Milica Nikolić

DNEVNIK ČITANJA 2011,JOŠ JEDNOM,IPAK

Sarajevske Sveske br. 37-38

Tokom bolesti verovala sam da nikad više neću moći da beležim svoje čitalačke impresije, na koje me je navela odavno, za „zdravih“ godina, urednica Sarajevskih svezaka Vojka Smiljanić–Đikić, svojim izuzetnim animatorskim talentom – uvek novim pobuđivanjima, predlozima, pozivima. Objavila mi je više tekstova, ne samo čitalačke dnevnike. Ovog puta je shvatila, opet svojom izuzetnom intuicijom, da – mogu samo to. Slala mi je knjige, podstrekivala na različite načine. Ne znam kakav će biti ishod. Sigurno je samo jedno: život, čije trajanje, na žalost, ne zavisi od naše volje, biće mi podnošljiviji jer osmišljeniji. Dakle, evo me pred prvom lektirom.

Đorđije Vuković: Sinestezija u poeziji

Knjigu Sinestezija u poeziji dobila sam u bolničkom periodu, kada nisam bila u mogućnosti ni da je ozbiljno pročitam. Ali, prelistavajući je u polumraku, bila sam sigurna da ću se, ako se ikad izvučem iz situacije u kojoj sam bila, na neki način odazvati. Najmanje sam mogla pretpostaviti da ću ponovo započeti Dnevnike čitanja za Sarajevske sveske. Danas to činim. Jedina kočnica preda mnom u ovom trenutku je ono što sam pročitala u završnoj belešci autora: „Knjiga koju čitalac drži u rukama ide uz knjigu Poezija i čulni svet koja će uskoro biti objavljena kod istog izdavača.“ Jesam li zakasnila? Pa i ako jesam, ne mogu sebe sprečiti da kažem koju reč o vitezu Ars combinatoria, duboko verujući da je Vuković unikatni magister cum lauda u ovoj oblasti. Ali i magister elegantiarum.
Đ. Vuković je napisao maestralnu studiju o fenomenu sinestezije, jednoj od mnogih pesničkih strategija, od Homera još, ili, bolje, biblijskog naratora. Svojim putovanjem kroz istoriju, ponudio nam je važna saznanja do kojih nikada ne bismo sami došli.
S obzirom da pojam sinestezije nije dovoljno poznat, navešću Klaićevu odrednicu:

„Sinestezija (grčki sinaist hánomai – zajedno opažam), ‚suosjećanje‘, tj. sposobnost jednog nenadraženog osjetila da osjeti podražaj nekog drugog osjetila; pojava da zvuk izaziva kod slušatelja osjećaj boje, svjetla i sl., osjećaj zvuka izaziva dakle osjećaj vida (sa sinestezijom je u vezi tzv. ‚slušanje boja‘, ‚muzika boja‘ pa i ‚boja glasa‘ itd.); sinestezija je jedan od učinaka halucinogenih droga.“

Đ. Vuković je potražio primere za pesničku praksu zasnovanu na ovom fenomenu u celokupnoj svetskoj poeziji, nadasve akribično, neumorno tragajući i otkrivajući.
O tome je sam rekao:

„Razgovetna podela na planu čula, jezika i predmeta nije uvek data. Stvari se brkaju na svakom od ovih planova. To se dešava u istoj zoni i na granicama između zona. Ista leksika označava ono što se opaža pomoću ovih organa. Čulo vida i dodira dele pojedina svojstva. Ravno više pripada oku a glatko ruci. Oblo se dodiruje i vidi. Likovna umetnost okreće se dodiru, a muzika vidu... Poezija traži celinu iskustva koja se drugde gubi... Bez razdvajanja čula i bez njihovog spajanja, nema sinestezije. Zato je ona obična i neobična, krši ono što je neobično, i u isti mah pokazuje i nužnost prekršaja. Drugo je pitanje zašto je ona često ustaljena i zašto se umnožavaju grupe izraza koji ne deluje kao prekršaj. Sporedni sistem ipak otkriva ono što nije dato u glavnom sistemu. Da li neke leksičke kombinacije obrazuju sinesteziju, to nije izvesno, ali je njoj potrebna tačna upotreba rečnika čula koji ne zahteva cela poezija.“
S duge strane je pak osvetlio problem na sledeći način:

„Udeo sinestezije u poeziji zavisi od perioda, žanra i drugih činilaca koje ne možemo uvek pouzdano ustanoviti, ali svaki noviji period ima svoj repertoar formula i njihovih ostvarenja, starih i novih izraza, koji prate istorijske procese. Staro i novo se pouzdano razlikuju onda kada se poezija ispituje u dužem vremenu i kad se obrađuje veći broj tekstova, što bi koristilo svakom književnoistorijskom istraživanju koje se bavi pitanjem starog i novog ili nastoji da odredi brže i sporije promene stilskih elemenata. Slatki zvuk potiče iz davne prošlosti. Boja mirisa je nastala u drugoj polovini XIX veka. Staro je obično učestalije od novog. Iako su putevi nacionalnih književnosti osobeni, zapažamo i podudarnost između njih. Repertoar novijeg doba postepeno se uvećava, pri čemu se menja učestalost pojedinih formula. Ono što je u jednom periodu retko, u drugom je srazmerno učestalo, ili obrnuto. Istorija nije samo neprekidna promena već i zastoj ili usporeno kretanje u kojem se poredak menja ili održava.“

Pre no što se oprostim od Đ. Vukovića želim da kažem:

„Pročitajte knjigu celu (izd. knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2010, str. 200) (u dobroj galskoj tradiciji, valjalo bi još dodati cenu knjige. Ne znam je, ne verujem da je visoka).“

Miklavž Komelj: Uloga oznake „totalitarizam“ u konstituisanju polja „istočne umetnosti“

Želim da u ovaj, novembarski, Dnevnik čitanja unesem značajan tekst, bolje reći delove obimnog eseja – naučnog rada koji je, u Sarajevskim sveskama br. 32-33, objavio Miklavž Komelj, pod naslovom Uloga oznake „totalitarizam“ u konstituisanju polja „istočne umetnosti“. U njemu se eksplicira veoma razuđena, iako do kraja usmerena, tema koja mi je veoma bliska. Dajem sebi slobodu da, zarad čitalaca koji nisu imali priliku da iščitaju tih pedesetak stranica, predložim svojevrstan kolaž meni najzanimljivijih pasaža, raznorodnih, a maestralno osvetljenih farovima ovog svestranog, možda jedinog meni poznatog renesansnog intelektualca danas. [Da dodam u zagradi: Miklavž Komelj (1973) je objavio svoju prvu pesničku zbirku u osamnaestoj godini, a zatim još nekoliko zbirki i prevoda. Prevodio je poeziju i drame, ali – piše i naučne studije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Ljubljani sa interdisciplinarnom disertacijom Značenja prirode u toskanskom slikarstvu 14. veka, za šta je dobio Zlatni znak Znanstveno raziskovalnog centra Slovenske akademije znanosti i umetnosti za teoretski rad.]

