Bora Ćosić

DIE FROEHLICHE WISSENSCHAFT

Sarajevske Sveske br. 11/12

(prepisivano od 07 do 09 04.05, Berlin)

Postoji jedna prilično luda knjiga Derridina, najveći deo u njoj posvećen je paru cipela sa neke slike Van Gogha. Šta one znače, dokazuju li šta, čine li nekakvu istinu o svetu, prikazuju li jedan oficijelan par – kao da su muž i žena, ili su tek tako sparene kao u nekoj javnoj kući, -o ovome već je razbijalo glavu nekoliko prethodnika. Heidegger tvrdio je da su pripadale nekoj seljanki, Meyer Schapiro mislio je da su slikareve sopstvene. Derridi one su argument, esejistički, o istini u slikarstvu (La verite en peinture), ova starudija, te dve suklate od obuće zinule su svakako da nam nešto kažu. Ja mislim da se tu krije tema o izuvanju. Tako umećem svoju verziju, po njoj, ovo su cipele nekog čoveka, ubijenog u Srebrenici. Najpre izuvenog, pa ubijenog, ili su ga izuli naknadno, da bi zametnuli trag, zavitlali su ih preko plota, one potom padaju unatrag, kroz vreme, da se zaustave na ludakovom platnu. Čitava Derridina rasprava «o pertlama», nekih stotinak stranica, pretresa sve cipeline strane, ovom dodajem jednu, takođe važnu cipelarsku scenu, kada neko proba da se obuje. «Kao neka odjeća ili neki predmet koji se može posuditi», kaže on. Tako razumem sliku u obućarskom salonu gde gospođa ili gospodin isprobavaju pojedine modele, do ludila. Samo čekam da poslovođa, već izvan sebe, izvadi brijač i odseče si uho. Tako se izvodi ova igra, pozajmljivanja. Jer šašava mušterija ne isprobava samo one glupe mokasine, ona proba da bude ma ko od sledećih probača, dok ih neko, napokon ne kupi. Nije on, dakle, sumanuta Imelda Marcos, da ih sve trpa u svoje ormane, nego se stavlja u poziciju mnogih osoba, neutvrdivo kojih. Možda čovek uopšte ne proba svoje cipele, možda one isprobavaju njega. U ovom detektivskom postupku pripoveda se sudbina Pepeljugina, jedino što ja znam da je ona ubijena, otud nepronalaziva. A ipak, filosofi i dalje guraju te gnjetave, uskisle, provaljene Van Goghove cipeleštine ko zna kome sve pod nos, kao da će time biti dohvaćen počinilac. U tom ludačkom ritualu ja pucam na nekakav moralni čin: neka samo svako iz moje nacije stavi nogu u nju, neka se bar za momenat oseti u kozi (onoj od cipele), koži žrtve. Tada i ja probam da natučem nešto na noge. Ja koji nisam Imelda, pokušavam da se obujem svojom jedinom cipelom, emigrantskom, apatridskom, na početku ludačkog rata, balkanskog. To je ona ista starudija sa slika Van Gogha, još ponešto upropaštena mojom bežanijom, meditacijom o tom bežanju. U toj cipeli mojoj nozi, meni samom neudobno je, iz nje strši čitava tradicija zapadnoevropskog mišljenja kao nekakva boca, čkalj koji me zulja. Tako se već osećam u svojoj emigrantskoj košulji, u kaputu koji pozajmio mi je italijanski prijatelj, a posebno u cipeli, baštinjenoj od slikarstva, esejistike i filosofije zapadne Evrope. Jer meni sa juga tog kontinenta hodati je po Zapadu obuven i u odeći zapadnjačkoj. A sve što sam onde dobio imalo je taj karakter, stršenja,u njoj, iz nje sve strši prema mom telu.Tome polako se ranjava moj ubogi inkarnat sa juga, ozleđen onom istom nažuljanošću, opštom na ovom kontinentu, bocom naše skupne zapadnoevropske metafizike. To je ono stršenje Zemlje, “Ragen”, kojim se očituje njena «sklonjenost», njeno «samozatvarajuće», sve sami termini Heideggerovi. Jer Zemlja je i moja cipela, i u mojoj cipeli ona obitava, samozatvorena, sklonjena, čekajući da je neko od nas raspertla, da raspetlja naš problem. To je taj čkalj, zapravo posuvraćeni deo cipeline postave, koji me žulja. Da se ona može nositi slobodno od svih premisa promišljanja, ne bi bilo one unutrašnje zaštite kojom se cipelino telo odeljuje od moga, to je neki komadić koji ne pripada neposrednoj obuvenosti, mome hodu uz pomoć tog predmeta, njena postavljenost je moja vlastita meditacija o njoj, nešto «između», Kantovog pretpostavljanja kako se dohvata svet. A svet upravo mojim preturanjem po glavi, u postavljenosti moga boravka u cipeli, na Zemlji, baš time počinje da «strši», pokušavajući da se ustoboči do neke mere kada ću napokon uspeti da ga otkrijem. Tako počinje hronika moje nažuljanosti, moje obuvenosti u cokule jednog perioda, na početku rata.
