Zoran Ferić, Mihajlo Pantić

Dve pesme na dan

Sarajevske Sveske br. 47-48

Mihajlo Pantić:- Dragi Zorane, razgovaraćemo i o ovome i o onome, ali predlažem ti da počnemo od pokušaja odgovora na pitanje šta nam je u pisanju najvažnije. Pisanje, uostalom, podrazumeva raspravu o svim čudima ovoga sveta, ali je smisao te inače prilično besmislene ili makar iracionalne radnje (još ću o tome, kasnije) i u ustanovljavanju odgovarajućih poredaka, u određivanju onoga što je u tom raspršenom i nehvatljivom svetu važnije od ostalog. Da budem izričit, pisanje ima nekakvog smisla tek ukoliko uspe da nas ubedi (pod tim „nas” podrazumevam i one koji pišu i one koji čitaju) u važnost nekog stava, uvida, stvari, događaja, osećanja i tako redom, počev od onih manje ili više očiglednih egzistencijalnih fenomena o kojima pisci neodustajno raspredaju hiljadama godina, poput ljubavi i smrti, do onih manje vidljivih, a isto tako bitnih, čak određujućih... reći ću nešto što mi prvo pada na pamet, recimo, (za mene) ispunjavajućih stanja, poput jutra na moru, hvatanja nečijeg pogleda u gradskom prevozu, hodanja kroz vodu plitke, bistre i brze planinske reke.
Elem, mislim da neću pogrešiti ako ti kažem da mi je za pisanje proze, što sam stariji, sve više potrebno čitanje poezije. Nisam u životu napisao nijedan jedini valjan stih (pisao sam samo tekstove za grupe u kojima sam kao mladić svirao i to uglavnom zbog toga što sam u tim ekipama bio najpismeniji, ali i najlošiji muzičar, pa da i od mene bude neke koristi), ali ne dajem poeziji zbog te sopstvene nerealizovanosti tako jasan i izdvojen prioritet u odnosu na prozu. Ključni razlog je mnogo dublji, i sa godinama sve postojaniji. Svaki dan neizostavno pročitam dve ili tri pesme, mentalnog zdravlja radi... Moja verzija jedne poučne „domaćice” ili „kuvarice” (pamtiš li ih, one vezene krpe po zidovima u kuhinjama, obično iznad šporeta?) „Jedna jabuka na dan – doktor iz kuće van” glasi „Dve pesme na dan – psihić iz kuće van”. I, da, poslednjih desetak godina uglavnom pišem o poeziji... Ne čitam knjige pesama iscela, od početka do kraja, nego listam nasumice i jednostavno čekam da me neka pesma presretne. Tako sam nedavno pročitao ovu pesmu Tadeuša Ruževiča:

VIDEO SAM GA

spavao je na klupi
glave položene
na najlon kesu.

na njemu purpuran ogrtač
sličan starom otiraču

na glavi je imao kapu ušanku
na rukama ljubičaste rukavice
iz kojih je virio prst
kažiprst i još jedan
(zaboravio sam kako se zove)

video sam ga u parku

između golog drveća
za kočić pričvršćene
konzerve od piva
i vrpce okačene
o žbun divlje ruže

obučenog u tri džempera
crni beli i zeleni
(svi su izgubili boju)
spavao je spokojno kao dete

u srcu svom osetih
(ne pomislih već osetih)
da je to Namernik
Isusov na zemlji

a možda i sam Sin Čovečiji

htedoh da ga dotaknem
i upitam
da li si ti Petar?

ali me obuze
veliki stid
i zanemeh

lice mu zaraslo
u čuperke riđe brade

htedoh da ga probudim
i još jednom upitam
šta je istina

nagnuh se nad njim
i osetih smrad
iz usne
duplje

a ipak nešto mi je govorilo
da je to Sin Čovečiji

otvori je oči
i pogledao me

shvatih da sve zna

odlazio sam zbunjen
udaljavao se
bežao

a kod kuće oprah ruke

Mislim da bi svako tumačenje pokvarilo utisak čitanja Ruževičeve pesme. Poezija je ono što ostaje izvan interpretacije, ne samo ono što se izgubi u prevodu. Na kraju krajeva, pesma, da bi bila dobra, i da bih je posvojio kao takvu, mora ne samo da sugestivno kristalizuje neki pretpostavljeni, do njenog nastanka neuočeni, a važan smisao, već i da se primakne neizgovorljivosti, onome što ni na koji način ne može da bude rečeno, nego samo nagovešteno, što u trenu mine kao senka u mislima. Eto, zbog toga mi je poezija važna za pisanje priča. I da pojednostavim, poezija me upozorava da i priča mora težiti istom, onoj tišini do koje se – nema drugog načina (osim, možda, muzike) – dolazi posredstvom reči. Susret sa tom pesmom, gotovo sam siguran, nije nimalo slučajan. Poljaci imaju neverovatnu poeziju: Miloš, Šimborska, Herbert, Ruževič... Kako mi pisanje priča naspram te poezije deluje kao prilično trapavo i traljavo beleškarenje…

Zoran Ferić: Dragi Mihajlo, siguran sam da je razgovor o poeziji odličan početak ovakvog dijaloga proznih pisaca koji nikada nisu pisali poeziju. Tvoje iskustvo s poezijom su pjesme za bendove, a moje jedan sonetni vijenac upućen nekoj Tanji iz Osijeka prije 27 godina. No, vrlo često, kad pišem priču ili roman i nađem se u slijepoj ulici pa počnem očajavati (vjerojatno su ti poznata takva stanja) vraćam se poeziji: Dragojeviću, Bukowskom, Carveru. Poezija me uči sažetosti i preciznosti, ali i onom iracionalnom i neuhvatljivom o čemu govoriš. Sada sam pak bliži poeziji više no ikada jer pišem roman o djevojci s Down sindromom koja je na jednom otoku trideset godina živjela u izolaciji i koja piše poeziju. Tako da sada, da bih stvorio lik kakav želim, moram pisati poeziju što mi je teško, ali na neki način i zabavno. Možda zato što ta poezija nije moja i što je piše retardirana osoba. Sastavni dio romana bit će, nadam se, i zbirka njenih pjesama, njen glas. Stoga, da bih nekako pomogao svojoj junakinji momentalno čitam Rilkea i Pessou.
Što se tiče smisla ovog našeg posla, kažeš da pisanje ima nekog smisla tek ukoliko nas ubedi u važnost nekog stava ili uvida. Mogu se složiti s tim, dapače ono što mi je važno i o čemu zapravo čitavo vrijeme mislim kad sastavljam neki tekst je taj uvid koji dolazi na kraju. Taj je uvid jako važan i nama jer tek kad napišemo, jasnije vidimo. Napravio sam svojevremeno mali pokus. Počeo sam stvarati dosije u koje sam se trudio upisati osobine ljudi iz svoje okolice, prijatelja, poznanika, rođaka. Pomislio sam da će mi to dobro doći kod kreiranja likova, ali efekt je bio iznenađujući. Zaključio sam da mi nitko od njih nikada ne bi bio prijatelj da sam ono što je upisano u te dosijee znao ranije. To samo potvrđuje tezu da knjiga može biti čovjekov najbolji prijatelj, ali isto tako da ga uvidi iz vlastitih i tuđih knjiga mogu odvratiti od mnogih drugih prijateljstava.
Kad mislim o pisanju javlja mi se često slika osamljenog i vrlo tužnog čovjeka koji slaže pasijans: s jedne strane emocija a s druge kombinatorika. Nekakve iracionalne slike, strahovi ili riječi koje treba složiti u mozaik koji bi uvjerljivo pružio one uvide o kojima govoriš na početku. A odnos teme i forme shvaćam vrlo staromodno, kao neku klasicističku ravnotežu.
Budući da smo počeli s poezijom, evo u nastavku jedne kratke i netipične pjesme C. Bukowskog:

UMJETNOST

kako
duh
kopni
tako
forma
jača
obrise.

