Aleksandar Prokopiev

ČOVEK SA JEDNIM KRILOM

Sarajevske Sveske br. 37-38

Ova se bajka kazuje za vreme kafe-pauze, od ponedeljka do srede…

preveo sa makedonskog autor

Čoveku sa jednim krilom, koje mu nije počinjalo sa leđa kao kod anđela, već mu je bilo izniklo umesto desne ruke i za razliku od ptica, bilo pokretno u laktu, na kome se podupirao sedeći na jednom krupnom kamenu, uz zanesen i ukočen pogled kao da je ispred more, iako pred njim nije bilo nikakvog mora, već samo obična mala brdska ledina sa nekoliko raštrkanih drva po obodu, znači tom čoveku je ovo leto bilo jedno od najdepresivnijih. Proganjalo ga je neko bezvezno osećanje praznine i bescilja, u ova julska popodneva još nadraženije od memljivog, kiselkastog smrada uzavrelog grada, koji je isparavao iz lepljive mase automobila i ljudi.
I tako je čovek sa jednim krilom sedeo na kamenu. blizu srednjeg Vodna, planine tik nad Skopjem, zagledan u nebo, u jedan oblak koji je, kao i svaki nemirni oblak, menjao svoje oblike. - Vidi ti taj oblak. Radi što god zaželi. A ja... Da mi je barem još jedno krilo...
Upravo tada, dolete jedna ptica, orao, velik kao iz bajke, koji zakloni i sunce i nemirni oblak. Spusti se na metar od čoveka sa jednim krilom, zaustavi se u vazduhu i zagleda se u njega.
Čovek sa jednim krilom zapita pticu, zaklonjen u njenoj senci: - Šta hoćeš od mene?, na šta mu orao odgovori pitanjem: - A ti, šta još uvek radiš na zemlji?
- Pa zar ne vidiš da imam samo jedno krilo. Šta mogu ovako osakaćen. Ne mogu ni da ga izdrkam desnom. A ti, šta mi pa ti dolaziš? Je l' sam te možda zvao?
- Došao sam da ti kažem nešto vrlo važno. Možda ćeš mi se naljutiti, ali šta se može. Ja sam ti brat.
- Šta?
- Ma dobro, ne prvo koleno. Četvrto, možda peto, ali smo istog roda. Naš zajednički rođak je Sivi Orao, da kažemo tvoj otac, a neki tamo moj ujak. Slučajno je zakačio krilom tvoju majku i ona je zatrudnela.
- I da je tako bilo, šta ja imam od toga?
- Pa ti si onaj kod koga su se pojavili oba u jednom - ptica i čovek. Osim toga, ti si jedini sin Sivog Orla, koji je car orlova. On je na samrti, pa me je zamolio da te odvedem kod njega. Želi da te vidi.
I tako, čovek sa jednim krilom pope se na orla i ovaj ga povede sa sobom. Leteo je brzo kao vetar, i za čas preletevši planine, jezera i reke, stiže na jedan visoki vrh, sav pokriven snegom. Tu je bilo veliko gnezdo, a usred njega presto i belo ognjište odakle je oganj lelujao nekom čudnom belom i čistom svetlošću. Iako su okolo carovali sneg i led, u gnezdu je vladala prijatna toplina. To je bio dom Sivoga Orla.
Sivi je Orao sedeo, bolje reći ležao oklembešen na prestolu. Nije uspevao, i pored vatre, da spreči groznicu koja je iscrpljivala njegovo, nekad snažno carsko telo.
- Sine moj - obrati se čoveku sa jednim krilom: - Sine moj, večeras ću izgleda da odletim u zemlju predaka. Ne ide mi se, ali mi nema druge – došlo mi je vreme. Do sada nisam hteo da te uznemiravam, ali sada, kada mi se približava zadnji čas, rešio sam da ti odam tajnu. Da, ti si moj sin.
- To znam. A i sasvim je očigledno.
- Ali ima još nešto. Posle mene orlovski presto ostaje prazan. Samo od tebe zavisi da li ćeš popuniti upražnjeno mesto. Presto te čeka, a da li ćeš ga prihvatiti neka presude u tebi - ptice sa desne, ljudi sa leve strane.
- Ne znam šta bih ti rekao. Zaista sam zatečen.
- Sam reši. Slabim sve brže, ali moram da čujem tvoj odgovor. Hoćeš li ostati tu ili ćeš se vratiti među ljude... i još nešto da te pitam - kako ti je majka?
