Branka Takahaši [1]

Branka Takahaši- Izbor poezije 49/50

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

Recite mu….

Recite mu da hoću da se pomirim!
Da sam spremna da, kao japanska princeza za svojim mužem,
Smerno idem dva koraka iza njega.
Nije važno što zaboravlja da je on moj sin,
I što uporno prebacuje Gospodu za ono rebro.

U smiraj lutanja evo me na brdu
Sa koga više vidim.
Dugo sam se pela i mnogo padala,
Spoticala se o svaki bogovetni kamen,
Čak i onaj, koji se njemu sa puta sklonio.

I sada znam:
Između nas će uvek biti sedam mora i sedam gora,

Jer:
On ima čizme od sedam milja,
A ja sam bosa;
Jer:
On se bavi kritikom čistog uma,
A ja pranjem prljavih sudova.
Jer:
On, u udobnom kabinetu, saoseća sa Fridrihom i Arturom,
A ja, lišena sopstvene sobe, sa utopljenicom Virdžinijom.

I još mu recite:
Ni na čemu mu ne zavidim
- A ponajmanje na onom visuljku -
Neka mi slobodno pruži ruku.
Recite mu da hoću da se pomirim.

Tokijsko jutro, drugog maja 2014

Majsko jutro u Tokiju miriše
Na rododendron
Na đurđevak
Na cimet

Miriše
Na buđenje pre budilnika
Na ustajanje na desnu nogu
Majsko jutro miriše na carpe diem

Majsko jutro u Tokiju miriše
Na kafu za mamu i tatu
Na kakao za decu
Na zadovoljnog muža
Na komšijsko „dobro jutro“

Majsko jutro miriše
Na odluku da se puste
Vrabac u ruci i golub na grani
Da se oprosti onima koji su otišli svojom voljom

Majsko jutro miriše
Na košulju sa kratkim rukavima
Neoblačenu od prošlog septembra
Na sandale kojima je potrebno pendžetiranje
Na ogrubelu kožu na petama

Majsko jutro u Tokiju miriše
Na novi antiperspirant
Na tečni puder sa zaštitnim faktorom preko 30
Jutro u Tokiju miriše na suncobran sa čipkom...

Tokijsko jutro, ovog drugog maja,
Miriše na leto

Južni vetar

Vetar je lud, lud, lud
Prosto je lud!
Ili možda silno želi da dobije onu opkladu sa Suncem?...

Pa je navalio:
Da prevrće saksije i neoprezne bicikle
Da skida opran veš sa žica
I čistim košuljama briše terase
Da ženama zadiže suknje
A muškarcima loše pričvršćene tupee

No ja znam za jadac, nisam ja tu od juče!
Pa sam obukla pantalone
I kosu zakačila sa 34 šnale

Ali danas je vetar lud, lud, lud!
Ili je pogrešno shvatio opkladu sa Suncem?

Pa je navalio:
Da mi mrsi trepavice
Da mi razvezuje pertle
Poterao sirotu Sumidu
Od ušća nazad prema izvoru
Talasi zapenili
Ribama i patkama
Ništa nije jasno

I samo 634 platnena šarana
Na žicama u parku Širahige
Visoko iznad moje glave
Radi vetru
Veselo plivaju u čast majskog praznika dečaka

Sreća
(registarski broj 2743)

Temperatura noći je optimalna
Mada – možda je malo toplije;
Eno Mesec se topi po krajevima
Tiho, bez roptanja
Podbočen na tržni centar „Lotte“ u tokijskom kvartu Kinšićo

Tišina noći je optimalna
Mada – možda je malo pretiho;
Neobično za blizinu parka Vakamija
U kome za vikend
Pubertetlije igraju fudbal
Noću –
Uvereni da su se izborili za veliku slobodu kretanja i mišljenja