Konačno dajem reč Miklavžu Komelju:
„Nedavno sam u ljubljanskom časopisu Likovne besede pokušao da pišem upravo o problematici koje ću se sad dotaći. Bilo je to u člančiću u kojem sam dao kritiku knjige Inke Arus Avangarda u konveksnom ogledalu. Moram reći da su me veoma iznenadili odjeci na taj kritički člančić. Nekoliko ljudi mi je reklo da sam se dotakao nekih stvari prvi put 'kod nas' na kritički način. Ciljevi koje sam hteo da ostvarim tim člančićem bili su veoma skromni, napisao sam ga jer su mi urednici časopisa dali knjigu o kojoj je trebalo pisati. Te svakako preterane reakcije rekle su mi mnogo više nego o mom skromnom tekstu nešto o jednoj nereflektovanoj situaciji u kojoj se u Sloveniji nalazi savremena umetnost. Imamo mnogo publiciteta, a premalo analize. U savremenu konceptualističku, odnosno neokonceptualističku umetnost već unapred je unesen kritički stav, te se čini da je svaka kritičnost prema njoj suvišna. U ime uključenosti refleksije u samo delo suvišnom se čini refleksija o samom delu. Preovlađujuća umetnička ideologija u neokonceptualizmu je, dakle, čisti idealizam. Pretpostavljati da je neka izjava jednaka njenoj intenciji. Odsustvo svake materijalističke analize umetnosti. O umetnosti se uglavnom piše tako da se izjave protagonista uzimaju zdravo za gotovo – umetničko delo smo shvatili ako smo shvatili šta je umetnik hteo da nam kaže. Da je ono što neko tvrdi da radi, zaista ono što radi. Pritom, često se operiše terminologijom materijalističke provenijencije, ali pozicije sa kojih se to čini nisu ništa manje idealističke.

II

Danas je 15. maj. Šta se dešavalo 15. maja (uzmemo li u obzir sećanje Antonine Piroškove – (dok. arhivi NKVD-a govore o 16.maju) pre šezdeset i devet godina? Nešto strašno. Na vratima Antonine Piroškove u Moskvi (pošto je te godine maj bio veoma hladan, nekoliko dana ranije je padao sneg) u pet ujutro se začulo kucanje: bila su to dva člana NKVD-a, dok su druga dvojica čekala u autu. NKVD-ovci su preturali po rukopisima Antonininog muža Isaka Emmanuiloviča Babelja i zaplenili više fascikli koje su zauvek nestale. Potom su zahtevali od Antonine Piroškove da se sa njima odveze u Peredelkino po Isaka Emmanuiloviča, koji je tamo pisao u svojoj dači. Odatle su se svi zajedno odvezli u Moskvu. Pred vratima Lubjanke, gde su ga odvezli, Babelj je ženi rekao da će se još videti... Međutim, nikad se više nisu videli. Jedan sovjetski dokument iz juna 1939. navodi „veliki broj primera koji se tiču desno-trockističke i špijunske organizacije“, i koji su se dešavali poslednjih meseci. Babelj je sledeće godine streljan, nakon što je osuđen kao organizator trockističke organizacije među piscima i kao zapadni špijun. Mislim da je istog dana kada i Babelj, bio uhapšen i režiser Vsevolod Mejerhold.
Ne treba posebno isticati da su to strašne stvari. (Ako smem da dodam i ličnu opasku: Babelj je jedan od mojih najomiljenijih pisaca). Ipak, mislim da te strašne stvari nikako nećemo objasniti ako za njih kažemo „totalitarizam“. Mislim da upotreba oznake „totalitarizam“ nimalo ne doprinosi razumevanju specifične monstruozne dinamike tadašnjeg sovjetskog društva, već nas, upravo suprotno, odvraća od razumevanja – upravo stoga što bi trebalo da objasni mnogo više: navodim strukturnu identičnost stvari koje su se dešavale u Sovjetskom savezu, u nacističkoj Nemačkoj i u Musolinijevoj Italiji, a po mogućstvu još i društvene okolnosti u kojima sam, na primer, i ja sâm proveo svoje detinjstvo i adolescenciju.

III

Kada je Tomaž Šalamun, koji je u jugoslovenskom socijalizmu u pojedinim trenucima zaista imao probleme (nekoliko dana je čak proveo u zatvoru zbog duhovite pesme o socijalizmu à la Luj XIV) sedamdesetih godina malo pokušao da zaigra na kartu istočnog disidenta i Česlavu Milošu govorio u stilu, šta mislite da ja ostanem u Americi kao Vi i počnem da pišem na engleskom itd., Miloš ga je pogledao i ljubazno mu rekao: „Prestari ste, mladi čoveče, da biste mogli da zamenite jezik. Osim toga, Tito nije Staljin; vratite se kući.“
Predstava da je u Jugoslaviji period od 1990. bio jednak staljinističkom teroru iz tridesetih godina je, kao što sam rekao, bizarna, ali nimalo nedužna. Zašto? Suštinski je nakon 1990. godine bilo nepotrebno dokazivanje da je restauracija kapitalizma, zajedno sa uvođenjem građanskog parlamentarizma itd., značila demokratizaciju i prelazak u normalnost. Da to na prostoru (bivše) Jugoslavije može biti samo perverzija.
Znamo šta su devedesete godine značile za Jugoslaviju. Katastrofu. Pričanje o totalitarizmu u vezi sa Jugoslavijom može imati samo jednu funkciju: pokušaj da se prikrije činjenica da su ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije bili posledica restauracije kapitalizma i uvođenje građanske parlamentarne „demokratije“, uz koju su buknule mračnjačke društvene sile, koje niko nije znao ili nije ni želeo da savlada. Katastrofa je nastala upravo onda kada su te sile srušile nešto što je navodno bilo „totalitarizam“. I sile koje su izazvale rat bile su sile koje su se oslobodile sa „demokratizacijom“. U ime demokratije, jugoslovenski intelektualci iz osamdesetih godina potpisivali su peticije za Šešelja, Paragu i Janšu (za poslednjeg sam još kao osnovnoškolac nešto potpisao.). Ako govorimo o „totalitarizmu“, dakle, to činimo zato da bismo zaboravili kako je proces „demokratizacije“ osamdesetih godina u Jugoslaviji bio i prava eskapada najreakcionarnijih sila, nacionalizma, šovinizma, vojnog huškaštva itd. Nikako nije bio samo to, ali bio je i to. Fantazma o raskidu sa „totalitarizmom“ 1990. godine može da služi legitimizaciji tog procesa. Naravno, moramo uzeti u obzir i to da su se u društvenom procesu osamdesetih godina javljali i emancipatorski potencijali ali ipak, po mom mišljenju, prema tim „javljanjima“ treba biti mnogo kritičniji nego što je to danas običaj. […]