MP: Kad sam pročitao tvoju repliku, moje su se misli u trenu zaputile u tri pravca, reći ću odmah koja: književni lik, bolest, Bukovski.
Hajde da počnem od tog trećeg, obrnutim redom. Uvek sam se pitao u čemu je magija Bukovskog. Pročitao sam nekoliko njegovih knjiga, i uvek sam imao utisak da čitam nešto što sam već ranije pročitao, a sa protokom vremena sve te knjige stopile su se u jednu, i više ne znam šta u kojoj od njih piše. No, svejedno, mislim da je Bukovski uspeo ono što je u pisanju najteže, da pronađe vlastiti ton, namerno kažem ton, a ne stil, stil mi je malo problematična kategorija, jer pod njim podrazumevam izvesnu pravilnost i ponovljivost koja me u jednom času odbije ili ostavi ravnodušnim. Ali ton, što sam opet naučio od poezije, ona neponovljivost glasa koju ima ili nema neki pisac, do toga se dolazi najteže, to celog života mnogi pisci žele da osvoje i na kraju im, kad se podvuče crta, tako nešto ipak ne pođe za rukom, uprkos trudu. Čitaš, recimo, knjigu koja čak može biti i obećavajuća, potencijalno zanimljiva, ali nikako ne uspevaš da u njoj čuješ taj određujući, neponovljivi ton, pa je u jednom trenu ipak ostaviš nedočitanu, bez žaljenja. A Bukovski je sa tom svojom ispovednom brutalnošću, nalik onom hirurgu koji u snežnoj pustinji sam sebi operiše slepo crevo, ma koliko imali utisak da sve vreme piše jednu te istu priču, uspeo da očuva čitljivost i, više od toga, da podstakne druge pisce da nešto slično pokušaju, naravno neuspešno. Bilo je takvih pokušaja previše, pa sam se sa tim ironično poigrao u priči „Poštar i Bukovski” iz knjige Vonder u Berlinu. Sudeći u konkretnom slučaju po tome da i danas mnogi autori u pisanju prolaze kroz fazu Bukovskog, mogu reći da su pojedini pisci, a on je dobar primer, iz ovih ili onih razloga – a meni je, eto, važan taj zarazni, beskompromisni ton – mnogo uticajni i čitaniji od drugih, nezavisno od stvarnog kvaliteta njihovog dela.
Zatim, bolest. Čitajući, Zorane, tvoje priče i romane uvideo sam u njima postojanu zainteresovanost za ona stanja koja remete regularnost života, namerno ne kažem normalnost, jer je i normalnost takođe diskutabilna kategorija. I normalnost je, naime, jedan vid dijagnoze u kojoj se sastavci neke ličnosti nalaze u stanju prividne ravnoteže. Ponoviću, prividne. Dovoljan je, metaforično rečeno, dašak vetra, čak jedna jedina reč, ali i teška trauma, na primer, baš bolest, a u svakom slučaju iskliznuće iz regularnog poretka da se ta ravnoteža zaljulja, i život odjednom dobija novi oblik, dubinu, sudbinski intenzitet, drugu svetlost. Baš me zanima kakve će pesme napisati ta tvoja junakinja, i koliko ćeš uspeti da joj uđeš pod kožu i u misli. Iskošeni pogled na svet zna da bude đavolski intrigantan, neobičan, iznenađujući, bolan, otkrivalački, sugestivan. Znaš, uostalom, za one ideje avangardista različitog tipa koji o kreativnosti govore kao o izveštavanju sa granice nesvesnog, kao automatizmu podsvesti, buncanju koje nas primiče neizrecivoj suštini, bezdanu uma. Pred tim se čovek koji pokušava da piše uvek iznova naježi: – Šta li sve postoji u nama? I porazna je ta misao da ne možemo ni kontrolisati ni ukrotiti sopstvene misli koje, izbačene iz ravnoteže, vode nekom novom, možda i dubljem uvidu. Ovde ću se zaustaviti, da ne odužim previše, o književnom liku ću u narednom javljanju. Za sada ću samo reći da apodiktički smatram kako bez dobrog lika nema dobre priče, zvao se on Hamlet, knez Miškin, Merso ili Ahmet Nurudin...

ZF: Poštovani Mihajlo, kad smo već kod Bukowskog mogu i ja početi s njim. Ni ja nisam neki fan tog pisca i u ono vrijeme kad je kod nas bio najpopularniji, a to je tokom osamdesetih, nije mi se nešto svidio. Iako bi po nekim mojim preferencijama morao. Možda mi je tada smetala čitava ta „furka“ koja je vladala oko njega. Čitao sam naravno Zablješke… i priče, dopirala je do mene i ta iskrivljena seksualnost kao na primjer u priči „Kurva od sto kila“, ali nešto me je žuljalo. Danas, eto, znam i što. Izvjesna prljavost stila, grubi potezi, rečenice koje su mi izgledale trapave i skrpljene nabrzinu. Interes za Bukowskog obnovila mi je knjiga njegove izabrane poezije Užici prokletih. Lirski dnevnik, život koji se bilježi ne zato da nas očara stil ili kompozicija, uglavnom sve ono što pripada formi, nego taj tamni ton iz podzemlja, prljavština koja je i prljavo napisana. Barem odaje takav dojam.
A što se tiče likova jasno je da nema velike priče bez lika, ali likovi koje si nabrojao su likovi drame i romana. Likovi su svakako noseći stupovi romana, oni su taj naš interes kad uzimamo roman u ruke, ali mi se čini da u pričama ne mora biti tako. Priča ili novela može funkcionirati bez prepoznatljivog lika, samo kao priča, i tamo gdje su likovi funkcije radnje. Kad sam sastavljao svoju prvu knjigu nosila me priča, nisam razmišljao o likovima, dok su se u drugoj već pojavili neki prepoznatljivi likovi. U Nepodnošljivoj lakoći postojanja Kundera kaže da se književni likovi rađaju iz jedne slike, metafore, ideje, pa je tako Tomaša rodila jedna slika: kako stoji pokraj prozora u svom stanu i gleda preko dvorišta u zid susjedne stambene zgrade i ne zna što da radi. Njegovu ženu Terezu rodilo je, kaže Kundera, krčanje crijeva. Došla je na ljubavni sastanak i onda su joj počela krčati crijeva. To su, dakle, ti početni impulsi oko kojih se okuplja lik. Ono što me uvijek zanima je ono: „Kako dalje?“ – jesu li oni skup skrpljenih osobina raznih ljudi koji ponekad, eto, profunkcioniraju u našoj mašti kao živi, ili imaju svoje jake uzore u stvarnosti? To je često pitanje koje postavljaju i polaznici radionica za kreativno pisanje: kako stvoriti lik? Mi naravno znamo da nema jednoznačnog odgovora. Lik možda proizlazi iz te jedne slike, ali se onda oblikuje svakom rečenicom, pogotovo dijalogom sve dok u jednom trenutku ne shvatiš da živi svojim životom i da ima neku svoju unutarnju logiku. Pri tome nad njim često visi i sjena neke stvarne osobe.
U zadnje vrijeme intrigantne su mi upravo te stvarne osobe. Lik na kojem momentalno radim mi je bliska osoba. Gledao sam je kako hrabro preko rive vodi za ruku dvije djevojke s Down sindromom, a u gradu i sredini koja svoje drugačije ne priznaje i sakriva od očiju javnosti. Čak i te male javnosti u kojoj su svi rođaci i svi sve znaju. I protiv njene volje izgledalo je to kao izazov i eto, pretvorilo se u literarni sukob. U knjigama svojih kolega jasno pronalazim sjene tih stvarnih osoba i upravo me one intrigiraju. Priča i naš interes očito se kriju u skrivenom.
A bolest je trenutak spoznaje. To je barokni „memento mori“ u svijetu bez boga i zato me interesira i zato su mi likovi često povezani s bolestima. Svijest o bolesti je moment u kojemu se počinjemo pitati o svojemu životu. Najčešće njime nismo zadovoljni i spremni smo na velike promjene. To nisu u prvom redu promjene i disciplina koja bi nam omogućila da ozdravimo, to su promjene koje predstavljaju sam život, točnije njegovo osmišljavanje, meandriranje, ponekad i pohlepno grabljenje. U tom smislu je bolest i neka vrsta potencije, kao i ljubav. U ljubavi, uvjeren sam, ne interesira nas samo ta emocionalna strana, ili seks ili uživanje u egu, mislim da nas temeljno interesira kakav će život biti s tom osobom, interesiraju nas razlike, mogućnosti, varijacije.

