Milica Nikolić

DNEVNIČKE BELEŠKE

Sarajevske Sveske br. 19/20

Odazivam se u dnevničkim zapisima povodom knjiga koje stižu do mene uglavnom slučajno, pod palicom ne znam čijom, ali svakako u dosluhu sa još uvek prisutnom željom da se bavim književnim tekstom. Na zbirku Gnezdo paranoje Vujice Rešin Tucića skrenuo mi je pažnju Vasa Pavković, izvrsnom (otkrivalačkom, preciznom) kritikom u kulturnom dodatku Danasa. Doživela sam to kao rezignirani a ipak podsticajan pokušaj da se vrednuje R. Tucićeva poezija i smesti u savremeni književni kontekst. Ponadala sam se da će ovaj ubedljivi kritičarski sud pobuditi neki od tolikih žirija na revnosno čitanje. Ali nije. Bilo bi čudo da se to dogodilo. Stvar je suviše ozbiljna, jer Rešin Tucić nije od onih kojima nagrade vire iz džepa i jure ih priznanja. Možda će ga to jednom i zadesiti ali on se sigurno neće promeniti. Sećam se dobro početka i završnice Pavkovićevog prikaza, koji je otvorio tvrdnjom da dvadeset tri godine čeka novu R. Tucićevu zbirku, a završio je doslovno ovako: „Gnezdo paranoje je sjajna pesnička knjiga i samo oni koji namerno žele da budu slepi to neće (moći i hteti) da vide. Ali tu pomoći nema.“
Zbilja je nema. Ne mislim da će moje šarolike impresije biti od koristi R. Tuciću, ali verujem da mu neće suviše smetati eskapade kojih ne mogu (i neću) da se odreknem, čak ni ono što me najviše ugrožava – naglašen lični ton. Zbog toga osećam nelagodu pred delovima celine koju u ovom trenutku ispisujem i spremnošću da otkrijem prirodu osećanja izvesnog zajedništva sa autorom Gnezda paranoje.
Koju godinu ranije to nikad ne bih učinila, jer se dotiče onoga što sam uvek prikrivala a što se zove „privatnost“, ne znam kako to drugačije da imenujem a da ne trivijalizujem stvar, (V. R. T. bi znao).

Pomoć mi je stigla s najneočekivanije strane: prof. Veselin Kostić, koji je upravo objavio Antologiju američkog eseja, poslao mi je knjigu sa dobrim željama, ne mogući da pretpostavi koliko će mi pomoći. Budući da se sa engleskom prethodnicom (prethodnicom u odstupanju od evropskog, montenjevskog, eseja) nisam nikad bliže upoznala, Kostićeva Antologija bila je za mene pravo otkrovenje. Ne zbog filozofskih Emersonovih i Toroovih eseja iz XIX, već upravo zbog ovih novijih, iz XX i XXI veka. Potvrda za to bili su duhoviti i šarmantni ogledi savremenih pisaca – tipa Hilsovog eseja Kako jesti sladoled iz korneta, recimo, ili Apdajkovih lascivnih bravura u Lansirnoj raketi.
Kao nijednom dosad, u reagovanju na Gnezdo paranoje sloboda mi je nasušno potrebna, a, s druge strane, niko, uverena sam, ne bi tu slobodu mogao da prihvati svesrdnije od Vujice Rešin Tucića.
Držim se ovog ugla gledanja pošto se osećam obaveznom da opravdam svoje krivudave maršrute i povremena odstupanja od nominovane teme, a ponajviše „lični ton“ koji se ponekad i meni samoj učini preteranim. Odbrana je uvek ista: u dnevniku se sve može. Kažem to, iako sam svesna rizika – bez kojeg se uglavnom ne može.
Mnogi su mi zamerali što u Ruskoj arheološkoj priči, jedinom autobiografskom tekstu koji sam potpisala, nisam bila otvorenija u govoru o onom delu života u kome su presudno učestvovali drugi. Odlučno sam tvrdila da je to stvar jednog komplikovanog ličnog stava.
Međutim, nedavno objavljen u Književnom magazinu Rešin Tucićev esej Demonski Davičo, pa i pesma Ložač Oskar Davičo iz zbirke Gnezdo paranoje pobuđuju me danas da otvorim tu temu. Prvi put. Ali ni to ne mogu bez udaljavanja. Jer ponegde moram da pribegnem vremenskim rokadama i različito pozicioniranim sećanjima. Recimo – u ovom trenutku želim da evociram prvu kardinalnu opomenu koja mi je upućena pre četiri decenije i koju sad itekako povezujem sa trenutnim izjašnjavanjem.

Bilo je to u početku rada u Delu, što se poklopilo sa prvim mojim nazoviesejističkim oglašavanjima. U to vreme se vratio u Jugoslaviju, posle dugogodišnjeg boravka u Parizu, tadašnji apsolutni arbitar elegantne književne retorike, visokih znanja i odnegovanog ukusa, a osim toga zbilja redak primerak „svetskog ponašanja“, u ovom slučaju galskih rituala – Sreten Marić. Uživao je nesvakidašnje poštovanje frankofilskog, značajnog dela modernista koji su se okupili oko Dela – pre svega Vaska Pope i Zorana Mišića. Na njihov podsticaj da učestvuje u tadašnjim književnim sporovima, Marić je donosio tekstove pisane rukom, uglavnom komparativističke, i relativno često posećivao redakcijsku sobicu iznad Bezistana, tada našeg drugog odeljenja u koje smo hitali da siđemo. Marić bi uvek osvajao prisutne, podstican njihovom izuzetnom pažnjom.
Jednom, kad u sobici slučajno nije bilo publike, inače uvek sklon maksimalnoj blagonaklonosti – obratio mi se drugačijim tonom, koji nije dovodio u pitanje dobre namere i iskrenost, kako bi izrekao ocenu teksta koji sam tih dana objavila (možda o Matiću, nisam sigurna): „Zašto toliko krijete svoju žensku prirodu, osetljivost koja vas presudno čini. Budite ono što jeste i biće lakše i vama i drugima. Ovakvi – naporni ste za čitanje.“ Ostala sam zatečena i zbunjena. Njegova harizma bila je suviše velika, moja mladost sklona „čvrstim stavovima“ suviše neelastična da bi mogla da shvati širi smisao upozorenja, ali ne i dovoljno hrabra da se upusti u raspravu. Oćutala sam.
Međutim, kasnije su mi se Marićeve reči povremeno vraćale, izgledalo je kao da vreme skida sloj po sloj mogućih značenja, da bih, evo, danas došla do toga da ga se setim povodom knjiga Vujice Rešin Tucića i Antologije Veselina Kostića.
Šta hoću da dovedem u vezu sa ovom anegdotom? Vujica Rešin Tucić i Sreten Marić! I ja koja iz nekog prikrajka virim?! Inkompatibilno bilo kako da se razmesti!
Kako sam došla do ovog trougla, koji je u stvari četvorougao, sa jednim skrivenim licem? Slika podleže različitim viđenjima, ali jedno je nepobitno: u jednom kutu, na i meni neshvatljiv način, našla sam se pored V. R. T.-a. I evo me sada pred najtežim nalogom: da povežem nepovezivo, da od prizora u koje V. R. T. duboko sumnja oblikujem jezički niz koji i jeste i nije samo senka ili zid, da ne govorim o postojanju o kome se R. Tucić sve vreme izjašnjava kao o stvari sasvim neizvesnoj, upravo onoliko koliko ja nisam u stanju da ga relativizujem. Evo prvog dokaza: rvem se sa postojanjem V. R. T.-a, ma koliko on želeo da uzmakne. I ne samo to: nastojim da se probijem kroz simetralu njegovog ugla i da se nevidljivo smestim, ne bih li u nekom deliću tog imaginarnog prostora pronašla ono što me vezuje za autora teksta Demonski Davičo iz 2005., gde je (Davičovo) uzmicanje postojanju video i zabeležio kako samo jednom može biti zapisano. I učitao u esej gotovo sve što sam u Gnezdu paranoje osetila kao samu suštinu R. Tucićevog pojmovnog kruga. Jer je u njemu (krugu) presudno ono što pesnik priznaje ili odriče ili bar ograničava: i jezik, i pesma, i zver istorije, i ništavilo i esencija pojavnoga sveta, i to da su „ideje hladne a meso drhti“, i da je vidljivi svet slika onoga „koji ide a ne stiže“ ili onoga što se „gura kroz jezik“ (stvorenja koje je „možda sasvim nestalo“).

