Ilja Sijarić

BICIKLOM, SREDINOM AVGUSTA

Sarajevske Sveske br. 10

Caru Juratu, Šeherzade bratu

Noć sva od kiše, a jutro bistro, vetar, sunce. To ne znači da će tako i ostati. Dešava se da se kiša i sunce smenjuju i po deset puta tokom dva-tri sata. Ko nije kušao skandinavsko podneblje, teško će razumeti da ovde usred avgusta može biti vrlo sveže, čak hladno, svega osam stepeni iznad nule. Ovdašnje nebo ne mari za ljudski raspored godišnjih doba; ono ima svoje mere i ćudi, i tu je svaka priča izlišna.

Ti se jutros baš puno i ne kaniš zamajavati hirovima tog neba. Oblačiš kuse pantalone i kusu majicu, sedaš na svoj monarh na dva točka, pa - na put, srećno bilo, delijo neznana, dušmani ti pod nogama bili kao čavli konju u potkovu! Zdravo idi i zdrav natrag dođi. Tvom biciklu i tvom biciklanju svud su brodi i prohodi... Na koju ćeš stranu? Prema jezeru Sebe? Prema Bakluri? Među jabuke i šljive u Sollentuni? U dolinu, pored zamka kraljice Ulrike s fontanom koju čuvaju bronzani veprovi, usred travnate poljane sa peščanim stazama, s hrastovima koji pamte Isusa, i sa staklenjakom u kome tokom cele godine buja grmlje i cveće sunčanih podeblja. Ne. Nego ćeš tamo kud bi i žmureći pogodio, iako odavno taj put nisi gazio. Idemo, živeli!

A tu se skoro sve izmenilo. Razraslo se drveće, nikle nove zgrade, stara dvorišta preuređena. To važi i za dvorište ispred kuće u kojoj si nekad stanovao, u ono doba kad švedski jezik ti se činjaše teži no svi izumrli i živi jezici skupa, naprosto nesavladiv, bez obzira na svu onu naklonost gramatike prema tebi.Vuče li te želja da svratiš u to dvorište i na kapiju koju si otključao i zaključao barem hiljadarku i po puta? Ne, začudo, jok. Furaj dalje, čelom u hladan vetar. Možda ćeš danas biti jedini u letnjim krpama. Odlično, briljantno! Da i ti jednom u nečemu budeš - jedini. Boli te ona stvarca za hirove starca Odina, gospodara nebesa severnih, priznaj to? Priznaješ! Igraj se leta, mada je dan pravi jesenji, iako je još sve jedro zeleno, puca od jedrine. Zeleno, volim te zeleno. Beše li to neki Fritz ili John? Ili Lorca, onaj Španac što je očarao jednu tuđu gospu, što devojkom mu se kaza. Pa je te noći prevalio ponajlepšu od svih cesta, na ždrebici od sedefa, i bez sedla i bez uzde. Alal vera, senjor Federico, bravissimo. I tebi i tvojoj ždrebici od sedefa, a Kordoba daleka i sama, Cordoba lejana y sola. Svaka čast i ovom atu pod tobom, bradonjo sandžački, durašni monarhisto na dva točka.On je tvoj pouzdani jaran na putevima gospodnjim, jutrima, dnevima, večerima, koji put i noću. Fućka se i tebi i njemu na nebo i termometar. Vozi, dakle, šibaj, neka pedale škirpuckaju i gume sviruckaju, neka se ova siva nedelja neizbrisivim mastilom upiše u tvoj letopis milina. Hajde! Gazi! Opiči! Nagari! Baš si bio u plavom žaketu kad si sreo Vasiljević Cvetu. Kakva maca, o grešni brate Amfi Lovćenski! Nek živi naš krasni i časni, gotovo, bre, velečasni Foro Labanovicz, patrijarh netaknute prirode, samoće, divljine! Samo, bez vjetrova, moliću, štedi municiju, jer svet je ovaj pun ljudskih ušesa. Ima onaj vagubund sveto pravo: Ako smo sami u svemiru, to je strašno; ako nismo sami, to je još strašnije! Nego ti grabi napred i napred, i nikada robom, sve slavniji i jači na putu si svom, o šofere goluždravi na osam stepenika iznad nulička! Ole, ole!

Na raskršću skrećeš prema novom predgrađu. (Raskršća su nastala iz potrebe da se putnik zamisli: kud ću i zašto baš tamo, i zašto baš sad, i zašto baš ja, a ne Halimača iz Rašlja, ne sveti Simeon, na primer, ili, najzad, zašto ne, tvoj prikan Ao Ioh, Kinez iz Kočabamabe?) Do pre četiri-pet godina tu je bila šumetina do oblaka, ovde i onde proplanci, borovnice i brusnice, dušu dale za džem, jagode takođe, one sitne, šumske, što mirišu opojnije od svega na majčici zemljici. Ko nije ugrabio da vide taj kraj pre no što je postao naselje nikad neće znati koliko je tu bilo udoljica i brežuljaka, stena, mahovine, izvora i potočića, močvara, čak i jedno jezerce, u koje jedan par divljih pataka beše bezglavo zacopan, sve dok im ga led ne otme. Tu si viđao zečeve i srne, slušao tetrebove i fazane, kosove i drozdove, brao pečurke, odmarao pod brezama, s knjigom na krilu ili s rukama pod glavom, pa uši pune šumora, oči zvezda a usta stihova. Gde ti je duša bila tada? Daleko, daleko, kod vode Dobrače u Bihoru ili u Podrinju visokom, gde teku dva Gubera, Crni i Zeleni, kroz varoš srebrenog imena, koju će prokleti đeneralisimus Mladić u leto 1995. (petnaest godina po tvom odlasku odatle) pretvoriti u kosturnicu...

A od one šume silne sačuvalo se tek poneko drvo, poneka stena, parče goleti, a nikle, lepe kao čudni akvareli, kuće, niske i visoke, svaka drukčija, legla dvorišta pod pitomom travom i u jorgovanima, pošljunčane staze, asfalt, ukrovljena parkirališta u ogradi od betona, škole, dečji vrtići, sportska hala, sportski tereni, bazen, biblioteka, starački dom, apoteka, banke, policijaska stanica – nego! - pošta, grozdovi prodavnica, restorani, frizernice, kiosci, piljare, metro... Pravi pravcati grad. Ni iverka od one netaknute divljine doskorašnje, kao da je nije ni bilo, pa ti se čini da si zalutao, da te put zaveo. Šta sve ne mogu čovek i mašina, bogo sveti! Mogu sve, samo ne mogu učiniti da nije bilo što je bilo. To, kanda, ni Svemogući ne može da izvede... ako ga uopšte jema. Ti držiš da ga u nekoj formi jema, ali u kojoj, u kakvoj, tice mu ga znale, ti ideš dalje za iste pare. Piči, piči, pičićeš, i na onu stvar mislićeš. Kad ti nisi znao šta je merak rabota? Još u pelenama si to znao, za taj mrak. Jesi, jesi.

