Andrej E. Skubic [1]

Igre bez granica

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

,,Dilekcija za obaveštavanje“, uporan je Žutać, ,,poslala vest za sve“. Pritom mi se smeje u facu kao da mi je pored računa upravo spustio na sto i tanjirić sa gratis zagrejanim vinom od šljiva i lizalicama za decu. Ali nije. Da ne poveruješ.
Kad bi pogled mogao da ubije, taj tip bi sada već imao oblik mesnih kuglica, won–ton knedli, ali njegov osmeh je neustrašiv, sve se odbija od njega, svaki moj signal, ne sklanja se ni za milimetar. Nisam rasista, samo... To je kao kada na punom parkingu čekaš da neko koga si ugledao konačno izađe i kada to zaista učini i misliš kako ćeš da se uvališ na njegovo mesto, sa druge strane uleti neko treći ko uopšte nije čekao i onda se oboje zaustavite i gledate se. I ja zurim u njega.
,,Dilekcija za jebeno obaveštavanje“, kažem. Talasi su visoki ali i dugi, tako da nas, doduše, ljulja dva metra gore-dole, ali čamac je prilično miran, barem naš. Onaj Žutaćev je u lošijem stanju, upola je manji i na zarđalim krajevima obložen gumom. ,,Ako si čuo direkciju za obaveštavanje, čuo si i da smo javili da smo najbliži. Da dolazimo nas dvojica, Svarun 1, četrnaest milja.“
,,Imam koncesija“, uporan je Žutać i bljesne komadićem plastificiranog kartona. Nisam mogao da ga baš dobro vidim jer su čamci išli malo previše u makaze, ali izgledalo je da je pravi. Najverovatnije i jeste, i zato bi bilo baš jadno da insistiram da ga vidim izbliza, skačem preko razigranog mora u njegov čamac ili čak zahtevam da on uskoči u moj, nakon čega bih morao da priznam da je bio u pravu.
,,Samo ja nisam čuo da su Čan Šlang direkciji potvrdili prijem“, kažem. ,,A kanal mi je sve vreme otvoren. Samo nas dvojica smo potvrdili.“
Nikakvih manira nemaju, iako, moram da priznam, ima muda što se uopšte usuđuje da bude tu, dvadeset i pet milja daleko od ostrva, u takvoj olupini, i uz to da se suprotstavlja našem čamcu, dvaput većem i u solidnom stanju.
,,Više ekipa, bolje spasavanje“, kaže tip.
Povrh svega pokazuje i osnovno funkcionalno nerazumevanje italijanskog jezika: reč ,,spasavanje“ shvata bukvalno, onako kako piše u rečniku. Ili me, što je verovatnije, jebe u mozak. Odakle mu koncesija? Nije državljanin, garant, s takvim italijanskim, i nije jeftiniji jer ionako dobijamo svi jednako, po komadu, tarifa je tarifa. Odakle mu, onda, koncesija? Sa čamcem sa kojim se ja ne bih usudio da idem u lov na brancina? Neki evrobirokrata mora da je fasovao najmanje doživotno besplatne kineske čistačice za celu širu familiju.
,,Daj, saberi se“, kaže Tadej, ,,raznosi ih. Pusti klinca.“
Raznosi ih, da. To već znam, samo, u pitanju je princip, a principi su i danas veoma važni.
Taj njegov ponizni osmeh. Dođe mi da ga gađam hvataljkom. Dobro, ne bih ga stvarno, verovatno ga ne bih ni pogodio jer su čamci isuviše udaljeni jedan od drugog; samo bi se usrao ako bi mu hvataljka fijuknula pored glave. Možda bi od straha skočio u vodu; među svima koji već plivaju, još jedan Čajna ne bi se ni primetio. Istina: maniri. Kada zainteresovani čamac čuje poruku, predstavi se: četrnaest milja jugoistočno. Kada znaš da ti je dodeljena olupina, zakurblaš. Onda ne računaš da ćeš na lokaciji naići na još dva padobranca u plutajućoj kutiji od praška za veš, koji se smeju, držeći nabrušene kuke u rukama. Ni omče nemaju na hvataljkama, samo radne rukavice. To nije ni poštovanje prema tovaru, njihov čamac nije u nimalo boljem stanju od onog koji se prevrnut ljulja kraj nas. Po čemu će im biti bolje, ako ih on pokupi? Kakvu garanciju imaju? Jedino tu da za razliku od njihove ovaj ima barem skipera, čak iako nije rodom iz EU.
Okej, pokupi. Tadej je u pravu: raznosi ih.
Obaveštenje je stiglo pre sat i po, bogzna koliko sati su tada već bili u vodi. Definitivno loš čamac.
Uzmem hvataljku. Tadej mahne žutom na način koji bi trebalo da bude kolegijalan, što me čudi. Jer, obično je on onaj koji se bori za posao, ne ja. A sada on smiruje mene. Mislim, okej. Ako je njemu svejedno... I Žutaće, iako me još uvek gleda u oči, valjda malo opusti, a čamci se odmaknu. Njegov skiper, isto žuti, uviđavno se okreće ka drugoj strani prevrnutog trupa gde robe zaista ima možda malo manje, samo, Žutać me i dalje gleda. Testira me, umesto da ja testiram njega. Okrećem glavu i gledam ga, dok ne odu na sasvim drugu stranu i bude očigledno da će morati da se posveti poslu. Držimo svako svoju pecaljku u rukama i sada smo jednaki, iako ja imam i omču a on samo kuku, svako ima svoj posao i koncesiju. Spuštam zamku u vodu, sada smo među njima. Tadej drži jednu ruku na kormilu, a drugu na ručici menjača. Nikome ne želimo ništa nažao.
Na trenutak u peni ugledam neku žensku koja je za razliku od ostalih skoro semitski svetla, njena tamna kosa koju ljuljalju talasi vuče na crvenkastu, a oko nje se naduvava tunika, kakva bi u našim krajevima predstavljala kakvu letnju trudničku haljinu, a tamo je, očigledno, uobičajena nošnja. Istočna obala je to. Možda Etiopija. Ali, veoma crn dečko u crno-smeđoj prugastoj majici je bliži, vuče na Čad ili na Sudan. Ima farmerke i prilično razgažene patike, nekada davno behu bele; a kao posebnu zanimljivost oko pojasa torbicu sa amblemom danske zastave. To me isprva toliko iznenadi da se skoro nasmejem. Skoro identičnu sam pre nekoliko godina kupio na štandu u Rovinju: sa plastičnim pletenim pojasom, od platna i veštačke kože, i sa neverovatno nepouzdanim rajsferšlusom. Dečko je, za svaki slučaj, pričvrstio još i komadom sasvim običnog tankog konopca, jer u te plastične kopče u takvim okolnostima, ne treba imati poverenja. To i ja mogu da potvrdim za onu sa rovinjskog štanda.