IV

Nemački nacizam se ostvario „demokratskim“ putem. U funkciji očuvanja kapitalističke moći, u nekom smislu je predstavljao nastavak parlamentarne demokratije drugim sredstvima. Sa druge strane, i staljinizam i fašizam/nacizam su se dešavali u nekom odnosu prema socijalističkoj revoluciji. Problem staljinizma je između ostalog, i problem uspele revolucije koja se našla u strukturnom škripcu, a italijanski fašizam i nemački nacizam su posledica neuspešne socijalističke revolucije – toga da je trebalo da se socijalistička revolucija dogodi, ali nije, odnosno, dogodila se, ali je bila poražena. Toga da je bila omogućena situacija za socijalističku revoluciju, ali se očuvala stara kapitalistička moć; fašizam i nacizam u tom smislu nastupaju kao surogat socijalističke revolucije; predstavljaju ukidanje građanske demokratije u funkciji iste moći kojoj je ranije služila građanska demokratija. Kao što je tvrdio Slavoj Žižek o Hitleru: „predstavljao je veliki spektakl revolucije, zato da bi kapitalistički poredak mogao da preživi“. […]

V

Tridesetih godina pojam „totalitarizam“ se najpre upotrebljavao isključivo za fašizam i nacizam i kao takav je bio mnogo preciznije definisan. Tako su ga upotrebljavali i komunisti. Kao, na primer, Palmiro Toljati u svojim predavanjima o fašizmu, gde između ostalog ističe da je fašizam postao totalitarizam kada je u njemu prevagnula moć finansijskog kapitala. U Sloveniji je pojam „totalitarizam“ u tom smislu upotrebljavao i Edvard Kardelj, koji je tu reč stavljao pod navodnike.
Upravo u to vreme je dobio i to prošireno značenje koje je potom razvijala Hana Arent. Na osnovu podataka koji su mi bili dostupni, jedan od prvih primera upotrebe pojma totalitarizam, koji povezuje fašizam i staljinizam, krajem 30-ih godina javlja se kod Trockog. Trocki je 1939. godine napisao članak „Totalitarizam, birokratija i umetnost“. Zanimljivo je da se ta upotreba pojma „totalitarno“ pojavljuje upravo u vezi sa umetnošću. Takođe, veoma je zanimljivo i da je među Slovencima, koliko znam, prvi koji je novu Jugoslaviju proglasio za „totalitarnu“ bio književnik Edvard Kocbek – i to još u doba kada se nalazio u njenim najvišim upravnim organima.
Još je zanimljivije to da u to vreme možemo naći i afirmativnu upotrebu tog pojma – da se neko busa u grudi: „da, ja sam totalitarista“. Karakteristično je da su kod nas to bili prethodnici onih koji su danas najglasniji kada druge treba proglasiti totalitaristima. Mislim na određene frakcije u RKC. Tako, oktobra 1938. možemo naći zanimljiv člančić: „Naš totalitarizam“ u časopisu Mi mladi borci, glasilu klerofašističke grupe Mladci Kristusa Kralja. „Mladci“ (podmladak) proglašavaju „katolički totalitarizam“ u teoriji i praksi u polemici sa marksistima. Taj „totalitarizam“ je pre svega „borba za načela“. I tu smo, opet, kod kulture i umetnosti. I vrednosti. Podmladak se zalaže za „totalitarizam“ upravo onda su u pitanju kultura i umetnost, kada je za njih merodavno stanje da li kultura odvraća čoveka od boga ili ne.

*

Kada jednom počnemo da svodimo društvenu problematiku na vrednosti – a to upravo čine zagovornici operativnosti pojma „totalitarizma“ – već smo na veoma klizavom terenu. Hteo bih da predstavim broj nemačkog nacističkog časopisa Signal za 1944. godinu. Nikako nemojte misliti da ćete u njemu naći nešto što bi nalikovalo na totalnu mobilizaciju. Ničeg „totalitarnog“ nema u njemu. Samo vrednosti. Individualna inicijativa, sloboda trgovine sa reklamama za čarape i parfeme… Još i maca na slici. Ako biste listali i druge brojeve tog časopisa, videli biste da u tom kontekstu nema problema čak ni ako ste pacifist. Na nacističkom horizontu vrednosti (barem 1944. godine, kada je Nemcima već gorelo pod nogama) na deklarativnoj ravni može se pronaći prostor čak i za deklarisano nenasilje. U jednom od brojeva tog časopisa je, na primer, objavljen i članak o Gandiju, prepun divljenja.
U tom nacističkom porodičnom časopisu je zapravo jedina poruka: dalje od ideologija. U časopisu se nalazi i članak „Za šta se borimo“? Odgovori: u pitanju je Evropa, evropska kultura – i opet smo kod kulture – protiv apstraktnih ideologija, za evropsku zajednicu naroda i briga o čoveku: u sredini između novca i mašine stoji čovek, to ne samo nepoznato nego i nesrećno biće; „Ljudska vrednost je ono za šta se borimo“. I „čemu nam život vredan življenja“? Nikakva apstraktna ideologija, ma gde, samo to ne […] Pritom se odvijala žestoka kampanja protiv pušenja – Jevrejin je u nacističkoj ikonografiji obavezno predstavljan kao debeljko sa cigaretom.
Veoma zanimljivo iskustvo fašizma je ono koje je imao Pjer Paolo Pazolini, u mladosti aktivan član fašističke univerzitetske organizacije, koji je tokom rata čak putovao u Berlin na kongres mladih fašističkih kulturnjaka „nove Evrope“. Pazolini nije doživeo fašizam kao totalnu mobilizaciju i politizaciju, već kao totalnu depolitizaciju i kao zastrašujući nalet normalnosti. Kasnije se najviše grozio upravo toga što je u mladosti doživeo fašizam kao riba vodu – kao podrazumljivu normalnost. To iskustvo je toliko uticalo na to da je na kraju života poznu kapitalističku normalnost koja ga je okruživala video kao novi fašizam/nacizam, pri čemu je ponekad progovarao skoro apokaliptičkim tonom. Pazolini 1966. godine u tekstu Kraj avangarde postavlja veoma neprijatno pitanje:
„Ali, da li možemo da govorimo o preporodu nacizma? Da li je nacizam ikada umro? Zar nismo bili ludaci ako smo verovali da je bio samo jedna epizoda? Zar nije upravo nacizam definisao ‚normalnu‘ sitnu buržoaziju?“
Nacizmu je pošlo za rukom upravo to da su najstrašnije stvari bile percipirane kao zastrašujuće normalne. Roman Polanski, na primer, u svojim memoarima potresno opisuje svoje iskustvo iz detinjstva, kako je tokom rata nastajao geto u Varšavi. Najpre su Jevreji morali da se više puta legitimišu, potom su morali da nose žute zvezde, potom su morali da se presele u geto, ali sve se dešavalo tako postepeno da je sve izgledalo nekako zakonito, doduše grozno, ali neizbežno, nekako normalno. Onda su oko geta počeli da podižu zid, ali zid je bio izgrađen još ranije, pre nego što je ljudima postalo jasno šta to znači. Uprkos svemu, mislili su: „Ipak živimo u civilizovanom svetu, u Evropi, u dvadesetom veku…“ Sve se odvijalo nekako mirno, nekako zakonito. I, naravno, uvek bi se u blizini našli i „dobri ljudi“, ljudi od vrednosti, kao što je bio zagrebački biskup, kasnije kardinal Stepinac, koga je beatifikovala RKC – taj blaženi Stepinac je pisao Anti Paveliću, u smislu da Jevreje već treba deportovati u koncentracione logore, da se to obavi na human način, u humanim transportnim sredstvima, da se prilikom transporta sačuva osećaj ljudskog dostojanstva – dakle, da slučajno neko ne pomisli da to nije nešto normalno. Pre svega, naravno, da se kršteni Jevreji odvoje od nekrštenih.