Prolazi autobus, majka s detetom u kolicima, ljudi koji šetaju svoje pse – pas je ovde mnogima prava kućna svetinja - sa severa nadiru oblaci, možda će, za koji sat, da okrene dažd, a ni sneg nije isključen, jedna, tako, nagla vejavičica, da je cmokneš u njuškicu onu njenu zakovitlanu. Ha, kiša, ko je šiša kad nije iz Niša! I kiša je božje davanje, rekla bi tvoja majka, koliko već godina leptirak u nekoj rajskoj baštici miomirisnoj. Ona bi rekla 'bože davanje'. Bog pošalje meleka, anđela svog, da iz mora svojim krilom zahvati toliko i toliko vode koju će prosuti tu i tu, u sitnim kapima, kao pljusak ili 'kao iz kabla', kako već On odredi. A kad joj jednom jogunasti Mako Zitov reče da je morska voda slana, a kiša nije slana, kako to da...? E moje dijete, upade mu tvoja majka u reč, ko je osolio i rasoliće je brže no ti trepneš okom. Tvoja majka doista beše sigurna da kiša tako nastaje.
Tebe se kiša danas ne tiče, ona je boži a ne tvoj ćef. Kupuješ novine u trafici, mećeš ih u ruksak, pa šibaj dalje, zemljo balkanska neobrijana, glavata, koščata, fali još samo repata, rep otpao pre nekih dva-tri meleona, ne, milijuna, ne, miliona godina. Šteta što je otpao. Zamisli da nije: upeklo sunce, ti ljumaš stepom i hladiš se repom, lepezom svojom s kićankom na vrhu, kao u pravog lava. Gde bi ti bio kraj! Lav na dve noge a repina od dva metra. Evo jezera. Dobrojutro, jezero, kako si, jesi li se naspavalo, šta si sanjalo, hajde, ispričaj gospodinu na dva točka. Viđao si ga, ovo isto jezero, okovanog ledom, po kojem se ide kao po betonu, voze se sanke i sličuge, čak i auta, viđao si ga u proleće, kad sve trešti od krikova barskih ptica, u leto, kad svet teferiči na livadama okolo, na suncu, na čistini, u tišini, u zapahu vode, trave, rastinja... a s druge strane u vrhu doline crkvica, pored nje groblje. Jednom, beše rana jesen, gora već žutnula, na ledini između dva groba dva zeca igraju fokstrot, sve hop-cup, pa na-le-vo-krug, pa pik sponova, pa haj-vaj, pa drž-ne-daj, ti si zastao, gledaš ih smeješ se uglas, sve dok plesačima igra ne dosadi, pa se skakućući izgubiše u grmlju iza groblja…

A šta je ono tamo? Aha, vidi vraga su sedam binjišah! Dve mome prostrle peškir, ćebe, šta li, pored same staze, i leže poleđuške, u gaćicama, gole grudi, sunce se prelilo po njihovim mladim sisama (U tvoje posno doba gimnazijsko to se zvalo sifoni.) Nuto, ni one ne zarezuju termometar. Tako i treba, o vi dve nimfičke made in Sweden. Prima roba, još da je da se proba, uu! Kažite čika-biciklisti ko vam te sise vaše bajne noću mrsi, šapnite mu na uvce njegovo, o sirene! I o čemu sad razmišljate, dok ležite na toj ledini, na suncu koje vas virka iza oblaka? Uživajte u mladosti svojoj cvetnoj, grabite svaki sunčani trenutak, možda ih neće biti još puno, možda je ovo poslednji osmeh ove sezone, i neka vam sudbina bude naklonjena, barem u pogledu zdravlja i bračnog dušeka, a za ostalo kako joj je drago, sudbinici našoj ćudljivoj, je li tako? A šta je sudbina? Onaj Zaratustrin zemljak veli da je to knjiga koju lista slepi vetar večnosti, pa tako niko živ (Babajić bi rekao šif) ne zna šta će ga čeka iz minuta u minut, kamoli šire. I bolje što ne zna. Jer kad bi znao... zamisli kad bi znao... Ti ćeš se možda s ovog puta vratiti u sanduku ili u crnom džaku, pa sad reci, nije li naprosto velebno što o tome nemaš ni pojmićka! Samo je Alah milostivi, njemu fala, mogao to tako da udesi, rekla bi tvoja majka.

Ona tako, a ti: bolje je biti dan don Kišot nego pet dana Unamuno. Zamisli njih dvojicu na biciklu, Sančo u kacigi, a Vitez tužnoga lika gologlav, pa šicaju drumovima katalonskim, sve kroz špalire od Dulčineja. Pojdo na dole, pojdo na gore, al’ ko tebe nigde ne najdo. Lepo li je cveće u proleće, još su lepše u jesen devojke. Lovely are the flowers in the Springtime, lovelier still the young girls in the Autumn. Dragi gospodine, tu grobove junaka paščad zapišavaju. A onaj miš, videći mačora kako dremucka na suncu – ili se pravi da dremucka – kaže svom narodu: ko je moj – blizu rupe stoj. O, o, koliko je u utrobi vremena događaja koji će se tek roditi! Evo jednog od milion puta deset miliona. Jedan će džentlo – triput heroj, iako živ - sići sa scene, a za njim gorko će jecati vaskolika federacija njegova. Malčice potom na pozornicu će stupiti mlad i krepak bankar, koji će za kratko vreme sa zemljom sravniti sve što je njegov prethodnik gradio pola veka, da bi, nakon što upropasti državu, izvrgne je čak i bombama tzv. velikih sila, i sam postao žrtva svoga bezumlja, i on, i njegova polupismena kučka. Zlodela tog čudovišnog dueta sazreće u istoriju strašnog beščašća zaluđenog naroda koji, dovraga, nikako da se otrezni. A dalje. Jedan student će ići ulicom s namerom da pogleda čuveni film u bioskopu. Dva sumnjiva tipa ići će mu u susret, držeći svaki svoju stranu ulice. Student nema drugog izbora nego da prođe između njih. Tada će ga jedan zgrabiti za ruku i pokušati da mu skine sat s ruke. Student će uspeti da se istrgne, pojuriće trkom prema mostu, ali onaj će ga sustići, hvatajući ga za prsa, pribiće ga uz drvo na obali potoka, a u levoj ruci mu nož, s vrhom pod grlom studentovim. Kako će se to završiti? Koga to kopka, nek rovi po sudskim arhivama, a ti ovde priloži tužaljku o Dinki. S dvadest dve godine leći ona će u grob, ali stići će u bezdanu radost da baci i sebe i tebe, ali i u velju nevolju, iz koje će vas izbaviti njena nagla smrt: sagnuće se da zakopča kaiš na sandali i sručiti se bez daha... nosi i zatrpaj pod busenje, jooj. Ti sad nemaš svoju Dinku i njen ne znaš glas, ne znaš čak ni groblje na kom počiva, ne znaš zašto nju i sne ti java pokriva; možda spava i grob tužno neguje joj stas, možda spava, sa očima izvan svakog zla, izvan boga i đavola, izvan vremena. Seele des Menschen, wie gleicht du dem Wasser, Schicksal des Menschen, wie gleichst du dem Wind! Dušo ljudska, slična li si vodi, sudbo ljudska, slična li si vetru. Remember that, grofe eF eL.