MP: Uh, rekao si, Zorane, nekoliko važnih stvari o kojima i sam razmišljam. Tačno je to tvoje razlikovanje između lika u romanu i lika u kratkoj priči, roman je kao veliki muzički komad sa nekim dominantnim akordom odnosno sa ključnom figurom, i u filmu koji je takođe veliki vizuelni narativ to se savršeno dobro vidi. A u priči je sasvim drukčije, to je kao neka trominutna pesma, pop numera ili sonet, mora se sve reći u zadatim okvirima, i lik je tu samo tačka koja može a ne mora da drži celu konstrukciju. I to me, vidiš, nekako više privlači, tih nekoliko ključnih poteza u koje mora da stane sve ono najbitnije, najkarakterističnije. U romanu ima i prostora i vremena…
Ko su likovi o kojima pišem ili koji me, takođe, podstiču da pišem? Teško to mogu generalizovati, svako od njih je slučaj za sebe, i svaki zato i zaslužuje svoju, posebnu, neponovljivu priču. Nema utehe za našu vremensku, ljudsku ograničenost, za našu smrtnost, za „sad i nikad više”, osim te, jedne jedine. Kakvi god da smo, i kakav god život da smo proživeli, ko kraljević ko prosjak, neponovljivi smo, o tome nas književnost svakodnevno izveštava. Ponekad lik izroni iz sećanja. Pamtim, recimo, kako smo se slikali u trećem razredu osnovne škole kad smo išli u posetu zoološkom vrtu, i na toj slici bila je neka Sonja (ili je to, možda, Dijana?) koja mi se dopadala i jedino što sam u tom času želeo bilo je da se slikam pored nje, ali nas je učiteljica razmestila tako da je to ispalo nemoguće… Počnem odatle, na tridesetpetogodišnjici proslave mature mi moja adolescentska ljubav koju nisam video decenijama ispriča svoj život, šta je sve uradila, gde je sve bila, kakvu karijeru je napravila, o deci koja su već ljudi i o bivšem mužu jer je, kao i svaka emancipovana intelektualka, naravno, razvedena. Setim se još koječega, jedne posete Nemačkoj, Hamburgu, u stvari, u samom procesu pisanja slike počnu jedna za drugu da se lepe i, odjednom, vidim kako taj ženski lik, nazvao sam je Tamara, i sama ta priča počinju da mi nameću svoju volju, ja samo trčim za njima i beležim to što pristiže iz jezika, racionalni momenat tu baš i ne igra neku posebnu ulogu. On dolazi na kraju, u finalizaciji teksta, a do tada je pisac zaista više kompozitor koji sluša tonove koji mu naviru u sluhu i zapisuje ih.
Ili, drugi slučaj. Bio sam negde na putu, više dana, svakog jutra čujem se sa suprugom i u jednom od tih brzih roming razgovora ona me pita: – Je li, kako je pravo ime Kamenog? Joca Kezić, kažem ja, setivši se mog druga sa kojim sam u mladosti pet sezona igrao košarku u istom novobeogradskom klubu, on se odao pivu i blokovskom gluvarenju, a ja pisanju (možda sam pogrešio?), on je imao iskustvo dvostrukog delirijuma… Eno mu umrlice na zidu kraj samoposluge, kaže moja žena, i ja istog časa znam da ću napisati priču o Kamenom, potpuno izmišljenu, ali na neki đavolski način tačnu, bespogovorno istinitu. Ili, opet, tražili su mi da napišem priču po Bori Stankoviću i nešto me povuče mada ne pišem priče po porudžbini već samo po duboko unutrašnjem podsticaju, priča je ili tu ili nije tu, ne treba je na silu pisati, ne treba primoravati maštu, već će se ili neće sama pojaviti, pisanje je za mene oglašavanje unutrašnjih sadržaja o kojima ni sam ne znam previše, ukazuju mi se zato što moraju da se ukažu, zato što su zbog nekog vraga važni, zato što im se tako hoće. I setim se, opet, jednog lika iz mog starog bloka u kom sam odrastao, u stvari setim se imena a ne lika, Cibulka je bio nadimak tog mangupa, ništa o njemu ne znam, ali taj nadimak zvoni u mom uhu, i krenem odatle. Završim priču, objavim je ne znajući šta to ime uopšte znači i na putovanju u Ukrajinu, na kojem smo zajedno bili, Ala Tatarenko mi kaže da je „cibulka“ na ukrajinskom – beli luk. Šta li nam pisanje sve donosi i hotomično ili nehotično otkriva, o tome se baš i ne može mnogo reći!
Lik je čudo. Likovi žive duže od svojih tvoraca, i na neki način su besmrtni. Šta znamo o tvorcu Gilgameša? Ko je izmislio Jova? Ili Banović Strahinju? A eto, oni žive i postoje nezavisno od volje onih iz čije imaginacije su potekli.
I sad, dok završavam ovu ruku, čitam na nekom sajtu: – „Bukovski prvi put pred iranskim čitaocima”. Nisam hteo više o njemu, ali, eto, on sam se nekako ugurao, kako li će njegove priče zvučati nekom čitaocu u Teheranu i šta će mu reći, to ne mogu ni da zamislim. Hoće li podstaći nekog od tih čitalaca da i sami pokušaju da pišu na sličan način, ispovedno, do koske, to je još teže pitanje, besmisleno je baviti se raznoraznim pretpostavkama, tu bih već morao da izmišljam preko svake mere, a pisanje je ipak pronalažanje nekakve mere, ne spolja zadate, nego one koja dolazi od same forme, od odabrane situacije, od moguće a svakako poželjne uverljivosti likova. Ako nečemu težim dok pišem, mogao bih reći da mi taj pojam deluje prihvatljivo. Uverljivost. To je ispit na kom se pada ili se dobija visoka ocena. Uverljivost, pre i posle svega.