Moje izgnanstvo odvija se u staroj kući nad morem, tamo gde sam decenijama provodio svoje letnje doba, sada je trebalo probati da se onde živi. Na pragu jeseni studen se uvlači među zidove, menjajući svoju namenu ovaj dom izmenio je svoje lice, tumarao sam kroz njegove sobe kao stranac, putnik u loše grejanom hotelu, negde u tuđini. Preostalo je prostranstvo te kuće i njen položaj. To upravo sadrži ideja fenomenologije «proširenje i povišenje», nekoliko različitih soba i onaj breg na kome sam započeo svoj boravak postadoše toponimi moje besede. Najpre pokazao mi se suvišak vremena, progonstvo uvek je povezano sa besposlicom. Tako je mome kopanju po prošlosti, po svoj širini i dubini njenoj, vreme nudilo se kao materijal rudarski. Već je Diltay predložio da se ispitaju «sve prošlosti», ne samo ona «jedna», moja, Husserl je ovo prihvatio. Tako ja tumaram kroz zimu svoga nezadovoljstva, putujući sa sprata na sprat ove kule iznad mora, žuljaju me ratne cipele, obuća kojoj se pogužvala postava, pretvorena u skorelost zapadnoevropske metafizike, u stršenje Zemlje moga sećanja. Pomalo šepajući, jer nisam opremljen kako valja, teglim u rukama knjige svojih filosofa, - čovek s knjigama u rukama, to je već dovoljno za bauljanje. Kako da se domognem svoje povesti, u prvoj godini ovog rata, u cipelama koje me gnjave svojom prošlošću, svojim nesvesnim, jer su pre mene nošene od drugih, od čitave porodice evropskih mislilaca, kao što se u siromašnim obiteljima događa: onaj najmlađi ide uvek bos, sve dok stariji brat ne dođe doma i ne izuje se. Kako da dohvatim svoj duhovni rodoslov, kada «sva tradicija nije unapred poznata i raspoloživo dostupna tradicija.» Ovo napisao je Husserl 1937, ali objavili su ga luvenski monasi u Husserliani, tek 1993, dok ja, loše obuven, po svome domu nad morem teturam, tako da to još nisam u stanju pročitati, ne znajući šta znači onaj komadić papira koji služi kao postava moje sirotinjske cipele, - kao da ju je filosof ugurao onamo da bi mi olakšao hod, a vidite na šta to izlazi! Papirić govori o različitim ljudskim tradicijama, ravnopravnim međusobno, nema te jedne, bogomdane, na svetu! Da sam znao šta žulji moj hod, mogao sam da se sagnem, da istrgnem iz svoje cokule ovaj papirić, potom da ga ispravim na kolenu. Preostalo bi da smislim kako da ga kao letak iz aviona bacim iznad srpskih zemalja.
Postoji jedna opsena u državama koje su prihvatile naše odbegle duše: da emigranti nemaju svoju tradiciju, ili, što je još gore, da su je dragovoljno napustili. Međutim, ja svoju tradiciju nisam prestao da negujem, nego je ova mojim exilom još zasigurno pospešena. Samo što ja ovamo i nisam došao da bih istakao nekakvu njenu različitost, nego naprotiv, da bih dokazao kako su svi ljudi slični, bar po nečemu, po svom sapatništvu. Čitava moja istorija samnom ima veze samo slučajno i samo katkad, ona se sastavlja od različitih osoba i događaja među tim osobama – čemu prisustvujem, to Husserl želi da kaže, naša iskustva su potpuno slučajna, jedanput je to “ovako”, drugi put “drukčije”, to je naša tradicija. Ovo on ističe u svojoj filosofskoj akribiji, a ja je prevodim u sobi moje epifanije, postojećoj, samo nelociranoj kako treba, ne znam gde bi ova soba imala biti.
Gde se nalaze naši zakoniti posedi? Svi mi došljaci smo na svoje teritorije, ko zna odakle. Pa se to malo prostora, ograđenog od medveda i od neprijatnih suseda mora uzeti kao stan u zakupu, nikako kao nekakva naša neprikosnovena svojina. Nikada ni jedan teritorij, evropski ili koji drugi, ne bi trebalo uknjižiti u vlasništvo bilo koje nacije, osim kao prostor uzet pod najam, na određeno vreme. Ono ograničeno je već ljudskim vekom, tu smo dok smo, a potom, ionako sve nasleđuju drugi. Tako i tle na kojem stojimo treba razumeti kao pokretnu binu, pozornicu koja je u jedan mah teatarske povijesti izumila svoju rotaciju. Ovim potezom pozorišnih mehaničara ocrtan je najtačnije kružni put ljudske vrste, posebno ove na našem kontinentu: danas igramo Othela, a sutra ćemo Groficu Maricu.
Tako sam ustanovio svoje malo mesto exila koje ispostavlja se šire od onog što sam ga ostavio. Jer imam oko sebe ovaj breg, tu šumu i poljanu za šetnju, a mislim pritom na stešnjenost svoga plemena u njegovoj zbijenoj istovetnosti, kao u prenatrpanom autobusu.
“Kako je nas bezuvjetno valjani, u sva vremena dani svijet”, pita se Husserl - tematizirao sebe i svoj lik? Masom slučajnih iskustava, od kojih naše, ovdašnje, ovovremeno i ovo-nacionalno, samo je jedno od mnogih. Ono moglo je biti i drugojačije, kao što moglo je biti i drugde, i ko zna kad. Naše tamošnje iskustvo autobusko je, ocrtava ga vidokrug jednog autobusa s mnogo tiskanja u njemu. Koliko cipela na jednom mestu, a sve sami znaci stršenja koje iz njih klija! Ovo je sadržaj ceduljice, onog letka, Husserlovog, koji pomislio sam da bacim iznad svojih zemalja, nad puteljak po kome uspinje se vozilo moje povijesti. U njemu je stiska, jedni druge čepaju po prstima, to je jedan košmar među cipelama mojih sunarodnika, na jugu.