A dole, kraj potoka, dva dečaka hrane patke i golubove, ima i galebova, oni su vrlo grabljivi. Jedan dečak baca komade hleba po travi, poneko parče se otkotrlja u vodu, a drugi dečak se izmakao i snima to kamerom. Malo dalje je igralište za minigolf. Iako je jutro, igrača je puno. I oni izgleda strepe od kiše, pa pohitali da se, za svaki slučaj, razmrdaju koliko-toliko. Minigolf je ovde omiljena zanimacija, svejedno što je to igra bez živosti, mlitava, ali možda dobra za smirivanje živaca. Ti tu nema šta da tražiš. Jer ti si za napor, nikako za mrtvilo i mlakost. Bledo i beskorisno je sve što majicu na tebi ne natopi znojem da je možeš cediti. Njegovo veličanstvo tvoj monarh zna to znanje, još kako. Naročito kad se primi uzbrdice. Pa para bije iz tebe ko iz kazana u kom s kuva pekmez i znoj lije šakački.Veselo je, veselo! Koliko para, toliko muzike.(Musike, kaže Babajić.) Navali, dilber Labantilo. Da živi lumpenproletarijat, najčestitiji sloj roda ljudskog! Najposle, bitno je da je duša na čistu zraku i u pokretu. Niko to bolje ne zna nego Nordijac. Njemu je hleb i so van kuće, nikako u kući. On je čedo otvorenih vidika, vetra, kiše, magle, sunca, šume, vode, trave, stena. On je u svom elementu tek napolju, bez obzira na nebeske prilike. Takvome je i golf ugodna razonoda. U redu, svako dobro, herr Ambrosius, samo se ti golfiraj i nauživaj se majci tvojoj, pa grabi kući, krckaj svoj tvrdi “knek” sa margarinom i marmeladom, šljokaj svoj kafu nakiselu, kunjajući na sofi pred televizorom, iako je Kunegunda već raspremila krevet i čeka tvoj metak, a on, jadi ga ne snašli, drema ko fosil! Dokle će sirota Gunda da čeka ugarak da se zapali? Nemoj misliti da ona ne zna šta valja, šta ne valja.. O, još kako ona to zna! Što ne bi znala, nije beba. Pa će lepo malkice da se picne i potom da zbriše u neku diskoteku, a tu, herr Aronsson, dušo od sebičnosti, svašta može da se desi! Uostalom, ne mora ona da se picne, zašto bi se picnula, ona je dobar ulov i takva kakva je, bez doterancije. Ako je tvome vrsniku njena brazda onemilila, izvan kuće će se uvek naći neki efendija, pan, musje, senjor, sinjor, monsinjor, kir, sir, don, šok, kamarad ili tavarišć da joj ga zbiči. Obrstiće je slađe no jarac rosnu granu. Pitaj Leonardu Asgard, ako drugima ne veruješ. Nju njen Glenn u krevetu beše skroz zanemario, ona mu gaće prala, mirisala gde su muda stala, mirišući gorko uzdisala, a onda, kad joj je sve dokurčilo, kako sama zboraše, jedne subote zdimila u disko, u kolo šumadijsko, našla dasu da je uteši, pa je sutradan cvrkutala tako da joj je i slavuj zavideo! Uskoro, bome, i trba počela da joj se puni, nego. Hm, kakva sve čuda ne prave maskulinum i femininum kad se sudare međunožjima svojim uspaljenim! No, jedno je vanbračno tucanje i ratna ekonomija, a drugo, posve drugo, Velika Serbia. O čestiti car Jurate, jemaš, imaš pravo: čovek je doista veliki promašaj, pobačaj, u stvari. I zato, ko je moj, blizu rupe stoj!

Staza pravi okuku, preseca cestu i predaje jezeru Let. Lakom jezeru, to jest. Obodom mu raste visoka trska, koju prati staza za trčanje, šetnju i bickl. Tu i onde su drvene klupe, pored njih korpe za otpatke. Leti se tu dolazi na piknike, u šumarak sa ognjištem za gril i s tušem na betonskom stubu, pa kad opekne vrelina – i to se dešava jednom u desetak leta – samo okreneš slavinu i bistri mlazevi rinu iz rešetke, oh, ah, rrr. Sad tu nema nikoga. Ne, ipak, eno jednog pekinezera i njegovog husse, gazde. Neka oni rade svoje, ti radi svoje. Guraj, sve ponaviš, na zaravan, samo pristojno, zapovedam, ne troši municiju uzalud, ne kvari vazduha., priroda ne podnosi bazd. Opet golf-igralište. Do preklane tu je rasla travuljina kao pruće. Visok mršav starac u belom kačketu s krajnjom pažnjom se sprema da gurne lopticu. Živo, starino, hajde, okini, ubaci, ako ne ubacuješ u rupu tvoje gospe Britt ili Gittan, ubaci barem tu... tako, krasno, clarissime, glavni si ove subote, nedelje, šta li je. Niže, dole, ispod ceste, dva omanja stadiona, jedan do drugog, oba ograđena visokom metalnom mrežom. I tu do prije četiri-pet godina nije bilo ničega do žbunja i korova. Iza kanala, u ogradi, pasu konji, čitava ergela, sve lepši od lepšega, sija im se dlaka, sva sama crna srma. A na stadionu, i jednom i drugom, fudbaliraju. Na jednom igraju devojke, na drugom dečki. Mnogo više gledalaca imaju devojke. Ovde je fudbal i Ronji drag gotovo koliko i Niklasu. Skije i skijanje takođe. Bicikl isto. Ovde je ona skoro u svemu što i on. I, zbilja, Ge-Rasime, odnosno Ger-Asime, zašto bi neki tamo Ingvar ili Radoje bili nešto više nego neka tamo Agda ili Mensura! Ako su oni sve sami mišić, one su sve sama ljupkić, a ni pameću im ne ustupaju.. Šta ono poslovica reče za snagu. Krlje valja, je li? Da, krlje valja, panjeve čupa, dok pamet caruje, nego. Gle, baš sad neka je skrivila penal. Postavljaju loptu, zalet, udarac i gol, golčina! Pljesak. Nema zviždanja i psovki, kao kod muškaraca, nego sve ide svojim tokom, kako i priliči mudrosti. I nek sad neko zucne da žene nisu bolji deo ljudskog roda. Čak i u fudbalu! Ništa ne uvijaj glavom, tako ti je to, i kvit... esencija. Žena je žena otkad je sveta, ti nijedne ne znaš bez kvaliteta, bez obzira na to šta wilde Wilde i poslovice misle o tome. Dabome.

Idemo dalje. Zamisli da živiš tuđi život, a neko živi tvoj, ko zna ko, ko zna gde. I sad Foro taj i taj mamuza ovog mornarha umjesto da to čini neko ko sad radi ono što je tebi bilo namenjeno, na primer čami u bajboku ili delja neku Milosavu u nekom gaju gde limunovi cvetaju. Srećnima se događa ono što priželjkuju, nesrećnima ono čega se boje. Možda si na velikom dobitku ako ne živiš svoju sudbinu, a možda si na velikom gubitku. Samo sveti Savaot, ako ga ima, mogao bi to da razbistri. Gledaj svoja posla, hidalgo, vozi. Pravac Severno groblje. Groblje je zemlja kom se hodi, groblje je voda kom se brodi. Tu ti tzv. život može samo pod prozor pljunuti i razminuti, ariverderci. Još nikad nisi biciklom gazio po tom naselju. Evo prilike da ga išpartaš kako sam hoćeš: gore, dole, levo desno, naviše, naniže, tamo, onamo... bum, tras, na parove razbrojs!

Severno groblje je pravi velegrad mrtvih, preko 30 000 mogila, a broj se ne smanjuje nego raste; niko da odseli a stalno pristižu novi stanari. Pa sve liči na metrpolis: kvartovi, sokaci, numere. Sve po planu. Da brzo i lako saznaš gde ovaj trune... pardon, počiva, gde onaj ili ona. Bez tog plana zalutaćeš, ukoliko ti slučaj ne pritekne u pomoć. Seti se samo koliko dugo si tražio Strindberga, potom Nobela, kad si prvi put ovamo zašao. Raspitivao si se kod ljudi koji su se tada zatekli u blizini i kod cvećarke na uglu. Čak i kasnije, iako si počesto ovamo navraćao, lutao si, gubio se, tražio, premda si Strindbergovu adresu znao napamet. Svejedno, u ovom Njujorku pokojnika ni rođenu majku nećeš naći bez muke.