Muči me onaj „jezički niz koji blista“ ali i „tamne stranice izvesne noći“. Ne pripada li R. Tucićev junak Davičo onoj polarnoj svetlosti u krajevima gde prave polarne noći nema i gde se kriju razni i različiti oblici polarnosti, svi u funkciji „demonskog učinka“: uvek posedovanja dva suprotna pola u sebi, jednake snage i volje, što je verovatno najvibrantniji deo R. Tucićevog i mog neoprečnog zajedništva s njim vezanog za Daviča. Ali i polarizacije, izazivanja pojava sa suprotnim dejstvom, sa neizvesnim krajem, zato što pripadaju područjima koja u svojim graničnim krugovima ne samo da nikad ne gube svetlost već i omogućuju da se vidi polarna zvezda, koja je oduvek služila za prvu orijentaciju, budući ona tačka u kojoj Zemljina osa probija prividnu nebesku sferu. (Dnevnik mi sve dopušta, pa i sledeću za mene privlačnu dopunu-odstupanje: pošto polovi opisuju kružne putanje, svakih 25.800 godina najsjajnija zvezda kraj koje severni pol prođe dovoljno blizu preuzima ulogu Polare za koju desetinu vekova, ono što danas drži i držaće ko zna još koliko sjajna zvezda Malog Medveda.)
Pitam se je li sve ovo suvišno odstupanje ili možda ide u susret R. Tucićevom pitanju: „Zašto nešto izvan sveta ne može da se pojavi i živi na način nejasan ljudima?“ ili pak „Zašto u svakoj ljudskoj pesmi promiče senka bića o kome se ništa ne zna?“. Zar zbilja nešto znamo o stvorenju bliskom ljudima koje se šunja ispod zvezda, stvorenju promenljive boje – bele, sive i smeđe – u vreme kad se Sunce ne pojavljuje na horizontu ali njegov vetar rađa čudesne svetlosne mlazeve raznih boja. Zar ne može neko ko ne oseća da pripada ljudima da kaže: „Čovek postoji samo zato što umire“ i „Ljudi su bića koja nemaju dokaz da su postojala“.
No o tome kasnije. Ovo što sam sad navela, našlo mi se pri ruci zato što je tekst o Davičovom demonizmu deo R. Tucićeve ingeniozne mape o postojanju-nepostojanju koja izaziva u meni ovakve laičke i ko zna otkud napabirčene poredbe. U tu se mapu uklapa još jedno Davičovo i R. Tucićevo „polarno“ određenje – njihova pripadnost frontu koji rastavlja hladni vazduh od toplog, tropskog, što V. R. T. i D. nikad nisu zapostavili i zaboravili. Ostavivši nas ostale u najudaljenijem uglu da ih izneveravamo ne mogući da poverujemo da je življenje nejasno ljudima stoga što su smrtni, već, naprotiv, možda zato što smrtni nisu. Da približim do kraja. Evo V. R. T.-a kako od stare osnove, objavljene uoči ili neposredno nakon Davičove smrti 1989., sačinjava danas novi, bitno drugačiji nalaz, oduzevši mnogo od nekadašnje objave i dodavši nova otkrića ili dokaze što ih je porodilo današnje vreme na koje je Davičo „pokušao da nas upozori, ali ga niko nije čuo“ (pogotovu ne oni koji sve njegove sudove koji bi trebalo da ga diskvalifikuju napamet znaju). A što je trideset godina kasnije progovorilo najživotnijim glasom.

Evo još jedne neophodne mi rokade. Vraćam se duboko unazad, osobi koja me u mnogo čemu određuje i danas, to jest u dubokoj starosti. Do te mere da čak ne mogu da zapostavim njen presudni uticaj u ovoj zamršenoj povezanosti sa V. R. T.-em, koju nije lako definisati, pogotovu stoga što se artikulisala u javni govor. Svesna sam avanture u koju se upuštam. Mogla bih to da nazovem i pričom o dve moguće vernosti. Zajedničko im može biti samo ono što bi malo ko bio kadar da razume, možda jedino oni koji su znali (ili čuli moje priznanje) da literaturu volim više od života. Sigurna sam da tako nešto mora naići na otpor Rešin Tucića, i ne jedino otpor već i neprihvatanje same mogućnosti da se o nečem sličnom govori. Ali nedavni tekst o Demonskom Daviču, najbolje što je ikada rečeno o složenoj, paradoksalnoj prirodi ovog danas napuštenog pesnika (rekla bih i više od toga kad ne bih bila sigurna da to V. R. T. može podneti) – upleo me je u svoju mrežu toliko da kazujem ono što nije na meni da kažem. Meni koja sam pisala isključivo o onome što je Davičo artikulisao u svojoj književnoj praksi (iako je i ona bila uvek, na različite načine, složeno protivrečna) a bežala od onoga što se smeštalo, ili što se moglo uklopiti u življenje i sve što se pod tu kapu moglo udenuti. Ne zato što nisam htela, pogotovu ne iz doktrinarnih razloga, već zato što nisam umela. Verovatno iz prevelike vezanosti onog dela moje osobe koja je literaturu volela više od života, budući istovremeno poklopljena jednom kolosalnom realizacijom životnih data koja me je premašivala i oduzimala mi svaku mogućnost racionalizacije. Ali da li je R. Tucićev drugi, kasniji, dopunjeni i visoko fundirani tekst objavljen u Književnom magazinu 2006. ikakva racionalizacija? Utoliko jeste i utoliko nije, kao i svi ingeniozni dvostruki pogledi V. R. T.-a koji su uvek slika predmeta i njegove senke, uvek različitih, čak i protivrečnih značenja.
Može li ijedna izjava, pa i ovakva, dnevnička, sa prividno prikrivenom težnjom da odredi jedan veoma složen odnos, jedva podložan raščlanjivanju, išta pomoći kakvoj-takvoj koherentnosti učitanih značenja? Za razliku od teksta R. Tucića, koji je saopštio najjednostavnijim sredstvima sve što je imao da kaže o ličnosti drugog pesnika, prvobitnoj, jedino važećoj, i njenoj senci, za koju da li možemo reći da je nevažeća? Prozirno artikulišući pritom složene suštine i ne bežeći od inače stavljenih pod sumnju prizora, ostvarujući svoju posrednost ubedljivije od bilo kakve upravnosti. Ja to ne umem i ne mogu – zato se i pitam zašto uopšte dovodim u vezu moć V. R. T.-a i svoju nemoć. Možda će opet oživeti onaj samoodbrambeni crv što ga prvi put otkrivam u ovom kasnom izjašnjavanju i ponuditi mi opravdanje i priznanje vlastite mimikrije. Ali pomoći nema – poredbeni plan je izvestan: govorim o uverljivoj R. Tucićevoj moći otkrivanja dvostrukosti svakog postojanja, koje je za njega istovremeno nepostojanje. To mi verovatno pomaže da izmaknem sebi čvrsto tle – činjenicu da sam na različite načine uz Daviča provela dvadeset godina – i da samo time potrem ono što bi svako sklon logičkom mišljenju porekao. Podsetiću ipak i na drugu realnost – da mi je sve što nije Davičova literatura neizmerno teško da definišem iako čvrsto opstaje u svojoj nepomerljivoj prisutnosti u meni i od čega sam bežala koliko sam mogla ne pobegavši nikad. No sad sam ipak u stanju da sve to jednostavnije razmrsim – iako mi je, dok ispisujem ove redove – učinak potpuno zamagljen.

Demonski Davičo iz 1989. i 2006.
Tekstualna paralela i uporedna značenja

Uporedila sam eseje istog naslova i ustanovila da je drugi, iz 2006., stariji skoro dve decenije, značajno prekomponovan i inoviran, da je silno dobio na intenzitetu, za šta se pobrinula naša novija istorija, da obe varijante kazuju istu ideju, samo drugim strukturnim materijalom a da naziv rubrike u Književnom magazinu, Dodir, bolje no što bi mnoge druge oznake to mogle, nudi vrednosni sud.
U prvom Demonskom Daviču, čije se sigurno dvije trećine poklapaju sa potonjim, V. R. T. je imao drugi stožer: verovatno najznačajniji esejistički govor ranoga Daviča Poezija i otpori iz 1952. U njemu je R. Tucić ovako okarakterisao Davičovu mapu sveta: „Ovaj pesnik nije prihvatao niti jednu zadatu prošlost a ljudsko postojanje video je kao neprekidnu objavu prvobitnog, tek nastajućeg, tek rođenog iz ničega.“
O tome je Davičo zapisao: „Pesnik je uvek taj prvi čovek. Ili nije. On uvek ima da otkrije jedan novi svet i, kad svi svetovi budu otkriveni, on mora da otkrije neotkriveni – makar ga izmislio – da bi doživeo ekstazu samoće, da bi osetio prednost čoveka, da bi živeo, da bi mogao da peva.“
Mada se Davičova završnica ne poklapa sa Tucićevim osnovnim protivrečnim izjednačenjem postojanja-nepostojanja i još nekim poimanjima „nejasne vrste“ koja se zove čovek, on je znao da je ono što je Davičo rekao podudarno sa zajedničkom im osnovom – beskompromisnošću – jer
„...pesnik uvek obnavlja Adamovu borbu saznanja... i uvek će biti vezan za stene i iskljuvan od orlušina prošlosti... Njega kamenuju. To je figura samo. Mislio sam reći da ga proglašavaju za ludaka, pelagićevca, ekscentrika, neurastenika, marksistu, propalicu, varalicu, homoseksualca, nemoralnu protuvu, neuračunljivog paranoika, pijanicu, ženskara, razvratnika, dekadenta, formalistu, kosmopolitu, kosmokadenta, naivnog realistu, nadrealistu, neorealistu, futuristu, egzistencijalistu, mazohistu, agenta, sadistu, liberala, reakcionara, špijuna američkog, špijuna ruskog, plaćenika, neplaćenog samojeda, samoubicu, papistu, antipapistu, humanistu, pesimistu, i već prema tome gde i kad, zavisi od mesta i vremena, od vremena u mestu.“

Davičov „jelovnik anđela“ nameće mi se kao prepis nedavnog „konačnog obračuna“ u kome su mu dodeljena gotovo sva ova počasna zvanja od predstavnika visokih institucija i tzv. uglednika. Iako znam da za njih ni D. ni V. R. T. nikada nisu davali ni pet para i da se Davičo neće prevrtati u grobu a V. R. T., navikao na silne pošasti, može samo napisati koju pesmu, kao što je otrpeo sve dosad i sačinio Gnezdo paranoje govoreći o svemu i svima.