Lenjin je tvrdio kako je Marxova teorija svemoćna jer je istinita. Jedan skeptični profesor, Lacan, pita zašto bi pretvaranje istine u teoriju povećalo njenu moć?” Psihoanaliza treba da odustane od toga da svakoj istini odgovara njeno znanje. “ Možda istina, to preplašeno kuče, šćućureno u dnu onog autobusa, među mnogobrojnim cipelama ljudske stešnjenosti može imati više različitih znanja, ne samo ono jedno, koje je kučeće. Jer i znanje, samo po sebi, produkuje paralelne istine, mnoštvo njih. Zato što proboj znanosti u nemušti, prednaučni ljudski sustav, mora se domoći određene idealizacije, stacionirajući svoja slučajna iskustva, svoje želje i nade, poriv da se održimo tu gde jesmo, potom da o svom životu dograbimo smisao – sve to moralo je ograničiti način nama pojavljenog sveta, naš nacionalni svjetonazor. Zato što je to svjetonazor naučnika koji su ovu nauku isprodukovali, a ne neke stvarno postojeće, “naučno” zasnovane biti naše nejasne prošlosti. Šta učiniti da bi se “probudio ljudski um”, do tada skriven? Ono što bi u Freuda bilo nesvesno, u nekom posebnom čovekovom zaboravu, a koje uskrsuje nekako preobraženo i prepričano, -mi ne treba da se setimo te slučajne konkretnosti koja je zadesila našu sudbinu, stacioniranu u jednom vremenu, na jednom zemljinom podeoku, u jednom nacionalnom plemenu, nego treba da nastojimo setiti se onog suštinskog zrna, zaboravljenog, a sada možda dostižnog, na nekakav mnogo bogatiji i celovitiji način. Ljudski , “do tada skriveni um”, zaboravljen kao “nacionalno-tradicionalni um” (“konačan” a “relativan”) mogao bi se preobraziti “u” jedan oblik “čistog uma, pomoću kojeg se tek otkriva čisti i apsolutno objektivni svijet, pomoću kojeg su tek objekti kao objekti o sebi za nas ljude tu”. Krećući se po onoj tankoj niti kao po oštrici brijača, čovekov um lebdi između blaženog neznanja protumačenog kao zaborav vlastite prošlosti i jednog mogućeg otkrivenja, bilo biblijsko-mitološkog, bilo onog u smislu nacionalno geografske utanačenosti, bilo u jednoj vrsti znanstvene idealizacije. Skoro da se čini kako je nemoguće izbeći tim svakovrsnim mrežama koje naš duh love kao da je muha. Jer skoro da je nemoguće usvojiti nešto drugo osim onog što nas okružuje, budući da to okruženje pruža nam sve: naše ime, svojstva, ornamentiku koja ta svojstva obeležava, razjašnjava, katkad uveseljava. Možda je potrebno mnogo napora da se dosegne ono što se nalazi relativno blizu, u našoj vlastitoj povijesti koje treba da se setimo. Samo ako u snu koji sanja naša sudbina proniknemo onu sliku, latentnu, oslobođenu od njene manifestne obrazine. Jer to da smo mi deca rođena tridesetih godina dvadesetog veka, da smo moguće Beograđani, Srbi, da smo živeli pod kraljem Aleksandrom Prvim Ujediniteljem, da smo – i tako dalje, to je ono manifestno u našem snu, a da smo “neuvjetovano valjana ljudska bića” sa shvatanjem kako je “naš svijet života samo jedna pojava dotičnog svijeta” – to je onaj sadržaj našeg globalnog sna, kojeg trebalo je da se setimo.
Tako od svega što je proteklo pokušavam da sastavim nekakav svoj san, makar i na budnom. Pouzdajući se da ono što je skriveno u pamćenju “nije neko ništa”, kako se i Husserl nada, osim što ga treba probuditi. Znam i sam kako moja prošlost nije nešto “mrtvo”, pokopano za uvek, jedino treba vremena da se iz te katalepsije zaborava, kao iz pećine nesvesnog, istrgne. Naša nauka, zapadnjačka, Snjeguljica je s komadićem jabuke koji joj je zapao u grlu, ali ona se može probuditi. Zbog toga toliko ljudi sni ove noći, trudeći se da izazove ono opšte buđenje potrebno čitavim nacijama. Onde će se potom prikazati naša prošlost u novim tvorbama koje nisu puko restituiranje ranijeg smisla, no jedan novi prostor, dom našeg bitka. To je onaj Combray, koji je sa svojim tornjevima, zabatima kuća i vrtovima izašao iz šolje Proustovog čaja. Čitav jedan gradić nastao iz malog obima jednog kolača. Koji takođe, u svojoj svedenoj istoriji imao je različite prošlosti, ne samo jednu. “Primećeni kolač nije onaj isti kojeg se sećam i o kome fantaziram.” Ovaj odlomak nije više iz Proustove proze no izreka jednog filosofa fenomenologije, Szilasia. Slabo šta ostaje u Proustovom kolačiću od neke njegove “ukusnosti”. Tehnologija male madeleine nema u sebi eksplozivnost kolača nabijenog šlagom, želeom i ko zna čime sve, to je vrlo skroman predmetić na tanjiru našeg detinjstva, katkad malo otvrdeo, pa se mora rastvoriti u čaju, kako se i čitava ideja fenomenologije mora rastvoriti u sporosti našeg čitanja, da bi se nešto od njenog ukusa osetilo. Tako bi se reklo da je Proustov kolačić, mada mek, više u oblasti “keksa”, nego onih krem-proizvoda za kojima su ludele naše bake dok su još bile deca. Hoću da kažem kako se mala madeleina, osim rastapanja njena telašca u tinkturi našeg sećanja, može i razgristi, da bi se iz njezina praha u mojim ustima lagano stvarao nekakav drugi oblik, daleko od svakog na kojeg bi mogao da podseti.
Dobijamo tako svoju slasticu iz prošlosti koja nije ništa drugo do nekakva “alternativa” iz Husserlove zamisli, kako sve što nas okružuje, bitak koji se katkad preoblikuje u nebitak, otvara prostor za još nastupajuće preobuke, možda za znanstvenu teoriju. Sad već mogu tvrditi kako se naš kolač lagano diže u erekciji Derridine sotije, kada ovaj veli da se uzvišeno uopšte ne može uvrstiti u veličine, jer svaka od njih uvek je mera i nešto samerljivo, a ono “veličanstveno” i nije nikakav spomenik, no spomen u našim srcima , zapravo u našem umu. Šta nadalje stiže iz mrvičaste mnogosadržajnosti male madeleine? Struktura jedne slastice satvorene od tisuća zrna, u ovome prikazuje bogatstvo kao stvoreno za memoriju, zato što je ona nesamerljiva kao i “collosos” Derride, iz svake vlati moga sećanja u stanju je da iznikne drugi kolačić, drugo detinjstvo i sasvim drugi ja Proust koji se svega ovog seća. Pa zato Proustova proza ne obnavlja samo podatak iz sudbine mladog čoveka Marcela, nego svih Marcela i svih drugojačije imenovanih osoba za koje je čuo.