- Dobro je. Za svoje godine.
- Pa koliko ih ima?
- Sedamdeset i pet.
- Zar već toliko? A kao da je juče bilo kad sam je dotakao krilom. E to se zove vreme - pokuša da se osmehne umirući Sivi Orao.
Čovek sa jednim krilom nije ni primetio da njegov otac pokušava da se našali, jer mu još uvek nije bilo jasno kako mu se sve ovo uopšte dešava, pa je razrogačio oči, dok su mu se misli komešale po glavi, kada mu se Sivi Orao, sa mukom podižući otežalu glavu, obrati po poslednji put: - ... kaži mi, sine, hoćeš li me naslediti? Car ptica da budeš... baš je dobro što sam te pozvao... sine moj...
- Ja...- promuca čovek sa jednim krilom, ali Sivi Orao više nije mogao da ga čuje, jer je već prešao onamo gde procep sa prethodnim svetom sa svim njegovim zvucima postaje sve tešnji i nečujniji i za tren iščezava.
Tako je čovek sa jednim krilom, i bez neke lične volje, bio izabran za cara orlova, aklamativno od cele orlovske skupštine.
- Kako ću da vladam kad ne mogu ni da poletim, a kamo li da se vinem u visine? - pomislio je smešten na kamenom prestolu, koji mu je sada izgledao veoma sličan onoj kamenčini sa srednjeg Vodna, gde se ono bio popeo sit do guše od grada, pre nego što će ga snaći ova neobična, vilinska epizoda sa ocem, Sivim Orlom. No, jer je bio car, tj. svi orli su bili u njegovoj službi, on naredi (što mu nije išlo uopšte teško) da mu se u najkraćem roku načini veliko, moćno, ali ipak lako krilo i da mu se zalepi nežno, ali čvrsto, na levoj strani leđa. Naređeno - izvršeno!
Više nije bio čovek sa (bez) jednog krila, nego car sa dva krila, odnosno sa dva krila i jednom rukom, levom, koja je sada, usamljena, bela i nekako lepa u svojoj bespomoćnosti, služila za otmene gestove, kao nošenje žezla ili prelistavanje knjige putopisa ilustrovane gravirama. A mesta na leđima odakle su mu počinjala krila, prirodno i ono veštačko, pulsirala su i golicala ga uz izobilje telesne radosti. - Sada mogu slobodno da skočim ka nebu - uzviknu i polete.
Da, kao da se sva energija vratila u njegovo telo i dok je punim plućima udisao vazduh u visinama, tako opojan, tako mladalački, činilo mu se kao da pokorava samo nebo svojom željom, da uzima život na jedan potpuno nov način od onog koji je do tada znao. Dole, vode planinskih reka hitale su žuborljivo između šumskih udolina, kuće, pa čak i zgrade bile su toliko malecke kao da su iz nekog gradića iz dečije igre. A on, orlovski car, osećao se ponosno i veličanstveno, i smejao se na glas, tamo, iznad oblaka: - haha ha, haha ha!
Doleteo je i do majke koja baš nije bila iznenađena kad ga je ugledala kao orla. Čak, kao da joj je postalo lakše na duši: - Ne moraš da mi objašnjavaš. U svemu te razumem - ohrabrila ga je. Njegova majka koja zapravo nije imala sedamdeset i pet, nego osamdeset godina, mogla je najzad da se podiči njime. Nosio je krila kao kraljevsku odoru, nadnešena nad levom rukom, sakrivenom i krhkom, kao svojevrsna zaštita.: - Majko, ja sam ti dosada u životu svojom nesređenošću i kompleksima samo stvarao probleme, pa sada, majko, kada sam jak i siguran u sebe, kaži mi, da li imaš neku posebnu želju da ti je ispunim i najzad te zadovoljim.
Njegova majka se zamisli, ćutala je minutu i više, a zatim poče brzo da mu govori: - Sinčiću moj, zaista dugo godina si bio nedostupan i izgubljen i mnoge neprijatnosti si mi stvarao. Kakva sve ogovaranja sam bila prinuđena da slušam o tebi od mojih prijateljica, pa posle noćima nisam mogla oko da sklopim! A možda ti i nisi bio kriv za sve ono što nam se dešavalo, već nam je sudbina sredila životiće. Ali šta je bilo, bilo je. Sada, gledam te, ovako stasitog i suze mi naviru na oči... od sreće...