ZF: Jebote, oprosti na psovanju, ali mislim o tome što nas tjera da pored 7.046 milijardi postojećih mi još i izmišljamo ljude? A onda ti kažeš pravu stvar: ne izmišljamo, preslagujemo, opisujemo, pomažemo im da postanu istinitiji. Ili uvjerljiviji. I to je ono što me intrigira u književnosti, ta đavolska istina o kojoj govoriš, paradoksalna situacija u kojoj nešto izmišljeno postaje istinitije od istinitog zato što je univerzalno, vrijedi na neki način za sve ljude. Kad sada mislim o vlastitim likovima čini mi se da mogu vidjeti one koji su nastali po predlošku stvarne osobe i one koji to nisu. Ovi prvi su svakako uvijek uvjerljiviji i meni i čitateljima.
Kažeš da priča ide ispred tebe, da ima svoju logiku i razvoj i da ti samo bilježiš ono što pristiže iz jezika. Upravo se s tim najviše borim kad počinjem ozbiljnije raditi na nekoj priči ili romanu. Uvijek mi ima premalo onoga što pristiže iz jezika, a previše onoga što ja želim i što sam zamislio. Radim dosta precizne scenarije kako bi trebala ići priča i ti nacrti me onda počinju sputavati. Nikako da se otkačim i prihvatim to što pristiže iz jezika, taj iracionalni zov ili istraživanje. A to je, čini se, u književnosti među najvažnijim stvarima. Danijel Dragojević, kad su mu ponudili posao u novinama da piše o slikarstvu jer mu je to struka, odbio je rekavši da on to svakako može jer zna, ali da on voli pisati o onome što ne zna, a ne o onome što zna. Izgradio sam poetiku pripovijedanja s puno obrata i iznenađenja, a zapravo ima jako malo onoga što mene samoga iznenađuje. I s tim se sada moram suočiti. Jezik je vržja stvar, kvarljiviji je od rakova, prelako se troši ili okoštava. I kako je rekao pokojni Jospi Sever: „Jezik treba jebati!” E s jebanjem u zadnje vrijeme imam problem. Nema viagre koja tu može pomoći.
Ali pomogao bi, možda, dijalog s kolegama, ono što mi upravo radimo. No, čini mi se da je tog dijaloga posljednjih godina sve manje i manje. Imamo sve više obaveza, mi koji se bavimo ovim poslom, zapravo radimo još niz drugih poslova, uređujemo, čitamo knjige za razne žirije, predajemo, držimo radionice, pišemo za novine. U toj silnoj žurbi i poslu izgubilo se ono što je izuzetno važno za književnost, a to je dokoličarenje i razgovor o knjigama s prijateljima i kolegama. Desi se da sjednemo za stol na ručak, nas troje ili četvero kolega i onda u jednom trenutku svatko završi na svom mobitelu i čuju se riječi kao što su: prijevodi, potpora, vijeće, naslovnica itd. I eto opet paradoksa. Profesionaliziramo se da bismo imali vremena za ono što nam je najvažnije, za literaturu, a onda baš zbog toga za literaturu nemamo vremena iako na tome počiva sav naš angažman. Prije par godina pokušalo je nas nekoliko kolega napraviti nešto kao literarni salon, obnoviti tradiciju na neki način i dogovorili smo termin u Booksi, recimo, srijedom uvečer u osam. Bilo nas je desetak koji smo se oduševljavali tim projektom, druženjem i razgovorima. Ali nismo održali niti jedan sastanak, nitko nije imao vremena. Eto.
Kažeš uvjerljivost „pre i posle svega”, slažem se, ali hoćemo li se složiti oko toga što nam tu uvjerljivost čini uvjerljivom? Oprosti, puca me neki manirizam posljednjih dana, ali svaki tekst sam nekako stiče tu uvjerljivost a problem je što je to uvijek nešto drugo. Pomaže li uvjerljivosti istina, ono što zovemo naturalizam ili verizam? Svakako. Pomaže li dobra psihologizacija? Naravno. Ali i maniristička djela postižu svoju uvjerljivost i baš pomislimo kako je barokni „memento mori” koji možemo iščitati iz većine djela toga razdoblja jedna duboka istina, kad shvatimo da je to jezik i forma, ono što, kako kaže Bukowski, jača kada kopni duh. S jedne strane knjiga nas mora uvjeriti da nije knjiga nego stvarnost, a s druge da je itekako knjiga koja nadilazi tu stvarnosti. Čisto praktično, uvjerljivost vidim kao pridavanje pažnje detalju, konkretnim prostorima, postojećim gradovima i ulicama, s pravim imenima, jasnim slikama, rečenicama koje se beskompromisno oslobađaju balasta i u kojima imenice ili glagole ne teroriziraju suvišni dodaci. A kad jednom uvjerimo čitatelja u tu „stvarnost” teksta, postaje moguće sve. I to sve je valjda naš krajnji cilj.