Dali vam ovo liči na san ludog čoveka ili onog, bunovnog stvora, tek razbuđenog, samo što je počeo da pripoveda šta je onde, unutra video? “San”, veli Freud u jednom od svojih “novih” predavanja, - onih koja se samo tako zovu , napisanih a nikada održanih usled profesorove boljke u ustima, - “san se pokazuje kao sažet izvod asocijacija, sastavljen svakako po još nesagledanim pravilima, a njegovi elementi kao da su birani predstavnici jednog mnoštva”.
Tako ispostavlja se da najpre dolazi ono što je najkasnije, dakle asocijacije na to što u snovima već stoji, kao u nekakvoj pređašnjoj naknadnosti. Time se širi moj tradicijski fond, moja riznica ispunjena sposobnošću da povežem čak i sasvim tanane i jedva razaznatljive pojedinosti, asocijativni mehanizam gradi jedan moj novi svet, koji i nije toliko nov koliko je posledica moje koncentracije da se setim što većeg opsega svoje “bazične valjanosti”. Freud veli kako se asocijacija zaustavlja pred samim mislima sna, samo im se približila, samo ih se dotakla aluzijama. Ali aluzije su takođe sastavni deo moje povijesti, jer u mnogim pokušajima pokazuju varijante proteklog vremena, ali koje su se upravo “tako” mogle dogoditi.
Da je neko podigao sa zemlje onaj Husserlov papirić, mogao je onde pročitati “da ono što je skriveno u pamćenju nije neko ništa, pa da bitku prošlosti koje se valja sjetiti, pripada principijelna mogućnost da se probudi”. Postoji u srpskom narodu običaj da se o prazniku stavi novčić u maleni kolač, ko odlomi onaj deo s novčićem, njegov je. Sad vidim kako meka mala madeleine, Proustova, ima u sebi i tu posebnu dragocenost, Husserlov novčić, onde pohranjen. Koji ne samo što je dar za srećnog, no i neka vrsta nesvjesnog, tog kolača, koje treba razotkriti. Budući, filosof upravo time se bavi: ”naša smislena tvorba, iako zatvorena” (ukolačena), “nije mrtva, nego nesvjesna, a ovu valja povratno preobraziti pomoću osvješćenja”. Šta dakle, znači ovaj skriveni dar u kolaču - nego da Husserl razume ono najdublje u Freuda, kako “nije reč o pukom ispostavljanju ponovnog sećanja”, jer čitava građevina naše novovaspostavljene prošlosti ima svoj aktuelni kreativni smisao, “ovaj nastupa u novim tvorbama, koje nisu restituirale ranije izvorne smislene tvorbe”. Pa Proust uopšte ne seća se izvorne tvorbe svog kolačića, no onog okusa koji je ovaj ostavio na njegovu nepcu, a potom “oblika, čvrstoće grada i vrtova, izašlih iz “ njegove “šolje čaja”. Jer se u ovom rukovodio svojom književnom inteligencijom, a budući da “obavještenja koje ona daje o prošlosti ne sadržavaju ništa od te prošlosti”, iz nje nikla je neka nova smislena tvorba, onom prošlošću izazvana. Do nje dolazi se prislanjanjem jedne tvari uz nepce osobe koja se seća, - na ono bolno mesto Freudovo, uništavano kroz dugi niz godina opakom bolešću, - da je bio primoran sam da obnavlja svoj Combray na Proustov način, on bi, razume se, kolačić sjećanja (kao i u ostalim prilikama) dao drugom da ga kuša. Otud sličica o maloj madeleine nije nikakav interijer Chardinov, nego prikaz, ordinacijski, bitke za slobodne asocijacije. Lupajući glavu time šta ono blaženstvo u kušanju njegova kolačića znači “osjetivši da mi se duh bez uspjeha zamara, sad ga naprotiv primoravam da se razonodi onim što sam mu malo prije branio, da misli na nešto drugo, da se odmori prije konačnog pokušaja...Nema sumnje, ono što tako trepti na dnu moga bića, mora da je neka slika, neka zorna uspomena, koja je vezana za taj okus”, ja dakle, nemam razloga da se sećam ovog okusa koji je tu, koji je samo ključ za tajni pretinac, odakle će traženi Combray iskočiti kao japanski “komadići bezlična papira”, pretvoriv u “cvijeće, kuće i određene osobe”, gde će kao i u mom ili našem skupnom detinjstvu iz one vrste određenih knjiga uzdignuti se papirnati srednjovekovni dvorac, menažerija divljih zveri ili prikaz moto-trka.
“Ostajanje na istom prava je samoprevara”, veli Szilasi. Time se produkt iz naše pekare razvrstava na više verzija, jedna je ova na tanjiru, druge uzimaju prilično različita svojstva. Husserl je tvrdio kako svakidašnje pojave otvorene su za različite preobrazbe, tako se bitak preoblikuje u nebitak, katkad u pričin (bio ovaj formalizovan kao buhtla ili ne). Naš kolač uzima maha, treba mu više prostora, kao kada Claes Oldenburg naduvava svoju krempitu do dimenzija spomenika. Mala madeleine, Proustova, igleda kao da je neko izlio u krljušt “jakobove kapice”, setimo se da nas od detinjstva prate monumentalne reklame na benzinskim pumpama, Shellove školjke. Freud bi bio pogodan govornik na otvaranju ovog spomenika kolaču, jer to nije nikakav drugi objekt, do onaj želje, do onaj utehe. Prousta mater nije stigla poljubiti prije spavanja, patio je kao kuče zbog toga, sutradan, tetka Leonie poslužila je rastuženom momčiću svoj kolačić. Kada se dakle, Proust pisac seća ove scene, on tvrdi da se iz njenog krila pojavljuje čitavo okolje njegova detinjstva, začarano mestašce Combray, njegova crkva, vrtovi i zabati kuća, a zapravo mala madeleine i dalje teši to odraslo dete svojim surogatstvom, hraneći, ne njegovo telo, no njegovu dušu.