Kada ga povučem preko ivice, voda mu se sliva sa kose i očiju; kada se izvali na daske, počne da mu curka i iz usta. O, dušice moja draga. Nećeš ti više hodati po kopnu.
Oh, momče moj, nećeš ti raditi na crno na kakvom imanju ili investirati preko Kickstartera. Nećeš prodavati kvazi-afrička umetnička dela iz Podsaharske Afrike gostima ispred restorana, koji su, nakon ragua od kunića sa palentom i karikanteom, skoknuli na pločnik na cigaret-pauzu. Nećeš ti biti kompjuterista u engleskoj naftnoj industriji.
Nisi još očerupan, što ti je plus. Nisi još uvek toliko pobuo i modar da te ne bi mogli pokazati čak ni rođenoj majci na mrtvačkom odru, iako za to, verovatno, u tvom slučaju neće biti nikakve šanse. Ako u toj svojoj torbici imaš još i kakav dokument, imaćeš čak i ime. Depo nije ono najgore što je moglo da te strefi, to mogu da ti garantujem. Biću dobar prema tebi. Da si završio u rukama Cin Ciao Lina, sasvim je moguće da bi mogao da završiš i kraj prženog pirinča na tanjiru, pred kakvim – .
Ah, ma daj, zaboravi. Nisam rasista. Pa i ja volim da spremam kinesku hranu.
Uglavnom, ja ću se pobrinuti za tebe.

*

Već je skoro mrak kada se vraćam i na zajedničkom balkonu sretnem komšiju Tomazinija. Kad mu kažem zdravo, jedva da mi otpozdravi.
Kod većine ljudi to mi uopšte ne bi smetalo; u mnogim slučajevima bi mi bilo čak i dobrodošlo. Nisam tip koji voli da bude u bliskom kontaktu sa komšijama. Mama mi je stalno punila glavu tim da sa komšijama treba biti fin, jer će ko će ti priskočiti u pomoć ako neće komšija; ali mene je bilo baš briga za to. Prema komšijama na Jesenicama sam bio uvek odbojan. Ali, ovde stvari stoje malo drugačije.
Hoću reći, Tomazini spada u onu sortu ljudi koji bi morali da budu ljubazni.
Uglađen penzioner, pa još pomalo tajanstven. Svake večeri stoji naslonjen na ogradu zajedničkog balkona i puši, tako da se crvena iskra cigarete žari u mraku. Seda kosa, crne obrve, uvek u košulji kratkih rukava, nikada u majici. Ne gleda kroz prozor na ulicu kao starci koji posmatraju gužvu i možda računaju na to da će ugledati kakvog znanca; on gleda u unutrašnij vrt, kako u mraku listovi na krošnji masline koja je u ovom sjebanom gradu prava retkost, polako gube srebrnkast sjaj i postaju beli. I uvek, kada prođem tuda, izvuče čak čitavu poentu iz toga da se na kratko, ljubazno pitanje kako je, odazove jednosložnom rečju, izgovorenom s minimalnom količinom energije.
Rado bih ga jednom priupitao u čemu je, zapravo, njegov problem. Živimo jedan pored drugog.
Ni on nije nikakav domaćin, sa severa je, ovde je došao da se penzioniše, samo toliko znam. Međutim, prema meni ne može da ima nikakve zamerke kakve kod domaćina na neki način i mogu da shvatim. Da, Tadej i ja smo nametljivci. Samo posao koji imamo sasvim sigurno nismo nikome oduzeli od usta, jer bi oni, u svakom slučaju, imali prednost. Lokalni su na konkursu imali prednost, besposleni i tako to, ali koncesionare su morali da traže po čitavoj Evropi. Ljudi su dolazili iz svih krajeva, a lokalci – on i ne. Puno prvih severnjaka je propalo i kidnulo; nisu mogli da svare posao ili lokalne odnose, i vuuuš, rep pod noge. I, na kraju krajeva, glavni negativci kojima bi šta mogli da zameraju ionako su Sicilijanci, a ne mi. Mi samo čistimo. Sicilijanci su oni koji furaju biznis sa živom robom, sa kojom bi meštani voleli da se solidarišu. Ako nađu kakvom slobodnog, zgrabe ga i sakriju. Da, zašto ih onda ne pokupite sami? Koncesije su bile za sve. Da su se prijavili, i ja bih morao samo da se sklonim, kao već dosta njih.
Ali, ovo sam hteo da kažem: i meštani, iako me gledaju ispod obrva, prema meni su uvek glasni. Ne veruju mi: ali u mojoj blizini su glasni, ne ignorišu me. Kada bih mogao da razumem sve te primedbe na ostrvskom dijalektu, kada se pojavim u blizini, možda bih i bio više paranoičan nego što jesam; samo, odlučio sam da više ništa ne primam k srcu. Nisu mi rodbina. A nisu ni nasilni. I kada su i oni shvatili da ne reagujem – na pojedine deliće koje sam ponekad čak i razumeo trudio sam se da odgovorim kakvim adekvatnim, zajebanim komentarom kojem me je naučio Tadej – prema meni su razvili izvesnu dozu tolerancije. Naravno da sam furešt, samo očito toliko lud da kakvu stvar mogu i da mi oproste. Kao, na primer, to da postojim.
Samo Tomazini. I on je furešt. On se sa meštanima ne druži. Ne vidiš ga nigde. Živi sam, iako nosi prsten; verovatno je udovac. O njemu znam samo to da je i on nekada bio neki biznismen; ispričala mi je to ona dole, gazdarica. Zašto bi bio loš prema meni? Možda ću jednom prikupiti hrabrosti da ga pitam. Ne znam zašto sam ovde osetljiviji na susedske odnose nego na Jesenicama. Nekako imam veću želju za životom bez napetosti.