MP: Konkretnost. Upravo to. Proza je umetnost konkretnosti. Ili konkretizacija doživljenog koliko i sasvim izmišljenog, nije od presudnog značaja, mada i ja više verujem tom prvom, nekako mi ima krvi. Ono što se dešava uvek i svuda u stvari se (ne)dešava nigde i nikada, i kad neko počne da me zavlači kojekakvim astralno-spekulativnim mudrolijama, odmah odlažem takvu knjigu, to ne bih čitao ni u nekom trećem ili devetom životu, ako bih ih imao, a nemam ih, nisam nikakva mačka, nego obični nesnađeni novobeogradski anonimus kojem je među sto predivnih stvari ovoga sveta zapalo da piše knjige, jesen ti posao, ko li me gurnu? Šalu na stranu, a ovo je sve bila najčistija moguća zbilja, mojim studentima na kursu kreativnog pisanja govorim da ih ne mogu naučiti pisanju, mogu ih samo podstaći da to čine, bolje je s tim prokletim pisanjem nego bez njega, ipak je nekako bolje, samo me nemoj pitati kako je to, života ti, bolje, ne bih umeo da objasnim, ako me ne pitate znam, ako me pitate nemam pojma. A imam i onu standardnu priču, sa najmanje dvesta repriza. „A, vi ste pisac”, kaže mi neko pri upoznavanju i, budući da nema pojma o tome čime se bavim, a i zašto bi kog vraga imao, nisam ni Kit Ričards (sjajni memoari!) ni Nives Celzijus (sjajni memoari!), obavezno doda, „znate, i moja mala piše”. Odviknite je dok je vreme, kažem mrtav hladan, odviknite je, pobogu, ne upropašćujte mlade živote, i po pravilu se susretnem sa nečijom preneraženom facom, čiji izraz govori, „ovaj ili lupeta ili je lud”. A ja najozbiljni mogući, kao Baster Kiton.
Proza je, mlade kolege, umetnost konkretnosti, to ponavljam kao pokvareni gramofon ili izgrebana ploča sa nekom dosadnom operskom arijom, jer je to, kako god da se gleda, najvažnije što im mogu reći, a što sam potvrdio u vlastitom iskustvu, mada ne znam koliko je spisateljsko iskustvo uopšte upotrebljivo za druge, svaka glista pojede svoj put, govorio je jedan naš stariji kolega (ne znam tačno koji, ako se setim, javići ti, ili ispraviti u konačnoj verziji ove prepiske). A o tome što govoriš, Zorane, da od poslova oko književnosti nemamo vremena ni za književnost ni za pisanje mogao bih napisati roman, mogao bih, zaista, samo kad bi mi se dalo, ali mi se, eto, nikako neće. Nema dana, kunem se svim svojim neostvarenim, trajno tinjajućim ljubavima, nema jednog jedinog dana, kažem ti, a da ne dobijem poziv za neku književnu akciju (danas je sve „akcija”, na srpskom se to kaže rasprodaja), okrugli sto, promociju, naučni skup, izložbu, predavanje, nema dana a da me neko ne pozove da napišem tekst, prikaz, in memoriam, recenziju, referat, da pročitam nečiji rukopis. Plus seminarski, diplomski, master i doktorski radovi. Evo, pristao sam, malo zato što su me ubeđivali, malo zato što sam sasvim nepraktičan, malo zato što imam neko blesavo osećanje odgovornosti, malo zato što mislim da nije korektno gunđati na raspored prilika u svetu, na sticaj okolnosti (uvek taj idiotski „sticaj okolnosti”), a pritom odbijati ono što sami možemo i moramo da uradimo… pristao sam, velim, da opet uđem u Ninov žiri, i već sada znam da će mi i kraj leta, i jesen, i prednovogodišnji dani, i Božić proteći u čitanju, u samomrcvarenju i, kamo li sreće, uživanju u desetinama knjiga od kojih ću, dovoljno sam star, što bi rekao Broj 1, odmah ili u kratkom roku zaboraviti maltene sve. Ukoliko ostane nešto u prekrcanoj memoriji mog muzejskog moždanog hard diska sa gomilom „bad sektor”-a, biće dobro. Da, da, da, umesto da živi i da piše, današnji pisac pretvorio se menadžera vlastite profesije. Kad god me neko pita šta radim, odgovaram bez trunke ironije da obavljam sekretarske poslove za Mihajla Pantića, zastupam njegova autorska prava, pregovaram sa urednicima, dopisujem se sa prevodiocima i organizatorima pirotehničih zbivanja ovoga ili onoga tipa. Za ribolov, za druženje sa prijateljima, za odlazak u pozorište ili na koncert, za sviranje bas gitare i, naročito, za gluvarenje, čisto, esencijalno dokoličarenje, bez kog nema pisanja, ostaje mi onoliko koliko uspem da otmem. Za samo pisanje, ipak, nimalo ne brinem. Prvo, napisao sam deset, ma, pedeset puta više nego što sam očekivao ili morao, dosta je i previše i toliko, a drugo, kad me uhvati da pišem, a to se dešava, ipak se dešava, samo treba biti strpljiv sa sobom, onda sve ostalo postaje nevažno. Ne očajavaj, ako stalno misliš na to što pišeš, naći ćeš već izlaz, ili će te on naći, sasvim svejedno, to ti je kao u onoj izreci sa ponorom: – Ako dugo gledaš u njega on će početi da gleda u tebe.

ZF: Dragi Mihajlo, prvo se moram ispričati za tako dugo nejavljanje, ali i ono je, na neki način, ilustracija onoga o čemu smo govorili u svojim posljednjim porukama. Kao što se tebi „desio” žiri Ninove nagrade, tako se i meni desio žiri V.B.Z.-ove nagrade. To je nagrada za rukopis, najbolji neobjavljeni roman iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Crne Gore. Ove godine imali smo rekordnu berbu: pristiglo je 137 rukopisa. I u finišu, koji je trajao posljednjih mjesec dana, čitao sam ko lud i zanemario sve ostalo. Ne želim se time ispričavati, našlo bi se naravno vremena za prepisku, ali u jeku toga posla, već sam ranije primijetio, gubim volju za bilo što. Ne pišem, ne čitam ništa drugo nego ono što moram, a i to što moram čitati, čini mi se, čitam presporo. Prošlog utorka konačno smo dodijelili nagradu i noćna mora je završila.
Ne znam imaš li ta iskustva sa žirijima i čitanjem, ali ja totalno gubim volju za pisanjem. Kad vidimo koliko se mrči papir, kakve tone papira se tu valjaju djeluje mi posve besmisleno da i ja nešto drljam. Od takvoga posla moram se tjednima oporavljati i odlučio sam da je ovo zadnja godina u žiriju.
Očito je da dijelimo iste probleme jer i mene muči taj prokleti osjećaj odgovornosti. Naime, ako se već bavimo literaturom, red je valjda da je i populariziramo, da radimo na literaturi i ove druge poslove koji nam nekako ulaze u opis radnog mjesta. Kažeš da nalaziš vremena za pisanje, da se boriš za to vrijeme. To možda i treba tako, postaje nam taj posao vredniji, a onda možda i veći užitak.
U nedjelju je završio „Interliber” i konačno smo mi, neki prijatelji, koji se bavimo literaturom, mogli sjesti i porazgovarati. Čak i o književnosti, ne bi vjerovao. Uglavnom, ljudi kažu da je ove godine na sajmu znatno bolja atmosfera, vladala je neka opuštenost, ili možda pomirenost s prilikama, iako je situacija, čini se, objektivno gora nego prošle godine. Prošle se godine osjećala depresija, ove je godine ima manje. I to čovjeka odmah malo digne, javi se neki tračak optimizma u ovom našem poslu koji, imam dojam, postaje sve teži. Prodaja knjiga spala je, kažu, na najnižu razinu. S čitanjem stvari stoje nešto bolje, statistike u knjižnicama su optimističnije, ali nikako se ne možemo na nacionalnoj razini pohvaliti nekim gutanjem knjiga. Zato ovdje već pola godine, ili možda duže, traje široka inicijativa za poticanje čitanja koje u Ministarstvu kulture vodi profesorica Maja Zrnčić. U planu je izrada nacionalne strategije za poticanje čitanja koja bi obuhvatila cjelokupnu populaciju, od vrtića do staračkih domova. Projekt kompliciran i na duge staze, s neizvjesnim rezultatom, ali s druge strane čini mi se da nema alternative.
Sada, kad je suludo donkihotovsko čitanje konačno završilo, veselim se vremenu koje će mi ostati za rad na knjizi. Paralelno sada radim na romanu o djevojci s Down sindromom o kojem sam ti već pisao i na zbirci priča o jednom otočkom „galebu“ sedamdesetih i osamdesetih godina. Htio bih napisati nešto o tom fenomenu koji je danas postao tako strašno nepopularan da ga više nitko i ne spominje, osim u krajnje karikaturalnom kontekstu. Knjiga u kojoj će biti prilike za nostalgiju, ali nadam se i za psihološko seciranje na živim likovima. Nije mi namjera stvarati karikature, nego objasniti fenomen i pokazati kako vrijeme i svojevrsni „duh epohe“ utječu na žive ljude pretvarajući ih u marionete. Krleža je, čini mi se, u nekoliko navrata pisao o tome kako živimo u civilizaciji kiča u kojoj se stidimo sebe prošlih, u kojoj, kad određena moda ili trend prođu, gledamo na sve one koji još uvijek tako misle, ponašaju se ili oblače s gađenjem i prezirom. Naravno, i na sebe iz prošlosti. Prirodu toga gađenja želio bih nekako pokazati u toj knjizi kroz desetak priča koje će obuhvatiti vremenski period od sredine sedamdesetih pa do kraja osamdesetih. Valjalo bi tu pokazati u kojoj su se mjeri u tih petnaestak godina promijenili ljudski odnosi,u kojoj se mjeri promijenilo i ono što očekujemo od dobrog ljetovanja i kako su heroji jedne male seksualne revolucije postali klaunovi.
U međuvremenu bio sam na promociji zbirke pjesama jedne djevojke koja ima Down sindrom i zbog koje sam i započeo pisati roman. Bila je to posve neobična i fascinantna promocija, a mi u publici u jednom smo se trenutku počeli suočavati s vlastitim predrasudama, strahovima, s onim što ne znamo o ljudskoj psihi, pameti ili osjetljivom emocionalnom aparatu. Stoga završavam ovo javljanje jednom njenom pjesmom:

KADA ME NE VOLIŠ

Kada me ne voliš,
ti mi ipak reci da sam tvoja ljubav.