Davičo nam je pomogao da razumemo stvar:
„Ponekad se sve svršava psovkama, ponekad se strelja, veša, pali na lomači, pujdaju orlovi na pesničku crnu džigericu, već prema temperamentu epohe, stepenu civilizovanosti, trpeljivosti i nacionalnim običajima koji vladaju pri vođenju dijaloga, demokratičnosti stečenoj u borbi mišljenja, neophodnoj uvek i svuda. Kako kad i kako gde. Ali da je pisanje pesama opasan posao, u to ne treba sumnjati i u to se ne sumnja. Mislim, pesama koje ne laskaju ustaljenom ukusu i navikama, svesti koju imamo o sebi, samoushićenju sobom, dozvoljenim slobodama i postignutim granicama.“

Obojica su, na različite načine, oprobali ovu upotrebu pesnika. Na različitim mestima, što nije nimalo nevažno. I u različita vremena, što je takođe bitno. Hoću reći: u različitim istorijskim okolnostima, ali i uz jednu zajedničku datu: u isto životno doba. Mladost je obojici prošla u proganjanjima [Daviču pet godina robije u miru i četiri godine u logoru i ratu. V. R. T.-u, u miru, uz pretnje i surove egzistencijalne uskraćenosti sa vanumno primenjenim sloganom „klasne borbe“ (poput onog koji je Daviča, tek izišlog sa robije, isključio iz Partije zbog pesama objavljenih u Krležinom časopisu), kod R. Tucića sa još besmislenije sprovedenim „državnim razlogom“. Ovo poslednje dotaklo se i Daviča, posle rata, nakratko srećom (da li srećom?), uz svesrdnu pomoć kolega, i to povodom jedne od najboljih njegovih knjiga. Posle toga nastalo je primirje, ali skupo plaćeno. Manje literaturom (ostavili su na miru njegovo nadrealističko utočište), više javnim delovanjem, kojeg se manijakalno držao a koje ga je rušilo jer je bilo zasnovano na prkosu, uvek lošem savezniku, pošto podrazumeva odsustvo takozvane „životne mudrosti“, toliko drage uglednicima, kojima je mazohistički pomogao da ga ne čitaju a sve o njemu znaju.]
V. R. T. nije ulazio u bilo kakvu vrstu saradnje ili obračuna. Možda zato što su ga temeljno onemogućavali, ne trudeći se suviše da nađu zaobilazne, perfidnije puteve. Njegov otpor nije teško dešifrovati, eksplicitan je, jasan i neumoljiv. Ali je zato njegova radikalnost dovedena do apsolutne hermetičnosti u poeziji. Pričinjavajući tumačima veliko zadovoljstvo, poput onog koje imaju svi što pokušavaju da dešifruju Daviča. Ili oni koji će eventualno nastojati da razumeju identifikaciju kojoj pribegavam, veoma teško dokazivu, zbog odsustva spoljnih odlika i temeljno prikrivenih unutrašnjih.
Vreme je da napustim ovaj segment R. Tucićevih zanimanja. I da se najzad okrenem glavnom pokretaču ovih zabeležaka – zbirci Gnezdo paranoje.

Maj – jun 2007.

Mesec dana nakon zapisane poslednje rečenice o konačnom otvaranju poglavlja o strukturi i porukama zbirke Gnezdo paranoje, još jednom odlažem realizaciju ove namere/pobude jer mi je u međuvremenu dospelo u ruke naše izdanje ogleda Brodskog On Grief and Reason, iz 1995., za koje možemo zahvaliti Nedi Nikolić Bobić. Tu mi se u novom kontekstu ukazala beseda Josifa Brodskog koju je održao prilikom uručenja priznanja pesnika-laureata u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu 1991., a koja mi je ostala u sećanju kao jedno od izuzetnih promišljanja stvari poezije, da tako imenujem ono što se najčešće naziva sudbinom pesništva i pesnika, patetično ili ne. Pokazalo se da pogled Brodskog može biti relevantan za moju temu i njene protagoniste.
Brodski stvar sagledava sa drugih polaznih pozicija, mahom na razmeđi poezija – pesnik – društvo, i, još uopštenije, sa istorijskog, antropološkog, genetskog, kognitivnog pa i evolucionog stanovišta. Samim tim i bitno drugačije nego naši akteri, ali ponekad i u širem ali značajnom kontekstualnom dosluhu sa njima. Viđenja Brodskog, u drugom vremenu i u drugačijim okolnostima (iako sa identičnim surovim životnim iskustvima u njegovoj, kako kaže, „prethodnoj inkarnaciji u Rusiji“, čije posebnosti i značaj stalno nastoji da umanji), dakle viđenja Brodskog relativizuju njihove poglede pa čak i samo životno iskustvo, pogotovu u mojoj interpretaciji. No meni se, bar zasad, čini da će upravo zbog toga biti u podsticajnom sa-odnosu sa onim o čemu je dosad bilo ili će tek biti reči. Navodiću Brodskog bez komentara ili tumačenja, samo odabiranjem onih iskaza koji se odvajaju ili pak ulaze, na oponentan ili afirmativan način, u kontekst izjava naših pesnika ili mojih zaključaka o njima.
Nalik zamorčićima od kojih se očekuje da reaguju na kategorična prosuđivanja Brodskog. Navodiću odabrane odlomke redosledom kako se nižu u besedi Neskroman predlog (obnarodovan u dve verzije) i verujem da će sámo sučeljavanje biti podsticajno za obuhvatnost teme kojoj se u ovom trenutku posvećujem. Iako je težište Brodskog, na drugoj strani, koja se upravo zbog njegove kategoričnosti, meni prihvatljive u tertulijanskom smislu, može dovesti u sumnju kao utopistička pa stoga ne odviše prihvatljiva. Ostajem jedino nesigurna da li ću, zavedena, preterati u opsegu, ali bi i to verovatno moglo biti prihvaćeno, poput drveća u brazilskoj prašumi ili Biblije u motelu, da upotrebim asocijativni vokabular Brodskog. I da mu najzad dam reč:
„...U jedno sam siguran – poezija je, njeno pisanje ili čitanje – atomizirajuća umetnost i daleko je manje društvena nego što su to muzika ili slikarstvo. Isto tako, poezija ima izvesnu žudnju za prazninom, počev, recimo, od praznine beskonačnosti.
...Pesnik se uvek može rečima izvući iz teške situacije – to, uostalom, i jeste njegov zanat. Ali ja nisam ovde da govorim o teškoćama pesnika, koji, u krajnjoj liniji, nikada nije žrtva.
...Ako se može govoriti o društvenoj funkciji nekoga ko je sam sebe zaposlio, onda je društvena funkcija pesnika da piše, što on ne čini po nalogu društva, nego od svoje volje. Jedina obaveza koju ima je obaveza prema jeziku, što znači da dobro piše. Time što piše, naročito što dobro piše, na jeziku svoga društva, pesnik čini krupan korak prema njemu. Na društvu je da mu pođe u susret, odnosno da otvori njegovu knjigu i da je čita... Ako neko društvo ne čita i ne sluša poeziju, ono sebe osuđuje na niže nivoe izražavanja – na nivo političara, ili trgovca, ili prevaranta – ukratko, na vlastiti nivo. Ono se odriče, drugim rečima, sopstvenog razvojnog potencijala, jer ono što nas razlikuje od ostatka životinjskog kraljevstva jeste upravo dar govora. Optužba koja se često iznosi protiv poezije – da je teška, nerazumljiva, hermetična, i tako dalje – ne svedoči o stanju u poeziji, nego, da budem iskren, o prečki na evolucionoj lestvici sa koje društvo ne može da se pomeri.
Jer pesnički diskurs je kontinuiran, a kloni se klišea i ponavljanja. Odsustvo tih elemenata je ono po čemu se umetnost razlikuje od života, čiji je glavno stilsko sredstvo, ako se može tako reći, upravo kliše i ponavljanje, jer on uvek počinje od samog početka. Nije čudno što se današnje društvo, kada naiđe na taj kontinuirani pesnički diskurs, nađe u čudu, kao da je otvorilo knjigu u sredini. Već sam jednom rekao da poezija nije oblik zabave, a u izvesnom smislu čak ni oblik umetnosti, nego antropološki, genetski cilj, naš jezički, razvojni svetionik.
...Ako ništa drugo, čitanje poezije je proces izvanredne jezičke osmoze. Ono je i vrlo ekonomičan oblik mentalnog ubrzanja. Na veoma malo prostora dobra pesma pokriva ogroman duhovni opseg, a često, pri kraju, dovodi čitaoca do otkrovenja ili epifanije. Kao saznajno sredstvo, poezija nadmašuje sve postojeće oblike analize a) zato što stvarnost svodi na njena suštinska jezička svojstva, čiji međusobni odnos bilo da je u pitanju sudar ili sjedinjavanje dovodi do tog otkrovenja ili te epifanije, i b) što koristi ritmička svojstva jezika koja sama po sebi otkrivaju značenja. Drugim rečima, ono što nam pesma, ili, tačnije, sam jezik govori jeste „budi kao ja“. Ona vam govori da vašoj duši predstoji dugo putovanje. Jer u trenutku čitanja vi postajete ono što čitate, vi postajete stanje jezika koje je pesma, a njeno otkrovenje i njena epifanija postaju vaši. Oni su još uvek vaši kad sklopite knjigu, jer se ne možete vratiti u stanje kada ih niste imali. U tome je smisao evolucije.
...Svrha evolucije, verovali ili ne, jeste lepota koja nadživljava sve to i stvara istinu samim tim što predstavlja spoj mentalnog i čulnog. Pošto je uvek u oku posmatrača, ona se može u potpunosti otelotvoriti samo u rečima: to je ono što najavljuje pesmu, koja je neizlečivo semantička kao što je i neizlečivo eufonična.
...Ne znam tačno šta je gore, spaljivanje ili nečitanje knjiga. Mislim, ipak, da se objavljivanje iz čisto formalnih razloga nalazi negde između ta dva zla.
...Ono što, međutim, treba imati na umu jeste da u društvu postoji tendencija da se samo jedan pesnik proglasi predstavnikom nekog perioda, a često i jednog veka. To se čini kako bi se izbegla obaveza da se čitaju ostali – možda čak ni taj odabrani, ukoliko vam se njegov ili njen temperament ne čine bliskim. Činjenica je da u svakom datom trenutku u svakoj književnosti ima nekoliko pesnika podjednake važnosti i značaja koji vam mogu osvetliti put.
...Čini mi se da se društvo zadovoljava jednim, jer je jednog lakše ukloniti nego njih nekoliko. Društvo sa nekoliko pesnika-svetaca bilo bi teže kontrolisati, s obzirom na to da onda političar mora ponuditi izvestan nivo poštovanja, da ne govorimo o nivou izražavanja... Takvo društvo bilo bi iskrenija demokratija sama po sebi. Svrha demokratije je prosvetljenje. Demokratija bez prosvetljenja je u najboljem slučaju dobro kontrolisana džungla sa jednim izabranim pesnikom u njoj, Tarzanom.
...Često se govorilo – prvi je, mislim, to rekao Santajana – da oni koji ne pamte istoriju moraju da je ponove. Poezija to ne tvrdi za sebe. Pa ipak, ona ima nečeg zajedničkog sa istorijom: ona se služi sećanjem i od koristi je za budućnost, da sadašnjost i ne pominjem. Ona svakako ne može da ublaži siromaštvo, ali može da učini nešto za umanjenje neznanja. Osim toga, ona je jedina zaštita od vulgarnosti ljudskog srca. Stoga treba da bude dostupna svima u ovoj zemlji, i to po niskoj ceni.
...Knjige nalaze svoje čitaoce. Ako se ne prodaju, pa pustite ih da leže oko nas, skupljaju prašinu, trunu i raspadaju se... Uvek će se naći neko dete koje će iščeprkati knjigu iz gomile smeća. Jedno takvo dete, ako je to neki primer, bio sam ja; a takvo dete su možda bili i neki od vas.“