Kada otključam, Fovsiju najpre uopšte ne vidim; u sobi je mračno i čuje se samo roptavo disanje koje nije njeno, već Abdivelijevo. Miriše na hranu, što je dobro.
Naša kuhinja, odnosno ishrana je čudna: ne znam, ali od samog početka uopšte nisam imao pojma šta kuvaju u njenom kraju. Na osnovu naših različitih signala i traganja za zajedničkim jezikom nekako sam uspeo da razumem da je iz unutrašnjosti a ne sa obale, tako da sam zaključio da će se snaći s kakvim parčetom mesa. Donosio sam piletinu, govedinu, jagnjetinu. U početku je bilo prilično katastrofalno. Začini koje sam imao na polici za nju su bili nešto takvo kao što je za mene nuklearna elektrana. Po mirisu je, valjda, prepoznavala žalfiju i tamjan, jer je na njih klimala glavom. Iz štosa sam je učio slovenačke nazive za vrste mesa, crtao joj životinje na parčetu papira. Fovsijo je od evropskih jezika u početku znala da kaže samo merci i s'il vous plait. Pola povrća koje sam joj donosio kući nikad videla nije. Ali, imala je talenat: njuškala je biljke. Počela je da ih dodaje, sasvim malo, na vrh prsta. Polako su se razvile baš zanimljive mešavine. Otišao sam na internet da pogledam šta bi mogla da upotrebi i dokupio kardamom, karanfilić i kumin; hrana je postala ljuća nego ranije, što mi se dopadalo, volim egzotiku. Učinilo mi se da je cenila moj trud. I istina je da je stan, od njenog dolaska, svaki put kada bih umoran došao kući, bio besprekorno spremljen; tako da je već skoro pomalo smetalo.
Kada upalim svetlo ugledam samo Fovsijine noge u plastičnim sandalama kako vire preko ivice vrata dnevne sobe.
,,Živjo“, kažem joj na slovenačkom.
,,Živjo“, odgovori mi kao najautohtonija Jeseničanka, samo tiše.
Spustim torbu na policu kraj vrata i prošavši kroz kuhinju odem do dnevne. Fovsijo sedi na maloj, neudobnoj fotelji za vratima i u naručju drži malog, koji, kao i obično, spava. Već sam joj rekao da sedne na kauč; neće. Abdiveliju iz ugla usana curi pljuvačka. Njegove ručice su neverovatno koščate. Trudim se da to ne primećujem.
Stvarno bi trebalo da počne da jede nešto drugo osim mleka i parčića tih palačinki koje mu pravi od kiselog testa i potom meša sa čajem i puterom. Samo, šta bih mogao da napravim? Da odem i pitam Tomazinija? Tadeja? Komšinicu sa donjeg?
Sećam se maminih reči, kada je moja kći bila u bolnici a Anja je još uvek dojila: ,,Tvoje mleko je zlata vredno, više od sve hrane u bolnici.“ Nadam se da to još uvek važi i za Abdija, iako je zaista već preveliki za majčino mleko. Ali, Fovsijo ga još uvek ima.
Otkrijem lonac na šporetu: u njemu je jagnjetina sa nekakvim umakom prilično divljeg mirisa.
Da, Abdiveli bi morao kod doktora. Ali, onda bi se sve srušilo. Fovsijo bi progutali Sicilijanci, a Abdija... javni sektor.
Fovsijo razume slovenačku reč ,,dobro“, posebno kada je nakon prvog zalogaja jagnjetine propratim podignutim palcem, ali, čini se da je prilično indiferentna.
Bog zna kako me ona vidi. Verujem da joj nedostaje svež vazduh.
Bilo bi beskrajno lakše kada bismo mogli da razgovaramo, ali, nažalost, nikada nisam bio dobar pantomimičar. Kada sam sa Aninom familijom morao da igram Activity, uvek sam se molio u sebi da mi ne zapadne pantomima. Učenje jezika u ovoj tarzanskoj situaciji ide polako. Kada bih joj objasnio situaciju, brzo bi shvatila da joj trenutno prilično dobro ide. Iako je to tačno, hipotetički bi moglo da joj bude i bolje. Ako bih uspeo da uspostavim kontakt sa skrivačima. Samo kako? Ja sam furešt. Ne samo furešt, već povrh svega i collettore. Nema šansi da mi na ovom ostrvu iko veruje. A ni da ja verujem ikome.

*

Taj takozvani Brane negde iz Koroške ide mi na živce.
Nekako mi, jednostavno, ne izgleda kao klinac koji naočigled turista iz celog sveta može da izigrava frajera jer je otkrio da za štandom na korzou nekog dalekog ostrva prodaje robu upravo njegov zemljak. Moglo bi čak i da bude opasnije. Očigledno je ovde bez roditelja, iako bi za njega možda bilo bolje kada bi bio sa njima. Izgleda kao maturant za kojeg je svako putovanje do plaža za koje je potreban avion, luda avantura poput safarija među lavovima i slonovima. Ne bi me čudilo ako bi negde u obližnjem kafiću imao još nekoliko sebi sličnih bubuljičara koji su već u taj sat pijani, iako on nije, izgleda mi trezan. Ali da li je zaista toliko tako tupav kao što se pravi, ili je u pozadini svega nešto drugo?
Možda samo zbog čitave te situacije poslednjih meseci postajem malo razdražljiv. Paranoičan? Ne; samo razdražljiv, nema smisla da budem paranoičan kada je sve po ps-u. Tek tako očigledno čeprkanje je nekorektno. Pa i da je kreten, i da je pročitao samo tekst u Lonely Planetu, onda zna: merci restituite ne izgovara se naglas. To je kao kada bi neko krenuo da u mošeji na zidu slika Muhameda. Sva roba na štandu ima potvrdu o poreklu. Sa gradskog tehnološkog otpada. Šta, dakle?
Je li pokrajinski inspektorat Agriđenta angažovao kakvog ludog Korošca da pritisne da to izgovorim? A zašto bi, kog đavola? Daj, prestani. Samo je budala.
Zna pred kakvim štandom stoji, kao i svi, koji se diskretno raspitaju u hotelu. I sada mi se prepucava: jer se trudi da ispadne frajer pred zemljakom. Jer u životu nije učinio ništa pametno, kvazi student, a ovde hoće da ostvari neki kontakt sa mnom. Jer sam Slovenac, pa još real lajf. Zato na svaki način hoće potvrdu. Hoće potvrdu da sam frajer i da će se tim zaraziti i on. Samo, kakve to veze uopšte ima sa mnom?
