Charles Bernstein [1]

Charles Bernstein - Izbor poezije 49/50

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

izbor i prevod sa engleskog: Dubravka Đurić

Ricinusovo ulje
(Castor Oil)

za Emu

Tražio sam svoju dušu
U pesmi retke ptičice
Al’ je tamo našao nisam
Već senku sopstvenih misli

Tromo more zapljuskuje tromo
Daleku obalu
I povlači me za sobom
U neujednačen šum
Uvek kolebljivih taloga

Nem lutam, razdvojen
U posuđenim mešavinama dalekog izlaganja
Sve dok se samo dno ne isprazni
U pesmi koju svetlost preplavljuje, uljuljkani pregib

Danas je poslednji dan tvog života sve do ovog trenutka
(Today Is the Last Day of Your Life 'til Now)

Bio sam najsrećniji otac na svetu
Dok nisam postao najnesrećniji.
Konje ubijaju, zar ne?
U planinama, vazduh je tako
Razređen da jedva možeš izgovoriti sopstveno
ime. Sanjao sam da sam bubanj.
U tom snu, sanjao sam da sam
Đak koji se boji škole. Sanjao sam
da se davim. U daljini,
drobljenje snega lomilo je još uvek zanemelu
svetlost. Kao da kažnjavanje nije bio
dovoljna kazna.
(14. januar 2009)

JA I MOJ FARAON …
(Me and My Pharaoh …)

[FAKSIMIL]

Probudio se,

Sasvim opterećen. Možeš

konju

doneti vodu ali ga ne možeš

naterati da ti dopusti da ga jašeš. Sve poezije su konceptualne

ali neke su

konceptualnije

od
drugih.

Teškoća sa ambijentom dodeljuje nam pesničko

ovlašćenje. Poezija nema

svrhu

&

To nije
njena

s-

vrha.

Treba prevaliti

pre-

la-
ženje. April je

najokrutniji mesec za poeziju. Ni maj

nije bolji, zar

ne?

Zašto pisati u prozi ono što lakše možeš reći

u

poeziji?

Pesma je potpora koja nam dozvoljava da mislimo

po-

moću nje i kr-
oz nju.

Svaka pesma mora imati 13 različitih okvira, postupaka, motiva, stilova, formi,

ili koncepata.
Poezija omuževljava prozu.

Telo: ne možeš živeti sa njim, ne možeš živeti bez

nje-
ga.

Želim da me shvate,

ali ne i ti.

Poslednje nedelje vreme je vredelo koliko i gram soli, baš kao mnoštvo valova ili snežni stubovi Dantona.

Na nebu nema rulje. Prisnost oplođava

sadržaj. Jučerašnje

vreme nedostižno je

kao i sutrašnji

snovi. Taj

odmak od pomnog čitanja
često se davi u

vodi za kupanje i onda kada bebu nije moguće naći. Ne bih prišao pesničkoj

tradiciji koja će me prepoznati kao

jednog

njenog člana. Točak se mora

ponovo izumeti jer smo se

nasukali.

Ja sam za skoro novu umetnost (nežno korišćene forme) – jednostavnije na džepnoj knjizi i na

moz-

gu ili mokroj kiši (donji veš je neprihvatljiv). Jedina istinska

inovacija je Božija. Ostale

isplaćuju račune.

To je laž a ovo je istina.

Bolje istina u senci od laži na suncu.

Ukus kolača Madlennije

što je nekad bio.

(slio što je nekad bio)

. . .

osećam da sam sasvim sam

…

Operatori su na dužnosti. Pozovite sad.

Suv poput mehura, očekivan poput mrtvaca

iz mraka. Ako kao proizvod ne nađe svoje mesto, poezija

kakvu poznajemo

ne može pre-

živeti.

Poezija ne treba da je u službi umetnosti više nego što je u službi religije, ideologije ili moralnosti. Poezija ne treba da je u službi ničega – pa čak ni to.

Ako možete perpoznati da je neko gnostik on verovatno

nije u dovoljnoj

meri gnostik,

ne za moj novac.

Verujem u svoje neverovanje, polažem veru u svoj razum.

Sveto se u pesmi nigde ne vidi ali se svuda

oseća. Više toga

treba prekršiti nego

što je rituala, ali ne dovoljno

više. Više je

obreda nego doktrine,

nekada u tužnom

m-

ese-
cu.

Zaboravio sam svoju svrhu u drugim pantalonama.