- Ne plači, majko.
- Malo sam ostarila i postala sentimentalna. Proći će. Aj' da smislim koju želju da mi ispuniš.
- Reci majko, reci mi je.
- E, setila sam se. Noćas, ili je to možda bilo prethodne noći, ko bi to znao, sanjala sam jednu devojku. Lepotica, stanuje na obali nekog planinskog jezera, tako visoko da je mahovina zimi tamo prekrivena 15 santimetara debelim ledom.
- Baš mi odgovara što je visoko. Otkako imam ova dva krila i ja sam postao pozitivno naklonjen visinama.
- Da, verujem ti. Ali bilo je još nečeg u snu, neki problemčić, samo da se setim šta je to bilo...
- Ne napreži se, majko. Šta bilo da bilo, savladaću ga.
Čovek, pa makar imao i dva krila, mora da ide za onim što mu je suđeno, da uđe u njega nezaobilazno, da ga sledi do kraja i onda, ako je moguće, da spozna svoju ulogu u kolu sudbine. Otkako je ovako sagledao svoj položaj bivši čovek sa jednim krilom, a sada car orlova naredi svim svojim letećim podanicima hitno da potraže, u bližoj i daljoj okolini, devojku neosporne lepote koja živi na obali visokog planinskog jezera. Svi orlovi netom se vinuše na sve četiri strane sveta, a i naš junak, da ne ostane besposlen u svom gnezdu, i sam se dade u potragu. Leteo je tako dosta dugo i naporno, kad na vrhu jedne visoke planine ugleda čisto, bistro, modro jezero, a u njemu se kupaju tri labudice. A na obali - tri haljine. - Otkud labudovi na ovoj visini? I šta će tu ove haljine? - s pravom se začudi. Nato se pritaji iza obližnjeg snežnog bora. I gle čuda: izlazi iz vode jedna labudica, zatrese perje i...poče da se pretvara u lepoticu. Drhtajući od hladnoće, oblači zlatnu haljinu. Potrča bosonoga po snegu, ka kamenoj kolibi. Za njom izlazi druga, dešava se isti proces, i ona se pretvara u lepoticu i kao što se očekivalo, oblači srebrnu haljinu. Potrča za svojom sestrom.
Ali pre nego što će izaći iz jezera treća labudica, orlovski car istrča iza bora i zgrabi joj belu haljinu. Labudica, preplašena, vrati se u jezero i otuda mu se obrati nežnim, devojačkim glasom: - Molim vas, vratite mi moju haljinu.
- Važi. Izađi na obalu i uzmi je. Evo, zakačiću je na bor, a ja ću se povući iza drveta.
Labudica pomisli: "Čim zgrabim haljinu, pobeći ću glavom bez obzira".
A orlovski car je mislio: "Čim mi se približi, moja je!"
Labudica ustrča na brdo, ka onoj grani na boru gde je visila njena bela haljina. Pođe brzo da je uzme, ali je orlovski car prestignu. Skočio je pred nju i čvrsto je stegao u svoj orlovski zagrljaj. U tom času, njeno telo poče da se preobražava, perje je počelo da joj spada, najpre joj je ogoleo vrat, beo, izdužen, mirisan, zatim su zaigrale njene kuždrave plave kovrdže, dražeći ga po nosu. Više nije dodirivao telo labudice, već mlade žene, njena koža je disala i sjajila se mnogo intimnije od perja, te se on udalji na pola koraka, manje od stida, a više od želje da napoji oči. Kako se telo postepeno obnaživalo pred njim, otkrivajući deo po deo svoje lepote, tako je raslo, udvojavalo se njegovo uzbuđenje jer uživajući u tom prizoru, istovremeno je naslućivao i ostale primamljive tajne pregrade, zasenčena mesta koja se još nisu pokazala. Da li mu se pričinilo da su se njene kadifene oči, tamnije od kose, uvećale i ovlažile kada je, držeći je u poluzagrljaj, svojim starim levim krilom ovlaš dodirnuo naježenu kupu njene desne, već oformljene dojke oblika pomorandže? Perje je pak sa njegovih krila, dok je grlio njeno obnaženo nedosušeno telo, reagovalo intenzivnije od kože na dlanovima i nakostrešilo se kao kod uzbuđenog petla.
Nasladjujući se prizorom, jedva je čuo njen sasvim tihi glas: - Ako bi mogli da mi dodate haljinu?
