Samuel Žbogar

BALKAN: SVI SMO POTREBNI JEDNI DRUGIMA

Sarajevske Sveske br. 32/33

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Na svetu je malo regiona koji izazivaju toliko emotivnih asocijacija i podeljenih mišljenja kao što je to Balkan. Tu se već sve dogodilo, ponekad i sa tragičnim posledicama. Iako su se kulturni i civilizacijski uticaji na ovoj teritoriji od davnina međusobno preplitali i stapali, Balkan se uvek iznova obnavlja u svoj svojoj različitosti. I, upravo ta različitost ga jača i oslobađa ga prošlosti. Njegova budućnost je prepuna boja i te boje su mnogo življe i veselije nego što su to bile do sada.

I Slovenija je, kao država koja se nalazi na raskršću istoka i zapada, severa i juga – Srednje Evrope i Zapadnog Balkana – tokom svoje istorije bila izložena brojnim političkim i kulturnim uticajima koji su oblikovali naš identitet. Deo smo zapadnobalkanskog regiona i verujemo da je mesto čitavog regiona u Evropskoj uniji. Balkanske države nemaju potrebu da dokazuju da su deo Evrope; opravdano mogu biti samosvesne kada je u pitanju miraz koji nose sa sobom i doprinos zajedničkom evropskom civilizacijskom nasleđu.

Uveren sam da naš region negativno nasleđe svoje burne istorije može da prevaziđe samo putem uključivanja svih država u evro-atlantske integracije. Alternative tom putu nema; dovoljno je setiti se kako je evropska ideja preobrazila Evropu nakon Drugog svetskog rata. Evropska unija zbog toga ostaje metafora za trajni mir, stabilnost, bezbednost kao i privredni i društveni razvoj. Međutim, osnova evropskog povezivanja nije samo normativna struktura. Ona se, naime, oslanja na čvrst dogovor da ćemo naše države, društva i saradnju graditi na jasno definisanim osnovnim vrednostima koja pre svega proizilaze iz istorijskog iskustva i ostvarenog nivoa razumevanja društvenih procesa. O njima, doduše, obično ni ne govorimo, najčešće jednostavno zbog toga što ih doživljavamo kao nešto što se podrazumeva i zato što su već ugrađena u sva pravila ponašanja koja usmeravaju naš svakodnevni život. Ukoliko ih, međutim, ponekad ističemo, to najčešće znači da je njihovo ostvarivanje u krizi. Zbog toga smo na Zapadnom Balkanu i u vezi sa njim često govorili o potrebi za etničkom i verskom tolerancijom. To, naravno, države koje aspiriraju za članstvo u EU postavlja pred čitav niz konkretnih i nimalo jednostavnih zadataka, koje donosi sa sobom preuzimanje evropskih normi. Obavezivanje na ispunjavanje reformi i spremnost na kompromis u tome su od ključnog značaja. Iz iskustava Slovenije i drugih novih članica možemo da kažemo da izuzetno važnu ulogu ima i stepen podrške javnosti kao i opšte usaglašenosti po pitanju cilja, dakle, pridruživanja EU, koji je nemoguće doseći na jednostavan ili lak način.

Mislim da je svaki pojedinačni korak u povezivanju država Zapadnog Balkana sa Evropskom unijom važan za oboje, a pre svega za državljane. Zato je razumljivo to što se Slovenija tokom svog predsedavanja Savetom EU 2008. godine zalagala za početak dijaloga o liberalizaciji viznog režima sa zapadnobalkanskim državama, a tokom naredne dve godine smo se politički odlučno zalagali za ostvarenje tog cilja. Trud je ubrzo urodio konkretnim rezultatima – mogućnošću kratkoročnog boravka u državama šengenskog prostora bez vize. Istovremeno je u pet država regije dokazano, da je motivacija za realizaciju promena – tako često pominjanih reformi – uz dostižne ciljeve veoma visoka. Iako nas raduje to što smo, kada je u pitanju sloboda putovanja iz regije u države članice Evropske unije, dosegli povratak u stanje koje je već važilo do 1991., naše zadovoljstvo još uvek nije potpuno, s obzirom da uslove za liberalizaciju viznog režima mora da ispuni još i Kosovo.