Avgust 2007.

Verovala sam da ću se zadržati samo na upoznavanju sa provokativnim izlaganjem Brodskog o, kako rekoh, stvari poezije, svedenim na neophodan minimum, ubeđena da će biti od koristi za obrazloženje zadate teme. Bar onoliko koliko je nalagala oponentnost ili afirmacija stavova naših pesnika. Početni odabir/ilustraciju svela sam na polovinu, zatim na trećinu, zbog kakve-takve ravnoteže. Ali zastala sam pred drugim težištem u ovom stalno meandriranom izlaganju – pred onim što Brodski zove „nivoom dikcije“. I Brodskog i R. Tucića navodila sam prema njihovom prigodnom usmenom izlaganju a ne prema pesničkom tekstu. Brodski se u poziciji laureata obraćao obrazovanom skupu, ljudima kojima je poezija bliska, a R. Tucića ću navoditi prema intervjuu u kome je želeo da približi svoja uverenja anonimnoj i amorfnoj skupini čitalaca šarolikog nedeljnika. Mora se priznati da je V. R. T. maksimalno uspeo da izbegne zamke te vrste izjašnjavanja, dok je Brodski u poziciji slavodobitnika želeo da prođe sa što manje visokog tona te se odlučio za utilitarni, da ne kažem društveno-edukativni nastup. To samo govori o ograničenostima koje su obojica imali pred sobom i ko zna šta bi se dogodilo da su se našli licem u lice. Pogledi Brodskog itekako su prilagođeni nivou i interesovanjima prisutnih. Ekskluzivnost tih pogleda je ipak ograničena, jer su oni artikulisani u okvirima viševekovnih rasprava, naravno uz pomeranje granica i teritorija (rekao bi Brodski), dok bi ih V. R. T. ignorisao pošto ih oseća kao nešto po prirodi nejasno, propadljivo kao i ljudi što su. Zatim, Brodski je sebe nazvao „slugom“ jedne aktuelne i moćne institucije (državni laureat), što V. R. T. nikad ne bi mogao da bude niti da ovaj pojam upotrebi kao retoričku figuru. (Ovo ne spada u moralnu kvalifikaciju, već u moguću ilustraciju raspona govora o ovoj temi.) Njihove se polazne pozicije još u jednom pogledu razlikuju: Brodski bi itekako ubedljivo mogao da govori, kao i V. R. T., o lošem iskustvu sa istorijom. Međutim, o tome je više no uzdržano promrmljao u otvorenom pismu Havelu. Smatram to bliskim temi koja se podastrla, te ću i tom izjavom opteretiti ovaj tekst:

„Odlučio sam da vam napišem ovo pismo zato što nas dvojica imamo nešto zajedničko: obojica smo pisci... Imamo još nešto zajedničko, a to je naša prošlost u našim dotičnim policijskim državama. Da se izrazim manje pompezno: u našim zatvorima, gde se skučenost prostora nadoknađuje preobiljem vremena, koje, pre ili kasnije, nezavisno od temperamenta, nagoni čoveka na razmišljanje. Vi ste, naravno, proveli više vremena u svom zatvoru nego ja u svom, mada sam ja počeo svoje tamnovanje daleko pre Praškog proleća. Ipak, uprkos svom gotovo patriotskom ubeđenju da beznadežnost cementne rupe koja bazdi na mokraću negde u ruskoj zabiti, budi u čoveku svest o proizvoljnosti egzistencije daleko brže od čiste, omalterisane, samice u civilizovanom Pragu, smatram da kao misaona bića možemo biti potpuno ravnopravni.“

Iz ovog je već jasno koliko Brodski malo drži do regulacije „policijskih država“, zapravo koliko, u poređenju sa kulturom, ovde s poezijom, minimizira istorijske okolnosti i kao da istoriju ne smatra značajnom za bit umetničkoga. V. R. T. pak, i on i njegova poezija, žestoko su obeleženi društvenim okolnostima koje su pesniku „zašile usta“.
Veliki deo svog javnog govora on posvećuje svedočenju i ličnom otporu. Na jednom mestu čak kaže da Gnezdo paranoje „svedoči o tome šta nam se dogodilo, iako je to neopisivo“. Mada držim da ova zbirka poezije premašuje sva istorijska ishodišta, ne mogu da zanemarim samoosećanje pesnika i intenzitet njegovog doživljaja.
Drugi naš akter, O. D., pre bi se u tome složio sa Brodskim jer se nakon nimalo kratkog perioda „zašivenih usta“ probila prava bujica pesničkih i romanesknih iskazivanja kad su zatvori, logori i ratovi otišli sa njegove životne scene.
Pre no što dam V. R. T.-u da progovori o svome razumevanju onoga što je uslovilo njegovo ćutanje, i dovelo u pitanje ne samo poeziju nego i postojanje, htela bih da pronađem, ipak, zrnce istorodnosti dvojice savršeno različitih pesnika i njihovih pesničkih i nepesničkih koncepata – Brodskog i V.R. Tucića – u nadi da bi to ipak moglo da otvori izvesno zajedništvo. Evo prvog primera: V. R. T. govori o „civilizaciji zla“, a Brodski o „sirovosti i surovosti ljudskog srca“. Brodski pomiren sa svojom dijagnozom kao nečim zauvek datim u evolucionom lancu ljudske vrste, V. R. T. u žestokom protivljenju zlu danas i ovde u kome opstaje. Do Brodskog bi teško doprla struktura zla o kome V. R. T. govori nazivajući ga „srpstvom“. Ali zato mu ne bi bila suviše daleka tvrdnja da je „smrt naša jedina tradicija“, mada ne sa konsekvencama koje su R. Tuciću dostupne: „Iz te civilizacije zla ja sam želeo da iskoračim. Sve što sam napisao svedoči o tome.“ Brodski bi se tu jedino snašao sa svojim geslom „uvek do kraja“, kao što bi teško napisao a još teže opovrgao R. Tucićev „model“ sažet u odgovoru na pitanje čiji je pesnik: „Ko će ga znati. Mamin i tatin. Ne pišem da bih unapredio književnost. Sila koju ne poznajem bacila me je u svet, u svest, u postojanje.“
No tome prethodi: „...mislim da je svet istovremenost, da istorija ne postoji, da je sve sada, da svako svakom umire i da niko ne umire, da je naš život samo niz mentalnih projekcija. Zatvoreni u mentalnim prizorima, ljudi su bića obrvana fantomima rođenja, smrti, vidljivosti, dodirljivosti, rase, nacije.“ Rešin Tucića je ovakvo osećanje dovelo do poricanja samog postojanja, što je, moglo bi se reći, okosnica Gnezda paranoje, ali stihove ni jednog ni drugog pesnika nisam uzimala kao dokazni materijal pa ću samo navesti završnicu R. Tucićevog ultimatuma: „Ako mi uopšte postojimo, a ja mislim da je to teško dokazati.“
Ponekad su, pak, na ovoj crti povremenog približavanja i neprikosnovenog udaljavanja – snimci podudarni a zaključci različiti. Rešin Tucić kaže: „Samoreprodukujemo se, iščekujući znak, šifru, da aktiviramo one dve trećine mozga koje upotrebljavamo...“, a Brodski veruje da neki delovi mozga mogu biti spaseni ako se aktiviraju poezijom, jer je „društvo u poređenju sa mentalnom čvrstinom bilo kog pesnika – kukavica i gubitnik. Za društvo, čija je najveća snaga reprodukcija, gubitak jednog pesnika je kao uništenje jedne ćelije mozga.“ Tu se Brodski i V. R. T. nikada ne bi sreli jer je pojam „društva“ za njih dijametralno različit, iako za obojicu podjednako negativan.
Pesnici ulaze u dva kruga koji se istovremeno dodiruju i potencijalno isključuju. Nepotrebno je ponovo navoditi ekskluzivnu projekciju Brodskog u njegovoj gotovo misionarskoj službi stvari poezije i literature, od čega je V. R. T. udaljen za čitav jedan kosmički sistem. Vredi uporediti ova dva razumevanja, kod Brodskog uslovno didaktičan pristup, svakako savršeno inkompatibilan sa samom osnovom prirode Rešin Tucića.
U otvorenom pismu Havelu Brodski kaže: „Možete se upitati zašto ne uputim slične ekstravagantne predloge predsedniku države čiji sam građanin. Zato što on nije pisac, a kada čita, on čita uglavnom bezvredna dela. Jer kauboji veruju u zakon i svode demokratiju na jednakost ljudi pred njom, tj. na očuvanje poretka u preriji. A to što ja predlažem je jednakost pred kulturom. Vi treba da odlučite koji je kurs bolji za vaš narod, koja je knjiga najbolja za njega. Da sam ja na vašem mestu, počeo bih sa vašom ličnom bibliotekom, jer očigledno da o moralnim imperativima niste učili studirajući pravo.“
A V. R. T. je rekao: „Poezija nekome znači sve a nekome ništa. Tako je uvek bilo. Ako su ljudi smrtni, kako bi poezija mogla biti besmrtna? Umire i poezija. Ima tu jedna tajna: poezija je čitanje. Onaj ko ne zna da čita... svet oko sebe i sebe u svetu, taj neće znati ni da piše. Pisanje je propadljivo kao i čovek. Ne može se naučiti. Ono je promenljivo kao i nebo nad nama.“
I: „Književnost je nešto što su izmislili profesori. Poezija nema telo koje bi se moglo opisivati. Ali, kao i čovek, živi od iluzije telesnosti. I ljudski život i poezija mogu se razumeti samo kao beskrajni niz magijskih rituala, osmišljavanje nečeg što ne poznaje temu početka i kraja. Pesnici ne pripadaju svetu ljudi. Oni dišu samo da bi rešili tu najveću od svih zagonetki: postati i nestati. Ko to ne razume neka ćuti.“

Da svi zaćutimo?