Tek tada primeti kako je sva mokra i drhti od hladnoće. Doda joj haljinu i ona, dižući ruke, navuče je preko glave, otkrivajući pred njim svu svoju žensku lepotu, sa vitkim strukom, punačkim i belim kukovima i bujnim brežuljkom. Trebalo mu je vremena da se pribere, da bi shvatio šta želi da mu kaže, jer je ona, otkako je obukla haljinu, odmah počela da govori. Njena priča mu je nekako bila već poznata (da li preko majke ili nekog još starijeg?): Eliza, tako se zvalo ovo nežno biće sa raskošnim oblinama i njene sestre, i same plemićkog porekla, bile su žrtve tamne magije njihove maćehe, prave veštice, koja je, otkako je omađijala njihovog lakomislenog oca, jednog popodneva, dok je on bio odsutan, preko svake od devojaka prebacila po jednu veštičju košulju i pretvorila ih u labudice. One su odletele daleko, kraj jezera na vrhu planine, da niko živ ne primeti njihovu muku. I tu, kao labudice, žive već sedam godina. Samo u podne, i to ne više od sata, mogu da povrate ljudski lik, a potom se ponovo pretvaraju u ptice.
- A ja sam toliko čeznuo da dobijem drugo krilo - izlete našem junaku, ali Eliza, zanesena prepričavanjem svoje tužne istorije nije ni dočula njegovu upadicu: - Da, da, i ja čeznem da budem ono što sam bila... Iako postoji samo jedan način kako da se spasemo, ali je on vrlo mukotrpan za onog ko bi se upustio u to.
- Aj' kaži mi ga, ne odugovlači.
- Ne znam da li je moralno...
- Moralno ili ne, samo želim tebe, a i sebe da zadovoljim.
- Onda ćete morati cele godine da se ne nasmejete, niti pak da progovorite ni s kim.
- Zaista nije lako, ali ako se mora ni osmeh ni reč neću pustiti od sebe. Mojim orlovima možda isprva neće biti jasno, ali ću se već nekako snaći. Yato je i izmišljena pantomima.
- Činite veliku žrtvu zbog mene. I to ne bi bilo sve. Obavezujete se na još jedan, vrlo težak zadatak.
- Ja ne odustajem. Ni u kom slučaju. A i ti si mi preosetljiva. Mada mi se takva još više sviđaš.
- Onda ću vam sve reći. Cele sledeće godine, osim na ćutanje i nesmejanje, obavezni ste da ispletete tri košulje. Za mene i moje sestre.
- Tri košulje?! E, sada si me zaista zaprepastila. U životu se nikad nisam zamajavao ženskim poslovima. Znaš i sama, muškarci ne pletu...
- Imam još nešto da vam kažem. Košulje moraju biti ispletene od koprive. Vidite li kroz kakva sve iskušenja treba da prođete da bi me spasili loše magije. I mene, i moje sestre.
- Baš si ti Eliza neka solidarna duša. Ja takve žrtve baš ne razumem, možda zato što sam jedinac.
- To je u tradiciji mog naroda. Prema legendama, svet je postao pletenjem. Božanske igle su strpljivo stvarale sve ove planine sa svetim jezercima i lagunama i visokim vrhovima sa snežnim kapama, sve ove tamnozelene šume, i kupus, borovnice i krompir, i kravu, vuka i orla.
- Zar i orla?
- Da, sve ptice i životinje su ispletene božanskim predivom.
- A ljudi?
- Svi smo mi povezani nitima božanskih pletilja. Ceo svemir je ispleten tim jakim nevidljivim nitima zaduženim da čuvaju njegovu ravnotežu. Između spoljašnjeg i unutrašnjeg, između leta i pećine, između muškog i ženskog. Zato u našem narodu žene održavaju belinu odeće perući je u čistim, hladnim planinskim jezerima i potocima. Ali... - uzdahnu Eliza - veštice, kao što je moja maćeha, imaju ulogu da napadaju, da rasparaju ispletenu ravnotežu. Zato je izmešala konce božjeg prediva i pretvorila nas u labudice.
- Ispada da je i u mom slučaju neka baba Roga umešala prste.