*

U velikom sam iskušenju kad treba da se zaustavim citirajući Miklavža Komelja. Uvek imam utisak da sam propustila nešto izuzetno važno, ponekad i glavno, jer je njegov tekst do te mere nabijen fundamentalnim značenjima i plodnim idejama. Često pomislim: „Šta će reći Miklavž kada vidi da sam ovo izostavila“, mada je on poslednji čovek na svetu koji bi mi bilo šta prebacio. Ali pošto je on za mene u mnogo čemu prvi čovek na svetu, i pošto sam sigurna da takvo štivo niko drugi ne bi mogao napisati – uradila sam kako sam uradila. I znam da će njegova esejistika biti kruna mog Dnevnika čitanja ovoga puta.

Marsel Rajh-Ranicki: Moj život

Nisam srela ni nekolicinu ljudi koji znaju za Marsela Rajh-Ranickog – samo jednu obrazovanu mladu ženu, hispanistu, koja je takođe čudnim putevima došla do ove knjige što mi je otkrila jedan nepoznati svet. Koliko bi to tek bilo važno da sam se kojim slučajem bavila nemačkom književnošću. Ali nisam, na žalost – kažem to danas. Ostaje, međutim, jedno drugo bitno polje: približno sam istih godina kao i autor, pripadam generaciji zapljusnutoj od rane mladosti mračnim talasom nacionalsocijalizma, što me je u mnogome odredilo.
Prvo poglavlje knjige naslovljeno je Pa šta ste vi zapravo? – pitanjem Gintera Grasa upućenim Rajh-Ranickom 1958. – Jeste li Poljak, Nemac ili šta? „Odgovorio sam brzo“ – beleži u uvodu autor – „Ja sam pola Poljak, pola Nemac a ceo jedan Jevrejin“... Gras je bio iznenađen – 'Ni reči više, mogli biste samo da pokvarite što tako lepo rekoste‘. I meni se moj spontani iskaz činio sasvim zgodnim, ali upravo samo zgodnim. Jer je ta aritmetička formula bila koliko efektna toliko i neiskrena: ni jedna reč nije bila tačna. Nikada nisam bio pola Poljak, nikada pola Nemac, niti sam sanjao da bih to ikada mogao biti. Takođe nikada u životu nisam bio ni ceo jedan Jevrejin, nisam to ni danas...“
I tu počinje životna priča Rajh-Ranickog, zavodljiva upravo zbog svoje „nečistosti“, za koju se nikad ne bi pomislilo da će iznedriti ono što je odredilo ovog viteza nemačke kulture.
Rezimiraću, žaleći što moram da skraćujem, ali drugačije je nemoguće, jer me neodoljivo privlači ova varijanta izmešanosti, dobro poznata bar nama sa ovih prostora.
Rajh-Ranicki kaže da njegovim roditeljima identitet uopšte nije zadavao brigu. O njemu nikada nisu razmišljali. Otac, David Rajh, rođen je u Plocku, poljskom gradu na Visli. O precima sa očeve strane Rajh-Ranicki ne zna „skoro ništa“, jer nije pokazivao ni najmanje interesovanje. Znao je jedino da mu je deda bio uspešan trgovac, da je u Plocku posedovao kuću za izdavanje. Školovao je decu, jedna očeva sestra postala je zubna lekarka, druga je na Varšavskom konzervatoriju studirala pevanje. Otac je takođe bio muzikalan, svirao je violinu, roditelji su želeli da postane trgovac i poslali ga u Švajcarsku da studira na nekoj visokoj trgovačkoj školi. Ali ni od toga nije bilo ništa. Godine 1906. oženio se majkom Rajh-Ranickog, Helenom Auerbah, kćerkom siromašnog rabina. Svadbeno putovanje ih je odvelo u Nemačku, pre svega u Drezden i u banju Kudova, danas u Poljskoj: „Da je Ginter Gras ili neko drugi bilo kada upitao moga oca šta je on zapravo – otac bi bio zaprepašćen. On bi, naravno, rekao da je Jevrejin i ništa više. Isto tako bi, sasvim izvesno, odgovorila i moja majka. Odrasla je u Nemačkoj, u Pruskoj, tačnije u graničnom području između Šlezije i provincije Poznanj. U Poljsku je dospela samo udajom. Njeni preci sa očeve strane su svi bili rabini [...]
Majku, uprkos njenom poreklu, jevrejstvo je zanimalo veoma malo: „Tiha i blaga“, protestovala je protiv zaostalog roditeljskog doma. Poljska kultura je takođe uopšte nije interesovala. Zanimali su je samo Gete i Šiler, Hajne i Uland.
Otac je, međutim, bio i ostao privržen jevrejstvu. Rajh-Ranicki kaže da ne zna je li verovao u Boga. „O tome se nikada nije govorilo. Ali verovatno se postojanje Boga za njega podrazumevalo kao vazduh za disanje [...]
Za razliku od oca, koji je odlično znao nekoliko jezika – poljski i ruski, jidiš, a poput skoro svakog obrazovanog Jevrejina u Poljskoj, naravno i nemački – majka nije bila vična jezicima, do kraja života, do dana kada su je u Treblinki umorili gasom, govorila je besprekoran, „posebno lep“ nemački, a poljski joj je bio, mada je decenijama živela u toj zemlji, „pun grešaka i oskudan“. „Jidiš nije znala, a kada bi ipak pokušala da govori pri kupovini na glavnom varšavskom trgu – jevrejski prodavci su govorili uviđavno se smešeći: ‚Madam dolazi iz Nemačke‘.“
U gradu u kome su se roditelji Rajh-Ranickog nastanili, u Vloclaveku na Visli – majka se osećala kao u izgnanstvu. Vloclavek je do 1918. godine, dakle do ponovnog uspostavljanja poljske države, pripadao Rusiji i u njegovoj neposrednoj blizini prolazila je nemačko-ruska granica. „Dvadesetih godina je u Vlocloveku živelo 60.000 ljudi, od toga su četvrtina bili Jevreji koji su bili veoma privrženi nemačkoj kulturi. Odlazili su povremeno u Berlin ili Beč kada su bili bolesni. U kućnim bibliotekama nalazili su se, uz dela velikih poljskih pisaca, i nemački klasici, a većina obrazovanih Jevreja čitala je nemačku štampu, mi smo bili pretplaćeni na Berlinski dnevni list.“
„U Vloclaveku sam rođen 2. juna 1920. godine. Zašto su mi dali ime Marsel, o tome nisam nikada razmišljao. Tek se kasnije ispostavilo da to nije bilo nimalo slučajno. Mojoj sestri, starijoj trinaest godina, majka je –samo se ona brinula za to, nikad otac – dala ime Gerda. Majka nije ni slutila šta je time počinila. Jer Gerda je u Poljskoj važilo za tipično nemačko ime. A neprijateljstvo prema Nemačkoj je u toj zemlji postojalo od davnina... od pruskih vitezova, da ne govorimo o Prvom svetskom ratu i vremenu posle njega... I tako su se sestri zbog nemačkog imena često rugali u školi, pri čemu se teško moglo razlikovati šta je tu bilo u prvom planu – antinemačko ili antisemitsko raspoloženje.
Moj brat, koji je bio stariji od mene devet godina, prošao je nešto bolje. I njemu je majka, neupućena, dala naglašeno nemačko ime, Herbert, ali mu je nadenula i drugo Aleksander... [...]
Ime Marsel je tada u Poljskoj bilo skoro van upotrebe. Tek pre nekoliko godina doznao sam da se 2. juna, na dan moga rođenja, katolički kalendar seća sveca po imenu Marselin, nemačkog sveštenika i mučenika iz doba cara Dioklecijana. Moji roditelji sigurno ništa nisu znali o tome. Verovatno je to bio predlog neke katoličke služavke ili vaspitačice. Kako god bilo – onome ko je došao na tu ideju, nemam šta da prebacim, naprotiv, do danas sam mu zahvalan, jer, za razliku od sestre Gerde, nikad nisam ispaštao zbog imena. [...]
Nikada mi majka nije objasnila zašto nije htela ni da čuje za vaspitanje u duhu jevrejske religije. Kada je došlo vreme da me pošalju u školu, odlučila je da, za razliku od brata i sestre, pođem u evangelističku osnovnu školu na nemačkom jeziku. Da li je to bio protest protiv jevrejstva? Ne, ne mora da znači. Htela je samo da budem školovan na nemačkom.“