,,Pa zašto je jedna obična polovna Nokia devetsto evra?“ zavija kao naša najpoznatija Črnjanka. ,,Jesi li ti lud?“
,,Uzmi ili ostavi, stari“, kažem.
,,Dam ti tristo“, kaže.
,,Nećeš verovati“, kažem, ,,ali juče su Samsung skoro istog kvaliteta licitirali jedan Englez i jedan Nemac, ko će dati više. Jer sam imao samo još jednog.“
Gleda me sumnjičavo, misli da se zezam. Ne, nisam ja nikakav lokalni pijačar. Od mene nećeš ništa pokupiti, stari, nema ovde šta da se pokupi. Odnosno, teoretski ima, samo praktično nema, uz naše higijenski besprekorne metode.
,,Pa je l' uopšte radi?“ uporan je Brane. ,,Daješ garanciju?“
,,Ni najmanje“, kažem. ,,Al' možeš da proveriš da li ima sudanski SIM ili nema. Jer videćeš, baterija i dalje radi iako je bila u vodi. Finski kvalitet, stari. Okreni ovaj broj“, i pokažem na broj napisan na papiriću pod telefonom. Brane me gleda podozrivo.
,,Ajde, za zemljaka“, kaže onda.
,,Svi smo mi zemljaci“, kažem sasvim iskreno, i ako to ne razume, neće biti ničeg. ,,Al' možeš za dvesto da dobiješ ovu majicu. Čisti pamuk. Nije eko, ali sam oprao.“
Gleda u mene, pa u majicu.
,,Nemaš garanciju“, kaže.
,,Garancija je to da sam ja ovde“, kažem. ,,Majica ima i etiketu.“
,,Ja sam etiketu Made in Ethiopia poslednji put video u H&M-u“, kaže.
,,Onda idi u H&M, tamo košta devetsto devedeset i devet“, kažem.
Brane odmahuje glavom.
,,A gde ti je PDV?“ pita.
Ne, ovaj zaista nije došao iz inspektorijata, pre će biti da je iz bolnice.
,,Poezija, stari“, kažem dramatičnim glasom.

*

,,Sećaš li se šta si prebacivao životu?“ pita Tadej, kada kelner ode i oboje se naslonimo nazad. Iz proseka se dižu mehurići.
,,Prebacivao životu?“ kažem.
,,Samo crnčenje, a love nigde“, kaže Tadej.
,,Nisam govorio o lovi“, kažem.
,,Ako nisi, onda je trebalo“, kaže Tadej i nagne prosek.
,,Dok imam stan nad rivom, ne treba mi“, kažem.
,,Nad opasnom rivom“, nasmeje se Tadej. ,,Imaš i još par usta da hraniš, zar ne?“
Tu me malo podbode. Znam da Tadej nije baš oduševljen time da skrivam Fovsijo. Kao da je rizično ako njegov zaposleni krši zakon. Samo kakve to veze ima sa njim? On ni na koji način nije upleten. Često na more idem sam, bez njega; ako bi ko baš hteo da sazna, zatekao bi je onda kada on ne bi bio tu. U najgorem slučaju, kažnjen bih bio ja. Ne bi bilo teško naći zamenu za mene. Mogao bi da me zameni onaj Brane od jutros. I odmah bi naučio dodatu vrednost.
,,Imam kućnu pomoćnicu“, kažem i pružim ruku ka čaši. ,,Imali su je još Anini roditelji, šta je loše u tome?“
,,A zašto si se onda žalio?“ uporan je Tadej.
,,Pogrešno si me razumeo“, odgovorim. ,,Promrmljao sam to tako pijan, da nisam mogao da izgovorim ništa dublje.“
,,Pa reci sad.“
,,Život je zajeban u filozofskom smislu.“
Tadej se samo nasmeje, ni s zajebancijom ne može da mi olakša.
,,U poslednjih godinu dana sam video više mrtvih nego što sam ih ikada, makar samo po prezimenu, upoznao živih“, kažem potom. ,,I da se onda ne žalim na jebeni život? Kada će mene da sjebe, ne znam, samo ovo je da popizdiš, kad vidiš puno takvih koji nisu mislili da će ih, ali ih je ipak.“
,,Pa dobro, nekoga i živog“, sasvim nepotrebno se šali.
Rekao bih da on sasvim ozbiljno misli da je tucam. Ni na kraj pameti mi nije. Nakon onoga što sam video na njenom obrezanom donjem kraju, nema šansi.
Konobar nam donese na sto lepog, prepolovljenog jastoga na posteljici od paste uz veoma nežan preliv sa malo sušenog paradajza, belog luka i feferona. To nas na neko vreme uposli; kada konobar ode, prihvatismo se slaganja robe na tanjire. Za početak sipam pastu i pola repa.
,,Uglavnom“, kaže Tadej, ,,to sam počeo da ti pričam o jebenom životu, jer će stvari da krenu nabolje.“
,,Kako će da krenu nabolje?“ pitam i sipam vino.
,,Moći ćeš da upoznaješ i žive. Dogovorio sam se“, kaže Tadej i namigne mi. ,,Sledeće nedelje letim u Port Sudan.“
,,Po naftu?“
,,Po dobre čamce.“
,,Još nijedan dobar čamac nije krenuo iz Port Sudana“, kažem.
,,Još nijedan nije krenuo, ali dosta njih se tamo napunilo“, osmehne se Tadej i počne da lomi štipaljku na kleštama.
Ne znam baš šta da mislim o svemu tome. Naš Tadej postaje ambiciozan. To je, doduše, dobro: da nije on ambiciozan, odavno ne bih bio ovde i ne bih imao posao. Još tada me je iznenadio. Za tipa, sa kojim sam na Jesenicama brisao iz škole i kraj Save pušio travu, nisam ni sanjao da će nekada imati muda za nešto više od posla u očevoj automehaničarskoj radnji. Ja sam bio onaj koji je otišao na faks i čak ga završio. Samo, na kraju smo ipak zajedno završili u raznim malim, svaki put iznova propalim biznisima, dok on nije dobio ideju za taj trenutni, do sada najprodorniji podvig. I, kredit za čamac smo, za manje od pola godine, već bili otplatili. Verovatno mu to daje krila.