Farbanje kose u boju noći je optimalno
Mada – možda malo vuče na teget;
Trebalo je da duže držim kanu
Pre nego što stavim indigo
Sutra ujutrо ću verovatno
Imati razdeljak boje farmerki

Noćni čas matematike odvija se optimalno
Mada – devetogodišnja lenja buba
Tvrdi da je umorna
Оd navijanja za reprezentaciju Japana

Koja je prvo poluvreme igrala optimalno
Mada – samo jedan gol;
A onda se ušeprtljala
I izgubila od Obale slonovače
Sa 2:1

Što je meni, navijačevoj majci
Žao
Ali noć je prijatna, tiha
Kosa mi je ofarbana
I lenja buba ipak radi matematiku

Zato patentiram ovaj primerak sreće
Pod rednim brojem 2743
I registrujem ga 15. juna 2014.

Sutra je novi dan turnira...

Doživotna

Ne mogu da gledam u žilu kucavicu na njegovom vratu
Podseća me na krhkost ljudskog bića
Nikada mu ne stavljam ruku na grudi
Plaši me blizina njegovog srca
Užasava me kako malo
Kostiju i kože štiti njegovo biti il’ ne biti

Sa strahom ga puštam napolje
Napolju jure kamioni, automobili, motocikli
A ni biciklisti nisu obavezni da imaju potvrdu uračunljivosti

Sa strahom ga puštam na dečje igralište
Kamenje i grane prosto vape za njegovim kolenima i čelom
Pesak je leglo radijacije, bacila i maloletnih delinkvenata

Sa strahom ga pratim u školu
Deca su okrutna, učiteljice umorne
A direktor se bavi organizacijom proslave stogodišnjice

Najradije ga ne bih pustila na ekskurziju
Kako će bez mene u avionu, vozu, brodu?
Kako u zemlji? Kako u inostranstvu?

U Engleskoj ga vreba Nesi
U Himalajima hladnoća i Jeti
U Rumuniji Drakula

Bojim se da...
Strеpim od...
Tresem se zbog...

Mora li normalna majka da bude nenormalno ljudsko biće?

Umor

umorna sam od snegova u aprilu
od smrznutih ptica
umorna sam

umorna sam
od neispunjenih obećanja
od otvorene laži
od laži zavijene u ljubaznost

umorna sam
od neoplođenih jajnih ćelija
od neiskazanih reči
od nenapisanih pesama
umorna sam

umorna sam
od naivnih očekivanja
od dece, koja ne mogu
i odraslih, koji ne žele
da shvate

umorna sam
od ljudi sa manijom gonjenja
maničnom depresijom
i megalomanijom

umorna sam
od viška
oružja
mržnje
takmičarskog duha
od nuklearki
od žive u algama
umorna sam

umorna sam
od zemljotresa i cunamija
od tajfuna i supertajfuna
od kometa asteroida i
kosmosa što se neprestano širi

***
Uživaj u Beogradu
Uživaj u Novom Sadu
Uživaj u svim gradovima sveta
Onako kako samo zrela žena može da uživa

Za neku klinku oni su
Samo razglednice
Samo spisak znamenitih zgrada

Za nju je Pariz samo Ajfelova kula
Notr Dam i Mulen Ruž
A tvoj Pariz je jedan tihi kafić u ulici čije ime nećeš zapamtiti
Jedan platan sa smešnom krošnjom
I jedan mali trg gde ujutru prodaju sveže voće i povrće

Ona ima čvrste grudi i čvrstu guzu
A ti – čvrsta ubeđenja
Ona ima modernu odeću i prihvata moderne stavove
Dok ti nosiš ono što upravo tebi dobro stoji
Nepokolebljivo znaš šta hoćeš
I još nepokolebljivije - šta NEĆEŠ...

...A to je luksuz koji možemo sebi da priuštimo
Tek kad tu klinku ostavimo kod Ajfelove kule...

