, razumeti. I hteti. I činiti.
Navešću još dva slavna primera, meni posebno inspirativna.
Bern, 1905. godine.
Mileva Ajnštajn zastaje za trenutak sa kucanjem:
- Ali Alberte dragi, ovo su potpuno ista ispitna pitanja koja si zadao stundetima i prošle godine.
- Tačno - uzvrati Albert - Ali promenio sam odgovore.
Ovo je vrlo dobar primer kako biti revolucionaran, zar ne? Jedina mu je mana što ga je teško slediti. U svakom slučaju, naša pitanja su ista i već predugo se vrtimo u krug, ne vidimo izlaz. Kad smo tu, neprestano mislimo da moramo da odemo - a nikako ne odlazimo. Kad nismo tu, neprestano mislimo da moramo da se vratimo - a nikako se ne vraćamo.
Sledimo Ajnštajnov primer. Promenimo odgovore. Promenimo paradigmu. Neka na istorijsko mesto epohe vladavine zakona stupi epoha vladavine odgovornosti.
Drugi slavni primer pokazuje kako biti saosećajan, kako se može ne samo posmatrati nego i učestvovati, da bi se razumelo. Dakle, kako biti istinski mudar.
Jasna Poljana, 1837. godine.
Nana se opekla na šporetu i devetogodišnji Lav je brižno zapita:
- Nanočka, mila, boli li?
- Boli li? - kroz zube odgovara nana - Probaj sam, pa ćeš videti.
Lav pogne glavu, odmakne se od voljene nane. U tri koraka bio je uz peć. Tamna ploča od grubog livenog gvožđa crvenkasto se sjaji po sredini i topi vazduh nad sobom.
Dečak uze kutlaču, zahvati kipuće supe iz lonca i prospe po ruci.
7. SLIČNOST I SLOBODA
Evo formule za pokušaj integracije zasnovan na imaginaciji: sličnost, a ne identitet. Garancija svake i bilo čije različitosti i osobenosti i nesvodivosti, paradoksalno – ne može biti u identitetu, nego u sličnosti. Samo različite stvari, ljudi, kulture, pojave, događaji, pojmovi – mogu biti slični. Jedino identično ne može biti slično. Jedino identično ne može biti različito. Morali bi da težimo sličnosti, a ne identičnosti.
A sličnost je, pritom, u ekskluzivnom domenu i kompetenciji uobrazilje. Otkrivanjem sličnosti stvara se novi imaginarijum. Otkrivanjem sličnosti stvara se srodnost. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnuim identitetima događa se dezintegracija, događa se nerazumevanje, događa se nepomirljivost, događaju se konflikti. Otkrivanjem sličnosti događa se razumevanje, događa se integracija.
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice. Život je čudesan, ali surov. Stoga se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo. Ali zato imamo dva nepobediva saveznika, dva nepobediva oružja, ili dva veličanstvena oruđa koja nikad ne izneveravaju: uobrazilju i odgovornost. Uobrazilja i odgovornost su garanti naše neustrašivosti. Uobrazilja i odgovornost su dve strane istog neprocenjivog novčića, a tom neprocenjivom novčiću ime je sloboda.
Ko nema mašte nije slobodan, ostaje zarobljen zadatim. Ko nije odgovoran, nije slobodan. Jer odgovoran čovek može biti samo slobodan čovek. Ako nemamo slobodu – ne možemo biti odgovorni. I najvažnije: ako postupamo neodgovorno, ukidamo sopstvenu slobodu. Zato je naša spremnost i raspoloživost za odgovornost garant i merilo naše slobode. Biti odgovoran čini presudnu razliku između podanika i građanina. Istrajavanjem na odgovornosti stvara se srodnost. Istrajavanjem na odgovornosti događa se integracija.
Biti slobodan: moći zamisliti zajedništvo zasnovano na odgovornosti. I moći odgovoriti toj zamisli u razumevanju sebe i drugih i sveta - u svakom izboru, u svakoj odluci, u svakom postupku, u svakoj reči i predstavi, u svakom odnosu prema svetu, prema drugima i prema sebi. To nije teško – naprotiv, uzbudljivo je i blagorodno, jer osećaj slobode čini stvarnim. Nema ničeg uporedivog s tim osećajem.
Samo oni koji žive u slobodi mogu da kažu: nigde u inostranstvu – svuda i uvek kod kuće.
Nema alternative. Moramo biti slobodni. Kakav divan i strašan paradoks.