Deca sveta grickaju svoje slastice misleći da su se time domogla materinog inkarnata, ovo koristi zla osoba iz Grimmove bajke. Ona pretvara čitav svoj kućerak u brdo kolača, tim putem sada će ona da se počasti malenim duhovima Hansela i Grethen. Deca Evrope, kao i ona sa drugih strana, jedan su poseban narod, prognan u svoju ranu dob kao u nekakav Sibir nedoraslosti. Tamo ih ostali stanovnici Zemlje drže dotle dok ne provali seljački ustanak njihovog sveopšteg sazrevanja. U međuvremenu, ostaje im tundra njihove dobi, šuma konstruisana od pisaca bajki. Tako naši Ivica i Marica bauljaju kroz ovu pošumljenost našeg života, punu neočekivanih pojava, noć je okolje ove drame, sni su njen sadržaj. Svak će se dosetiti da govorim o bioskopu. To nije samo mesto “utehe”, gde gradsko dete prepoznaje najzad onaj svet koji mu predstoji, koji će možda biti dohvaćen, to je jedna bina na kojoj se snovi produkuju, film je manifestna strana snivanja čoveka dvadesetog stoleća, izvirući iz mraka bioskopske sale. Film tumači svoju šumsku stranu koristeći okolnost da se tajanstvo ljudske sudbine pomalja iz neprovidnog rasporeda stoletnih stabala. Tamo je dom naše praizvorne zamisli o koječemu, najpre o nama samima, potom o okolju u kome smo se našli. Jer mi smo šumski ljudi, stanovnici noći, imaoci svog snivanja. Noć bioskopske sale legitimna je scena ovih sanja, ma kako u nekom obliku, pojednostavljenom. Zbog toga i odgovara najviše dečjem uzrastu, periodu u kome ljudski stvor još uvek boravi u šumskom pojasu svoje sudbine, kasnije se taj deo lagano proređuje, pokazujući u daljini raskrivenost, aletheia jednog proplanka. Dok se ovo ne desi, gradsko dete zalutalo u bioskopsku noć svoga uzrasta pronalazi onde neposrednu utehu, jer tamo se i ne čini ništa drugo no se razgledaju snoviđene slike, bez brige o njihovom latentnom sadržaju. Sni naš mali ljudski narod dece po kinima sveta, tiho je u njihovim dušama i pri najbučnijim scenama koje se odigravaju, a preko svega čuje se šum one dodatne utehe, šušanj papira kojim umotan je Proustov kolačić, u mnogo varijanti. Tako ove dve osnovne forme dečje utehe, trošenje slatkiša i zurenje u bioskopsku sliku, idu ka vlastitom rastumačenju, koje će nastupiti mnogo godina kasnije.
Sve ovo odigrava se u davnom beogradskom bioskopu Urania, koji nosi ime jedne od devet muza, što je homonim za Afroditu, za Veneru, jednom rečju to kino ima očevidnu grčku notu. Sad otkrivam kako i ostali bioskopi pri kraju tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu, luduju u svojim nazivima, sve naginjući ka antici: Luxor, Rex, Coloseum – kinematografska izdvojenost iz opšteg toka gradskih i društvenih pojava toga doba obavljena je po ovom osnovu, potrage za klasičnom starinom, za mrtvim jezikom naše najudaljenije prošlosti.
Bioskop tako ostaje jedno mesto slučaja, gde će se, pod firmom ove ili one drevne epohe, izvesti imitacija neke od naših snohvatica, s poreklom u nesvesnom. “U drevnoj Grčkoj, nije postojala nekakva priroda u prirodoznanstvenom smislu, nego ono što je starim Grcima vredilo kao priroda”, veli Husserl. Tako i u bioskopima moga detinjstva (s nazivima mahom antičkim), -a to je bila priroda jednog mladca od 11-12 godina, -ono što se tamo vidi, to nije nekakav svet kakav “jeste”, nego kako meni, mladom Grku oko polovine dvadesetog veka prikazuje se kao svet.

Potom, Husserl izlazi iz tog grčkog bioskopa, iz kinematografa moga detinjstva. Čujem njegov hod po tom gradu moje prošlosti, možda u klompama. Derrida ovo potpuno isključuje, nema drvenih klompi u Heideggerovoj raspravi o cipelama, sa slike Van Goghove! Ja opet mislim da Husserl ima osnova da se za ovaj izlet u Srbiju obuje po holandski. Pogotovu ako se onde pojavljuje kao duh, dobri duh evropskog mišljenja: ne stoji li Pandorina kutija njegovih rukopisa u zemlji flamanskoj, u manastiru Louvaine, kamo ih je odneo i pohranio neki monah? Potom, pucam na ono odjekivanje. Gromki odjek po beogradskim strminama, jer se život tamošnji odvija na taj način, strm.