U mojem srcu nema više
sunca jer ti si samo pogledao
kroz moje lice.

Znam da ćemo zajedno putovati
putovima koji će biti samo moji

zato kada me ne voliš,
ti mi ipak reci da sam tvoja ljubav

jer nikada nema ratova
zbog princeza kao što sam ja.

MP: Da, da, u istom smo džemu. Knjige, književnost, pisanje, čitanje, nazovi književnost, nazovi knjige, dijagonalno čitanje, nemanje vremena za pisanje, i tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. To je život, takav kakav je, u svakom slučaju, a s obzirom na opšte bedne, usrane okolnosti – sasvim dobar. Nije mala stvar biti gospodar sopstvenog vremena. Na kraju krajeva, to je naš izbor, i teško da bih mogao zamisliti, a nekmoli živeti svoje dane bez knjiga, i ovakvih i onakvih, mada često proklinjem sebe što se ne bavim onim čime bih zaista hteo da se bavim.
Ali, kad se malo izmaknem i osmotrim sebe, vidim da tako nešto naprosto nije moguće, idealne situacije ne postoje, one su plod naše želje, razmišljanja, lišenosti, maštanja i stalnog nastojanja da budemo ono što nismo i da budemo negde drugde, gde je, navodno, bolje. Bolje, moje dupe, što bi rekao Selindžer. Usred čitanja produkcije romana za Ninovu nagradu koja me jednostavno preplavila i kojoj ću dati tri meseca života (kažem, svesno, „kojoj ću dati”, a ne „koja će mi uzeti”, jer je to ipak moja odluka, samo moja, mogao sam bez toga, a, opet, i nisam mogao) shvatio sam – nemoj misliti da je ovo neki mazohizam, mada na prvi pogled tako izgleda – da se od prekomernog čitanja koje ne donosi nikakav užitak čovek može braniti jedino čitanjem onoga što donosi zadovoljstvo. Na času kreativnog čitanja (to je deo kursa kreativnog pisanja) neka mlada koleginica govori o Lovcu u raži, čitao sam taj roman pre četrdeset godina. Spominje ona scenu u kojoj Holden posmatra svoju malu sestru dok spava i ja sebi i njima priznam da se uopšte ne sećam te scene, ma šta nje, ne sećam se gotovo ničega. Na sastanku jednog žirija (da, još jednog žirija, još ću o tome, kasnije) u kabinetu kolege vidim na polici Lovca u žitu u prevodu Nikole Kršića (volim njegove prevode), pozajmim knjigu i pročitam je za jedno pre podne i jedno popodne. Dobra knjiga, istina, ipak za adolescente koj osećaju svoju nesnađenost u svetu (a mi je, kao, ne osećamo), bez onog utiska koji je ostavila na mene pre mnogo godina, kada sam uglavnom čitao gnjavežnu lektiru, pa je i tada ona bila neka vrsta kontrapunkta.
I tako dalje.
A ni to, mahom površno, informativno čitanje lažnog obilja knjiga koje bi htele da poberu svu slavu ovoga sveta, kad se sve sabere, nije uopšte tako loše ni beskorisno. Najpre vidiš šta za većinu ljudi književnost danas jeste, i koliko je, ne samo prema Bahtinu, roman „društvena glasovna raznolikost”. Šta li sve ljudima pada na pamet, o čemu sve pišu, svaki trenutak stvarnog ili izmišljenog života vredan je da završi u romanu! Zašto baš u romanu? To i znam i ne znam. Pisanje je terapija, detraumatizacija, samopromocija, ego-trip, demonstracija stvarne ili, mnogo češće, patološki umišljenje genijalnosti, brbljanje, lupetanje, u redu, i još milion drugih, tako ljudskih stvari, i jedino što mi u tom plivanju u moru knjiga čudi, zaista čudi, i samo čudi (odavno sam prestao da se zbog toga nerviram) jeste količina nesvesti sa kojom to ljudi čine, odnosno, hronični, epidemijski manjak svesti da je to forma koja obavezuje i da se ne može pisati i pretendovati na uspeh tek tako, mimo same književnosti, bez uvažavanja vrednosti koje u njoj postoje. Ali, šta da se radi, roman je danas sinonim uspeha, to zna svaki lekar, taksista, advokat, TV voditelj, novinar, profesor univerziteta, sportista, estradni „umetnik” – roman je danas književnost. Kada ćete vi, Pantiću, napisati roman, ostavite se tih kratkih priča. Neću nikad, odlučno: – Neću nikad…
Ma, koga briga, ljudi pišu, pišu li pišu, i ne daju ni pet para za misao a šta to zapravo sve treba da znači, samo traže potvrdu, nagradu, oduševljenje, zaradu (kakva iluzija!), uspeh. Mogu se zakleti da sam polovini od 150 romana koji su prošli i koji i dalje prolaze kroz moje ruke bio redak, ako ne i jedini čitalac. Otkuda mi hrabrosti da tako nešto tvrdim? Pa i nije neka hrabrost, dovoljno je da otvoriš, pročitaš dvadesetak redova, pet ili deset stranica nekog „romana” i da se belodano uveriš da ta knjiga nije imala ni urednika, ni lektora ni korektora, sve je to danas nepotrebno. Samizdat je opet na dnevnom redu, ali ne iz ideoloških već iz tehnoloških razloga. Neko slupa nekakav tekst, i kaže sebi: „Napisao sam roman”. Nema potrebe da to govori drugom, dovoljno je da pošalje bilo gde i za 300-400-500 evra za nedelju dana ima knjigu. I moliću lepo, šta vi sad imate protiv toga? Pa, niko i nema ništa protiv toga, a i zašto bi imao, prirodno je da ljudi pišu, to je opšteoglašena i izdašno iskazivana potreba, ali tu onda više nema književnosti, ili je i dalje ima onoliko koliko je uvek imalo, u niskom procentu svega napisanog. Umetnost je ipak retkost, a ne masovna pojava, ma šta govorila današnja praksa. Zato je i umetnost, jer je retka, i jer je nikada nema dovoljno, a nekmoli previše.
I tako, od previše čitanja relaksiram se čitanjem. I ja ću završiti jednim citatom, naravno, iz romana (a da iz čega drugog) koji polako, s guštom, privodim kraju. Glavni junak je, možeš misliti, i gle svete slučajnosti, književni kritičar koji je „oboleo od književnosti” i koji ima sina koji je upao u agrafiju. I da vidiš šta piše taj moj stvarni bliski rođak iz fiktivne daljine, koji nastoji da nekako ukloni prokletu opsednutost tekstom, jer za svaku životnu situaciju već ima paralelu u književnosti. Dakle, Enrike Vila-Matas (taj je baš dobar), Montanovo zlo:
Književnost je, rekoh sebi, kao nikad do sada napadnuta Montanovim zlom, a to je opasna bolest čija je geografska mapa veoma složena, budući da je sastavljenja od najrazličitijih i najraznovrsnijih provincija ili zlokobnih oblasti; jedna od njih, najvidljivija i možda najgušće naseljene a, u svakom slučaju, najprizmenija i najgluplja, ugrožava književnost od onog dana kada se pisanje romana pretvorilo u omiljeni sport gotovo beskrajnog broja osoba; teško da će se neki diletant odlučiti da zida kuće ili da, odjednom, tek tako, pravi bicikle a da pre toga nije stekao odgovarajuću stručnost; nasuprt tome, danas ceo svet, doslovno ceo svet, misli da zna da napiše roman, premda prethodno nikada niko od njih nije ovladao čak ni najosnovnijim sredstvima tog zanata, ali vrtoglavo povećavanje broja tih piskarala sada već nanosi ozbiljnu štetu čitaocima, koji su danas žrtve ogromne zbrke.
Pa, kako onda da sednem i da pišem roman. Reci mi, kako?