Berlin Rajh-Ranickijeve mladosti

Ekonomska katastrofa u Vloclaveku za vreme svetske ekonomske krize navela je roditelje da potraže spas kod bogatih rođaka u Berlinu, strogih, „otmenih“, hladnih i uljudnih, koji su malog Marsela nagonili na plač. Tad je prvi put čuo reč Nemačka. „Prve večeri u Berlinu, dok sam sa njima sedeo za ogromnim stolom, dobio sam i meko kuvano jaje. Tek što sam ga pojeo, ujna je uzela ljusku od jajeta, pogledala u nju i utvrdila ono sa čim je, očigledno, računala – da je tu ostalo još nešto. Poučila me je kratko i strogo: ‚Tako se u Nemačkoj ne jedu jaja‘. Tada sam valjda prvi put čuo reč Nemačka – i nije zvučalo baš ugodno.“
Mali Marsel je uglavnom patio, pre svega zbog upoznavanja pruskog mentaliteta, batinanja štapom od trske kojim su učitelji tukli presavijene grešne učenike. Za razliku od rođaka koje je, kao u svim ‚otmenim porodicama‘, podučavao privatni učitelj kod kuće, on je u svojoj školi video nešto što u Poljskoj nikada nije doživeo. I shvatio je da tu nešto nije u redu. „Svog prvog školskog dana u Nemačkoj morao sam da osetim nešto što nikada nisam mogao da nadvladam, što me je pratilo celog života. Pratilo? Ne, recimo radije: prati. Mislim na strah – od nemačkog trskavca, nemačkog koncentracionog logora, ubilačke gasne komore, ukratko: od nemačkog varvarstva. A nemačka kultura?... Na nju nisam morao dugo da čekam. Prilično brzo opčinila me je nemačka književnost, nemačka muzika. Strahu se, dakle, pridružila sreća – strahu od nemačkog duha – sreća za koju sam imao da zahvalim nemačkom duhu. I ovde je posve umesan prezent, dakle: imam da zahvalim, još uvek imam da zahvalim.“
I evo duhovne formule Marsela Rajh-Rainckog. U proleće 1930. pošao je u „Fihteovu gimnaziju“. Morao je da polaže prijemni ispit iz nemačkog i matematike, prvo pismeni, zatim usmeni. Pismeni je položio tako dobro da je bio oslobođen usmenog. Sve do mature ostao je najbolji u razredu u nemačkom jeziku. „Tu je postojao još jedan drugi faktor. Postojao je još jedan motiv, a on se jedva može preceniti: sve sam više uživao u čitanju priča, romana, a ubrzo i poznatih komada. I pre nego što sam došao sebi, sa mnom je bilo svršeno. Bio sam srećan – valjda prvi put u životu. Bilo me je obuzelo i savladalo ekstremno moćno osećanje. Bio sam zaljubljen. Što vučen njom, što roneć sam – bio sam zaljubljen u nju, literaturu.“
Ubrzo ćemo se naći u vrtlogu nacionalsocijalizma – iz perspektive đaka „Fihteove gimnazije“ u Berlinu – Šenbergu koji su „odmah opazili, odmah iskusili, iako na čudnovat način“. Ujutro 28. februara 1933. na velikom odmoru igrali su svoju uobičajenu igru s loptom, dok su drugi uzbuđeno stajali u grupama i razgovarali. Posle odmora jedan od profesora ih je uveo u aulu, gde je direktor škole informisao đake da je goreo Rajhstag i zaključio: „Zabranjujem učenicima da tvrde da su nacionalsocijalisti zapalili Rajhstag.“ Mnogi đaci su se pitali zašto je to rekao. Ubrzo je nestao iz škole.
U nastavi se duh novih moćnika nije primećivao brzo. Ali u rukometnoj utakmici sukobila su se dva dobra đaka. Jedan je bio vođa Hitlerove omladine, drugi Jevrejin. Prvi je zaurlao: „Prljavi Jevrejine!“ Za to je saznao razredni starešina i rekao: „Nemojmo da zaboravimo. I naš spasitelj je bio Jevrejin.“ Odmah je premešten.
Mnogi Jevreji napustili su Rajh 1933. godine. Oni koji su bili naročito ugroženi – pored socijaldemokrata i komunista, pre svega mnogi pisci i novinari koji su se u Vajmarskoj republici angažovali protiv nacionalsocijalista – delom su pobegli već prvih dana ili nedelja posle paljenja Rajhstaga. Drugi su znali da pripreme svoje iseljenje i da bar delimično ponesu svoj imetak.
Odmah su se među Jevrejima počela nazirati dva suprotna stanovišta. Prvo: posle ovog što se dogodilo nemamo više šta da tražimo o ovoj zemlji... Drugo: treba sačekati i izdržati... Mnogi su pokušavali da ubede sebe da je antisemitska hajka u osnovi uperena protiv Jevreja sa istoka, a ne protiv Jevreja koji vekovima žive u Nemačkoj, pogotovu oni koji su u Prvom svetskom ratu bili vojnici i primali ordene, verovali su da ništa ne može da im se dogodi.
Gledano sa današnjeg stanovišta, skoro je neverovatno da se uprkos sadističkom proganjanju, broj Jevreja koji su napuštali Nemačku nije povećavao. Pretežnu većinu odvraćala je od emigracije vera u Nemačku. Tek sa „kristalnom noći“ 1938. ta se vera pokolebala, ali nikad kod svih Jevreja koji su živeli u Nemačkoj.
„Moji roditelji nisu imali ni novca ni kontakata a takođe su im nedostajali inicijativa, energija i umešnost. Oni na iseljenje nisu ni pomišljali. Stariji brat je na Berlinskom univerzitetu studirao stomatologiju i doktorirao.“