Ne preostaje mi drugo nego da rezignirano zažalim što Brodskoga nema i što ga nikad više neće biti da se na svoj ingeniozni način, kome sličnoga biti neće, uključi u ovu „raspravu“. Suprotnosti su toliko velike da se čak ni lansirne rampe smisla ne bi mogle pouzdano definisati. Ali ipak, da zastanem. Zar tvrdnja da pesnici ne pripadaju svetu ljudi ne bi mogla da bude ako ne lice, onda naličje uverenja Brodskog da su pesnici superiorni nad svakim „društvom“ (J. B.), odnosno „svetom“ (V. R. T.), koje treba znati čitati kako bi se stekla moralna čvrstina, drugima nepoznata. Ne samo to. Brodski bi sigurno, ili verovatno, mogao da uključi u svoje vidno polje R. Tucićevu tvrdnju da pesnici dišu samo kako bi rešili „najveću od svih zagonetki“. U razumevanju Brodskog, ma koliko on izgledao uveren u svoj edukativni projekat, itekako ostaje prostora za nerešive tajne postojanja. Ali čemu ove pretpostavke? Zar bi se iko mogao izjednačiti pa i uključiti u unikatnost V. R. Tucićevih koncepata? Ali neću ovim pitanjem da zaključim poredbenu smešu koju sam zakuvala. Htela bih da pronađem makar samo zrnce bliskosti dvojice pesnika na polju jasnog ili nejasnog postojanja individue i zbira koji nazivamo čovečanstvom.
Kada V. R. T. kaže: „Književnost je nešto što su izmislili profesori“, on nije daleko od Brodskog koji je prišao sa druge strane tvrdnjom da su „akademici sa njihovim ideološkim raspravama“ nekompetentni u vrednovanju poezije jer „lepota i njen pratilac istina ne treba da budu potčinjeni bilo kakvoj filozofiji, političkoj ili čak etičkoj doktrini s obzirom da je estetika majka etike a ne obrnuto“.
Ma koliko ova završna rečenica ne ulazila ni u jedan segment onoga što V. R. T. čuje u artikulisanju poezije – ovi navodi nisu udaljeni koliko se u prvi mah čini. To bi se potvrdilo kada bih dodala zaista poslednju rečenicu Brodskog: „Ako mislite drugačije, pokušajte da se setite okolnosti pod kojima se zaljubljujete.“ A da ne govorim o njegovoj osnovnoj tezi, o nužnosti da država pomaže izdavanje pesničkih knjiga, što bi V. R. T. sigurno podržao, jer je i sam rekao: „Novac se troši na glomazne institucije čiji su programi primer za tugu i opomenu.“
No, ipak, nije li najvažnija od svega izrečenog skoro ista rečenica: „Pesnici pišu da bi ih neko voleo.“
Kada čitam poslednje pitanje intervjuiste upućeno V. R. T.-u o tome čime je određena njegova sudbina „jezičkog manipulanta“, čujem dva samo prividno različita odgovora:

V. R. Tucić:
„Da sam jezički manipulant vidi se po tome kako sam odgovorio na vaša pitanja. Kao dečak, znao sam da istrčim daleko u njive, legnem na zemlju i gledam u nebo. Imao sam muku da odrastem. Hteo sam da shvatim postojanje. Pogledajte dokle sam dogurao.“

Josif Brodski:
„Uvek će postojati dete koje će iščeprkati knjigu iz gomile smeća. Ja sam bio takvo dete, ako je to neki primer; a takvo dete su možda bili i neki od vas.“

Septembar 2007.

Sigurna sam da V. R. T., beležeći pesme koje smo očekivali dvadeset godina, ni u jednom trenutku nije pomislio da ispisuje „značajnu“ knjigu. Verujem da je poezija za njega suviše tajnovita i nepročitana (ili nepročitljiva) stvar, upravo onoliko koliko i sámo postojanje, da bi se slični kvalifikativi mogli odnositi na složen odnos prema onome što radi.
Posredi su, verovatno, izvesni unutrašnji razlozi koji su uslovili da, bez obzira na ekstremno različite vidove govora, Gnezdo paranoje bude celovita knjiga i homogen iskaz. Međutim, to sam i ja, izgleda, ipak različito doživljavala tokom čitanja. Bar sudeći po onome što sam beležila na marginama, očigledno tražeći objedinjujući naslov. Zapisivala sam, upravo ovim redom: Tako i čovek, ponekad ili Knjiga o Jeziku i Zidu do Tajne nema, Svet je nestajanje. Da bih na kraju došla do nalaza da se Gnezdo paranoje istovremeno može smatrati i homogenom i hibridnom knjigom, a pre svega celovitim jezgrom jedne pesničke filozofeme. S tim što bi se onaj ko bi pokušao da to obrazloži našao u nimalo lagodnoj situaciji, jer ništa od važećih terminoloških ponuda ne bi moglo da se primeni na jedinstveno različit glas R. Tucićev ili, da budem preciznija, na njegovo mišljenje i osećanje sveta. (Evo me već u klopci.)
Nekoliko puta sam menjala propozicije i kadriranje. Ne zato što se na jednome ne bih mogla trajno zadržati, već zato što me sve trenutno izabrano upućivalo ka drugom rešenju. I više od toga: izazov mi se s vremenom činio sve složenijim. Možda i zbog predubeđenja – R. Tucića sam oduvek smatrala osobom velikog formata i retke doslednosti. Ništa se uobičajeno u to nije moglo smestiti. Vasa Pavković kaže da je više od dve decenije čekao Tucićevu zbirku. Zna i on ono što bi se lako moglo pretpostaviti: te duge godine morale su na različite načine oblikovati pesnikov govor, odnosno u različita vremena on je uvek na drugom mestu pronalazio onaj „pupak sveta“ koji ga je provocirao. Ali u zbirci koju danas imamo pred sobom, sva se ta raznolikost sklopila u sfernu auru jednog i jedinstvenog odgovora o bivstvu i biću koji sve upijaju u sebe na kosmoliki način. Poput nemačkog drvoreza iz XVI veka sa korica Gnezda paranoje („Čovek se probija kroz zemaljsko nebo u novu vasionu“), čijim nam je izborom i nastankom R. Tucić pomogao da ga pouzdanije odredimo.
Možda bi naslov Knjiga o Jeziku i Zidu mogao da bude početni prag za oslonac u promišljanju ove celine. Zašto insistiram na sfernom obliku? Zar R. Tucićevoj poeziji nije tuđe bilo kakvo likovno predstavljanje, izuzev koncepta koričnog drvoreza, ako ništa drugo ono zbog svoje predstave beskraja. Verovatno bi bilo mnogo utemeljenije ako bi se pošlo od dubinske osnove pesnikove filozofeme, filozofeme čoveka koga filozofija nikad nije interesovala i kome je sukus ništavila bio jedini nepomerljivi i svakako svevažeći kanon. Jer on nikada nije tražio okolišne puteve i bilo bi pogrešno tako razumeti njegove prizore, recimo, ili igre u jeziku i sa jezikom. Ali objašnjenje može biti i potpuno drugačije. Odnosno, njemu prethodi pitanje može li se sve što R. Tucića pokreće postaviti na istu inicijalnu ravan, tako raznorodnu i višedimenzionalnu? Teško, pogotovu ako se apsurd ne prihvati kao presudni impuls poetske prakse. Iako, prva i završna pesma Gnezda paranoje predstavljaju nepomerljiv okvir i središte smisla ove knjige, taj je smisao porozan do te mere da može sve usisati u sebe, pa tako i jezičke igre ili snimanje real-egzaktnih prizora. Čini li to V. R. T. da bi ostvario princip oponentnosti i sučeljavanja nesrodnog – što je uvek delotvoran pokretač književnih formi? Moguće je, ali nije teško pretpostaviti i potpuno drugačije obrazloženje.