Elizini obrazi zajapureni od uzbuđenja pri ovoj besedi još više se zajapuriše: Ali tebi... ovaj izgled, kako bih rekla... pristaje. Čini te jakim, muževnim. O, mili moj, da li ćeš moći da se žrtvuješ za mene? Za našu buduću sreću i mnoga zadovoljstva koja nas očekuju? Od onog trenutka kada budeš rekao "da", cele sledeće godine ćeš morati da ćutiš, da zaustaviš smeh i još ćeš morati da pleteš košulje od koprive - i ona isprsi svoje grejpfrut dojke koje su izgledale još rascvetanije ispod mokre haljine: - Tako bih želela da poverujem da ćeš uspeti... Ti, oprosti što ti ovo govorim... imaš samo jednu ruku...
Njegova slabašna leva ruka neobično čvrsto obgrli njenu mišku: - Ovo zvuči surovo, Eli... a zašto da se mi, ako je to moguće, znaš, dok mozgamo sve ovo, a život teče, zašto da se ne upoznamo bolje, onako...
- Biće vremena za sve, ljubavi moja, samo neka nam uspe plan, pa ćeš doživeti radosti o kojima nisi ni sanjao. A sad, reci "da" i onda cele godine, dok mi ne doletimo onde gde ćeš ti biti sa tri ispletene košulje, ni reč, ni osmeh, samo pletenje.
- Da! - izletelo mu je, ali više nije bilo povratka.
I tako se orlovski car teškog srca odvojio od Elize i bez reči odlete pravo svojoj majci. Ona je odmah primetila da nešto nije uredu s njim.
- Nešto si mi onemeo, sine. Svašta ti se dešava u zadnje vreme. Nego, hajde reci majci šta te to muči. Crtaj mi po vazduhu, krilima, s rukom, pogledom, bilo kako. Mama će te već nekako razumeti.
On poče da maše, da se vrti, podskakuje, da širi i skuplja oči, i nekome spolja bi to izgledalo veoma čudno, ali ne i njegovoj majci koja je mic po mic, po samo njoj znanoj logici, počela da shvata u čemu je stvar: - To uopšte nije lako, sećam se ja tako nečeg što mi je u snu već rečeno, ali ti nisi hteo da me doslušaš. Kako bilo da bilo, pomoći ću ti. Naročito na početku, ali čim ispleteš prve rolne, krenuće ti, pa ćeš se i sam začuditi koliko si napredovao. Kod tebe je, sine moj, situacija malo složenija, jednu ruku nemaš, a sa krilima ni tvoj otac, sa svim svojim iskustvom, nije bio baš vešt. Ali, dosta kukanja. Sedi sad sine i pažljivo me slušaj. U jednu ruku, u tvom slučaju to je leva jer samo nju imaš, uzimaš iglu, kukicu, čingelajku kako bi rekli na vlaškom. Potvrdi mi glavom ako ti je jasno. Dobro. A sada ovako, desno krilo ćeš koristiti da držiš konac, obmotaj ga oko njega. Eto tako. Načini prvo jednu petlju, polako, sad izvuci konac rukom koja drži iglu i načini omču. Pletenicu. Ma znam, sine, teško je, ali čim znaš omču da napraviš, sve znaš. Hajde opet. Samo se ne nerviraj! Vremenom će ti postati tako lako, pa ćeš i sa ekserom moći da je napraviš. Pozajmljuješ, ubacuješ, pozajmljuješ, ubacuješ. Hajde sada malo se odmori, a u pauzi ću te naučiti da ima dva vida pletenja. Ili na stubiće, ili na omče. Potvrdi mi glavom ako ti je jasno...
Tako je počeo jednogodišnji mukotrpni pletački rad orlovskog cara, još teži jer je kao predivo koristio koprivu, a i obavezao se na post za govor i smeh. Kako se i moglo pretpostaviti, glavni problem je došao od njegovih podanika. A bilo je i razloga da se ljute na njega. To što ga ništa nije moglo nasmejati, najmanje ih je brinulo. Kao što je poznato, orlovi baš i nemaju smisla za humor. Ali sa ćutanjem je stvar ispala opasna! Bar da je u pitanju bila neka njegova nadmenost, mogli bi mu još i oprostiti - na kraju krajeva on je orlovski car. Ali je on satima i satima, danima i danima, pa i mesecima, samo sedeo na svom kamenom prestolu, ćutao i – pleo! Leteo bi samo posle ponoći, i to do groblja, da nabere koprive! Pa da od nje plete košulje! Prsti na njegovoj levoj ruci bili su otečeni od plikova, ali je on uprkos tome, uz tup pogled, ćuteći pleteo i pleteo! Orlovima je ovo ličilo na eklatantan primer celovite dekadencije!