Na putu u Evropsku uniju treba premostiti još mnogo prepreka, o čemu svedoči obim reformi koje su potrebne za ulazak u nju. Njih nije moguće ostvariti samo putem čekanja na inicijativu Evropske unije i prijateljskih država. Treba pobediti inerciju, koja proizilazi iz ubeđenja da nije moguće učiniti ništa. Nemoguće je negirati postojanje problema, ali nijedan nije toliki da uz konstruktivan pristup sve ne bi bilo moguće savladati. Putem saradnje po pitanjima koja su od suštinskog značaja za svakodnevni život, pre svega stabilnosti, bezbednosti, ljudskih prava, privrednog i društvenog razvoja kao i infrastrukturnih veza, regija će ponuditi najbolji mogući odgovor skepticima koji upozoravaju da će prijem grupe međusobno posvađanih država ugroziti normalno delovanje Unije.

Regionalna saradnja i napredak prilikom pridruživanja Evropskoj uniji nisu čudesni lek i neće rešiti sve nagomilane probleme. Unija i međunarodne zajednice ne daju oprost za to da bi sedele skrštenih ruku. I EU je, naime, preuzela neke obaveze, koje mora ispuniti. Prema dvema državama iz regiona međunarodna zajednica ima posebnu odgovornost i mora im pomagati do kraja tranzicijskog perioda, koji će se, nadam se, što pre okončati spoznanjem da su sposobne da upravljaju sobom dalje same.

Uz sve to rado bih pomenuo još jednu dimenziju saradnje: kulturne i međuljudske veze. Susede, sa kojima smo nekada imali čvrste kontakte, često više ne prepoznajemo. Uskraćeni su posebno mlađi ljudi, koji nisu imali mogućnost da putuju i upoznaju jezike i kulture u svom susedstvu. A upravo njima, mladima, dugujemo najviše. Da bi se povećala mobilnost studenata, Slovenija je dala inicijativu za oslobađanje od visokoškolskih školarina među svim državama u regiji. S ciljem povezivanja moramo podsticati i zajedničke omladinske projekte, usmerene pre svega na ona područja koja mlade najviše zanimaju.

Kao što je bilo i za očekivati, pionirsku ulogu u povezivanju regije preuzela je upravo kultura. Iznova se pokazalo da ona ne zna za granice i da se prve veze grade upravo putem kulturnih kontakata. Sarajevske sveske su zbog svoje nadnacionalne i povezujuće uloge jedinstven projekat na tom području, ali, nisu jedine. Poznata je, na primer, dugogodišnja saradnja ljudi iz sveta pozorišta, kao i drugih umetnika koji su sa svojom spremnošću za bezgraničnu saradnju prkosili najneprijatnijim političkim prilikama. Kulturna saradnja koja se zasniva na dijalogu sa civilnim društvom može da suštinski doprinose podsticanju evropskih vrednosti, ubrzanju procesa demokratizacije, procesima pomirenja, poštovanju ljudskih prava i sprečavanju konflikata.

U tom velikom zajedničkom projektu što bi ostvarenje evropske budućnosti za države Zapadnog Balkana morala da postane, svi smo potrebni jedni drugima. Svi u regionu moramo sarađivati i pružati jedni drugima podršku. Na taj način ćemo jačati i međusobno poverenje i verodostojnost u očima drugih. Prepreka će biti, ali zajedničkim snagama ćemo ih lakše savladati. Pre svega treba vratiti veru u mogućnost napretka i kvalitetnijeg života u celom regionu, što opravdano može da se očekuje od procesa ispunjavanja zahteva za članstvo u EU.

Novom broju Sarajevskih svezaka želim što širi krug čitalaca i uspešni nastavak zadatog cilja – povezivanja i razmene kreativnosti.