Još jedan težak dan

Ne mogu
Ja bih, ali ne mogu...
Verujte mi – ne radi se o lenjosti
Ne radi se o nezainteresovanosti
Ne radi se o nadmenosti
Ja prosto-naprosto ne mogu
Jer pada kiša ceo-celcati dan
Jer mračno je od samog jutra
Jer učenici zevaju
Jer kolege ne postavljaju nikakva pitanja
Ni kako si
Ni šta radiš
Ni šta ima novo
Ja nikog ne interesujem
Otvaram poštansko sanduče
Uzalud
U njemu nema ničeg osim reklama
Nema čak ni računa na moje ime
A o pismima da i ne govorim
Pukovniku nema ko da piše
Otvaram elektronsku poštu
Nema novih pisama
Ja nikog ne interesujem
Znam da oni tamo
Isto tako otvaraju svoju elektronsku poštu
I razočarano konstatuju da od mene nema mejla
A očekivali su
Ja osećam njihovo razočaranje
Ja ga suviše dobro znam
Ali ne mogu
Prosto ne mogu.
Imam još jedan težak dan...

***
Evo šta hoću:
Da, kad napišem o svom neposlušnom detetu
Bar nekoliko majki saosećajno klimne glavom;
Da, kad napišem o teretu za koji su ova moja ramena slaba
Bar tri čoveka izmasiraju svoj vrat sa bolnom grimasom;
Da, kad napišem kako volim jesen, mrak u četiri popodne i šetnju po kiši
Bar neko izjavi kako takođe voli
Bar neku od tih perverzija;
Da, kad kažem kako sam Novu godinu dočekala čitajući Čarlsa Bukovskog
Bar jedna lepo vaspitana devojka poželi da bolje upozna pokojnog kavgadžiju i psovača
I potraži me da delimo utiske o njegovoj poeziji;
Da, kad napišem kako sam pristalica Nevernog Tome
Ne počnu da mi podmeću i nameću drugog Tomu,
Akvinskog;
Da, kad napišem kako je sada i ovde sve što me interesuje
Jer ga imam za narednih pet života,
Ne počnu sažaljivo da mi pominju kako postoji nešto što se zove večnost
Neka oni slobodno idu u svoju večnost – srećan im put –
A ja, glupa ženetina, ostajem pri svom kratkovidom znanju i imanju;
Hoću
Da, kad napišem nešto
U tom nečemu ne traže -izme i -logije
Već RADOST PREPOZNAVANJA;
Da kažu:
„Da, ja TO znam!“
„Da, ja TE znam!“

Proba

Hajde, reci mi to
Reci mi da me ne voliš više

Probij led za reči koje će jednog dana sigurno doći
Reci mi da ne možeš više da trpiš moju ljubomoru
I pridike što samo ja kuvam, perem i peglam

Hajde, osmeli se
Ozbiljno ti kažem

Ovo je proba rastanka
Ti na to gledaj kao na tobože
Ja ću na to gledati kao na zaozbiljski

Ne mogu više da živim
U istrzanom išekivanju
Hajde da to obavimo

Budi na trenutak sadista
Stavi mi lisice
Izbičuj me
Sprži mi zenice
Koktelom mržnje, dosade i prezira

Reci mi da me ne voliš više
Održi mi lekciju o hormonima, navici i poligamiji
A ja ću se praviti da sve to ne znam

Biću najnesrećnija na svetu
Biću spremna da se bacim pod voz

Proklinjaću dan kad sam se rodila
Proklinjaću mesto gde sam te srela

A onda ćemo otvoriti šampanjac
Da proslavimo uspešno okončanu probu
Spremićemo večeru
Ja ću oprati sudove i uzeti da peglam

Ti gledaj fudbal, čitaj novine
I nemoj da ti padne na pamet
Da me ikada stvarno ostaviš

***
Sviđa mi se plavo
Mada može i smeđe i crveno
Sviđa mi se vazduh
Mada može i zemlja i voda
Sviđa mi se sabiranje
Mada može i oduzimanje i deljenje

Ne, stani! Ne deljenje!
Neću ni sa kim da te delim
Ne, ne oduzimanje!
Nikom neću dozvoliti da mi te oduzme!