Groblje je jutros skoro pusto. Svet dolazi obično posle podne. Najčešće su to starci i starice, udovci i udovice, majke i očevi. Očiste grob, uklone korov oko ploče i zaliju cveće, svaka parcela ima svoju česmu, nego, i svoju kantu kraj česme, nego, i svoje grabulje, nego, i svoju korpu za smeće bezbeli, ispričaju se nemim glasom sa onim ili onima ispod ploče, pa natrag. Severnjak inače na smrt gleda mnogo prisebnije nego južnjak. Njemu je kanda još u pelenama jasno da je smrt jedna od neotuđivih obaveza živih, ona potonja, kojom život sam sebe ukida. Posljednja ne znači i najteža, mada ljudi drže da je to baš tako, premda niko tu ništa ne zna – otud izveštaje ne šalju – samo se nagađa. Severnjak ne pravi scene nad umrlim, ali zato večni dom njegov pažljivo neguje. Na jugu je obrnuto: kuka se nad odrom, kosa se čupa, lice se grebe, vrišti se, leleče se, a potom po groblju pase stoka i raste trn i kopriva. Ovde je svako groblje ograđeno i doterano kao za izlog... naprosto te mami da na licu mesta ispustiš svoju blagorodnu dušicu i tu da otaljaš svoju večnost! Svežina, laki vonj vlažne ledine u dolini, trave, lišća, drveća, treptaj sunca iza oblaka. Pevaju kosovi, guču golubovi. Je li ovo krajina senki ili nebeska bašta, vrt ili groblje, o serafime, bogom pobratime! Kapelica, iza nje krematorijum. Vrata otvorena, u hodniku nekoliko ljudi, sanduk na gvozdenom postolju s točkovima, verovatno će ubrzo skliznuti u oganj, i od svega će potom ispasti tek šaka pepela. Bi li voleo da gledaš to spaljivanje? Ne, hvala. Bog nije ostavio da se ljudi, ma i mrtvi, spaljuju, nego da se zemlji predaju, a ona dobro zna šta joj je potom činiti. Međutim, danas mnoge spaljuju. Neki takav amanet ostave, drugi nemaju izbora – spaliti je jevtinije... Ili ih na to nagoni strah: kako, grešan ili grešna, stati pred lice živoga boga? Spaliti je naprosto... rahatnije. Potom pepeo ubaciti pod tu i tu ploču i dodati zemaljsko ime toga pepela. Ili ga prosuti. U svakom groblju postoji za to poseban kutak - mineslund, gaj sećanja. Tu se raseje prah onih što su želeli da nemaju groba – takvih nije malo, i sve ih je više. Ali i onih koji nisu bili u stanju da za života kupe sebi počivalište. Ovde, u ovom gaju, svoj mir su našli i supružnici Myrdal. Oboje su u švedskom političkom odnosno naučnom životu odigrali tako krupne role da je ona ubrala Nobelovu nagradu za mir, a on za ekonomiju. Živeli su otmeno, pregorno služeći svojoj karijeri, u kojoj, ako je verovati njihovom sinu Janu, danas cenjenom piscu, nije bilo vremena ni srca za decu. Ko će kome ko svoj svome.

A jedna Finkinja pepeo svog muža niti je pohranila niti rasejala. Već urnu s tim pepelom drži u svojoj garderobi. Čini joj se, veli, da je živ dok je u kući makar i kao šaka praha u bokalčetu. Kad ona umre, sin ima obavezu njen pepeo da položi u tu urnu, da izmeša ta dva pepela, odnese i prospe u more, u finsko more, razume se, hej ti, jer njen Urho je bio matroz, pravi finski morski vuk, a takav treba svoj konačni smiraj da nađe baš u moru, zajedno sa svojom prvom i jedinom... Ha, sjajna zvezdo Finlandije, kapa dole pred tobom! Zar tvoj izbor nije najbolji dokaz da je ljubav večna? Kao voda, vatra, vazduh i zemlja! Ona je dakle peti elemenat koji ne preza od smrti, o Ge-Rasime, o veleume. Sve dakle kao u onoj uzrečici nekog iskrenog švedskog popa: Uz venčanje, sahrana je ono najveselije što znam. Šta kažeš ti na to? Samo ovo: ako nije tako, trebalo bi da bude. Bez dvojbe, kako Semprun ljubi reći. A Dar Okram, čelni pisac baltičkih jezika, dodaje, u prevodu jednog Bosanca: Koja će milina zavladati poslije Sudnjeg dana! Sve će se istrijeti, kao sa školske ploče djetinja žvrljotina. Golemo ti olakšanje donosi ta prepostavka, makar i ne bila zadnja reč istine!

A ti, R. Labanoviću, daj gas, uzbrdicom ćeš, u otmeni kvart ove varoši gluvonemih. Samo začepi šupak, zaveži ga, da ni pramičak ne curne, jer groblje je sakrament, kao bogomolja, čak i groblje bivših bogataša, čak i to. Sećaš se kad je onaj truntavi A.A., Anselmo Andaluzijski jednom od tebe – zamisli: od tebe, kod svih ljudi na zemlji – zatražio odgovor napitanje koje ga tiši: šta da radi smrtnik ako mu navre da opali na molitvi u bogomolji, ili nad grobom na sahrani, ili dok handriči gospavu ugledne marke? Bože jaki, šta sve plitkoj pameti neće pasti na pamet! A u stvari... nije to baš, ovaj, izlišno pitanje, jok. No, to se, sad, uopšte ne tiče jednog Bihorca na dvotočku. Nagnaj ti samo, ilustrissimus Labandus! Okreći, vilenjače, i gledaj okolo. Ovde su svoj mir našli kraljevići, knjeginje, magnati i ini duboki džepi. Eto, i u švedskom groblju ima protekcije: visoki naslovi imaju svoj šor, izdvojen, skrajnut, s grobnicama što liče na mauzoleje u senci stoletnih hrastova na oceditoj padini. S tih hrastova vise pramenovi sive mahovine, slični bradama u starih mandarina. A grobovi, svi odreda, nekako... duplo mrtvi. Neka ti samo neko gukne da smo u smrti svi jednaki! Šipak! Otkud onda ovde ovi dvorci i zamkovi umesto humki! Armirani beton, mermer, pozlata, ukrasi, figure, gvožđe, kapije, lanci, katanci. I neka nezemaljska tišina, koje se klone čak i ptice, u koju ni vetar ne navraća bez nužde. Kolikogod puta ovuda prošao, nikad nisi čuo da tu išta šušne-bušne, kamoli da cvrkutne. Kako li je vekovati u tolikoj gluvoći, kao u bezdanu, koji se otvara samo kad treba ubaciti novi kovčeg, novog mrca. O, mrtvi, što ćutite, što se ne pobunite, vaše grobnice su teške i samoj zemlji, majčici našoj, kojoj je ostavljeno da nas primi u nedra i zatre nam svaki trag. Grobovi koji se tome opiru u tebi su uvek izazivali i izazivaju nelagodu, skoro strah. Prolaziš pored njih kao pored mesta gde se gnezde i mreste vampiri i prikaze. Dalje odavde, što dalje! Dođavola, rojalizam i pod busenom hoće da je – nešto drugo: slika i prilika neba! Crvi, hvala vam što to ne fermate! Prekrižimo, i nastavimo dalje, rekao bi Strindberg, nezgasli vulkan švedske literature, slava mu i hvala, živela Kalevala!

On je tu, u kvartu broj 13 a, ulica Sunčane kiše, Solregnsvegen, kućni broj 9136. (Imena pojedinih staza između parcela pravi su lirski medaljoni. Pored Sunčane kiše, tu su još i Ulica zvona, Večernjače, Zornjače, Prolećnog vetra, Letnjeg vetra, Trepćućih plamenova, itd.). Ti voliš toga bundžiju nepotkupljivog kome u životu ne beše do pobede nego do borbe, koga ne boljahu udarci koje prima nego koje zadaje, a prima ih i zadaje nemilice, ne ustupajući nikom. Klanjaš mu se zbog njegovog pera, pre svega, ali i zbog istrajnosti u odbrani tog pera. Bio još za života svrstan u ljute ženomrsce. Trt Milojka! On je pre mogao biti kamila nego ženomrzac! ("Onaj ko mene naziva ženomrscem glupak je, lažov ili bedak ili sve ujedno.") Neki njegovi biografi, kojih ima čitavo tuce, u Švedskoj i vani, cele jedne jeseni sporili su se oko dužine njegova muškog znaka. Je li bio ovoliki ili onoliki. Biće da nije nije bio za šalu, čim je čisto udarnički britvio tri “posesivne” strankinje – Finkinja, Austrijanka, Norvežanka, sve tim redom – i ko će znati koliko metresa, od kojih je jedna, neko vreme njegova zaručnica, bila preko 40 godina mlađa od njega, a zbog jedne se maloletnice, opet, sav Kopenhagen dimio od pucnjave, iz koje je brkati zavodnik jedva iznio čitave gaće.U literaturi o njemu ima i jedan ovakav crtež: uz plast sena na livadi – Švedska je tada bila teški agrar, baš kao što je danas teška industrija – švalerčina naš tuca neku snašu, a pantalone mu se slintarile do članaka. Zar sam nije govorio da je ženomrzac u teoriji, samo u teoriji, u praksi, brale, duvahu drugi vetri. Patio je možda od nekih manija (šizofrenija? ljubomora? alkoholizam?) ali žene je tabao za desetku. Ne pravi se šestoro dece malim prstom.