Da počnem od onoga što se najteže uklapa u osnovu ove duboko složene knjige ogrezle u sumnju a ja ga pokrila tehničkim terminom real-egzaktnost. (Imam u vidu pesme Put u komunizam, Poskočica, Ložač Oskar Davičo, Zašto proganjati umetnike, Rusko nebo, Svi nešto primećuju, Nečujni ud sveta, Stojim u blatu, Sve ću ti reći, ljubavi, Nisu imali vremena.)
Ima suviše prepreka da se ove pesme direktno uključe u konceptualni okvir Gnezda paranoje. Pokušaću da otvorim ličnu vizuru koja možda mnogima neće biti prihvatljiva. Verujem da je pesnik želeo da pojača dejstvo svog nihilizma ili razumevanje planetarne postavke, čiju tajnu nije pretendovao da otkrije već samo da nam ponudi njen holograf, bolje reći jednu od mogućih slika onoga što zovemo postojanjem u koje on duboko sumnja. Zbog te sumnje, da bi pojačao njeno dejstvo, to jest funkcionalnost središnog dela zbirke – sučelio je pesme koje oličavaju viđenje (ne)postojanja sa onima koje maltene mogu biti nalik fotografskim snimcima sveta što pouzdano postoji na našoj perceptivnoj ravni. Makar se ta egzaktnost svela na čiste prizore, društveni skelet ili primarnu ljubavnu naraciju. Ona je toliko oštra da se plodno sučeljava sa blokom Gnezda paranoje koji promoviše tajnu postojanja u zadatim okvirima, tako da ovom oponentnošću pojačava delovanje oba bloka. Kuda sve može da dovede egzaktni pogled otkriva nam se impresivno pesmom Stojim u blatu, čije dejstvo i smisao treba da pojača priložena fotografija, po drugi put upotrebljena u našoj književnosti. Prvi put je to učinio Aleksandar Tišma („ja sam onaj dečak dignutih ruku na fotografiji iz varšavskog geta...“). V.R. Tucić vidi sebe uz iste puščane cevi, iste ljudske figure u različitim ulogama nudeći naslovom Stojim u blatu egzistencijalni odgovor:
„Prema čemu ispružam
ruke? O, lica iza mene,
lica ispred!
Umoran sam.
Ova gomila me je rodila?
Šlem.
Glava.
Cokule.“

Ovom pesmom-izjavom sučeljena su dva stratišta, prividno sasvim različito uobličena, dok ne shvatimo da je put od jednog do drugog sasvim kratak i da je fotografska doslovnost pesme stepenik ka sferičnom ništavilu drugog bloka. Ovim putem mogli bismo mnoge od pobrojanih pesama sučeliti sa tajnovitim iskazima kojima nam se sugeriše dovođenje u pitanje ljudskog postojanja, što se neminovno prenosi na prividno tvrde oblike egzistencijalnih prizora. Što je razdaljina veća, to ona postaje manja, da bi se čvrsto uklopila u porozno tkivo o kome je bilo reči. Moglo bi se tako prići eksplicitnostima, recimo, Puta u komunizam, Poskočice, Ruskog neba ili Nisu imali vremena, da ne govorim o jedinstvenoj Sve ću ti reći, ljubavi. Jedinstvenoj u svojoj doslovnosti, kakvu teško da možemo naći u bogatom arsenalu ljubavne lirike. Ključ razumevanja može se učiniti vrlo jednostavnim i veoma složenim. Upravo to, poravnanje jednostavnosti i složenosti, čini auru ovog poetskog narativnog unikata i ustoličuje izuzetnost onoga što bi se danas rado nazvalo pesničkim projektom V. R. T.-a.

Značajan blok R. Tucićevog koncepta mogao bi se čitati i izdvojeno, sa dovoljno razloga smešten na posebnu i autarkičnu ravan. To su igre u jeziku, čija se različitost i autorova sloboda i inventivnost, odsustvo granica i neumornost u jednoj mogućoj vežbanki koja bi nosila naslov „Ložač V. R. T.“ , dobili izuzetnu energetsku vrednost. Ne znam hoće li R. Tucić imati nešto protiv ove analogije i da li bi njegov odgovor bio jednak Davičovom, o tome ne mogu da sudim. Znam samo da se mora biti izuzetan „ložač“ da bi se ostvarile sve ove egzibicije u jeziku (lišavam ovaj pojam pežorativnog tona koji mu se najčešće pridaje; naprotiv, u ovom slučaju ga visoko vrednujem).
Recimo, tu svrstavam scenu babinog ležanja na odru sa „dva sjajna dinara na očima“ i prilike dečaka „u kratkim pantalonama ohlađenih butina“, što motri na nju, iz pesme Nije se mrdnula se. Ovih nekoliko reči poseduje snažnu narativnu kadriranost čija će se deskriptivna snaga ispoljiti na najneočekivaniji način: u realizovanom prizoru naglo nastaje obrt: „odjednom – baba se mrdne“, što će se nastaviti jezičkim pomeranjem, opisnim poravnanjem, malom, lakom rokadom koja će zameniti bar nekoliko nivoa deskripcije: vizuelni, emotivni, nadrealni, iako je iskazana samo trima rečima u različitom rasporedu: „Mrdnula? / Nije se? / Nije se mrdnula se.“ Ovo je jedna od najpitoresknijih Tucićevih jezičkih „igara“ koje neslućeno produbljuju ono što pojam igre obično podrazumeva.
Slediću ovu liniju u pesmama gde se ona ostvaruje na sličan iako ne identičan način.
U pesmi Onaj koji ide, a ne stiže ima nečeg od ovog ludizma, pre svega u ukrštanju slika/prizora uz jezička odstupanja od regulative. Upravo tu je izrečena jedna od ključnih Tucićevih poruka: „Znao sam / prizori odlaze / i dolaze“, ali i tvrdnja od koje uzmaka nema: „Beše on / da razmiče, / ono, / čemu se primiče.“

Već prvi stih, „Ihdijaše jednije človek svijetom“, upućuje na plodnu smešu koja će uslediti i u kojoj konceptualna ravan odnosi prevagu, ako se uopšte može tako reći za ovu nerazdvojivu spojenost. Ni potonje „Oblistav ne bijahaše, / no svijetljiv ubod / nudi okolo“ ni „samohusluga“ ni „svakije samac“ ni „Pružih oči za da ga ukinem“ neće se odvojiti od suštine pesme – njenog konceptualnog govora sa završnom poentom o samcu bez novaca ( „bio mi je uzor“ – „Biće sa suprotne strane. Ćutah pred njime, / kao da sam u ničemu“). Na taj način sve nalik na jezičke eskapade postaje sastavni, ekspresivni deo tog ćutanja, podižući smisaoni tonalitet i pesmu u celini. Ne samo što se uklapa i odgovara na izrečeni naslov Onaj koji ide, a ne stiže i poslednji stih „kao da sam u ničemu“, već odstupanjima od regularnih jezičkih oblika pojačava dejstvo apsurdnosti svake regularnosti u govoru o onome čega nema.
Sledeći stepen jezičkog eksperimenta je ekstremno rastakanje, o čijoj ću delotvornosti pokušati nešto da kažem. Reč je o pesmi Da bila, budem, bejah, da biću, ne.Već sam naslov ukazuje na postupak, a još će bolje ilustrovati prva strofa:

„Da bila, budem, bejah, da biću ne.
Gadno, daleko, hladno, ali i he.
Sve bješe san, daljina, strah i de.
Dolazim, primičem se, neumoljivo i e.“

Ovi se stihovi mogu svesti na kostur urednog govora i nepokorno vezivno tkivo rastakanja. Oblici glagola biti mogli bi se pripisati i jednome i drugome, što se lako može svrstati u preimenovanje, ali ovi naizgled iracionalni oblici, uza svu eventualnu kakofoničnost, sugerišu čvrstu nameru da budemo na druga vrata uvedeni u stanje bivanja. Gadno, daleko, hladno, san, daljina, strah, dolazim, primičem se, neumoljivo – dovoljni su pokazatelji da je posredi stanje bivanja, određenog ali i relativizovanog dodacima rima bez značenja: ne, he, da, e.
Ovim načinom pesnik drugim sredstvima upućuje na svoj govor o ne-postojanju, o ne-bilosti.
Druga strofa to potvrđuje:

„Snila sam, spavala, kao da oh je u.
Napuštena, davna, tajanstvena i tu.
Bila sam, da budem, bejah, da biću, mu.
Kroz noć i pustoš, usamljena i hu.“

– kako bi treća i četvrta strofa oduzele svaki smisao rastakanjem i „pogrešnim“ povezivanjem „urednog“ rasporeda i opstrukcijom čitaočeve eventualne želje za važećim standardima. Obe strofe će biti „obesmišljene“ samo drugačijim povezivanjem, poput prvoga stiha: „Dabil, abu, dembe, jah, dabić, une“ – i tako će sve doći na svoje mesto: oblikovaće se iskaz u kojem se biti pretvara u ne postojati, još jednu varijantu upornog nastojanja da se anulira postojanje. Put nije kratak ali je efikasan – uostalom kako za koga, jer je vrlo blizu onome što V. R. T. smatra „nejasnim ljudima“.
Uz pesmu Škripi đeram, ko je u bunaru sa podnaslovom Ako, premda, ili, možda, ipak, ali, koju Vasa Pavković u svom tumačenju izdvaja upravo zbog postupka „sekvenciranja rastavnim i suprotnim veznicima... naslova i stihova raznih narodnih pesama jugoslovenskih naroda“, ja sam na margini zabeležila: balada o srcu i zveri istorije. Da li je ova racionalna formulacija suprotna pesnikovoj težnji? Ili su to dve paralelne silnice koje se neće ukrstiti i time nam ostaviti mogućnost pozicioniranja u apsolutnoj slobodi. Pesma bi mogla biti pročitana i kao inventivan eksperiment šarolikih mogućnosti neograničene upotrebe podznačenja, koja mahom uspostavlja korišćenje petrificiranih sintagmi, citata, rečenica, slogova i uzvičnih poštapalica iz višejezične ponude južnoslovenskog narodnog „pevanja i mišljenja“ u virtuoznoj kombinatorici sekstina koje počinju uvek istim redosledom veznika kao i uvek različitom petrificiranom, starijim generacijama dobro poznatom glasovnom simbolikom jugoslovenstva. Postupak je isti, tako da početak rečito ukazuje na model:

„Ako vetar šumi, bruji.
Premda mi stojimo postojano.
Ili kako klisurine.
Možda škripi đeram.
Ipak, ko je u bunaru.
Ali solčence zahaja.
Ako lišće pjeva žalovite pjesme.
Premda zalud preti ponor pakla (imamo cigare).
Ili sve ptičice sa gore.
Možda sred pušaka, bajoneta.
Ipak, nećemo te nikom dati.
Ali straže oko nas.“

Činjenica da je na kraju svakog stiha stavljena tačka doprinosi dvosmernom kretanju smisla, kao i pojačavanju suprotstavljanja povezivanja i razdvajanja, što možda jeste a možda i nije bilo osnovno nastojanje. U pesmu je utkan, u dva maha, iskaz koji bi mogao biti i pesma u pesmi, neka vrsta ličnog manifesta koji će se učvrstiti i smisaono do kraja eksplicirati porukom: „Neću se više vratiti u Crvenu zemlju“, ili: „Još dugo sam stajao nadomak Crvene zemlje, / Suzama učvršćujući odluku“. Ona će se pojačati kada se dodaju stihovi: „Pustinja-okućnica i davne obmane te / Sve i kad bi izvesnost ljubavna čekala me tu, Neću se vratiti“. Jer to je samo racionalni komentar onoga što su raščinjene nostalgične poruke mogle ponuditi, u svoj visprenosti njihovog preplitanja i uz izuzetno autorovo osećanje za mogućnosti segmentiranja. Zato bih danas na margini zapisala drugu varijantu: Balada o povezivanju pokidanih čestica postojanja/nepostojanja.

I evo me pred onim delom zbirke koji o tome jedino i govori i čija se složenost ukazivala i ranije. U pokušaju da R. Tucićevu sklonost ka jezičkoj kakofoniji povežem sa tom ravni, bilo bi neizbežno da ponavljam vlastite dijagnoze, pogotovu one koje bi povezivale ovaj verbalni imaginarni panoptikum sa stihovima poput:

„Ja sam taj
...koji zatiskuje uši pred glasovima
iz tame i Ta noć u meni,
te senke, to zapomaganje,
nisam li to ja
utekao sa dnevne svetlosti,
iz vidljivog sveta koji je
čitav,
jedna sveobuhvatna
sablast?“

I ako bih otišla još dalje, možda bih zabeležila:
Sve ovo priča je o istoriji kao večitom uzaludnom pokušaju povezivanja bezbroj puta komadanog i konačno raskomadanog sveta, o neispunjenoj težnji ka Celini. U tome je skrivena njena nekonzistentnost, jedino istinita, koliko i njeno lice okrenuto ništavilu.

Novembar 2007.

Usvajajući do kraja Pavkovićevo svođenje Rešin Tucićeve ideografije, ipak odlučujem da ne uskratim sebi slobodu u odabiru puteva kojima ću se probijati kroz ovu poeziju, parcijalno i u celini. R. Tucićeve filozofeme su upravo zato toliko privlačne i pobuđujuće što omogućuju da i ovlašno doticanje nekog postraničnog motiva, slike ili izričaja bude podjednako značajno za razumevanje celine koliko i ono što se s razlogom može smatrati primarnim.
Predlažem sebi samo jednu središnu temu, koju sam već, uz auru Jezika, videla kao osnovu ovog dela: pojam, sliku, ustoličenost Zida, koji podjednako postoji kao zid straha od sile, udarca, gladi i hladnoće, napuštenosti i usamljenosti u svetu „sveobuhvatne tame“ kao i u svetu zabranjenih snova, potiskivanih želja i bespomoćnosti otkuda „dopiru nečujni krici postojanja“, da bi zatim bio smešten u široki spektar znakova čovekove egzistencije, ali i u ono što to postojanje poriče. Naizmenično, pesnik vidi i zna da zid „neprestano raste“, kao što vidi i zna da iza njega dopire kucanje nevidljivog srca. U zidu je „svako novorođenče“ koje jeca pribijajući se uz „sigurni zid“ koji ga je porodio – svoju majku, a čovek-zid, okružen zidovima kuće-jazbine, izgovara sve osim sebe. Iz tog stešnjenog središta otvaraju se sve same oponentne slike. Prvo sinonimi širine i neograničenosti: zid postaje čak i „reka koja teče“ i „nebo koje se plavi“, da bi se iz tog opsega sve svelo na zid pred vratima svake kuće, na kraju svake ulice, na izlazu iz svakog grada. No, prostor će se ponovo otvoriti, ali bez širine reke i neba. Pretvoriće se u drugu vrstu neizmerja – potirućeg, ugrožavajućeg: siromaštva, bolesti i smrti; i drugačijih ali podjednako destruktivnih pretnji – zabrana, naredaba i uputstava, prisile. I ne samo to: smestiće se u ekran i ponavljati: „budi i ti zid“. Čujemo li u ovoj poruci viziju ili utehu? Odgovor će biti eksplicitan: zid je i jezik kojim govoriš, sećanje na drugačije postojanje, drugačiju prošlost, ali će postati i tvoja budućnost „izrasla u zenicama do kojih više ne dopire svetlost“. I evo krucijalnog pitanja, koje će možda u nama otvoriti nadu – pitanja hoćeš li proći kroz zid – što se sinonimizuje sa pitanjem hoćeš li se „pobuniti“ i hoćeš li pronaći „jezik koji prolazi kroz zidove“. I ponude (da li imperativne?): „Izađi iz zida, iz jezika koji ga je izgovorio“, uz jedan uslov, ipak: moraš izaći iz vidljivog: ne samo „ne budi sluga nijednoj ruci“ koja te dodiruje, već napusti svetlost i tamu, zatvori oči pred prizorima koji se ponavljaju.
Jesmo li zavarani ovom eksplicitnošću? Nakon toliko otvorenih mogućnosti, uza sve ponuđene odluke ili dvostrane nedoumice, čućemo:

„Zid je,
ipak,
samo reč
i njegova senka u jeziku
jedino je mesto
koje ne laže.“

Je li posredi kraljevska varka ili jedino moguće rešenje tajne koja nam je predočena? Tajne u čiju duboku verodostojnost, koja je najveći posed pesnikov, ni za tren nećemo posumnjati. Kao što nećemo ni za tren poverovati da možemo ponuditi odgovor, već ćemo se eventualno samo osetiti bliži drugoj visokoj poruci: o jeziku koji je transmisija samoga postojanja. Jer znamo da se „kroz njega gura stvorenje utišano saznanjima“, koje ima prednost nad ljudima, o kojima se ništa ne zna osim da su smrtni, ali i da ipak mogu razumeti neke „znake jezika“ ili znati da su „od reči i rečenica sagrađeni čitavi pasusi sveta“.
„Ko je onda pokrenuo ovaj govor, ovu pesmu o ničemu?“, ko je rekao da je „čitanje gospodar svih jezika“?
Sva u oponentnostima, ova pesnička rasprava je realizovana na veoma različite načine, nekad samo u varijacijama, nekad u međusobno poništavajućim oprečnostima. Pesnik će se upitati: ako je jezik čoveku brat, hoće li se pojaviti pesma, sestra? I: ko će odlučiti, da ponovim, o „tom jezičkom nizu, koji blista samo među bićima koja nemaju dokaz da su postojala“.
U strahu da ću upasti u paukovu mrežu pesnikovih ili svojih vlastitih varijacija, zaključujem da je ipak vreme da se upitam naslućujemo li ovde odgonetku?
Sasvim sigurno ne. Sama suština fenomena pesničke interpretacije sveta nameće u tom panoptikumu, gotovo svetost neodgonetljivog, pogotovu kada se postojanje izjednačuje sa svojom negacijom koja ispunjava „tamne stranice izvesne noći“. Ali pošto je sučeljavanje opozicionog jedan od osnovnih zakona „pevanja i mišljenja“, uvažimo li osnovni postulat V. R. T.-a o postojanju-nepostojanju, ostaje nam samo jedan čvrst i nepomerljiv oslonac: jezik.
Je li to sukus filozofeme pesnika koji sebe oseća nepostojećim glasnogovornikom nepostojeće filozofije?
Ne znam.
No ipak, daleko sam od pokušaja da odustanem od postraničnih puteva kojima nastojim da se približim R. Tuciću (ukoliko se time ne udaljavam) i od ključa kojim bih da otvorim njegove brave a koji je, ključ, suviše moj, ličan. Svesna sam da ne mogu da prenebregnem druga i drugačija čitanja ove poezije. Jedino od čega ne umem da odustanem i čime sam nepovratno zavedena, to je R. Tucićeva stepenovana apsolutizacija jezika.
Pre svega kad kaže:
„Život je samo ono što je izrečeno“, pa do daljih krivulja:

„Čista hartijo, iz daljine, vrati se.
Gledam svoju ruku, na stolu.
Čvrsta,
napuštena.
Između prstiju,
curi crna priča,
ispisana juče.“

I: „Okružen zidovima, / pevam nepoznato, pevajući kao“, do: „Zatvorene su rečenice / koje putuju u saznanje / i nema donjih / i gornjih / svetova. / Zemlji su odavno srasle usne.“
Posle ovoga stiha i pesme „Dan je udarac, / u oko, / koje ne vidi. / Tama koja sviće, / nad stisnutim / ustima. Glas nad zemljom, nečujnih / ušiju. / Ne traži, nemoj postojati.“ – prirodan nastavak bi bila završna pesma ovog složenog kazivanja o jeziku: Poljubac, usna koja peva. Ali napuštam sve eksplicitnosti i skrivenosti ili relativizovanja koje ona otvara kako bih sagledala krug u kome sam se dosad kretala sa nešto udaljenije tačke: pokušaću da dešifrujem pesmu Gnezdo paranoje.

Decembar 2007.