Nisi jedino veslo u okeanu, senka u tami, stih u pesmi, jastog u zamci, lonac na peći, točak na kamionu, slovo na tastaturi, kosa u polju, poluga na komandama, oblak na nebu, voćka na drvetu, pacov u labaratoriji.

Stvarnost je obično siromašna kopija imitacije. Original je eho onoga što tek će nastati.

Vreme nikada nije ni linearno ni kružno; ono je izmet.

Lepota je sećanje na gubitak vremena.

Sećanje
je
taj
odraz
gubitka
lepote.

Američka poezija pati od manjka

nekreativnosti. Ne verujem u veru, nemam nadu
za nadu, niti verujem u uverenju, ne sumnjam u sumnju.

Bog je u malim stvarima, kažu. Zato što je Đavo zgrabio sve

ostalo.

Bog je slab i prividan – treperava mogućnost. Dogma jednog sveznajućeg i svemogućeg Boga šteti nadi i poriče svetost i okreće leđa svetu.

Bog nema doktrinu, moralnost, odgovornost. Grešiti u ime Boga znači koristiti njegovo ime da bi se opravdalo svako delo ili zabrana, ubistvo ili mučeništvo.

Ja imam autentičnost ti imaš dogmu … obznanio je Gospod.

Reći još jednom:
Istina je ali ne verujem u nju
Verujem u nju ali nije baš tako.

“Sva moja logika je u loncu za taljenje.”
[Ludvig Vitgenštajn]

Bolje stara krava nego mrtav
konj. Alchajmerovo:

Šta je sad opet? Izgleda da nisam

bik u kineskoj radnji već kineski u

bikovoj

radnji. Ponekad je penis samo s-

i-
m-

b-
ol.

U svojoj turobnosti, Jevreji odlaze i dolaze
pričajući o koncentracionom logoru Bergen-Belsen.

(Video sam vreme ali mi nije uzvratilo pogledom.)

Moje srce je poput kofe pune vode koja se sedam puta

vraća sa reke do vrha puna osmi put

prazna.

Ksenofon i Heraklit su mleko mog oca.

Mislim sa pesmom ne k-

r-

o-

z

nju. Preokretanja

fraze / moj ulog na

tržištu. Negativna
sposobnost: naravno.
Ali i
pozitivna

nesposobnost. Uvek

čujem jeke i naličja

kada slušam jezik. To je

polje moje svesti.

Kada prestanemo praviti – stvarati,
nametati – smisao, moći ćemo

ga pronaći.

Profesionalni pesnik ništa ne odbacuje osim ljuske jaja i taloga od kafe.
Mislim da je stvar u tome da se bude neoriginalan ali u tome na najoriginalniji na-
čin.

Pesnici/pesnikinje su Oružje

imaginarnog: tetoviraju

se dok nestaju

uprkos tome što su na sopstvenom terenu.

Voleo bih da sam još u pidžami.

Život koji nije ironiziran nije vredan življenja.

Kad ljudi pričaju vic o tri Jeverjina i četiri mišljenja, ne kažu da dvojica, šmokljana, imaju isto mišljenje, dok treći …

Aperitiv ouzo ili tako nešto za mene zar to nije lepo.

Pelen podstiče srce na st-

ran-

stvovanje.

“U celom ovom prospektu, ‘objekt’ ukazuje na digitalizovani fajl.”

Jučerašnjica je bacanje kamena iz sutrašnjice

& svaka nova godina jedno prazno platno nemogućnosti.

Kalup sa poluostrva Nort Folk, emituje se.

Sklonite se od vrata
koja se zat-
varaju.

•

Previše još uvek

nije dovoljno.

•

Nedužan poput ovce koju vode na klanje, jesam li
Bezazlen kao zvonjava od plime natezanja

Nema bezuslovnosti osim ove.

Bilo je to pravo pokoravanje s one strane pucnjave.

“Sveto je isto što i prožeto bićem.”
[Mei-mei Bersenbruge]

Isto je i sa strahom. Isto je i sa brazgotinom.

Pričaj sa mnom
(Talk To Me)

(18. aprila 1999. godine izveo sam improvizaciju jedne pesme kao deo serije “Impulsivno ponašanje” koju je organizivala Deb Singer u prostoru Filipa Morisa u Muzeju Vitni. U tom programu su Edvin Tores i Brus Endrus izvodili sa Seli Silvers. Video ovog performansa je dostupan je na portalu PennSounda .)

Moram vas obavestiti.