Počela su ogovaranja, iz potiha, pa sve glasnija i glasnija. On je i dalje ćutao i pleo. Onda su orlovi hitno sazvali sednicu parlamenta. Čuli su se gnevni uzvici: - Dosta nam je ovakvog vladara! Da se smeni! A on je mirno dovršavao treću košulju dok su pored njega ležale dve već spletene. - Ovo je uvreda! On nam se podsmeva! Sramota! Da se smeni! Da se obesi! - svaki čas su se pogoršavale pretnje i orlovi su počeli opasno da sužavaju krug oko njega.
Odjednom, nebo se smrači i tri bele labudice sleteše na mali slobodni prostor kraj njega, pokorno pognuvši svoje duge vratove. On brzo prebaci košulje preko njih i na veliko čuđenje svih prisutnih osim njega, labudice se preobraziše u Elizu i njene dve sestre. Kakav divan prizor! Devojke su bile prelepe, a i košulje su im bile kratko spletene, ne skrivajući bujne obline mladih tela. Niz Elizine obraze su se kotrljale suze radosnice, dok je ona brojnim radoznalcima pripovedala uzbudljivu odiseju sa maćehom-vešticom, lošom magijom i mukama koje je orlovski car morao da podnese zbog nje.
- Dosta se gurate oko nje. Dajte joj vazduha - posle cele godine pauze orlovi su najzad čuli glas svog vođe, odlučan i samouveren kao nekad. Ustupiše mu mesto, i on joj priđe, snažno je prigrli i poče da je miluje. Tada primeti da umesto leve ruke, još ima krilo: - Jadna tvoja ruka! Nisam uspeo. Samo mi je još taj jedan rukav ostao. - Ne budi tužan. Nosiću s gordošću labudovo krilo kao simbol tvoje nesebične ljubavi. A i nadopunjavaćemo se kad budemo radili one stvari.
Otkako su brže bolje obavili dvorske i porodične formalnosti sa ministrima, njegovom majkom (svima koji nisu uspeli da se izvuku iz njenog društva, istakla je svoju suštinsku ulogu u istorijatu oko pletenja) i sestrama, svukli su se i legli goli u postelju, nepokriveni. Tada, ona se nasmeja. - Šta je tu smešno? - upita je, pomalo uvređen. - Mladež, mili moj. Mladež na tvom penisu. Sada, pre nego što ćemo postati intimni, vidim da ti je na desnoj strani.
- Pa šta onda?
- Pa znaš, postoji verovanje u narodu da oni koji imaju mladež na levoj strani tela, da su oni, kako da kažem, znaš... pederi... A ovi kao što si ti, sa mladežom na desnoj, oni su... normalni. A sada, ajde da se mazimo. Moji poljupci će ti vratiti osmeh na licu.
Glas joj postade dublji, kao da u grlu ima pticu koja želi da poleti. "O gospode", reče u sebi Čovek sa Jednim Krilom i baci se na posao. Ispalo je još bolje od onog o čemu je maštao u svojim najsmelijim fantazijama.
I živeli su tako, srećno i prilično dugo, do kraja svojih života. Osobito on. Eliza je bdela nad njim do svoje smrti, a kada je ostao udovac, sa 80 godina (nasledio je dugovečnost svoje majke), njegov sin, naslednik na prestolu, potrudio se da mu ne fali ništa. A i oslabljena memorija mu je, na neki način, išla na ruku. Osećao se bezbrižno, zašao u drugo detinjstvo, prepuno fantazija sa nestvarnim bićima iz dalekih, bajkovnih svetova. U starosti, kako mu je um postajao sve bezazleniji, tako mu je fantazija dobila dva moćna krila, sa kojima se slobodno i vedro glupirao do mile volje.
Ponekad, u društvu nekog od brižnih slugu, popeo bi se na jedno brdo, koje mu je odnekud izgledalo nekako poznato, kao što mu je bio poznat (ali odakle?) i veliki kamen na jednoj ledini tog brda na koji bi poželeo da sedne. Grickajući s vremena na vreme svoj omiljen lokum sa kokosom, dovoljno ukusan i mekan za njegove bezube vilice, posmatrao je nebo po kome su se kretali oblaci i oblačići, menjajući svoj lik, od konjića u slona, od slona u voz, od voza u zmiju... I tako dalje, i tako dalje, može se reći beskonačno....