Sad evo kako i Husserl raspravlja o cipelama! O tome kako će se jedanput pojaviti nekakav “izvrstan primerak”, čime biće proširena čitava cipelarska tradicija. Smatram da je imao u vidu kako jedan oveštali pojam lagano se razlaze na mnoštvo podpojmova, svet će prohodati kroz ovaj “historijski preobražaj” lakše, dakle suvislije. Ovo bi se moglo odnositi i na cipele Van Gogha, samo u nekoj dalekoj perspektivi. Dotle, razbijaju profesori glavu tom starudijom, posebno pertlama koje povezuju mnoge njihove ideje, jer to je smisao ovog “historijskog proširenja”, Husserlova cipela, budući “novog tipa” biće mnogo podesnija za nošenje u Evropi, već tako što se o ovoj može diskutovati do u beskraj, a ne da ih samo trpamo u svom ludačkom nagomilavanju, po Auschwitzu. Cipela, onako odrpana i nikakva, koju je slikao Van Gogh, to više nije “trag”, derridinski, terora, o njoj se može raspravljati u širokom forumu, cipela je na proširenju, u nju treba da uđe naša skupna noga Evrope, možda i prozebla noga moje siromašne zemlje, u kojoj poslednjih decenija katkad skidana je obuća sa nogu nesrećnika, pre no što će biti pobijeni u jarku.
Samo što ni hodanje u holandskim klompama nije baš nekakvo zadovoljstvo, mislim da je to takođe stvar pragme, holandske, kojom se savladava ono, takođe holandsko blato, uvek pištalina, budući taj svet sagradio je svoj svet na vodi. Samo malo pritajivši je kojekakvim nasipima, kao što sve ovo naše govorenje samo je malo peska nabačenog na globalnu vlagu bivstva, ova opet, malo po malo probija odozdo, mi smo ponovo u mokrom. Mi smo izuveni, bosi bosjaci, kojima najbolje bi bilo da hodamo na štulama, da plutamo na pontonima ovog potopa bez odjeka.
Treba malo da se orijentišemo po beogradski. Ako posmatram svoju Knez Mihajlovu ulicu na gradskoj mapi, ona, naravno, predstavlja jednu crtu, prilično ravnu. Crta je ono što na crtežu ustvari ne postoji, - ako verujemo da postoji samo to što je nacrtano, ovim crtama uokvireno. Crta je rub, granica nečega, sama po sebi bivajući “ništa”, otud i crta moje ulice na mapi samo je granični slučaj između ostalih delova grada, koji se nekako s obe strane ove crte urušavaju. Jer ulica o kojoj govorim kao da je nekakav nasip, holandski, takođe moj Ku-Damm u Berlinu, demarkacija između južnog i severnog dela metropole. S oba krila Knez Mihajlove ulice spušta se, dakle, zemljište, to su padine prema dvema rekama, Savi i Dunavu. Sama ulica otud je kao brid na bregu, hrbat, kičma nekog čoveka koji onde leži. To sam možda i ja sam, moja nekadašnja prošlost, beogradska, položena onde, kao u prosekturi. Ja sam ona crta, rub, carinski punkt moga apatridstva, na mojoj pripovesti lomi se ono prošlo i buduće, ostavljajući jedno “ništa” u vremenu sadašnjem, kojeg kao da jedino nema. Crta moje sudbine, to je ona praznina u kojoj stoji moje današnje nepostojanje u onom gradu, s jedne strane moje je detinjstvo, donekle u toj ulici provedeno, na drugoj strani moj boravak je u tuđini, koji se produžava.
Linija sa gradske mape u Beogradu čini brid nekog okvira, deo parergona koji ograničava jednu sliku. To je slika moje prošlosti, ne ono što objektivno postojalo je. Svojom slikovitošću ova slika opstoji u punoj artificijelnosti, jer sadrži neku strukturu koje nema u običnom životu. Svakidašnji tok jedne ulice ima svoju razuđenost, svoju razbarušenu neukrotivost, slika o toj ulici poseduje najpre onaj parergon, okvir koji pokazuje dokle ta ulica seže, potom šta se u njoj nalazi, onako kako stoji u baedekeru. Tu su prvo one radnje, svaka od njih ima sopstveni sadržaj, utanačen policama, pretincima, odeljenjima, poglavljima, kao u nekoj knjizi. To i jesu mahom radnje u kojima se prodaju knjige, potom one druge, gde se mogu naći cipele. Sada teorema o cipeli dolazi najzad u okvir jedne knjige, osim što cipele, dok su još u radnji, sadevene su, par po par, u kutije. Jedna knjiga, sama po sebi jedna je kutija, kada se otvori, u njoj ne postoji nikakav par, knjiga je jedna kutija u kojoj leži njena mnogovrsna rasparenost.
Knjiga je kutija rasparenih slova, to je nekada pokazivao strpljivi ručni rad slagača, dok su ih vadili iz pojedinih pretinaca, pretvarajući nemušti sistem abecede u raspomamljenost jezikovu. Knjiga, sa svojim rubovima, ispostavlja crtež svojih granica prema ostatku sveta, kao što je sve u jednoj knjižari podređeno ovoj geometriji pravih linija, nekoj vanjskoj odmerenosti, iza čijih leđa krije se sav haos planete.
Kad kažem hrbat, onda mislim i na hrbat knjige koju je neko ispustio na pod, a ona onde, pomalo raskrečena, ostala je u tom smešnom položaju, - neka vrsta šatorčića. Stranice kod tog pada pomalo su ugužvane, ali ono što se izvana još drži - to je hrbat, linija koja obeležava limit ljudske pismenosti prema ostatku sveta, ono uzdignuće po kome danas, krećući se u vlastitom sećanju, hodam kao po oštrici brijača. Ovako postavljena, knjiga moga sećanja organizuje nekakvu ravnotežu, kao što susedna ulica, ili neka vrsta trga beogradskog, ovako se zove, Terazije, Vaga. “ Wage” je staronemačka reč koja, kako opominje Heidegger, znači i opasnost. Jer ljudsko biće bačeno je u svet od vlastitog bivstva kao u nekakvu opasnost, računajući da će to biće svoju bićevitost izboriti ili isposlovati sopstvenom “odvažnošću”. To je reč koju Heidegger pronalazi u Rilkea, “das Wagnis”. Važe se i meri, ili odmerava ne samo kvantitet moga mesa, mojih kostiju i sveukupne moje težine, važe se volja moga bića, odvažnost da se jezičak na tim terazijama geografije grada u kome prošao je moj život, namakne na “moju” stranu.