ZF: To tvoje pitanje podsjetilo me na jednu od Albaharijevih priča iz Opisa smrti, kad rođak klinca koji funkcionira kao pripovjedač, šeće s njim i dječakovim ocem uz rijeku i odjednom prehoda vodeni tok, a za njim to učini i otac klinca. Mali ostaje na drugoj obali i oklijeva, a taj rođak mu govori:
– Hodaj, no samo hodaj!
Tako nešto mu govori, više se ne sjećam, trideset godina je između te priče i mene, a ipak je ovdje imam potrebu parafrazirati. I mali prehoda vodu, a ovaj mu onda kaže:
– Vidiš da je bilo lako!
Ili opet tako nešto. Jebem ti senilnost, ali mislim da je to smisao. Pa kad ti pitaš:
„Pa, kako onda da sednem i da pišem roman. Reci mi, kako?”
Najbolji odgovori bi valjda bio:
„Sjedi i piši.“
To bi bio odgovor, naravno kad ne bi bilo one Mannove mudrosti koja kaže da je pisac onaj kome pisanje ide teže nego drugim ljudima. I upravo je to ono o čemu govoriš u svom pismu: ta nepodnošljiva lakoća pisanja i osjećaj da su pisanje i romani nešto što je svima dano; samo posegnu na neku imaginarnu policu i uzmu formu, zatim u košaricu stave i stil, pa biraju likove, crne, bijele i sive, onda i pripovjedače, pouzdane i nepouzdane itd. Ovo o čemu govoriš stvarno je fenomen i zaslužuje biti tema romana: zašto ljudima ne pada na pamet iz hobija raditi bicikle, ili bojlere, a nemjerljiv broj ljudskih jedinki ima potrebu i hrabrosti upustiti se u pisanje romana?
Odgovor na ovo pitanje krije se vjerojatno u sposobnosti zdravog razuma većine ljudi da za proizvodnju bicikla trebaju imati iskustva s obradom metala, da im treba oprema za zavarivanje, i još niz drugih čuda. S druge strane, u slučaju romana, ne postoji ni svijest o jeziku ni svijest o, uže shvaćeno, jeziku književnosti. Uzrok tome pak leži u nesposobnosti da vrlo velik broj ljudi shvati zašto je neki roman dobar, a zašto neki drugi nije; za takvu procjenu potrebno je ipak nešto malo više znati o tradiciji, postupcima, povijesti romana. Do sada nam je srednjoškolsko obrazovanje nudilo alate za tu procjenu, kao i sasvim određeno čitalačko iskustvo. Danas, kad je čitanje hobi koji izumire, a tržište knjiga je kaotično, bez kriterija i bez prave književne kritike, proizvodnja knjiga pretvorila se u štancanje stereotipa, a ono najvažnije za pojedine knjige su reklame kojima se prodaju. One su često i jedini tekstovi koji su o njima napisani. Slažem se zato s tobom da bi radionice pisanja trebale u prvom redu biti radionice čitanja.
U toj poplavi romana događa se jedna paradoksalna stvar: oni koji bi stvarno mogli napisati nešto dobro to ne čine, dok oni koji nemaju šanse napraviti išta dobro nemilosrdno mrče papir. I u svemu tome zdušno se zalažem da jedan roman, koji još ne postoji, konačno bude napisan. Naime, postoji jedna izvrsna priča Senka Karuze koja se zove „Iz prve ruke.“ U toj priči glavni lik, koji sa svojom sretnom obitelji, ženom i dvoje djece, dolazi na otok gdje je proveo dio djetinjstva i mladosti, priča priču o ženi koja ga je usvojila, Mileni. On je pilot, uspješan je čovjek, osim ove njegove, vole ga i mnoge druge žene, ali je u djetinjstvu bio seksualno zlostavljan. To je činila njegova pomajka Milena. Radi se o priči koja nam na drugi način i iz drugoga kuta priča veliku priču o pedofiliji koja je obilježila medije i javnost s kraja dvadesetog i početka novog stoljeća. Pedofilija kao neupitno zlo ovdje je stavljena pod znak pitanja, ona se u toj priči preispituje. Sama priča svom autoru zapravo je bilješka za roman koji on iz nekog razloga već godinama odbija ili ne može napisati. A to je, sudeći po kvaliteti njegovih priča, naravno i ove, velika šteta. I tako, ja kad god mogu na radionicama čitanja i pisanja spominjem to kao roman u nastajanju. Eto, do kuda ide ta zaluđenost književnošću: kraj tolikih romana, ja se zalažem za još jedan.
Na Interliberu prijatelj koji radi kao urednik u Frakturi opskrbio me knjigama pa sada paralelno čitam priče Mircea Cartareskua iz knjige Nostalgija i Amosa Oza iz knjige Prizori iz seoskog života. Zanimljivo je da su obje knjige romani labave strukture ili zbirke priča međusobno povezane likovima, temom i mjestom zbivanja. Cartarescu mi je ljekovito iracionalan, sviđa mi se jer se tu nalazi puno iza i ispod riječi, u pričama ima nešto suludo i fantastično koje se ipak jako tiče naših života. Ozova zbirka Među svojima bila mi je jako dobra, a u novim pričama Oz je ipak drugačiji. Njegova snaga je oduvijek bila u jednostavnosti i dobrom balansu između rečenog i prešućenog. U ovoj zbirci ima mi možda malo previše prešućenog pa priče djeluju sa zadrškom; omogućuju da se misli o njima još dugo nakon što ih se pročita, usađuju nam svijest onaj upitnik zbog kojega nam se na prvu loptu možda i ne sviđaju, ali će to potaknuti da im se kad-tad vratimo.
Na kraju ti moram reći nešto s početka: sintagmu „tvoje pitanje“ u brzini sam napisao pogrešno, pa je glasilo „tvoje pisanje“ i to me podsjetilo koliko su te dvije riječi slične, ali i da obje mogu funkcionirati u istom kontekstu. I doista, pišući bavimo se pitanjima. A tako je i kad razmišljamo o pisanju. Zar ne?