,,Šta to znači?“ pitam. ,,Hoćeš li kupiti i šatore, i kakav otpad za tehničku robu? Ili plantažu patlidžana?“
,,Možda i to, uskoro“, kaže Tadej i počne da grebe meso iz klešta. ,,Ne moraš odmah. Do tada... vidi, ideja je u posredništvu. Svaka stepenica dodaje vrednost.“
Ćutim. U meni, doduše, kulja da mu iz čiste prirodne sklonosti ka oponiranju kažem da ako posredništvo još uvek ne postoji verovatno postoji kakav razlog za to. Jer ga playeri ne dozvoljavaju. Jer su dobri čamci monopol. Sicilijanske firme koje su već uhodane u skupljanju dobrih čamaca, odavno preuzimaju ceo paket – od skupljanja preko kampova do uvođenja u posao. Još niko nikada nije čuo da postoji firma koja bi samo skupljala i bila posrednica. Iako, sa druge strane... Tadej je onaj koji je ovde bio prvi; on je onaj koji već po logici stvari mora znati više.
Dobro, bio je ranije, ali sada sam i ja već dovoljno dugo ovde i znam da... Video sam već kakvog tipa iz Agriđenta, da.
Šta ja znam, ma šta ja uopšte znam? Tadej nikada nije išao glavom kroz zid, nije bio hirovit. Znao je da razmisli o poslu. Ako bi nešto propalo, propalo bi iz drugih razloga, a ne zato što je on bio glup. Već to da je uopšte krenulo, govorilo je o tome da je o čitavoj stvari dobro razmislio.
,,Znaš li da mi je još uvek žao zbog Mežaklovca“, kažem. Samo me ošine pogledom iznad parčeta klešta iz kojih isisava sokove.
Mežaklovec je bio naš prvi ambiciozniji zajednički projekat. U Škotskoj sam, na Skaju, probao lokalno pivo u koje su umesto hmelja dodavali vres, valjda se zvalo Fraoch. Tadej je već tada eksperimentisao kod kuće sa domaćom proizvodnjom piva, pa je rekao, a zašto da ne probamo. Dva meseca je eksperimentisao – prva proizvedena piva bila su odvratna, apsolutno upotrebljiva samo za pesticid – dok na kraju nije proizveo nešto što je bilo baš super. Obojica smo investirali u to, nabavili smo posude, filtere, ja sam dizajnirao etikete. Mežaklovec – vres direktno iz Mežakle. Godinu i po dana smo snabdevali flaširanim pivom dva lokalna kafića, dok nismo odustali jer više nismo imali novca ni za sirovine. Union je, jebiga, ipak Union. Valjda smo bili korak ispred svog vremena.
Danas su mikro pivare normalna stvar, kao i distribucijske mreže za njih. Tada, sasvim simpl, nije bilo nikakve potražnje. Maa, ako mene pitate, Mežaklovec je bio vrh, bolji nego što je Bevog ili Human Fish. Da smo se tada probili do Ljubljane...
,,Propuštena prilika se ne vraća“, kaže Tadej.
I istina je, na račun Mežaklovca nikada nismo mogli tako u Italiji jesti pastu sa jastogom.
Dakle, preračunao se. Možda zaista jeste tržišna niša. Možda jeste vreme za to. Jer uvek, koliko razumem, stvar je najviše u pravom tajmingu. Kada je Microsoft prerano startao sa tablicama, vreme još nije bilo zrelo.
Možda ima informaciju da bi u plantažu paradajza hteo da investira neko drugi? Zato što su Sicilijanci prezaposleni? Oh, ha, ha. Terme Čatež? To je već verovatnije. Kinezi? Ah, ma daj, ti Kinezi ovde su sitna riba, collettori, kao i nas dvojica. Ali Tadej mi samo namiguje. Voli on svoje male tajne.
Radije ćutim, jer sam svestan da mi urođeni nagon za prigovaranjem nikada nije doneo nikakvu posebnu sreću. Dve ženske koje sam posebno voleo, izgubio sam isključivo i jedino zbog toga: jer sam previše voleo da iznosim kontraargumente. Uopšte ne zato što bih bio protiv; samo zato jer sam hteo da budem đavolji advokat, jer sam uvek hteo da se propozicija koju bi iznela ženska osoba, sagleda sa svih strana. Evo, navešću primer: kada je Marjana predložila da sredimo stan njenih roditelja na potkrovlju u Lipici, to mi se učinilo sjanom idejom. Izvan grada, unaokolo sve same smreke, sasvim blizu reke; sa njenim matorcima sam se dobro kapirao i cena za to da se dođe do vlastitog stana bila bi minimalna: hteli su da ga prepišu na nas dvoje. Ne samo na nju: na nas iako nismo bili venčani. Na parceli sasvim dosta prostora da eventualno sa Tadejom razvijem svoj mikropivarski zanat. Ali, nešto mi nije dalo mira: morao sam da čeprkam, a šta ako. A šta ako se bude spičkala sa mamom, dve domaćice pod istim krovom. Kada dođu deca itd.: zar ne važe prirodni zakoni da tast i tašta moraju biti toliko daleko da ne mogu ući u kuću u papučama? Je l' nemamo dovoljno za kredit? Ne volim da njih dvoje daju doprinos za hipoteku.
Pet, šest, takvih primedbi je bilo dosta, da nije bilo ništa ne samo od tog divnog stana, u kojem bismo sada živeli Marjana i ja, već ni od mene i Marjane.
Pokušavam da se naviknem da ćutim. Iako je tada, za razliku od te gajbe u Lipici, problem da sam, što se tiče te Tadejeve ideje, nekako instinktivno protiv. Što sa Marjanom nisam bio. Ne znam kakav je to instinkt. Da li volim da skupljam leševe? Je li to ono tajno poslanstvo koje mi je sudbina poverila, i, zahvaljujući kojem sam se smirio i postao zadovoljan? Ne, nisam.