Zbog prethodnih obaveza
Nisam u mogućnosti da se noćas pojavim
ali ću … nastupiti …
umesto sebe.
Baš mi je žao
Ali kako se ovaj program zove
“Impulsivno ponašanje”
morali bismo nešto malo
promeniti. Zamišljeno je bilo
da ja sada razgovaram
sa Brusom Endrusom
i Edvinom Toresom. Da sam
prisutan možda bih
se pridružio
i razgovarao sa Brusom
i Edvinom.

Ali ja … ja …

Ne želim da razgovaram.

Zato
mada sam ovo naslovio
Pričaj sa mnom
radije bih

pričao sa sobom.

Šta kažeš?
Ne ČUJEM te.
U ĆUTI!

Želim čuti šta imaš da kažeš –
ali ne slušam!

Pesnik
Koji kreće u dugu šetnju po ledu
Oklizne se
I padne.
Kritičar stiže
Vidi ga kako leži i pita
Da li ti je udobno?
– Da, svakako jer dobro zarađujem za život.

Ženi sam rekao
Izgubio sam svoj zahvat.
Kakav zahvat?
Odgovorila je.

Moja žena, stajala je —
Sa napunjenom puškom —
Ko je to rekao?

Uvek sam voleo izvedbe Seli Silvers
posebno rane u kojima
radi sa sasvim nespretnim pokretom
tu vrstu ne-
spretnosti ne
povezujemo sa plesačima.
Oduvek sam želeo da
sa poezijom uradim nešto
slično
kako bi poezija postala skoro
bolno
nespretna, nesretna …
možda da pesme ne recitujem već da
poeziju deklamujem
á la Hunc Hol i momci sa Boverija –

Kako je lepa —
Podzemna železnica —
U kojoj — teško radim—
Probijajući svoj put ka ponoćnom —
Balu—
Baš tu gde si —
Sada ti —

Ali problem sa tim – kojim? – tekstom
je u tome što stvari sa kojima najrađe završim
kao da
slede nekakav
obrazac koji
se hrani sećanjem

a lepota
alfabetskog
zapisivanja je u tome
što je ono u funkciji sećanja

koje umesto mene pamti

Na mnogo načina biti u-procesu pisanja poezije sadržano je u
njenom izvođenju, drugačijim načinima na koje se
relativno stabilan alfabetski rad

izgovara drugačije, izvodi

drugačije.

Ali obrasci
koje mogu improvizovati
ne dozvoljavaju onu vrstu
memorabilnosti
koju sam oduvek želeo da baš poezija ima –

da artikuliše ono
što se ne može
upamtiti
što može značiti
izraze
koje u stvarnom
vremenu ne mogu
potpuno nadoknaditi.

Alfred Lord i Milman Peri su
u knjizi Pevač pesama
govorili o formulama
koje pomažu da se tekstovi upamte

one su posebno u Grčkoj bile popuralne pre izuma
pisma
a ostale su popularne i nakon tog vremena
u kulturama koje nisu koristile pisanje kao metod pamćenja. Pa ipak želim pokušati
učiniti to
da pesma bez papira
postane deo kulture bez papira u koju ulazimo
i videti šta će od toga ispasti.

Prolazna

Greška

Ne govorim ti
Šta N E MOŽEŠ,
Već šta MOŽEŠ učiniti.

Ubodi su tačke
na mapi.
Prošlost
prolazi
ako
ne
slušamo
šta nam govore već slušamo priče koje mi kazujemo
o
njoj —

koliko je SADA sati KOLIKO je sada SATI koliko je SADA sati koliko JE sada sati KOLIKO je s-a-d-a sati koliko JE sada sati koliko je sada sati koliko je sada sati KOLIKO je SADA sati koliko JE sada sati KOLIKO JE SADA SATI koliko je SADA sati koliko je sada sati koliko je sada SATI

drveće

postaje
tamno

ali listovi su

obasjani

svetlošću.

Vrati se! Ne vraćaj se! Vraćaj!
Unazad! Klekni nazad!
Brzopovratak!
Ostanak!

Zastoj! Prigovor!

Je li izvođenje bolje od pisanja?
Je li pisanje bolje od Starbaksove kafe?
Starbaksova kafa bolja od bejgelsa?
Humor bolji od ozbiljnosti?
Mir
bolji od spokoja?
Mikrofon
bolji od varke?
Varka
bolja od balustrade?
Balustrada bolja od zidova, plafon
bolji od osvetljenja, osvetljenja
bolja od drveća, drveće bolje od podova, podovi
bolji od onoga što je ispod njih?