Milioni su pogledali u stranu

„'Moj sin je Jevrejin i Poljak. Kako će biti tretiran u vašoj školi?‘ – pitala je moja majka direktora ‚Fihteove gimnazije‘ u Berlin-Vilmersdorfu. Bilo je to u zimu 1935. godine. Uostalom, malo je preterala, jer se nipošto nisam smatrao Poljakom, nego pre Berlincem. Dabome, još nisam bio poljski državljanin. Roditelji su, doduše, podneli zahtev za nemačko državljanstvo, i pošto je majka, do sklapanja braka bila Nemica iz Rajha, obećali su im da će stvar biti pozitivno rešena. To je bilo 1932. godine, ali od toga posle 1933. naravno, više ništa nije moglo da bude... Gospodin direktor uveravao ju je nadasve učtivo da su njena strahovanja potpuno neshvatljiva. To je, konačno, nemačka, pruska škola, a u takvoj školi pravda je vrhovni i podrazumevani princip. Da učenik zbog svog porekla bude zapostavljen ili čak šikaniran – ne, to je u ‚Fihteovoj gimnaziji‘ nezamislivo. Ta škola, rekao je, ima tradiciju.
Kada sam posle uskršnjeg raspusta, prvi put stupio u zgradu ‚Fihteove gimnazije‘, ovaj direktor što se tako dopao mojoj majci, nije se više viđao. Zuckalo se da je prinudno penzionisan. Njegov naslednik se na nacionalne praznike pojavljivao u elegantnoj smeđoj uniformi...“
Na jednom posleratnom sastanku sa školskim drugovima Rajh-Ranicki je rekao da je čudo što se, „uprkos čudovišnoj antisemitskoj propagandi, školski drugovi ničim nisu ogrešili o nas Jevreje. Trenutak su svi ćutali. Na kraju je jedan od prisutnih, ne snebivajući se, rekao: ‚Zaboga, pa kako da poverujemo u teoriju o manjoj vrednosti Jevreja? Najbolji po znanju nemačkog bio je Jevrejin, a jedan od najbržih trkača na sto metara takođe Jevrejin.‘
Bio sam zapanjen… A da ja nisam bio najbolji đak u nemačkom, a moj drug jedan od najboljih trkača, onda bi smeli da nas šikaniraju.
Jednog iz našeg razreda se naročito rado sećam. Bio je simpatičan i prema Jevrejima se držao besprekorno. Kad sam ga prvi put posle rata video – u međuvremenu je radio kao lekar – ispričao mi je kako je 1940. godine, u blizini železničke stanice Štetin u Berlinu usred veće grupe Jevreja koje je sprovodila policija spazio našeg starog školskog druga T. Ostavljao je bedan utisak. ‚Pa sam pomislio da će našem T. biti veoma neugodno što ga vidim u tom žalosnom stanju. Bilo mi je neprijatno, brzo sam pogledao u stranu.‘
Da, u tome je stvar: Milioni su pogledali u stranu.“



Prevodilac knjige Moj život Marsela Rajh-Ranickog Života Filipović zapisao je oktobra 2002. godine:

„Da, i Marsel Rajh-Ranicki je svoju autobiografsku knjigu slobodno mogao nazvati Dichtung und Wahrheit – Poezija i zbilja. Dichtung, znamo, u nemačkom znači ne samo poezija, lirika, nego i književnost uopšte, literatura, a nemačka literatura pridobija Rajh-Ranickog već u njegovim mladim godinama, on je njome opsednut, pa i pored nedaća kao što su rat i geto, pored mnogobrojnih drugih zamašnih teškoća, uspeva da ostvari svoju mladalačku želju: da postane kritičar nemačke literature, i to najmerodavniji i najuticajniji u našem vremenu. Nemačka literatura, a uz nju i nemačko pozorište i nemačka muzika, nemačka umetnost uopšte, predstavlja jednu stranu protivrečnosti koju rano upoznaje i koja ga prati – drugu stranu, Wahrheit, zbilju, ili, doslovnije, istinu, dobrim delom čini i ono što on smelo, a ipak pristalo naziva nemačkim varvarstvom: nemački štap trskavac kojim u školi kažnjavaju male đake, nemački koncentracioni logor, nemačka gasna komora, i strah od toga. Mada sâm Rajh-Ranicki odmah poriče svoj iskaz sa početka knjige da je pola Poljak, pola Nemac i ceo jedan Jevrejin, to trojstvo, po mišljenju sagovornika Gintera Grasa, tako zgodno sročeno, u njemu na neki način ipak postoji, a čoveku sa tim trojstvom u sebi znalo je, s obzirom kakav je bio i šta je doneo vek čijih je osam decenija Marsel Rajh-Ranicki premerio svojim dosadašnjim životom, biti i nezgodno. Ne samo u ratu i getu, nego i posle rata, u Poljskoj, i u izabranoj domovini Saveznoj Republici Nemačkoj (prava domovina mu je nemačka literatura), i pored svega što mu je ona pružila i omogućila. Živeći u Nemačkoj i u njenoj književnosti, sarađujući i kontaktirajući sa piscima, sa drugim intelektualcima i sa medijima, i Marsel Rajh-Ranicki doživljava ono što gotovo neizbežno kad-tad iskusi svako ko se susreće s Nemcima – da braon boja i danas ponekad prosija i tamo gde bi se najmanje očekivalo.
Najuzbudljivije delove knjige predstavljaju oni o odrastanju i školovanju u nacističkoj Nemačkoj, u Berlinu i u Varšavskom getu. U prilici smo da posmatramo kako se pod jednim neljudskim režimom ponašaju različiti ljudi, autorovi školski drugovi, profesori, razni umetnici, i da iz prve ruke steknemo jedno saznanje više o tome kako se u Nemačkoj tih godina moglo dogoditi ono što se još i danas čini neshvatljivim. A opisujući svoja i uopšte jevrejska strahotna preživljavanja u Vrašavskom getu, Marsel Rajh-Ranicki ispisuje jedno od najupečatljivijih svedočanstava koja su o prilikama u getu do sada napisana. Međutim, tri dela knjige o posleratnom životu u Poljskoj i u (Saveznoj Republici) Nemačkoj nisu manje uzbudljiva, pogotovu za one koji bar donekle poznaju i prate savremenu nemačku literaturu. I poglavlje o Poljskoj je dobrim delom u znaku nemačke književnosti zahvaljujući autorovim susretima sa nemačkim piscima koji posećuju tu zemlju. A poslednja dva dela knjige čak i dobrim poznavaocima nemačke literature konkretizuju znanja o skoro svim važnijim piscima druge polovine dvadesetog veka, o nemačkim prilikama, o fenomenima poput 'Grupe 47', o medijima koji su u tom životu igrali najznačajniju i najpodsticajniju ulogu, saznajemo i pikanterije, na primer da je Hajnrih Bel dolazio u Jugoslaviju kako bi jednoj Čehinji pomogao da iz Čehoslovačke pobegne u Saveznu Republiku Nemačku, ali i sasvim suštinske stvari o mnogobrojnim autorima, pogotovu o piscima koji su sticajem okolnosti ostali nepoznati, recimo o Valteru Jensu ili o Volfgangu Kepenu. Volfganga Kepena, koga Rajh-Ranicki toliko ceni da mu posvećuje celo jedno poglavlje, jedna naša istorija nemačke književnosti objavljena 1987. godine uopšte ne pominje. Pretpostavljamo da će knjiga Rajh-Ranickog pobuditi interesovanje za takve pisce, za čitanje i prevođenje njihovih dela.
Za mnoge nemačke književne kritičare autobiografija Marsela Rajh-Ranickog je roman – Lebensroman, roman života, ali i Liebesroman, ljubavni roman. Kada je reč o ljubavi, teško je razlučivati autorovu ljubav prema njegovoj životnoj saputnici (na koliko samo mesta u ovoj knjizi srećemo reči 'mi, Tosja i ja') i njegovu ljubav prema nemačkoj literaturi. Već na samom početku te dve ljubavi se sudbonosno prepliću.[...] Ako je knjiga „Moj život“ roman, onda je ona nesumnjivo i vrlo dobar roman. Kao da je Marsel Rajh-Ranicki na sopstveno pisanje primenio sve ono što je zahtevao od nemačkih pisaca na čije se knjige odazvao.
Šta su još književni kritičari rekli o autobiografiji, odnosno romanu svoga autoritativnog kolege? Iris Radiš u nedeljniku Die Zeit govori o skandalu 'neuzvraćene ljubavi jednog mladog jevrejskog intelektualca prema nemačkoj kulturi' koji 'čini stvarni centar i srce ove knjige' i dodaje: 'Najpotresniji pasaži knjige pričaju o vremenu u Varšavskom getu. Trezveni, nesentimentalni, pribrani i skoro pomireni ton kojim se ovde kazuje i jedva komentariše nešto čudovišno je i vrhunsko literarno umeće.' U dnevniku Frankfurter Allgemeine Zeitung Frank Širmaher kaže: 'Sećanja Rajh-Ranickog na sopstveni život istovremeno predstavljaju istoriju nemačke literature u ovom veku i poglavlje istorija sveta.' 'Biografija Rajh-Ranickog je nemačko-jevrejski obrazovni roman strašne, ali na kraju trijumfalne vrste' i 'Rajh-Ranicki napisao je jednu od najlepših ljubavnih priča ovog veka.' Matijas Štrajber i Rajner Traus pišu u nedeljniku Spiegel: 'Nema sumnje, i u trijumfalnim godinama, neprestana čežnja Rajh-Ranickog za nekom domovinom ostala je neutažena. Šta ga je utešilo, šta mu je zamenilo domovinu? Klečanje Vilija Branta 1970. godine pred spomenikom Varšavskom getu, ljubav njegove žene Teofile i njegova sopstvena ljubav – prema literaturi.' U Fokusu 1999. godine Štefan Zatler tvrdi: 'Delovi teksta koji se bave jevrejstvom, nemačko-jevrejskim odnosima u 20. veku, spadaju u ono najiznijansiranije što o tome može da se kaže. Svako ko o tom pitanju nema pojma ili ima predrasude naučiće iz ove lektire neprocenjive stvari.0 A završavajući svoj prikaz knjige Rajh-Ranickog u Tajmsovom književnom dodatku Piter Grejz kaže da čitalac u odnosu na autora na kraju ostaje ispunjen 'dubokim poštovanjem prema hrabrosti koja mu je pružala oslonac, žaljenjem zbog rana koje odbijaju da zacele i, ovog puta, začudnošću zbog varvarstva kojem je jednom dala maha kulturna nacija u čiju je literaturu on zaljubljen.'