Niz dlaku nije išao nikom, ni kraljevima i akademicima. Zbog toga je, iako predlagan, ostao bez Nobelove love. A, ipak, svojom spisateljskom snagom i slavom zasenio je sve dosadašnje švedske literarne gigante, izuzev bakice Astrid Lindgren. Aferim, Gusten! Laka ti zemlja s ogromnim tamnim krstom nad tvojom rusom glavom, s natpisom: O crux ave spes unica, Budi pozdravljen, o krstu, jedina nado. Da se on lično pitao, toga krsta tu ne bi bilo. Ne zato što je bio bezbožnik – koji će, hm, izdahnuti s Biblijom pod jastukom – već zato što je u amanet ostavio nalog da mu na grob postave sasvim drukčiji znak: penis od crvenkastog granita, ništa manji od onog krsta, a na penisu natpis Hic jacet, Ovde on počiva.Takvo je nadgrobije sebi voljenom bio namenio. Potomci su se o tu njegovu oporuku, dovraga, oglušili. Trebalo bi ih zbog toga išibati na nekom stadionu pred sto hiljada gledalaca, nego! Međutim, barem onu drugu želju su mu ispunili: da ga ne smeste u parcelu bogatih, jer to je, veli on, revir taštine. I mrtav da je daleko od takvih, i – sam. Ali nije sam. Tu je i prah njegove najmlađe kćeri, koja ga živog nikad nije videla, jer je, sve do očeve smrti, živela sa majkom u Austriji...

A na uzvišici, tu, nedaleko, počiva Alfred Nobel, siromah koji je postao jedan od najbogatijih ljudi svoga vremena – zadnjih godina zarađivao je skoro 50 000 franaka dnevno, dnevno, građanine, dnevno, kad je nadnica drugih iznosila nekoliko sua. Bio je 16 godina stariji od Strindberga, i umro je takođe 16 godina pre Strindberga, u svojoj 63, isto kao i Strindberg. Eto, taj stidljivi ljubavnik, neumorni pronalazač, preduzimljivi fabrikant, siromah koji je postao jedan od najbogatijih ljudi svoga vremena, toliko se bojao groba da je ostavio amanet da mu, kad umre, pre no što ga sahrane, poseku vene na rukama i nogama, kako ne bi bio živ zakopan. Strindberg se skrasio u dolini, pored staze, kraj jedne stare račvaste breze, a Nobel na meraji, pod glomaznim spomenikom, zajedno s ocem, majkom i bratom. Siroti Alf! Dok je Gusten, Strindberg, ševio sve što je ugrabio – izgleda nije preskočio ni svoju mladoliku, malo od sebe stariju austrijsku taštu, majku svoje druge žene – jadni Alf možda nikad onu žensku rabotu nije ni pipnuo. Da tuge goleme, o Miraleme! Ako ga je Bertha von Sutner i poštovala, volela ga nije, jer od žene koja te poštuje možeš dobiti sve, samo ne mindžojke. A ona druga, Sofie Hess, prepredena bečka cvećarka, vukla ga je za nos – i za novčanik – čak i posle njegove smrti, brukajući njegovo prezime u kurvanju po mondenim evropskim banjama, pa je u muci svojoj govorio da mu ta prostakuša nije žena nego daleka rođaka. Kad bolje razmisliš, složićeš se s njim: žena mu Sofie Hess (čuj joj prezimena!) doista nije ni mogla biti, onako praznoglava i koketna, ko svaka skorojevićka kad uhvati boga za bradu. Njegov, Nobelov ljubavni roman, tako, nije štur nego preštur, kanda dibidus prazan, pa je veliki izumitelj, po svoj prilici, suva kurca otišao u krematorij, i mimo činjenice da je u drugoj polovini svoga veka bio bogatiji i od nekih ondašnjih kraljeva! I sad ti reci nije li onaj vetar iranski i tu umešao prste svoje...

Ti uvek prvo svratiš kod pisca, kod Strindberga, on ti je bliža svojta nego onaj čudni «dinamitaš». Strindbergu uvek neko priloži neki cvet na grob, ili ceo buket, čak i zimi, a ti Nobelu zapališ sveću. Barem o zadušnicama. I svaki put čuješ kako ti blagodari. Hvala ti, lakoverni, dobrodušni, darežljivi, u ljubavi nepouzdani i neobuzdani, samoćom opčinjeni, skromni, lenji, izdržljivi, uzdržljivi, vedri, živahni, radoznali, čisti, nedruželjubivi, negostoljubivi, samodovoljni, ćutljivi, sažalni, sramežljivi, staloženi, miroljubivi, nepristrasni brate moj Foro Labanoviću, koji voliš knjigu, groblja über alles, nepoznate staze, načitane žene – gde rastu takve? – svoj kompjuter, bicikl, šume, livade, vode, vrleti, vetar, vatru, plamen naročito, žar, puhor, tekuću vodu, opet samoću (to i je druga mama), retke reči – kakve niko ne uzgaja bolje no tvoj brat Buljo – heldovni zalogaj, žališ bednike i bespomoćne, izbegavaš meso i testo, suze, nered, bes, muzeje i mauzoleje, jaku kafu, kuneš se u zelje i zrnje – možda se greškom nisi rodio kao konj, recimo,ili kao krava, ili kao vrapčić – smanjio bi za devedetest procenata broj bogomolja na zemlji (jer su fitilj mnogog zla među ljudima), likvidirao cigaru i alkohol, i gotovo si siguran da ti sudbina još nije uručila onaj svoj glavni dar koji treba ime tvoje da ovekoveči, da ga pozlati, ohoho štono rekao petao. Jesi li zadovoljan, goluždravko moj takvi i takvi? Sad idi, srećan ti put. I pozdravi mi Sandžak, posebno tvoj Bihor, kojeg se tvoja duša nikad nije oslobodila, niti će, ćao, doviđenjce! Ah, da, pozdravi mi i Srebrenicu, u kojoj si bivao srećan i nesrećan kao nikad u životu, makar ziveo još dva duga ljudska veka! Pa, sreća i nesreća i jesu izazov, proba naše istrajnosti i doslednosti. (Babajić bi rekao: istrajnosti u prinnn-sipijelnosti). Kloni se nesrećnih kao nazeba, od srećnih beži kao od kuge! Jer tzv. srećnici su guba na stablu ljudskog roda. Prekriži ih! Smatraj nesrećnim onoga ko nije bio nesrećan. Prekriži takvog i takvu, i briši svojim puteljkom. Pravo Malom princu u naručje!