Mada, ako izvagam obe mogućnosti, na neki način je tačno. Radije lovim leševe, nego što skupljam živu robu. Sa leševima možeš da budeš ljubazan, da poštuješ njihovo dostojanstvo i odaješ im poslednju počast bez opasnosti da će da te nasamare. Da ti pobegnu. Zavist koju osećaju prema nama, živima, sasvim je drugačija od one koju su osećali prema Evropljanima onda kada su odlučili da kod kuće prodaju sve i investiraju tih nekoliko hiljadarki u to da pređu preko mora. Kada jednom stignu do te faze, jedina zavist je samo još ona iz Full Metal Jacket: ,,The dead know only one thing: it is better to be alive.“ I, to ti daje osećaj superiornosti koji može da zavređuje još samo saučešće. Njih čeka još samo depo. Zato se prema svakome odnosim sa poštovanjem. Kao i prema svemu što je doneo sa sobom. Nijednu stvar ne prodajem ispod cene.
Već sa Fovsijo je drugačije, komplikovanije. Nikada ne znam šta misli. Zaista moram da se potrudim da je naučim slovenački. Voleo bih da više znam o njoj. Ali tako teško ju je pitati. Možda bih mogao da je nekako provučem u Sloveniju. Možda bi tamo bilo lakše nego ovde. Ovde ne mogu ni do doktora da dođem. Kada su se malom jednog dana zagnojile oči, dobro sam znao da mu trebaju antibiotske kapi, ali njih je nemoguće nabaviti bez recepta. U stisci nisam znao šta da uradim drugo do to da mu prstom skidam one krupne žute krmelje iz uglova sitnih, crnih kapaka i samome sebi ih utrljavao u oči dok se i meni nisu zapalile da su bile crvene i nadute. Fovsijo me je samo čudno gledala, a ja tri dana nisam mogao da radim jer su mi oči stalno suzile. Lekar mi je dao kapi; bile su, doduše, za odrasle, ali nadao sam se da mala doza, po kap u svako oko, Abdiveliju neće škoditi. I zaista mu nije. Izlečili smo se obojica, Adbi i ja; Fovsijo je ćutala. Nisam ni hteo da bilo šta kaže. Bilo mi je dovoljno to da je dobra i da je kod mene.
Nakon toga sam joj doneo još nešto odeće sa štandova kraj obale. Zahvalila mi se pogledom uprtim u pod.
,,Pa dobro, baš me zanima, šta će od toga da ispadne“, kažem Tadeju.

*

Iz sna me probudi Abdijevo zacenjivanje od kašlja. Taj deo je najstresniji: to davljenje. Izmoždeni, zgrčeni udovi – to je, naime, moguće očekivati, s obzirom na sve. Ali to zacenjivanje. Kakav pedijatar bi sigurno mogao reći da li je zbog bronhija ili zbog glasnica. Jer buka koju pravi je takva da se pri letnjim otvorenim prozorima sve zajedno baš dobro razleže po čitavoj ulici. Skočim iz kreveta, Fovsijo na kauču u sobici ga već ljulja i nežno mu šapuće usplahirenim glasom, na jeziku koji bog sveti ni pola kurca ne razume. Upalim svetlo i Abdiveli u Fovsijinim rukama izgleda još više modrno-ljubičast kao i obično. Te krize izgleda uopšte ne misle da prođu: umesto da se tokom meseci okončaju, one su sve gore i gore. Ne znam da li bi se ipak isplatilo pokušati sa metodom koju mi je opisivala sestra kada je Tim imao laringitis? Iako Abdi nema laringitis, već je, na kraju krajeva, u pitanju slična fora, grč u disajnim organima.
Do sada nekako nisam uspevao da prikupim dovoljno hrabrosti, ali sada izgleda kao da je u pitanju sve ili ništa. Dobro, pa hajdemo barem to.
Rutinski zatvorim prozor da prigušim kašalj koji se čuo i na ulici. Malog istrgnem iz Fovsijinih ruku, i ona pritom ispusti nekakav jecaj, njen prvi tako glasan odziv na bilo kakvo moje ponašanje, kao da ne zna da nisam možda iznenada odlučio da sve zajedno okončam ubistvom ploda njenog tela. To da mi u tom trenutku dugim, bledim noktima ne iskopa oči, mogu da razumem kao izuzetan rezultat svog zalaganja da stvorim određen ugled u njenim očima. Priđem malom zamrzivaču nad frižiderom, otvorim vratanca i jednom rukom pobacam po podu sve što je u donjem delu – uglavnom puno ledenih kocki i hladnih obloga. Onda izvučem napolje i srednju mrežastu fijoku i po tlu se raspu smrznute ribe i ona hobotnica koju sam pre dve nedelje kod rta izvukao harpunom. Mali mi se otima iz ruku, laje i ropće: glavu mu gurnem pravo u zamrzivač, pre nego što se previše ne zagreje. Fovsijo stoji iza mene, sva ukočena od straha, ali ne interveniše: glavu malog guram u zamrzivač, ali on i dalje ne prestaje da riga i ropće.
,,Dođi ovamo“, kažem Fovsijo i namignem joj da uzme malog. Fovsijo me plašljivo posluša, ali brzo joj naredim da se nikako ne usudi da skloni malom glavu iz zamrzivača, neka momak uvlači ledeni vazduh u grlo, dušnik i bronhije, a ja za to vreme imam druga posla. Čim osetim da ga čvrsto drži, pustim ga i odjurim u kupatilo. Na vratima još jednom proverim, ali istina je: i dalje mu gura glavu u zamrzivač, samo njene iznenada ogromne, bele oči i dalje slede svaki moj pokret.
U kupatilu pustim iz tuša najvreliju moguću vodu i odmah navučem zavesu, da bi se stvorila para. Pošto je leto, bojler nije sasvim na ful, ali kako je nov, i postavljen na economy, napravi baš paklenu scenu. Izbrojim do deset, sada bi disajni organi malome morali već dovoljno da se ohlade, i zaista izgleda kao da se roptavi kašalj smiruje. Vratim se natrag do Fovsije u kuhinju. Prepusti mi malog bez prigovaranja. Odnesem ga u kupatilo, hodajući otkopčam mu drihere na pajacu i izvučem ga iz njega da mi u rukama ostane sićušno crno telašce. Sa njim stanem pravo pod vreli tuš.