Kako su ovu knjigu dočekali i primili pisci, pogotovu oni koje Rajh-Ranicki pominje i o kojima opširnije govori? Iz knjige smo doznali da su svojevremeno dvoje-troje autora čak priželjkivali kritičarevu smrt, ili bar zbog nje ne bi žalili. U njih ne spada Martin Valzer, jedan iz vodećeg trija savremenih nemačkih pisaca. Rajh-Ranicki ga smatra jednim od „najinteligentnijih i najčudesnijih intelektualaca“, a naziva ga, svakako sa simpatijama, i „najpametnijom torokušom Nemačke“. Ali u poslednjem poglavlju, povodom Valzerovog govora održanog u Frankfurtu 1998. godine prilikom primanja Nagrade za mir udruženja nemačkih izdavača i knjižara, govora u kojem se ovaj izjasnio za skretanje pogleda sa nacional-socijalističkih zločina, Rajh-Ranicki piše: „Ne želim da prikrijem da me je Valzerov govor duboko pogodio i povredio – između ostalog i zbog toga što je to napisao pisac čije delo, komentarišući ga, pratim od 1957. godine.“ U međuvremenu je Martin Valzer napisao roman Smrt kritičara. Odbijajući da taj roman, pre nego što se pojavi kao knjiga, objavljuje u nastavcima u svom listu, suizdavač dnevnika Frankfurter Allgemeine, urednik i književni kritičar Frank Širmaher u otvorenom pismu Valzeru poslednjeg dana maja 2002. godine između ostalog kaže „Vaš roman je egzekucija. Obračun sa (...) Marselom Rajh-Ranickim (...) Ja (...) Vašu knjigu smatram dokumentom mržnje (...) Ovde se ne radi o umorstvu kritičara kao kritičara (...) Radi se o ubistvu jednog Jevrejina.“ Ubistvo je u romanu, doduše, samo fiktivno. Žrtva se zove Andre Erl-Kenig (prezime podseća na Geteovu baladu čiji se naslov kod nas prevodi kao Bauk), ali niko od učesnika u širokoj polemici koja se tim povodom razvila nije sumnjao da se misli na Marsela Rajh-Ranickog. Nije to tajio ni Valzer, ali je poricao svaki antisemitizam karakterišući svoj roman kao satiru. Sam Rajh-Ranicki je Valzeru prebacio upravo antisemitizam, nije načelno bio protiv objavljivanja romana, ali se protivio da ga objavi ugledni izdavač Zurkamp. Zurkamp, Valzerov tradicionalni izdavač, kratko je većao i odlučio da stane iza svoga autora, da knjigu štampa, a da sud o njoj prepusti čitalačkoj javnosti. Roman je potom u junu izašao iz štampe. Međutim, kada je Valzer tokom leta ponudio i dopunu romana, Zurkamp je odbio da je objavi.
Knjiga „Moj život“ pruža nam uvid u rad, u funkcionisanje književnog kritičara koji je odavno postao i institucija, i instanca (...) Moraju se pomenuti i najnovije knjige Rajh-Ranickog – o Tomasu Manu, o Bertoldu Brehtu, kao i dela objavljena posle ove autobiografije, Na zahtev dana, Govori o nemačkim pitanjima i Sedam preteča. Pisci dvadesetog veka.
Otkad se više ne emituje Književni kvartet, Marsela Rajh-Ranickog nešto ređe viđamo u vizuelnim medijima. Kada se pojavi, još uvek je onaj stari, to jest, s obzirom na svoje osamdeset dve godine i na to šta je preživeo, još uvek je mlad – deluje krepko kao i pre. Sve govori da će nestašni stari mladić nastaviti da talasa.“

Ljudmila Ulicka: Ljudi našeg cara

Najveći čitalački ushit ovih zimskih meseci donela mi je knjiga koja ne nudi tople predele i podignuta osećanja, naprotiv, sve suprotno od toga. Knjiga koja je trebalo da mi već odavno bude poznata, ali, eto, nije bila. Knjiga spisateljice o kojoj je, isto tako, trebalo odavno da mnogo toga znam, ali nisam. Mea culpa, mogu samo postiđeno da kažem. I da pritom zahvalim Nedi Nikolić–Bobić što ju je otkrila srpskim čitaocima velikim prevodilačkim trudom i velikim angažmanom. I izdavaču – beogradskoj Paideji.
Reč je o ruskoj spisateljici već odavno slavnoj u svetu, gde je štampaju u ogromnim tiražima i nagrađuju „najprestižnijim“ nagradama (nisam od onih koji drže do nagrada: istorija nas poučava da su skoro po pravilu mimoilaženi oni koji bi najpre trebalo da ih dobiju. Sigurna sam da Ulicka ne pripada toj priči. Stoga i započinjem ovaj tekst zbilja impresivnim priznanjima širom sveta).
Dakle:

u Francuskoj je 1998. dobila čuvenu nagradu Médicis; zatim 2004. Ordre des Arts et des Lettres; 2011. jednu od najvećih – Simon de Bovoar.
U Italiji – izuzetno cenjenu Grinzane Cavour.
U Rusiji (između ostalih) za Roman godine, ruski Buker, Большая книга, Nacionalna književna nagrada.
Sa korica knjige objavljene na našem jeziku provokativno deluje njeno lepo lice. Potrudiću se da ga upoznaju i čitaoci Sarajevskih svezaka kao neku vrstu ilustracije, ukoliko se ne umeša, kao jednom pre nekoliko godina, „tehnika“ preloma. Ali budući da mi je poznata strasna naklonost urednice Sarajevskih svezaka i pesnikinje Vojke Smiljanić–Đikić prema fotografiji, verujem da će se to ostvariti.
Deo biografije:

Ljudmila Ulicka rođena je u Baškiriji 1943., u porodici „репрессированных“. Deda joj je, izgleda, nestao u čistkama. Po završetku rata, porodica se preselila u Moskvu, gde je Ulicka studirala i potom radila u jednom od odeljenja Akademije nauka. Otpuštena je zbog učešća u delatnostima Samizdata. Nije se više zapošljavala. Pisala je filmske scenarije, knjige za decu, prevodila (sa mongolskog). Počela je da objavljuje u svojoj četrdesetoj godini. Udala se za skulptora. Danas mnogo putuje, živi u Rusiji ali i drugde, u Francuskoj svakako. Nemam mogućnosti da to proverim. Radije ću pokušati da razmišljam o tajni njene velike spisateljske snage.
Je li stvar u poetici? U neobičnim, često krajnje bizarnim temama? U načinu ekspliciranja građe? U artikulaciji neretko bliskoj ruskoj tradiciji, klasici, na koju su, izgleda, osetljivi ne samo čitaoci u Rusiji nego i širom sveta? Ili možda zato što je ta artikulacija istovremeno i ruska i neruska? Zatim u sposobnosti Ulicke da se prebaci, sa velikom lakoćom iz jedne situacije u drugu, dijametralno suprotnu, ponekad anđeoskim, ponekad vražjim krilima? U kadrosti da ono što bi kod drugih pisaca izgledalo banalno – pretvori u ekskluzivnu situacionu strategiju? Da u narativni postupak tako uklopi predmet svoje priče da sve ostane trajno unikatno, nepodatno podražavanju, danas svakako a možda i zauvek.
Kako ta umetnica apsolutne prisutnosti, uvek tu i ovde, uspeva to da intenzivira do te mere da prelazi u neku vrstu apstraktnog totalnog prisustva? Ili bi se to moglo nazvati oneobičavanjem stvarnog. Verovatno ova sintagma najbolje dešifruje njenu stvarnosnu strategiju.
Dodala bih:
Uz ritam aritmije.
Povezanost nepovezivog. Apsolutnu ambivalenciju. Podsticanje i istovremeno zauzdavanje verbalne inercije. Prividno hod u mestu iako uvek u kretanju ka drugom i drugačijem. Bez prepreka, nevidljivo poništenim. Dišući u carstvu detalja. Rado bih Ulicku nazvala kraljicom detalja i vladaricom mogućnosti njihovog ukrštanja, što ponekad zaliči na kakofoniju – ali željeni, namerni nesklad.
Ukoliko se ova pitanja mogu smatrati samo mojim ličnim, čitalačkim, ne-kritičarskim obrazloženjem oduševljenja o kome sam na početku govorila, završavam ovaj prigodni tekst smatrajući se dužnikom pred nepoznatim današnjim čitaocima, no ipak pre svega pred samom spisateljicom, iako ona ni za ovaj ni za eventualni budući zapis neće znati – dakle, da ću joj se, ukoliko ostanem prisutna, opsežnije, fundiranije, i, ko zna, možda i bolje (?!) vratiti.