Osim Strindberga i Nobela, ti obično navratiš još kod nekoliko ovdašnjih svetlih grobova, što rekao Zmajova Laze Kostića. Ko su ti? Bo Bergman, za koga neki kažu da je najveći pesnik švedskog jezika (našto rahmetlija Lasse Lucidor, vazda mamuran, vrti glavom), inače poštanski činovnik, koji je živeo sto godina manje dve i voleo vlažne magle i razlivene vode, jednom nogom i celom dušom uvek u Istanbulu. Ingrid Bergman, glumica nad glumicama, ona koja, kako sama nekoć reče, ne traži ništa, ali hoće sve! Više o tome mogli bi nam reći njeni fimski (i krevetski) partneri: Humphrey Bogart, Gary Cooper, Cary Grant, Gregory Peck, Bing Crosby, i režiser Rosselini, njen drugi muž, u redu od četiri, ili pet, i njen zemljak i prezimenjak Ingmar Bergman – svi groblje, kao i ona, svi osim starca Bergmana, koji će i u stotoj iznenađivati svet svojim upadima u fim i u pozorište. Istom, grob lepe Ingrid je prilično maglovita istorija: ploča s njenim imenom je tu, ali šta je pod pločom? Prah njenih roditelja. A njen? Jedni se zaklinju da je rasut u moru na istočnoj obali, u zavičajnom Bohusu, a drugi da je urna, istina ne baš posve puna, skoro poluprazna, možda skroz prazna, pohranjena baš pod tom sivom pločom s njenim potpisom. Hodi znaj šta je tačno, kad obe strane rezolutno ostaju pri svome. Srećom, to se ove holivudske dive i njenih filmova nimalo ne tiče.

A ne tiče se to ni Siri von Essen, koja je takođe u ovoj dolini hladovitoj našla stalno mesto boravka (Babajić bi rekao porafka) kao prva Strindbergovica, pomalo kanda lezbijka. Umrla je tri nedelje pre njega, svog drugog muža, a on se na tu vest obukao u crno i na grob joj poslao venac – anonimno. Nekad je u njoj video svoj raj na zemlji, a potom polumajmuna. «Majka ti je bila ovde», kaže jednoj svojoj kćerčici, «a od nje je u kući ostao smrad kao od mrtve zmije.» Ćao, Siri, za tebe danas niko ne bi znao da te Gusten tvoj nije timario, a on je za to plaho nadaren bio. Spavaj, nevernice, laka ti večnost pod busenom, pod gluhim, i ne ljuti se što je on u tebi gledao prvo madonu, potom kurvu. Mora da si bila teško zakeralo i torokalo, čim je siroti tvoj Augustus smišljao kako da ti zakuje jezik, pa da umukneš za sva vremena, svejedno što si od von plemena.

A ti, monarhijo, nastavi dalje. Vidi, tu je još čitava kolonija krupnih švedskih književnih, naučnih, političkih, muzičkih, crkvenih, pozorišnih i izdavačkih fora: Wilhelm Moberg, koji je u svojim romanima pratio sudbine švedskih iseljenika u Americi, Peter Weiss, njemački jevrejski izbeglica, čije drame se i danas igraju po svetu, Martin Lamm, pisac vrlo čitljive biografije o Strindbergu i Swedenborgu, nobelizovana pesnikinja Nelly Sachs, takođe izbeglica iz Hitlerove Germanije, Mauritz Stiller, režiser iz vremena nemog filma, onaj koji je otkrio – u bukvalnom i prenesenom značenju tog glagola – legendarnu Gretu Garbo. (Njen narod je zove Božanstvena, Den Gudumliga.) Kažu da se ona, baš zbog tuge za njim – bio je puno stariji od nje – nije udavala i iz istog razloga se već u svojoj četrdesetoj povukla iz javnosti, ostajući Velika Tajna. Pod tim znakom će i umreti, u svojoj samačkoj ćeliji u Njujorku. Prah će joj nekoliko godina kasnije biti prenet u otadžbinu i pohranjen u Skogu, na jugu ove prestonice nordijske, u groblju koje je toliko originalno da je uvršteno u svetsku kulturnu baštinu. Jednom ćeš tamo da odeš makar na jednoj nozi. Groblje pod zaštitom Uneska zaslužuje posebnu priču, naravski (i narafski) i ti ne smeš umreti pre nego tu priču ne napišeš, a ta mora u svemu biti dostojna tog osobenog vilajeta mrtvih.

Izlaziš na glentu, kako švedski jezik naziva proplanak. (U tvom zavičaju proplanak se zove laz ili lazina. Da lepe li reči, čist melem od slova! Nema jezika na svetu da za tu podlanicu goleti u šumi ima lepše ime.) Tu je, na brdu, spomenik pred kojim si jednom stojao, pre možda pet-šest leta, ali zaboravio si o kome se radi. Guraš svog monarha preko duboke sasušene trave, polažeš ga uza stenu, pa kružiš oko monumenta. Čitaš. Lako ide na sunčanoj strani, skoro nikako na onoj u senci; slova se pokrila grubim lišajem. A spomenik je neobičan. Na betonskim blokovima, koji predstavljaju ledene sante, diže se betonsko jedro. Na njemu piše: Fraenkel, Anderee, Strindberg. (Strindberg, opet. Ali ovaj nije nikakav rod onom u aleji Sunčane kiše, barem kad se radi o ženama. Jer ovog Strindberga je njegova zaručnica čekala punih 13 leta. Kad je izgubila svaku nadu u povratak, udala se. Pred smrt amanet ostavila da se njeno srce pohrani u ovoj grobnici. Želja joj je ispunjena: srce je kremirano i prah taj u srebrnoj urnici tajno, noću, zakopan u ovu ledinu, pa su tako ovaj švedski Odisej i njegova Penelopa, ako je sve istina – neki tvrde da nije – po drugi put pomešali svoje sudbine, ovoga puta u smrti. Pa sad ti reci, o šejh Nurudine, da onaj persijski vetar ne zna šta radi). Drugu stranu jedra brazdaju linije meridijana, preko njih je silueta balona u visini, ljudi mu sa zemlje mašu rukama, a ispod toga piše, na švedskom, da su 11. jula 1897, inženjeri August Andree, Knut Fraenkel i Nils Strindberg poleteli balonom sa Špicberga da istraže Severni pol. (Te njihove skupe avanture, o kojoj se pisalo i govorilo na celom svetu, ne bi bilo da čedni Alfred Nobel nije iz svoje kese platio polovinu svih troškova, dok su iza one druge polovine stajale čak četiri bogate evropske dežele. Niko tada nije mislio da će i oni, sva trojica, i on, njihov sponzor, kako bi se danas reklo, biti komšije i u smrti. Pa ti sad reci da onaj vetar…) Tu su takođe prizori iz njihove borbe s ledom i hladnoćom, koja ih je umorila. Trideset tri godine kasnije njihove kosti – ono što beli medvedi tamošnji nisu mogli da pokrcaju – prenesene su i pohranjene na ovom mestu. A vek po njihovoj smrti dva mlada Šveda će na skijama krenuti na isti put. Jedan, i to onaj što se prethodno kalio i prekalio na vrhovima Himalaja, i to, o srećni care, na biciklu – na Himalaje na biciklu, pamtite to – taj će odustati negde s pola puta, a onaj drugi će nastaviti sam, dopreti do cilja, i vratiti se kući promrzla nosa i prstiju na rukama i nogama. Svejedno, izgledaće vrlo zadovoljan i, dakako, ponosan na svoj podvig, u čiju su prethodnicu ova trojica balondžija uložila svoje živote. Slava im! I njima i njihovom švedskom dobrotvoru, Mister Dinamitašu, ali, bogami, i tvome maršalu Titu, imenu plaho plemenitu!