Uglavnom nema vaga po prodavnicama Knez Mihajlove ulice, cipele prodaju se na par, knjige prema izboru, obično se dohvataju u ruke, kao da na ovaj način, manuelan, ima se odvagati njihova težina, potom, kao da se na onom mestu vrši procena – zaslužujem li ja taj par cipela i te dve ili tri sveske nečijeg pisanja, ili ne. Sada se onde obnavlja scena sa stratišta u Srebrenici, gde jedan srpski general odmerava da li su ljudi postrojeni pred njim dostojni da nastave svoj život, ili da, izuveni, budu pobijeni u obližnjem jarku. Tako cipele iz filosofske prepirke nekolicine profesora postaju neka vrsta tega na ovim terazijama, dara koja može da doda ili oduzme količinu predstojeće smrti. Sve ovo izvodi se uz golemu bešćutnost koja ima svoje nastavke. U današnjoj knjižari Beograda iz ulice Knez Mihajlove, kao na vrhu tog povijesnog odmeravanja može se naći više knjiga u slavu tog generala i njegove ubilačke karijere.
Tu je hrbat moje stare ulice, rez po sredini moje sudbine, “rikna” njene knjige, napuklina negdanjeg vremena, cezura njenog stiha. Ona je nekakvo ništa, a upravo to nepostojeće vreme, taj predah u hodu poezije možda je jedino mesto na kome jesam, “bezdan” moje stabilnosti. Jer upravo tu, na tim Terazijama, na toj vagi koja donosi opasnost odluke, mogu da kročim na jednu ili drugu stranu. Tako ulazim u onu knjižaru, nakrcanu ne samo robom za moj duh, nego i silnim pregradama, policama i odeljenim mestima gde se ta duhovnost raspoređuje, tamo se obnavlja prošlost iz kolonijalne radnje moga oca, kao što se najavljuje sadašnjost moga čitanja iz oblasti taksionomske, to su vrata kojima ulazim u jedan zatvoreni prostor, a upravo u njemu započinje otvorenost, raskrivanje pred svetom, “aletheia”. Da bih izašao u svet, treba u njega da uđem, na neko dobro očuvano mesto, u kome ta očuvanost može da uspeva kao u ograničenom vrtu, u rasadniku, ne na goloj poljani. Poljana, ona opšta otvorenost je ništa sveta, tek to što može da se odneguje u nekoj posebnoj klimi, u bezdanu tog poduhvata, dakle u dubini, nešto obećava.
Tu, na centralnom mestu ove nasip-kičme, kao jedan pršljen, što je takođe od vrste kamena, okamenotina, zdanje je društva srpske slovesnosti, centar naučnog softwera, mozgovlje nacije. Kakva je, dakle, intencija pentranja, filosofovog, u klompama, na onaj nasip, brijeg, hrbat, kičmu Knez Mihajlove ulice, ako ne da preda svoju peticiju na ruke srpskih učenjaka: “svijet života čovjeka nekog razdoblja znanosti pogrešno je shvaćeni svijet, život izvanznanstvenih ljudi kao i onih iz nauke, ovom naukom krivotvoren je svijet! Filosofija je odrasla iz univerzalnog kritičkog stava spram svih i svakojakih tradicionalnih prethodnih danosti, ovu ne zaustavljaju nikakve nacionalne ograde,” – ne znam hoće li neko u prijemnoj kancelariji dvora naše znanosti primiti ovaj papirić.
Možda svi preterujemo u jednom. Kada s toliko mnogo energije, naučne akribije i upornog ubeđivanja bavimo se osobama koje zapravo, ipak predstavljaju samo šaku razbojnika koji su se domogli vlasti. Ali oni to nikada ne bi uspeli da nije uspeo njihov žanr, na uvijeni način nazvan neljubaznim, ili, što bi bilo više po zasluzi – žanrom bešćutnim i neljudskim. Zato, nastavimo radije na način vesele nauke, froeliche Wissenschaft. Tamo gde se danas nalazi knjižara, u nekom vremenu radila je prodavnica kolača, onde, u izlogu, mogli su se videti prizori najrazličitijih sadržaja, “konjske trke”, “gradski saobraćaj”, “život u učionici”, sve je bilo izrađeno od čokolade. Da ima pravde, tamo je trebalo prikazati poslovanje naučnika koji danas borave, samo nekoliko spratova više, njihovu nagnutost nad knjigama i njihovu, bar prividnu učenost. Mi, koji u ovu ne verujemo bili bismo zadovoljni tim razobličenjem, otiskom njihove “metafizike” u materijalu kolačarskom. Propast metafizike, kako je utvrdio Heidegger, već se bila dogodila, naši učenjaci gradili su se da ovo ne primećuju. Oni su činili sve da se ne primeti ni njihova znanost, njihov status mudrosti,”dajući mu privid stvarnosti”, samo što je ovaj bio izveden u čokoladi, u kolačarskom materijalu jednog cukerbekeraja koji se, kao za pakost, u mom detinjstvu zvao “Akademija”. Ova fingirana zbilja, ta kućica od medenjaka iz bajke braće Grimm jeste ona “stvarnost čije je dejstvo neodoljivo, s obzirom da sugeriše kako se može proći bez razotkrivanja suštine bitka”, mi smo u veseloj Tante-Emma-Laden, na čaju kod Proustove tete Leonie, sve drugo “mora biti potisnuto”. Još i danas postoji ono “kolačarsko” u ovom prostoru, predatom na upotrebu knjižari. Još i danas tamo se teško može doći do istinitosti neke knjige koja razotkriva pravo stanje nauke, nacije i njena života, u zamenu sve je kao i pre, sami prikazi bivstva, izvedeni u čokoladnoj tehnici i u materijalu kolačarskom. Moguće da će ova rahla materija, taj inkarnat od šlaga postepeno potkopati temelje ovog zdanja, možda se ono već lagano naginje na jednu stranu kao vremešna dereglija.