Gospodari rata
Napili su se
Krvi
Iz krigli
Načinjenih od evro kostiju

I evro dolara

I evro rogova

Koliko je sada sati? Koliko je SADA sati? Koliko je SADA SATI? KOLIKO JE sada SATI? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI? Koliko je sada sati? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI? KOLIKO JE SADA SATI?

[glas iz sata:]
Tačno je devet i osamnaet minuta uveče.
Tačno je devet i osamnaet minuta uveče.
Tačno je devet i osamnaet minuta uveče.

Svetlost
se izliva
u ribnjake
tame

Ne mogu
ih naći

— Sada
bi ti
elementi
mogli ući
u pesmu
ali u pesmi ću
ih raštrkati i
prerasporediti
tako
da neće
imati
istu
ritmičku
strukturu
u koju sam upao
u svojoj improvizaciji

Koliko je sada sati?
PRIČAJ sa mnom!
Ne želim čuti šta govoriš!
UĆUTI!

O čemu misliš?

Ne želim znati.

Neke od slika se pojavljuju jer je
jedna od osoba sa kojom razgovaram
Dubravka Đurić
jugoslovenska pesnikinja i prevoditeljka
koja živi u Beogradu.
I svo ovo vreme mi razmenjujemo
internet poruke.
Ali neposredno pre
početka NATO bombardovanja Beograda
pitala me je o
jednom stihu Roberta Dankana.

Taj stih glasi:

The African princes
drink
fromrhino bones and horns

… a ona nije shvatila šta to znači.
I poslala mi je mejl.
A ja sam pomislio kako je to zanimljivo
da se ona, usred svega što se dešavalo,
tako pomno bavi time šta ova slika,
šta ova pesma Roberta Dankana,
pesnika koji više nije među živima,
može da znači. I setio sam se putovanja
kada smo Džejms Šeri i ja
1991. posetili Beograd. U Beču smo
iznajmili kola. I vozili sve do Beograda.
A onda taj maleni automobil
(Džejms će se setiti) …
Nije se dao pokrenuti u rikverc jer je kvačilo zakazalo.
A to je iznerviralo
Džejmsa, jer se ručica nije mogla pomeriti.
Bili smo na parkingu ali
nismo se mogli maknuti. Jer
nisam mogao naterati kvačilo da proradi.

A negde tokom srpsko-hrvatskog rata
Dubravka mi je rekla
da su joj način bavljenja poezijom
i politika pesničke forme kojom se Brus
bavio i kojom sam se ja bavio
kao i mnogi drugi —
postali bolno značajni
kada je izbio rat a ona pre toga nije mogla
razumeti zašto smo mi poetiku posmatrali
kao političku, i ono o čemu ne možemo misliti
koliko i ono o čemu možemo …
i brinuti se o tome šta slike znače
kako jezik funkcioniše
kako reprezentacija funkcioniše …
sve je to veoma isprazno i zabavno
ali ne i
ozbiljno, to nije bilo važno ali joj je
iznenada postalo važno.
Jedan od razloga zašto joj je to postalo važno bio je —

Koliko je sati?

NEPRIČAJSAMNOMNEMOGU TEČUTI

Jedan od razloga…

NEPRIČAJSAMNOM

Želim te čuti

NE PRIČAJ SA MNOM ŽELIM TE ČUTI!

Jedan od razloga je bio —

… znaš, kad god želim čuti druge glasove
Veoma je
utešno to što.…
Moj sat me smiruje.
Pričati sa drugim ljudima je dobro ali
ja stvarno samo želim čuti dijalog
koji sam stvaram.
Isti je problem i sa poezijom:
želim druge glasove
ali želim da oni uvek budu

Moj sopstveni drugi glas

Koliko je sada sati?

[glas iz sata:]
Devet i dvadeset tri uveče.

Koliko je sada sati?

Devet i dvadeset tri uveče

To je veoma utešno
jer mi pruža odgovor …

I znam kakav će odgovor biti
pa ipak, to je još uvek drugi glas.

Dubravkina majka je iz Hrvatske a njen otac je iz Srbije
zato je ona Jugoslovenka.
I shvatite konačno to
da je ova stalna reprezentacija zemlje i ljudi
u smislu njihovih etničkih mapa koje iscrtavamo …

Ti ubodi su tačke na mapi
tačke su ubodi na mapi

Nema se šta izgubiti
osim tog ničega
same pomisli na ništa.