Osećaj pod tušem je prilično nepodnošljiv jer je voda zaista vruća, a pritisak mlaza neočekivano jak, mnogo jači nego u osam uveče, ali, hvala bogu, na sebi imam majicu. Leđa podmetnem pod bičeve vrele vode a uz grudi stiskam sićušno, spastično telašce. Abdiveli se primetno smiruje. Iznenada brizne u sasvim zdrav, normalan dečiji plač. Očigledno mu je para pomogla da se u njemu sve opustilo, taj plač je divan, sličan je Timovom, kada sam prvi put otišao kod sestre u posetu i podigao ga, ali i Tim je postao bolje volje čim sam jednom počeo da ga blago tresem i prigovaram mu, i i nas dvojica sada krećemo da malo poskakujemo pod mlazevima vruće vode koje on verovatno ni ne primećuje, samo kapljice koje ga golicaju po čelu i jagodicama, tako da počne belo da gleda i zaboravi da je malopre mislio da mu se bliži sudnji čas.
,,Eto, vidiš“, kažem. ,,Sve smo rešili.“
Bože moj, pomišljam, kakve sve eufemizume upotrebljavamo kada govorimo sa decom, zapravo još uvek nismo ništa rešili, i ako pogledam Fovsiju koja me posmatra očima za kojima je nešto neprobojno, osećam se kao obično đubre, jer i ona zna da lažem, čak iako ne razume šta sam rekao; zna da lažem sve nas. Na trenutak pomislim da bih sada stvarno mogao da joj vratim malog, jer više ne kašlje i sasvim se smirio, ali ipak je s njim tako prijatno pod tim krutim bičevima vode u natopljenoj plavoj majici, da nastavim da stiskam uza se još uvek malo, ukrućeno telašce, da se zajedno opiremo oštrim mlazevima, dok mamica može barem malo da se odmori.
*

Već sa podnožja stepeništa vidim da se na balkonu opet žari crvena iskra Tomazinijeve cigarete. Podno rebara me malo stisne i gladan sam. Danas nije bilo skupljanja. Tadej je bio na moru sam sa Alejom i čekao na alarme, a ja sam ceo dan proveo za štandom. Prodao sam samo jedan sat i majicu, smor. Bio sam ljut na Tomazinija, ljut sam na njegovo ignorisanje i odlučio sam u sebi, ovog puta ga neću pozdraviti. Neću ga pozdraviti i nek gurne sebi u dupe to svoje nemarno 'sera. Ništa ni ne treba da imamo, ako neće, ako već misli da je bolji od mene. Zašto bih se sekirao? Dobrosusedski odnosi, ma to je čisto sranje. Za to je potrebno dvoje.
Utoliko više sam bio iznenađen kada se Tomazini, začuvši moje korake – dok sam imao najbolju nameru da za njegovim leđima hodam tiho, i što neprimetnije se iskradem do svojih vrata – odjednom okrenu. Leđima se nasloni na ogradu i kada je povukao cigaretu da mu je crvena iskra osvetlila lice, vidim da me pažljivo gleda.
,,Buonasera, vicino“, kaže pomalo hrapavim, ali razgovetnim glasom.
,,Bounasera“, kažem pomalo bojažljivo, jer me je, naime, iznenadilo. Telo mi se pomalo zbuni jer sada ne zna, bilo je spremno da brzo zbriše, a sada bi bilo možda mnogo primerenije zaustaviti se ili barem usporiti, reći još kakvu reč, možda o vremenu, ,,lepo veče“, možda, iako je u ovakvoj večeri to skoro tautologija, jer su ovde celog leta sve večeri ekstremno slične ovom i ovo konkretno, barem za mene, toliko ludo super nije ni bilo.
Ali, ne zaustavim se, samo moji koraci kojima prolazim kraj njega postaju malo ukrućeniji nego što su malopre hteli da budu, i sada želim da prođem kraj njega još brže, da ne bi izgovorio nešto što ima težinu, Osećam njegov pogled na leđima dok otključavam vrata. Stan je, kao i uvek, u mraku. Fovsijo ne sme da upali svetlo – ne toliko zbog ljudi, dole, na ulici, već zbog komšija. Kada upalim svetlo detaljno proverim da li su debele zavese na prozorima terase zaista do kraja navučene.
Leđima se naslonim na vrata i zastanem. U prostoriji miriše na kari. Sav taj miris izlazi napolje, pomišljam, čak i kada su prozori zatvoreni, stari su i ne dihtuju baš najbolje. Nije problem ako miris izlazi na ulicu, napolju ima puno mirisa svih mogućih restorana, samo u dvorištu je drugačije, u ovoj kući nema nikoga ko bi kuvao istočnoafričku ili barem indijsku hranu. Fovsijine noge, kao i uvek, vire iza hodnika koji vodi u dnevnu sobu. To su, u stvari, lepe noge. Koža na petama i prstima joj je, doduše, hrapavija nego Italijankama, ali noge, same po sebi su mlade i vitke, tamna put uspeva da prikrije mnoge nedostatke koji bi, doduše, mogli da naruše savršenstvo: akne, pegice, kapilare.
Koliko Tomazini zna? Ko je ona? Šta je? Istina je: skoro je nemoguće da uprkos režimu navučenih zavesa komšija ne zna baš ništa o tome da u stanu nisam sam. Pa još i onaj cirkus sa Abdijem prekjuče. Njegove krize koje izbijaju nekako jednom na svake tri nedelje, sve su glasnije: veći je, pluća mu rastu, ovi prozori nisu baš pouzdani. Da ne kažem da je sumnjivo već i to što su stalno zatvoreni. Nekada nisu bili. Niko nema takve.
Fovsijo ne ustane da bi me pozdravila, nikada ne ustane. Ne zna, možda bi u njihovoj kulturi nije pristojno ukoliko bi preterano reagovala na dolazak muškarca? Je li na dolazak svog čoveka, Abdivelijevog oca, kod kuće reagova drugačije? Meni se to ne bi činilo nepristojnim. Meni bi se činilo sasvim fino, ako bi jednom, za promenu, ustala kada uđem i rekla: ,,Zdravo, Primož, kakav ti je bio dan?“ i ja bih joj onda odgovorio: ,,Hvala, u kurcu, samo ipak sam prodao za hiljadu evra, to je kad se odbije porez i doprinosi i provizije, još uvek oko petsto evra za firmu, dakle, kad se odbiju i računi oko sto evra na zaposlenog, što nije loša zarada za tako poslovno mrtav dan. Možda će biti bolje ako su Tadej i Ale imali kakav ulov, ali sumnjam, jer bi mi verovatno poslali kakvu poruku. Uglavnom, malo sam u kurcu, ali ne previše, hvala.“

*

Sav oznojen i nervozan pridignem se u krevetu i upalim svetlo.