MP: O tome stalno raspravljam sa studentima. Govor o književnosti je neprestano, neposustalo otvaranje pitanja. Odgovori su relativni, podložni stalnoj proveri, kontekstualni, i, što je najvažnije, vrlo retko imaju opštevažeći značaj. Svako za sebe pronalazi svoju verziju odgovora. Nema tu mnogo aksioma. Jedan od njih je: ako hoćeš da budeš pisac, moraš čitati, ma šta mislio Čukča kad kaže: „Čukča je pisatelj, on ne čitatelj.” Čitanje prethodi pisanju, čitanje je krajnji ishod pisanja. E, vidiš, Zorane, mislim da je neuralgična tačka današnje književnosti prenaglašavanje značaja pisanja, a prilično olakotno ignorisanje čitanja, na svim nivoima. Među mojim prijateljima i poznanicima ima tek nekoliko posvećenih čitalaca, i možda je u pravu Larisa Saveljeva, koja prevodi knjige srpskih i hrvatskih pisaca na ruski, pa i moje, kad kaže da je u današnjim prilikama, u tom epidemijskom pretendovanju na status pisca (ta profesija je, navodno, očuvala neku neobičnost, nekakav ugled, sama književnost baš i nije), pomalo banalno biti pisac. Razumem je: književnosti su, što je samo prividan paradoks, u neku ruku mnogi bliži čitaoci i prevodioci, a biti pisac, pa to je, takoreći, svakodnevna pojava, nema tu ničeg neobičnog, hvale vrednog i nedokučivog, mada smo učeni da, eto, ima, pa i sami to donekle priželjkujemo. A nema, zaista: to je samo jedna, možda ne najbolja, ne ni najgora mogućnost da osmislotvorimo sopstveni život, da mu damo nekakvu posebnost i vrednost.
Juče mi je na konsultacije došla Aleksandra, moja nekadašnja studentkinja, sada bibliotekar u osnovnoj školi u Borči, velikom prigradskom naselju, to je najveća škola u Srbiji. Dovela je devojčicu koja darovito piše, osvaja sve nagrade, pobeđuje na konkursima, i sve tako redom, bistro i pismeno dete. Sela je ta simpatična Jovana i kad sam je zamolio da mi kaže nešto o sebi, prvo što je izgovorila, bilo je: „Ja sam Jovana, i hoću da postanem pisac.” To mi se dopalo, kupilo me u trenu, ta rešenost i ta jasna želja, ja i posle pedeset napisanih knjiga osećam teskobu kad negde moram da kažem: „Ja sam pisac”, pa najčešće to i zaobiđem, obično kažem: „Ja sam profesor”, to je, je l’ da, nekako prirodnije, nekako „normalnije”. „Baš lepo, Jovana”, velim ja njoj, „nemam nikakav savet za tebe, ne volim da dajem ni da primam savete, dopada mi se ta nedvosmislenost tvoje namere, samo piši, i čitaj, i nemoj žuriti sa objavljivanjem, znam za mali milion pisaca, a pola miliona i lično poznajem, koji bi želeli da zaborave svoje rane radove, iz mnogih razloga, evo ti Ivo Andrić za primer.” I tako mi lepo razgovaramo i, naravno, pitam ja nju, ima li osim Aleksandrine naklonosti i roditeljsku podršku, a ona mi onako detinje iskreno i pomalo kivno, spremno odgovori: „Ma, ne, prošle godine, na raspustu, roditelji mi prebacuju: – Zar moramo stalno da te vodimo u biblioteku, možeš li ti ponekad, kao sva druga deca, i tvoje drugarice, da kažeš kako bi htela da ideš na bazen. Budi, bre, dete, malo normalna.” Ima neki đavo u toj potrebi za pisanjem, a đavola ne možeš kontrolisati. Najviše što možeš je da učiniš da taj đavo ne kontroliše do kraja tebe, jer ako u potpunosti ovlada, eto oholosti, eto sujete, eto osećanja lažne važnosti, eto prevelikih očekivanja, eto zahteva da ti se dive, i sve tako redom.
Inače, rad u žirijima ovih zimskih meseci uzima gotovo sve moje vreme, knjige samo pristižu. Posebno mi se dopada široko rasprostranjeni stereotip poruke koji prati slanje ili lično uručivanje tih knjiga. Na sajmu knjiga u Beogradu, na koji idem samo jedno popodne, jer je meni sajam knjiga svaki dan (to sam rekao u nekom intervjuu, pa se primilo i proširilo), najmanje petoro poznatih ili meni nepoznatih pisaca mi je reklo: „Baš me zanima šta ti o tome misliš kad pročitaš, svakako ćeš pročitati, videćeš da je dobro, radio sam na tome godinama.” Sasvim prirodna želja, ljudi pišu da bi bili potvrđeni, prihvaćeni, voljeni. I nekako je to samorazumljivo... Ali i mimikrično. Ne zanima nikoga od njih šta je zaista mislim. Prvo, čemu upisivanje važnosti tome šta ja mislim, i zašto bi to uopšte bilo tako i toliko bitno, oni bi zapravo hteli samo da ih hvalim, u tome je mimikrija, a drugo, ne bih bio siguran da bi se u većini slučajeva pošiljaoci tih poruka obradovali kada bih im rekao šta zaista mislim, jer, odmah bi mi se na glavu, kao i toliko puta do sada, sručila kivnost, uvređenost, optužba da sam ovo ili ono, što je takođe u redu i takođe više nego zasluženo. Hoću reći, tako je to ljudski i sa jedne i sa druge strane: pisci imaju averziju prema kritici, čak i onda kada ih kritika hvali, ali, po njihovom, nikada dovoljno, nikada onoliko koliko „zaista” zaslužuju (taština je bure bez dna), a posebno kada kudi njihova kongenijalna dela, onda je nekompetentna, korumpirana, nedarovita (kritičari su, dabome, propali, isfrustrirani pisci), i tako dalje, a gledano iz mog ugla, niko me nije terao da se bavim tim časnim poslom čistača ulica, kako je svojevremeno govorio Jovan Hristić.
Pred spavanje čitam Bernharda Šlinka, gustiram, odugovlačim završavanje, siguran sam da znaš taj osećaj koji se javlja kada se dobra knjiga privodi kraju. Nekako ti je žao što će se završiti, za razliku od čitanja pod moranjem kad samo gledaš koliko je strana ostalo, bacio bi to odavno, ali te neki obzir primorava da ne odustaneš, kad si pročitao toliko, izguraj do poslednje rečenice, mada bi odavno zavrljačio taj blistavi uradak nadahnutog uma u ugao sobe, na gomilu egzekutiranih naslova. Šlink je dobar zato što je nepretenciozan, nekako mi je nemački precizan i ekonomičan, a ispod toga duboko egzistentan. Prvo sam čitao Čitača i nije mi se posebno dopao, možda zato što sam se mašio tog romana nakon što sam odgledao film (a film kvari iluziju koju sami proizvodimo dok čitamo), nije ovo za roman, govorio sam u sebi, ovo je taman za priču... Onda mi je jedan od onih retkih poznanika „čitača” (većina su pisci, ali o drugim piscima retko i nerado govore, osim negativno, iz sasvim razumljivih, opet tako ljudskih razloga) rekao da je na srpski prevedena i jedna Šlinkova knjiga priča. Dobro, pogledaću, kažem mu onako pomalo preko volje, nisam bio naročito znatiželjan, pod mlakim pređašnjim utiskom, i pri nekom odlasku u knjižaru, onako uzgred pitam: – Imate li onu Šlinkovu knjigu priča? – Koju od dve, imamo dve, Bekstva od ljubavi i Letnje laži – kaže knjižarka, nju odavno poznajem. – Ma, svejedno, kažem, dajte mi obe – mada nisam znao kog će mi đavola obe, hteo sam samo da pogledam. Kad ono: – Pisac. I sada ga čitam pred spavanje, jedino tada čitam knjige sa kojima sam na ti.