VRATI se OSTANI TAMO vrati se!

Ich bin ein Yugoslavian.

Ja sam Jugoslovenka.

Jer, kako Dubravka kaže, intersekcije različitih reprezentacija, sposobnost da se živi sa dvosmislenostima, sposobnost da se živi u dijalogu sa višestrukošću, umesto da se pokuša da se ima jedno moralno ustrojstvo koje kaže to je taj sektor, to je taj sektor, sve je odvojeno, sve je podeljeno …

I pisali smo zajedno,
vraćale su nam se poruke u kojima piše
“prolazna greška”. Prolazna
greška. Dok bombe padaju a onda
ona piše hitno, kaže veoma hitno
Ne šalji ovu poruku na listu
elektronske grupe jer se
zbog nje bojim. A u poruci je pisala kako su
pre pada komunizma postojali pesnici komunisti,
koji su imali komunistički kredo
i koji su u prvi plan stavljali vrednosti socijalističkog realizma. A onda
u Miloševićevo doba postojali su ekstremni srpski pesnici nacionalisti …
a ona nije želela da mi tu informaciju pustimo …
a onda …
Džejms je dobio poruku u kojoj je pisalo …
“fatalna gerška” … i stalno sam se pitao šta to znači?
Fatalna greška. Privremena greška. Šta je fatalna greška
a šta privremena greška? A onda sam pomislio na
Alfreda Lorda i Kazivača priča, mislim da je u pitanju srpski narodni pevač
i kada razmišljate o imporovizaciji i usmenoj kulturi, jedan od
ključnih
načina na koje mi o njoj nešto znamo je zahvaljujući pevačima iz Srbije
a ko su oni? I možemo li živeti u dijalogičkoj zbilji
koja nema stabilno ustrojstvo … u smislu ovo je ovde, a ono tamo …
da ispravno i pogrešno ne postoje?

Ich bin ein Yugoslavian.

Koliko je sada sati?
Koliko je SADA sati?
Koliko je SADA sati?

A onda smo drugog aprila
dobili poruku preko B92,
alternativne radio stanice
koju je Milošević zatvorio
u kojoj je pisalo
Nemojte više slati nikakve poruke
poruke koje šaljete prolaze kroz server i
morate prestati da ih šaljete.

Privremena greška. Fatalna greška.
Nismo znali koja od njih je u pitanju.
Možda je to privremena greška?
Da li je fatalna?

I dalje mislim o tome kako nije bilo moguće ići u rikverc jer ne možeš ići natrag, ne možeš se vratiti, i nastavili smo napred i dalje sam mislio da je možda razgovor o ovome da je možda razmišljanje o načinu kako pričamo o stvarima da je to političko, da je to suštinsko a možda je problem u dijalogu.

Slušaj—

ako nemamo dijalog
ako ne slušamo ono što ne možemo čuti
ono što ne možemo shvatiti
onda nismo —

Koliko je sada sati?

[glas iz sata:]
Devet i dvadeset sedam uveče
Devet i dvadeset sedam uveče

A neobično je bilo to
što je Dubravka rekla
da su komunistički
pesnici socijalističkog realizma
i pesnici
ultra desnice
ultra-nacionalistički pesnici današnjice …

bili isti pesnici.

Ne govorim ti
šta ne možeš uraditi,
već šta možeš.

Ubodi su tačke svetlosti
Na mapi.

Listovi su tamni

Pre nego što je svetlost

Osvetlila drveće

VRATI se OSTANI natrag se V R A T I!

Natraške! Na leđima!

Koliko je sada sati? KOLIKO je sada
SATI? Koliko je sada sati? Koliko je
sati … PRIČAJ sa mnom! Pričaj sa mnom!
To ne želim čuti. Pričaj sa mnom
To ne želim čuti! Pričaj sa mnom
NE ČUJEM ŠTA
GOVORIŠ! Pričaj sa mnom.U Ć U T I!

Ne možeš se vratiti.

Fatalna greška.

Privremena greška.

A moto B92,
koji se nalazi na njihovom vebsajtu
je Nikom ne verujte. Pa ni nama.

PRIČAJ sa mnom. To ne želim čuti!
Šta misli? NE SLUŠAM.

Bili su to isti pesnici.

A na moto B92 možete odgovoriti:
Ne verujete ni samima sebi.

Gospodari rata
Piju krv
Iz krigli evro kosti i evro roga.

Svetlost

Se rasipa

U ribnjake

Tame.

Ne mogu je sam

Naći.