Heidegger je isticao svoju vezanost za zemlju, svoje seljaštvo zapravo. Pa je u disput o cipelama sa slike Van Gogha po svaku cenu pokušao da uturi onu seljanku, tvrdeći da su to njene cipele, a ne nekakve gradske. Po svojoj vezanosti za rodno tle i po svom poreklu, većina naših učenjaka, ispostavljaju se, međutim, kao palančani, junaci “Filosofije palanke”, Radomira Konstantinovića. Naš ljudski opstanak, veli Husserl, kreće se u mnoštvu tradicija, ova, naše opštine, vezana je za jednu jedinu, koja je palanačka. “Palanački duh”, kaže Konstantinović, “duh je jednoobraznosti”, onde “izvrgnuto je ruglu sve što je pojedinačno, s mržnjom na svaku različnost, pravo na protivurečje uskraćeno je”. Tako su sada ta gospoda u ovoj kamenoj zgradi, gde upravljaju uzavrelom tradicijom svoje male palanačke sredine. Mi ostali, koji razmišljamo u umerenom pojasu evropskog poimanja stvari, znači pri nekoj staloženijoj temperaturi, razumemo da “polazeći od faktičkog svijeta možemo istražiti bitnu formu ljudskog okolnog svijeta koji se ulaženjem u tuđa ljudstva uvijek nanovo konstruiše u okolnosvijetskom preobražaju”. Mi smo još uvek spremni na pomisao da se naša tradicijska prošlost u dubinama vremena račva u mnogobrojne rukavce, pa da je to što smo pošli ovom majušnom pritokom, umesto onom, čista kontingencija, kosmički, planetarni i ljudski slučaj. Da onoj gospođi na maloj železničkoj stanici nije upao trun u oko, ne bi bilo kosmičkog slučaja u epohalnom filmu Davida Leana “Kratak susret”. Držim se tog zrna prašine jer je ono nešto najneznatnije u povijesti ljudskog gledanja, taj majušni komet zalutao u nečije oko, a koji prekreće svojim slučajem čitavu jednu sudbinu. Sad ulogu Trevor Howardovu preuzima takođe jedan momak u tvidu, Richard Rorty. On smatra da je svet aprioran, ali da opisi sveta nisu. Oni su delo ljudi, veoma različitih ljudi. Šta je Rorty pronašao kod kasnog Heideggera, tog “neduhovitog” mislioca, veoma bliskog klasičnoj transcendentalnoj suhoći, a ipak, katkad, osobe veoma ironijski nastrojene: “on želi konačni vokabular koji se sam troši i stalno se sam iznova obnavlja, riječi koje će pojasniti da niti su predstavnici stvarne biti niti predstavljaju put da se dođe u dodir sa višom silom.”I ja smatram da na Mojsijevim pločama ne postoji nikakvo poslanje, na nama je da ispišemo svojom, makar i neukom aktuelnom križuljom mali račun vlastitosti, azbukom koja potiče iz našeg sopstvenog vokabulara. “Fonemi”, jedanput ustanovljeni “jesu važni, ali nijedan fonem nije važan množini ljudi dugo vremena.” Oni, kao i čitav sadržaj našeg rečnika, sve reči naše prakse na strmoj su ravni, ne zato što ljudi svaki čas govore nekim drugim rečima, no otud što ove u svoj svojoj istovetnosti, često znače nešto veoma različito.
Nema nikakvih zapisa na Mojsijevim pločama, “nema takvog popisa elementarnih riječi, nema univerzalne litanije.” Prema tome, svako od nas otvara sopstvenu butigu, vlastiti štand, malu privatnu kancelariju za detektivske poslove u oblasti bitka, “istine”, a zapravo uvek jednog istog problema, nastojanja na sopstvenoj, samosvojnoj – koliko je to moguće – “mojoj” , privatnoj rečenici. Naravno da su privatnici još u starogrčkom vokabularu označeni kao “idiotes”. Jer biti suprotstavljen opštevladajućem mišljenju, opšterasprostranjenom mnjenju i uobičajenom stanju stvari – može samo konstitucija idiotova. “Derrida”, veli Rorty, “imao je hrabrosti da napusti objedinjavanje privatnog i javnog”, da se, sve više beletrizovanom filosofijom bori za svoja shvatanja, sve češće jednom vrstom poezije. Koja je već odmah u raskoraku sa klasičnim opisom sveta, čak i sa jezikom kojim se njen vlastiti opis izvodi. Mi smo, dakle, “idiotes”, ljudi privatnog mišljenja, sasvim udaljenog od javnih poslova jedne sredine i njenih utvrđenih pravila.
Ali šta ako praksa palanke prevlada, šta ako njen skromni duh postane opštevažeći? Upravo ovo događa se u narodu koji sebe smatra nebesnim. Znanje je neznanje, neznanje je ono najvažnije znanje, tako nekako bilo bi kod Orwella. Nama je u oko upalo ono malo prašine na jednom kolodvoru, dok smo gledali scenu iz “Kratkog susreta”, tako nismo ni primetili ovu promenu u istoriji. Pad sličnih režima, u Rusiji i drugde, bio je neminovan, ove nakaradne države na jugu Evrope mogu i potrajati. Nemam više toliko vremena da ovo sačekam bez nervoze.
Teškoće koje je Husserl imao sa nacističkim režimom, tim pre bile su uvećane za njegovog kolegu, takođe jevrejskog porekla, izdavača berlinskog. Ovaj je napustio Nemačku, pa je Husserlovu “Die Krisis der europaeischen Wissenschaften und die transzendentale Phaenomenologie”, objavio u časopisu “Philosophia”, u Beogradu, godine 1936. Ja, koji sam napustio taj grad 1992., živim danas u Berlinu.