Mi smo se sabrali, pa pomnožili
Jedan puta jedan je tri
Tri puta nula je četiri
A ni do pet nije daleko –
U tvom i mom sazvežđu

U kom se plavo dobija
Mešanjem smeđeg i crvenog
A vazduh kojim mi dišemo
Teži je od zemlje i vode

Da smo se ranije sreli

Ne, ja nju ne mrzim
Zašto bih? Nije mi stala na žulj
U njenom veku ja nisam ni imala žulj!

Njena jedina greška je
Što mi nije oslobodila mesto
Što nije učinila sve da izbegne susret sa

Njim

Što nije skrenula za najbliži ugao
Pre nego što se pojavio

On

Sa kičicom
Sa perom
Sa naramkom nota

Mlad i željan muze

Sunce u zenicama
Vetar u kosi
Promaja u mozgu –

I ona, laura,
Na prokletom uglu
Proklete ulice
U jednom trenutku

Da bi na slici
U sonetu
U simfoniji –
Za sva vremena...

Ali ja nju ne mrzim
Hoću reći –
Ne mrzim nju...

Jer i ja sam stajala
Na tom prokletom uglu
Te proklete ulice
U jednom trenutku

Pa u drugom trenutku
U trećem i četvrtom
Reklo bi se – sve vreme

Stajah na tom uglu
Na svim uglovima
Skverovima
I trgovima

Ali kasno:
Na slici
U sonetu
U simfoniji
Za sva vremena

Ostala je ona, laura

***
Šta ste nam to doneli?
Puf rukaviće i dezen na cvetiće?
Ali ovo je odeljenje teške artiljerije i crne metalurgije!
Izađite i još jednom pogledajte šta piše na vratima,
Zatim se posavetujte sa ekonomistima, psiholozima i advokatima.
Ulaz ste platili na sopstveni rizik,
Što će reći - sami ste krivi.
Vidite: ovde se više cene mrtvi nego živi.
Pa, kad skrojite, kad spojite,
Kad izbušite i izlijete,
- Ne morate da se umijate i noge da brijete -
Važno je da donesete nešto
Artiljerijski i metalurški vešto...

Kuhinjski bluz

Pravila tost, kuvala kafu,
Prala sudove.

Sekla meso - svinjsko i svoje,
Ljuštila povrće, rendala jagodice na prstima,
Prala sudove, prala sudove.

Razvrstavala belančevine i ugljene hidrate,
Žonglirala šerpama, igrala tenis sa dva tiganja,
Prala sudove, prala sudove, prala sudove...

RECI MI NEŠTO LEPO
Reci mi da je Beograd bez mene dosadan grad
Da je Srbija bez mene apsolutno beznačajna tačka na svetskoj karti
Da se Ural zgrbio kad sam ga prešla i napustila Evropu

I da će Evropa biti pokrivena mračnim oblacima
Da će Srbija nastaviti da krizira
Da će Beograd životariti malo na Dunavu, malo na Savi
I živnuti tek kad ja ponovo dođem

Ili neku sličnu besmislicu
Samo mi reci nešto lepo

Jer mi je nebo zastrto mračnim oblacima
Jer kriziram
Jer ubijam dane malo na levoj, malo na desnoj obali Sumide

U ovom divnom gradu na deset hiljada kilometara od tebe

***
Srce od krečnjaka
Porozne uspomene
Ljubav u iskrivljenom ogledalu vremena

Bog za šest dana ni od čega stvori
Sve
Ja od ljubavi, za istih šest dana
Mržnju

Od Svega - Ništa

Telo od žudnje
Sećanje na jednu bezmozglu noć
Puj-pike-ne-važi