Fovsijo spava sa malim u zadnjoj sobici. Što se tiče nje barem mogu da budem siguran da me neće usred noći zaklati kuhinjskim nožem. Najbolji sam njen prijatelj. Ali to sa Tomazinijem, to mi ne da mira.
Ustanem i odem u kuhinju, sipam vodu, toplu, ali za divno čudo, ukusnu. Na mnogim drugim mestima to nije. Ali, ovde smo u takvim krajevima, da jeste.
Šta Tomazini zna? Tip već sve vreme sasvim dobro zna ko sam i šta radim. Nije ni obratio pažnju na mene. A sada – privuklo mu je pažnju... Tadej je u pravu, na neki način, skrivajući begunku upuštam se u opasne vode.
A ono što je najviše sumnjivo je to da je Tomazini furešt. Lokalci su predvidivi: da, oni su se protivili privatizaciji lova. Iako ih je s jedne strane rasteretila, jer izbeglice više masovno ne opterećuju ostrvo, već su brzo, jeftino odvedeni, ipak su izgubili i dosta ekstra finansija koje je ranije država liferovala lokalnim vlastima. I sada – sada, kada su ostali bez tog keša – sada su krenuli da se baš demonstrativno solidarišu sa izbeglicama, da ih čak kriju od vlasti. A možda i ne, možda baš zajedno sa vlastima. Lokalnim. Ne od savezne, koja nam neprestano šalje inspekcije. Ranije su zbog njih imali vanredno stanje; sada, kada smo ga normalizovali mi, opet ne valja.
Ali dobro, to su meštani; Tomazini nije. On na sve to gleda sa distance. Kakva vrsta patrona je on? Možda je trebalo da ga prethodno pažljivije osmotrim pre nego što sam u susedni stan smestio skrivalicu. Kakve agende se igra on? Za jednog penzionera je ipak neobično pun novca. Vozi audi 6 iako veoma malo vozi. Uvek je besprekorno obučen, kao kakav profesor, iako, koliko znam, to nije. Pouzdano nije nikakav penzionisani revolucionar, dakle neće imati simpatije prema čoveku koji, poput mene, krši zakon. Znam da neću imati mira dok ne dobijem barem nekakvo objašnjenje.
Možda bi bilo dobro malo provetriti glavu na svežem vazduhu.
Pre nego što otključam vrata što vode na balkon, osluškujem malo pred vratima sobice: Fovsijio i mali spavaju dubokim snom, čuje se sporo, smireno disanje. Obujem sandale. Oprezno otključam, a kada izađem napolje vazduh je tako prijatno hladan da me zaista smiri. Smiri se, Primož, sve će biti u redu.
Neko vreme posmatram baštu. Ona pripada čitavoj kući, ali uređuje je pre svega gazdarica, komšinica sa donjeg sprata, koja je za ovdašnje običaje izuzetno precizna. Maslina, palma i oleander koji praktično više nije grm već je izrastao u drvo. Nobl utisak daje drveni stočić sa klupicom na kojoj nikada niko ne sedi, barem ne onda kada sam ja tu. Gazdarica je verovatno nekada sanjarila o izdavanju soba turistima: sada je zadovoljna sa imidžom samim po sebi, samo da Tomazini i ja plaćamo na vreme. Ali stočić i klupa su uvek obrisani, održavani, ne raspadaju se. Potpuna suprotnost ulazu koji se pruža od ulice: bočna staza do dvorišta pruža se preko degradiranog zemlijšta, gde se srušila kuća u nizu između naše i susedne. Ali, čak i tamo je susetka odmah uz našu kuću posadila smokvu koja je sada razgranata.
Na terasi priđem Tomazinijevom prozoru.
Noć je veoma tamna, bez meseca, i zato se osećam nekako bezbedno: sa dvorišne strane sam u suštini sasvim u mraku. Svetlost pada sa druge strane, sa ulice; i upravo ispred Tomazinijevog prozora svetli Orafov neonski natpis. Tomazini ne zatvara šalukatre u dnevnoj sobi. Očigledno spava u zadnjoj sobi, ili možda čak i u momačkoj sobici.
Odmah za ulazom je kuhinja, isto kao i kod mene i kao i u svim ovdašnjim kućama.
Kuhinja je sasvim uobičajena, toliko mogu da kažem. Skromno je opremljena; Tomazini kao stari samac izgleda ne kuva baš puno. Jedina neobičnost koju možda ne bih očekivao je kompjuter koji stoji na kraju velikog kuhinjskog stola. Tomazini je čovek prilično u godinama, iako s obzirom na to da je nekada bio biznismen, nije čudno što koristi kompjuter. Sigurno ga mora imati barem za poštu i za Skajp. Pored njega mogu da nazrem siluetu nekoliko knjiga, što je već manje uobičajeno. Očigledno da na tom kompjuteru radi i nešto drugo, možda piše. Knjige se ne mogu baš jasno videti jer do kuhinje prodire veoma malo svetla. Ili to možda uopšte nisu knjige iako su takvog oblika.
U dnevnoj sobi ima više svetlosti, ali je ipak prilično daleko. Na zidu kraj prozora mogu se razaznati police za knjige koje se protežu praktično od tavanice do poda. Dakle, to smo već zaključili: Tomazini voli da čita.
Onda ugledam nešto od čega mi odmah brže zakuca srce: kraj police za knjige primetim još nešto što je naslonjeno o zid. Naslonjeno je o zid i zabrinjavajuće slično nečemu što po logici stvari ne bi trebalo da bude tu. Nekakvoj puški ili tome slično.
Stupim korak unazad, onda se opet približim staklu i napregnem oči. Da li bi to mogla da bude podvodna puška? Ma hajde, koji đavo bi Tomazini koristio podvodnu pušku, taj sigurno ne roni. Ali, šta bi to onda moglo biti? Prava puška? Dobro, lovac svakako nije, jer na ovom ostrvu ne živi ništa veće od zeca.
Poslednja stvar koju bih želeo je ta da moj komšija ima kod kuće pušku. Ali, možda je i nema. Možda sam samo ja, jednostavno, toliko napet da –
Udaljim se od prozora i naslonim se na ogradu.
Eto, to strefi čoveka ako počne da se muva oko tuđih prozora: paranoja je zagarantovana.