Ni mesec dana kasnije ne odustajem od smeštanja pesme Gnezdo paranoje u epicentar svojih komentara. Osim ostalog (važnijeg), činim to kako bih iskoristila jednu privlačnu paralelu koja mi se ukazala.
Tekst o R. Tucićevoj zbirci je moja treća zloupotreba rubrike „Dnevnik“ Sarajevskih svezaka, toliko mi značajnih u mnogo kom pogledu, svakom važnijem od ove mogućnosti koju mi je otvorila Vojka Đikić, njihov idejni pokretač i „izvršni“ urednik, za čiju kreativnu energiju ne umem da nađem adekvatne atribute a da ih ona ne izostavi. Nazvala sam te beleške Dnevnikom čitanja, tražeći zbirno ime za mogućnost da se u četvorogodišnjoj izolaciji ipak bavim tekstom, za čim osećam nasušnu potrebu bez obzira na okolnosti koje me onemogućavaju. („Nemam ruku“, napisala sam odazivajući se na novu zbirku Ibrahima Hadžića. Predložio mi je da ruke stavim pod navodnike. Učinila sam to, ali i dodala: „Lakše mi je da krivim ruke nego glavu.“)

Ali privlačna paralela koju sam pomenula ne odnosi se na tekst o Hadžiću, već na prethodni (Dnevnik o Ani), o zbirci Oko nule Ane Ristović, za mene vladarice našeg mladog pesništva i načina življenja u toj ulozi i van svih uloga. Da dodam sad, 2007., posle čitanja R. Tucića – tog najautentičnijeg „stvorenja“ koje znam. Oglasila se Ana, u svojoj trideset trećoj, „jelovnikom strahova“, kako sam usputno nazvala njenu zbirku.
Za Gnezdo paranoje to verovatno nikad ne bih rekla, iako nam je pesnik sam ponudio sinopsis blizak toj sintagmi. Zašto? Ne samo zato što su posredi dva potpuno različita glasa, gde, kako reče Brodski, hijerarhije nema, već možda zbog neskrivenog i neskrivanog tragizma – njenoga smisla, koji se u potpunosti može otkriti upravo ako se pesma u celini navede. To i činim, izostavljajući samo prvih dvadesetak stihova.

„Vidim dete u tami.
Čini mi se da vidim to dete,
tamo negde,
u tami,
dete koje zapomaže,
dete koje se mene
ne boji.
Ja sam taj koji živi u strahu,
koji zatvara oči pred prizorima,
pred senkama,
koji zatiskuje uši pred glasovima
iz tame.
Osećam da sam kriv što vidim dete,
zato što je to stvorenje dete,
zato što ne verujem da je dete.
Ono je nešto drugo,
nešto preteće
i ja sam toga „drugog“,
što ono jeste
(ali što mi se nikada neće otkriti), samo senka.
Neka davna,
sumračna staza,
poziva me.
Staza zarasla u strah
i dodire
nečeg nevidljivog,
koje nije celina,
nije telo slično mojem,
već pramen nejasne beline
iz koje bije
ledeni dah.
Ta noć u meni,
te senke,
to zapomaganje,
nisam li to ja
utekao sa dnevne svetlosti,
iz vidljivog sveta koji je,
čitav,
jedna sveobuhvatna
sablast?
Plašim se noža
i njegove senke,
ljudske ruke.
Plašim se ruku koje grle
i ruku kojih nema.
Plašim se oka koje gleda
i plašim se očiju
koje ne vide.
Plašim se vode koja teče
i plašim se vode
koja stoji.
Plašim se onog što je visoko.
Plašim se niskog.
Plašim se trave koja raste
i trave koja više ne raste.
Plašim se lica koje se osmehuje
i lica koje nema osmeh.
Plašim se hleba.
Plašim se mleka.
Plašim se mesa.
Plašim se cipele na nozi
i cipele bez noge.
Plašim se ptice koja peva
i ptice koja ćuti.
Plašim se kiše i suše.
Plašim se planine
i ravnice.
Plašim se puteva i bespuća.
Plašim se kad stojim
i kad ležim.
Plašim se tela koje diše
i tela koje ne diše.
Plašim se kad me vide
i kad me ne vide.
Plašim se pobožnih
i onih bez boga.
Plašim se pakla,
plašim se raja.
Plašim se istine
i plašim se laži.
Plašim se čoveka sa zubima
i čoveka bez zuba.
Plašim se jednog
i plašim se dvojice.
Ja sam gnezdo,
gnezdo paranoje, koje svetluca i lebdi
u svim noćima sveta.
Gnezdo sa bezbroj očiju,
ušiju,
ruku i nogu.
Gnezdo koje nikad ne spava.
Gnezdo puno duhova
i gnezdo
u kojem duhova nema.
Gnezdo sa upaljenim svećama
u svim uglovima.
Samo strah može izlečiti
moj strah.
Gnezdo se moralo pojaviti.
Nepoznati čovek
dahće mi u lice,
dodiruje me,
šapuće i nestaje u tami.
Ja sam nečije dete koje se plaši
nečijeg deteta.
Dete,
senka u noći,
koja strepi od senke
deteta u noći.
Nepoznati čovek
koji se plaši
nepoznatog čoveka.
O, raduj se ti
koji živiš
u neprestanom
strahu!
Plaši se matere
koja te je rodila
i plaši se oca.
Plaši se prijatelja.
Plaši se ljubavi
i mržnje.
Plaši se uma
i bezumlja.
Plaši se prolaznosti
i večnosti.

Budi čist strah
koji hoda.
Samo tako volećeš samoga sebe.
Bićeš sopstveni užas iz tame.
Bićeš sopstvena ruka iz tame.
Prepoznaćeš to dete
koje si video.
U sveopštem strahu,
ti ćeš mu se približiti
i stopiti se
sa njim.
Ono te čeka u svakoj sledećoj noći.
Nemoj ga izneveriti.
Ono i nije dete.
Kao što ti nisi više čovek.“

„Nepoznati čovek“ je postao jedini poznat čovek, prisvojivši sve znake sveta, sve što čini totalitet postojanja koje progovara iz tame nepostojanja. Jer samo takav totalni lični iskaz može izazvati naše apsolutno poverenje u mogućnost sličnih ponuda. Već vidim V. R. T.-a koji se buni protiv takvih određenja, uglavnom banalizovanih u tzv. ispovednoj lirici, u koju se ova pesma ne može uključiti jer je mnogo više od svake ispovesti i govora o sebi iako od prvog do poslednjeg stiha ne čini drugo do što govori o sebi, postajući upravo tako nepoznati čovek, čije pokrivanje vodi nepostojanju i potiranju same osnove zaštite. No, da li je sintagma gnezdo paranoje održiva u ovakvom razumevanju? Verujem da jeste jer bez te protivrečnosti – svetlucanja i lebdenja u svim noćima sveta ne bi se mogao uputiti očajnički poziv samome sebi da ne izneveri to dete koje „i nije dete“ jer se samo tako može izreći jedino neopovrgnuto „Kao što ti više nisi čovek“.

Pred sam kraj zadatog sklopa tumačenja, evo me pred jednim od otkrića ingenioznog R. Tucićevog skalpela, koji nije nimalo lako pratiti: rezovi su ne samo suviše duboki nego je i materija koja se seče suviše porozna da bi mogao da poteče krvav sadržaj od koga je sazdana, zvala se ona tamom, noćnim svetlom ili, najčešće, ništavilom. Ujedno je to i bežična telegrafija koja sažima govor o postojećem i nepostojećem, o slici i njenom smislu koji odmah ukazuje na besmisao. Ovoj metaforičkoj razglednici uskraćeno je gledanje isto onoliko koliko je prodor u nju onemogućen oku. („To crno oko jezika / koje gleda / plavo oko jezika“) a da pritom ni jedno ni drugo ne samo da se ne vide međusobno nego ne vide ni predmet ni njegovu senku. Kome je upućen savet: „Budi hrabro meso priče / koju sanjaš, / budi čitanje koje nije pisano?“ Kome se obraća „usna koja nije moja / zato što je moja?“ Ipak, ona pripada „biću koje živi zato što je izgovoreno. Pevaj, tišino postojanja / koja letiš / kroz svetlost. / Ja sam jezik / koji te sluša.“

Vraćamo li se jeziku kao praosnovi jer i „sunce je samo glas koji te gleda“? Vuče li nas to opet bojenoj replici drvoreza sa korica knjige? Nismo li u R. Tucićevoj vasioni koja se ne može videti kao što se ne može čuti njena tišina? Gde te „pitanja neće razumeti a nebo je zemlja koja ti pokriva srce“.
Ali ne zaboravimo: u završnici su razmere sveta ipak svedene na „senku usne koja ljubi NA TVOME LICU“.

Možda je pesma Poljubac, usna koja peva najsloženiji zadatak pred tumačem ukoliko ne odustane od nastojanja da bilo šta sa pouzdanošću ustvrdi. U mutaciji i transmutaciji onoga što se na momente čini da je promovisano u predmet obraćanja, teško je pronaći težište kad pesnik neće da ga uspostavi. Ako je on u nečemu ustrajno aktivan, onda je to u stalnom uzmicanju, i to upravo onda kada izgleda da se približio nekom odredištu. Ukoliko je išta u materiji ove poezije očigledno, onda je to probijanje kroz poroznost ništavila, „slepe životinje“. Kraja toj poroznosti nema jer je osnova pesnikovog staranja da iskaže nemoć u izricanju neizrecivog upravo u njemu.

Januar 2008.

Na kraju ću se upitati može li pesma Hladno stopalo noći, taj veličanstveni drhtaj večnosti u osam kratkih stihova, dati samo jedan odgovor svemu o čemu je dosad bilo reči:

„Hladno stopalo noći
spušta mi se na grudi.
Stisnutih očiju, isceren,
pružam ruke.
Svilene gaćice
majke Vasione
klize mi
kroz prste.“

Kosmička snaga jedino je mogla da formuliše ovu ingenioznu repliku, što Hladno stopalo noći i Gnezdo paranoje u celini i jesu.