A ti, kondicijo sandžačka, sad pravac u Hagu. Napred, leti, radi, teci, jer je život kratkog veka…! Samo bez pucnjeva, kumek, raz’meš? Ergo nisi sam na svitu bilome. U Hagi niko nije sam, nikad. Uzgred razmišljaš o grobovima koje si minuo. (Među njima je i grob jednog Dalmatinca koga si dvaput posetio dok je bolovao u jednom staračkom domu u Roksti. Zastao si kraj toga groba, i pomislio: Zašto se, šjor Ante, gospe ti, ne dade spaliti i rasuti po nekoj livadi da ni sam bog ne zna gde si, no si se zabio u ovu ledinu, kao da ti je to splitska riva!) Pitaš se bi li ti lično hteo tu da te sahrane, kad kucne čas. Bi li hteo? Kratko i jasno: ne, jok, nikad, nigdy, jamais, nimer, never, aldrig, dole ta blesava parada od pogreba, mrš tamo, takav grobe! Tu je, bre, hladno i leti. Hladno, pusto i memljivo, mimo sveg cveća i drveća, reda i poretka, ptica i veverica i vrcavih guzica što minu pro grobljanskih stazica. Sve udešeno, umiveno, podšišano, doterano, kao za izložbu, ali, ima pravo onaj tvoj serdar Ivo od višegradske ćuprije: čovek treba da nestane bez traga, kao da ga nije ni bilo! Samo takav svršetak ima smisla, sve drugo je taština! Bogomi i bogami, Isukrsta mi, Muhameda mi i svedoka mi Jehovinijeh, samo takav svršetak, bez ikakvog traga, ima smisla. Zar u Kuranu ne piše: najbolji je grob koji se ne primećuje. To. Tako. No da se nad tobom pod busenom prenemažu kojekakve snahe i zetovi, iako za tobom nikoga srce ne boli niti će boleti, osim srca majčinog, a ono je odavno neki prekrasni cvetak u nebeskom perivoju...

Elem-đelem, dole grob! Bar ovde, u tuđini. A zašto? Zar zemlja svugde nije pusta ilovača? Jeste, ali i nije! Dole, na jugu, sva je prilika... zemlja je lagodnija... i svetlija, lakša... podnošljivija? Montenegro, majko mila, kršem bogata, šta ti na to? U svakom slučaju, na onom brdu iznad Dobrače nije barem tesno i vlažno, nego odatle pogled puca na sva ona brda oko one stepe tvoje divlje, čisto da umeračiš i okreneš kozaračko kolo dole u grobu, jaro si moj! Dole su groblja, ako i zapuštena, nekako... ljudskija. Grob je humčica koja se vremenom zatravi, u toj se travi nagnezdi prepelica ona sivkasta, a negde u drugom ili trećem pojasu posle tvoje smrti sve pokriju kleke, glog i šipurci, a nađe se i jagoda. Nema toga praunuka kod nas koji zna gde mu počiva praded. Dosta je ako zna i za deda. Tu se, eto, brzo zatreš. Tako i treba. Čemu rake, sanduci, beton, mermer, gvožđe, ograde, pozlaćene slike i potpisi? Sve je to – kič. Najgore vrste, kič koji smrdi. Prah treba da se stopi s prahom – i amin. Dole piramide, mauzoleji, kapele, turbeta, poprsja, nišani, natpisi, mramori, cveće, sveće i svećice! Čemu to, zašto, kome? Kosti će zemlja da popije, i – selam ćeš mi Aliji u armiji. Koga se tiču ta silna imena na pločama, kad će Dan i Noć, gospodari svega, u svom toku da zbrišu i samu ploču. Adios amigos. Odosmo mi u sveto, u blagosloveno ništa, odakle smo kanda i izbauljali na ovu pozornicu budala, što reče onaj labud ejvonski. Čemu onda sva ta halabuka oko sahrane i sav trud oko održavanja grobalja? Otpiši! Izbriši. Otići treba što je moguće tiše i neprimetnije: legneš, zatrpaju te, busen te pokrije, i bilo pa nije, nestalo, zadžaba svako halo i alo. Tako se kod nas nekad odlazilo. Zar onaj tvoj Ivan od Mare Milosnice nije želeo baš tako da završi? Takav smiraj je i tvoj izbor. Najbolji je grob koji se ne primećuje... Ali šta ako ti se izmakne tvoja stepa bihorska? Šta, ništa! Neka vatra obavi svoje, a onda će se valjda naći ruka neka pepeo da razveje u nekom gaju, najradije među hrastove, drvo tvoga detinjstva. Ugledaj se na životinje. Njih se njihova smrt uopšte ne tiče. A zar čovek ne pripada toj vrsti? I nije baš u svemu najbolji primerak te vrste. Izvini, nije, jelde da nije, o oče Pafnucije?

U Hagu ulaziš s kišicom. Sitna, laka, prava oktobarska, novembarska. A park pun, prepun, prepučen, rekao bi tvoj Zagorac. Jok, kišuljak u Hagi danas nikome ne smeta. Niko neće da se odrekne skitnje zbog neke tamo rosice nebeskice. Svud lisnato, travnato, zeleno, ima pomalo i žutoga, jesene je tu negde iza brega, virka, prikrada se... Tu se i dolazi zbog trave, granja i tišine. Da se hoda ili da da se leži na goloj ledini, ili na nekoj prostirci u travi. Sam ili s nekim. Ponekad cela familija, pa i celo dvorište. Dođe se autom ili biciklom ili pešice, ili autobusom, leti možeš i vodom, u čamcu, kajaku ili u jahti. Poneko donese jelo i piće, a poneko se namiruje u pagodi na uzvišici. Ta pagoda, sad restoran, dete je ljubavi nekog švedskog kralja za kinesku gradnju. (Ima još takvih pagoda tu i po celoj kraljevini, a ona na Drottningholmu je kanda kruna svih, ne, nije, to je ona gore u Dalarni.) Tako to traje od snegova do snegova. Neki dolaze i zimi. Niz dolinu se možeš skijati do mile volje. Sankati se takođe. Haga ti tako sebe stavlja na raspolaganje u svako božje doba. Ako ti odgovara njena ponuda. A mnogima odgovara. Uvek će se tu sresti neko da šeta, da hoda, da trči, da vozi bicikl, da se skija, da se maje sa svojim psom ili sa psima, da ćuti na stenama iznad zaliva, da se izležava na travi, na klupama, ispod stoletnih brestova, hrastova, platana, divljih kestenova, javorova i lipa, da zastane na obali zaliva i gleda to čudno talasavo carstvo, koje... šta si ono hteo da kažeš... koje pravi udovice. Je li? Ma nemoj, Radjarde od Džungle! Ne pravi ih more, Radjarde, nego usud! A dalje? Oj djevojko zelena jabuko, umrijeću, ne popeh se na te! Oj mladiću moj debeli hlade, umrijeću ne legoh poda te, lele! Živela vrela strast, dole sekstrafiking! Da ti je znati gde počiva Elvira Madigan! Otišao bi da poljubiš zemlju koja je pokriva već skoro 120 godina, a bile joj jedva 22 kad joj metak prosvira čelo ubavo, upisujući je u čudesnu skandinavsku mitologiju kobi. Kobi od ljubavi. Besmrtna smrt, dabome, a ptica tuge nek ćurliče, ipak, drugome.

Je, park dupke pun. Deca što su tek prohodala, deca u kolicima, na biciklima, majke, očevi, mladići, devojke, deke, bake, snaše, nane. Neko sedi za drvenim stolovima pred pagodom, pijucka čaj ili kafu, žvaće, ćuti ili tiho priča s onim pored sebe, a kišica posustaje, posustaje, predomislila se, povlači se, žao joj da kvari štimung, doći će kasnije. Neka dođe kad god hoće, tebe nećeš zakahriti, jok, jok, kazačok! Jedna meleskinja, ni crna ni bela, tek malko osenčena, mlada, kojih dvadeset, možda ni toliko, u kabanici, sela na travu ispod lipe, izvadila termos, sir, hleb, čaj, zalaže se, i sva je tako spokojna, kao da je sav svet njen i kao da nikad neće umreti. Kakva senjorita! Srce da ti stane – toliko je lepa. Ne valja koliko je lijepa, rekla bi tvoja majka, Alah je pomilovao. (Kad god pomisliš na svoju majku – Bog je nesumnjiv.) Ruke smrzle da ugreješ na njenom pogledu kao na žaru. Ona lepota koju je grehota opisivati ili slikati, a još viša – ne videti je golim okom izbliza. Koja to sila, kakvo nadahnuće uspeva da stvori takav sklad od živa inasana! I priroda zna da podjebe: od jednoga napravi grdilo, a od drugog... opoj. U ove hurije ima krasote za deset misica sveta! Labanoviću, šta misliš, da li je nevina? (Ko je moj – blizu rupe stoj!) Da li je usvojenče ili se ovde rodila? Švedska je danas Kula vavilonska u devet miliona duša. Nema rase koje tu nema, ni vere, ni jezika. Ova čarobnica je cvet iz te bašte svega postojećeg. Blago onom čija je ili čija će biti, ali, istom, i jao njemu. Ne zato što lepe kolo vode, dok ružne kuću kuće, nego... lepota je plod koji grana teško održi a da se ne slomi. Ova lako garava ruža vetrova bar danas time ne zamara svoju glavu. I zašto bi. Osamila se, i u tom društvu joj je, bar u ovom trenutku... super. No i njena lepota će minuti – o bože! – jer, kakogod okreneš, proljeće je naše žizni kratko.Vaj, i nju će jednog dana ili jedne noći zakačiti onaj vetar što pregrće onu knjigu. Žalosno, bolno! Stvorenja kao što je ova garuša trebalo bi da su večna, ili da se uopšte i ne rađaju! Jer i takvoj, o tugo, u svakom trenutku, može da se dogodi ono što nam se događa samo jednom u životu!

A na peščanu zaravan pristižu dvoje na zajedničkom, spojenom biciklu. I oni, oboje, u kratkim pantalonama i majicama. Eto, nisi jedini koga leto još nosi, moj Pintoroviću Arčibalde. (Babajić govoraše Harćipalt.) Koja te ono Vidinka ili Ulfeta tako zvala? Glavno je da se oblaci tanje, cepaju se, razilaze se, proviruje sunašce. Oj, sunašce, što razgoniš puste noći, silne tame... i ti si božje davanje, nego. Nešto kao božje gledence. Uživaj, golokraki Forko! Udri brigac na veseljac! Pamti: bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu. Ne zaboravi: bogata je teško darovati, sita gosta teško ugostiti. Po vetru i po oblacima otpravi selam svom vihoru Bihoru, majčinom grobu pod trešnjom na bregu, uželjenoj vodi Dobrači i Srebrenici, Bosna, gde bio si podjednako srećan i nesrećan – oboje pehar prepunilo. Tupa-lupa po sačini, nikli brci junačini, oooj! Kuća gori, a baba se češlja. Stegoh srce trabolos-pojasom, pa ti otidoh dragoj u svatove, oooj! Kad je budala pametna? Kad ćuti. Iz čije se kuće nikad ne dimi? Iz puževe. Tačno. Zreo si za Ginesa, što rekne Semprun, bujan književni žbun, drugi Rašid el Harun.

Voziš putem koji je nekad gazio Nikita Hruščov. Jednog sunčanog avgustovskog popodneva na Cetinju igrao je ono dvospratno-trospratno crnogorsko oro, sav razdragan, a svoje podanike u svojoj imperiji znao je da rebne i s petnaest godina apsa samo zato sto su navukli farmerke, proklete buržujske gaće! Tage Erlander ga je u čamcu, veslajući, doveo do obale. Obojica su sad, odavno, prah. Nekad su gospodarili milionima duša, a Nikituška je drmao čak polovinom zemnog šara. Eno zamka u kome su vodili tzv. važne državne razgovore. Jedan nepredvidljivi Rus živahne ćudi i jedan beskrajno dugački Šved, koji je od svoje domovine, nekad siromašne skandinavske zabiti, napravio zemlju reda i slobode, posluha i slobode, zakona i slobode, bogatstva i slobode. Eh, da je mogao još klimu malko da narikta, da avgust bude bliži julu nego oktobru. Ali ne mari, herr Erlander. Laka ti zemlja u rodnom Ranseteru. I tebi i tvojoj Aini, orhideji iz jezerovite Suomi, Finland. Tage, Aino, ne zamerite na pitanju, kako vam je išlo s onom stvari pri tolikoj nesrazmeri vašijeh dužina, to jest visina? Najposle, važno je da se sredine poklope, ne? Jeste, važno je da se sredine nađu, a za ostalo: jedno je ratna ekonomija, a drugo – zmija Velika Srbija!

Haga obožava divlje ruže, lešnike, bukve i borove, leptirove, golubove i galebove, veverice, kaćune, kupine, borovnice i jagode, divlje patke i labudove, voli sladoled, čaj i kafu iz termosa, svoju kraljevsku palatu, opalo lišće, grobove i grobnice svojih prinčeva i princeza, izletnike što dolaze da tu otkače svoj zamor, da se okrepe zapahom godišnjih doba, nalazeći u svakom od njih neki svoj ćar, sve tamo do milovanja, pa i ševizma, u senci žbuna ili u krilu trave duboke... Gledajte, u onom vrtu iza one kuće, u zatoci, kraj marine, ižđikali suncokreti kao u onom filmu onog proslavljenog (zeznutog?) sarajevskog emira što se najpre odrekao Hrista i prišljamčio se Pejgamberu, a potom se opet vratio u staro jato, premamio ga, biva, izvesni Milo Šević što sad drka u postojbini lalotulipana. Ali neće ti suncokreti stići da sazriju, neće stići, tugo, osim ako se jesen ne otegne barem do Mitrovadne, što je malo verovatno. Eno žutilovke koja cveta do snegova. Miris mladih bukava, siva kora, glatka, kao u bukava na Dobrači vodi Ćamilovoj, miris prezrele kamilice... dodir jedne uspomene... bat jednog ustreptalog srca što se onog svetlog junskog predvečerja pripijalo uz tebe, eno, dole, na dnu vrtače, na travici, u senčici, to bi parče tla trebalo osveštati i upisati u svetilišta, bogami ti kažem, heruvime bihorski. Gde je sad ta vila, Leticija iz Temisoare, slična mladoj Liv Ullman, kao da je njena kopija? Zamisli, opet je sresti, opet je ovamo dovesti, i krčmiti je do besvesti... O, ko li je sada ljubi... da ti je to znati, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi... Ne glupiraj se, gos’n biciklisto, nisi šiparac nego skoro babac. O Temisoarko, kruno Čaušeskuovog cvetnjaka, pišeš li još stihove o hlebu, vojacima i sumracima na planini iznad jezera u zavičaju tvojemu? Pozdrav tom jezeru. I Aliji u vojsku, kako rekne negramotni Montenegrin. Pozdrav na primer pesmom Vetar duva, šljive opadaju, tvoje mi se usne/ nozdrve/ uši/ oči/ veđe/ trepavice/ slepoočnice/ kose/ sise/ grudi/ guzice/ butine/ noge/ pete dopadaju, plus sjajna mesečina tvoga klitorisa, što ga Sandžak zove kličkom. Ili: Milicijo, puške na ramena, u poćeru, frljila mi žena. Ma, ne, sultane Foro ibn Lab, dajte se kontrolirati, uzmite si nešto naliveno snagom, lepotom i ozbiljnošću. Evo. Dunjaluče, golem li si. Sarajevo, plaho li si, Baščaršijo, gledna li si. Ćemalušo, duga li si. Latinluče, ravan li si. Tašlihane, širok li si. Leticijo, lepa li si, ženski care od Temisoare... Tek sad si potrefio, zapečati, markiraj i šalji. All right.

Pa zurück, natrag, kućausi, bradatobrkata zemljo polimskaja. Vremešce je da nešto žvakneš, već devet časova si na pedalama, bez zalogaja i gutljaja. Srećan ti povratak u dom tvoj, anđele! Dušmani ti pod nogama bili, kao čavli konju u potkovu. Neka te bog čuva zla svakojega. I tebe, i tvoje sinove i kćeri, bračne i vanbračne, u šumi njih šestoro, njihove majke takođe, fina četiri komada, tvoju braću i sestre, i sve, sve, sve ispravne ljude, a u te – neka znade i nebo i zemlja – ne spada onaj zmijoglavi iz Bušingtona što je iz Bele kuće zavio u crno dobar deo dunjaluka. Ama i njegovo će proći. Sve jednom bude – bilo. I, stop. Za danas schluss, dibidus.