Tatjana Rosić [1]

Telo-senka i telo-barikada ili: Zašto je telo važno?

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

1.
Otkuda ta nelagoda, taj strah koji me vreba? Ta senka koja me prati senka je mog sopstvenog tela koje izmiče mome „ja“ u njegovoj potrebi za sveobuhvatnom kontrolom. Znam svoju kožu, boju svojih očiju, kose i trepavica. Ali to nije ona ista koža niti ona ista kosa koje se sećam od ranije, od samo par dana ili godina ranije. Starenje? Zaborav? Promena koju moje „ja“ još nije sustiglo, savladalo, pojmilo? Telo koje me kao senka prati zapravo mi uvek već, uvek već unapred izmiče. Telo je već u nekoj budućnosti koju ja još ne mogu da dostignem, za kojom trčim, ne znam je. Mom sporom „ja“ potrebno je mnogo vemena da pojmi promenu, razliku, nepodudaranje današnjeg i jučerašnjeg tela. Današnjeg i jučerašnjeg života. To me usporava. U međuvremenu moje telo je već negde drugde, uvek negde drugde, tamo gde bi ja tek trebalo da dođem. Ono mi beži i ja ga jedva sustižem. Moje telo nije moje i, kada se pitam gde je, ja moram priznati da - ne znam. Jer se radi o različitim režimima proticanja vremena, različitim režimima promene u kojima živimo „ja“ i moje telo koje uvek prednjači, odmičući brže od mene u susret nepoznatoj budućnosti za kojom kaskam.

2.
A kada zatvorim oči i pokušam da zamislim unutrašnjost svog tela, svog „ja“, ne vidim ništa. U tami i mraku mogu osetiti kako pulsira krv, krckaju kosti, udara srce i dah traje u ritmu udisaja i izdisaja. Ali ne mogu ni da zamislim organe i njihov oblik, boju i bolesti, njihove nepravilnosti i zastrašujuću sluzavost. Unutrašnjost mog tela, samo naizgled celovitog i koherentnog, krije se u tmini, sakrivena od svih, pa i od mene, ispod moje kože, kose, noktiju i trepavica izloženih svetlosti.
Otkuda ta nelagoda, taj strah koji me vreba? Ta senka koja me prati senka je onoga što ne poznajem, senka je tela koje izmiče mome „ja“ u njegovoj potrebi za sveobuhvatnom kontrolom. Znam svoju kožu, boju svojih očiju, noktiju, kose i trepavica. Ali ne poznajem tog svakodnevnog sa-druga koji i jeste i nije „ja“. Igra mačke i miša se nastavlja. Možda me upravo moje telo ugrožava, možda me vreba bolest ili beskrajno uživanje čijim čarima neću moći da se otrgnem. Telo me na razne načine iznenađuje i presreće, temperaturom ili orgazmom, a to mi presretanje uvek izgleda kao opomena da sam ga zaboravila, zanemarila, na trenutak ispustila iz vida dok ono mene verno motri, hrleći ka toj zajedničkoj budućnosti koju ne mogu da zamislim, za kojom kaskam jer sam ovisna o telu koje je, pak, tako slobodno, tako brzo i tako znatiželjno. Najveći strah – ne moći se osloboditi ovisnosti o sopstvenom telu, bilo da se radi o sputavanju bolešću ili o adiktivnom uživanju u čulnim orgijama.
3.
Želim li da ga presretnem pre nego što ono presretne mene? Želim li da ga preduhitrim, bar jednom? Da ga se rešim? Da prekinem igru i oslobodim senku? Jezivi smisao slobode uvek je delimično osporen pokušajem da se oslobodimo i budemo bestelesni, pokušajem kojim se diči svako uspešno samoubistvo. Biti slobodan – znači li to biti spreman da se telo dobrovoljno žrtvuje zarad besa kojim nas ispunjava senka koja nas progoni a za kojom nevoljno skakućemo, senka koja je naše sopstveno telo? Odstraniti Drugog, isključiti ga i izuzeti zarad jasnijeg horizonta na koji pada senka našeg sopstvenog tela? Toliko puta oprobani poraz. Ali čak i u samoubistvu telo nas nadživljuje u scenografiji suicida i pejzažu prepunom telesnih izlučevina, ono je tu kao poslednji svedok budućnosti koju nismo dosegnuli, koju smo dobrovoljno napustili. Poraz nade da bismo mogli kontrolisati nepredvidive zanose i muke, nedaće i iskušenja sopstvene telesnosti. Jer telo ostaje i kada smo „mi“ već otišli, kao taoci sopstvenog samoisključivanja.

4.
Odista, postoji li „mi“ tela? Društveno telo, političko telo, telo grada, telo polisa, telo pobune i telo otpora, telo podanika, telo potčinjenih, telo zatvorenika, telo bolesnih, telo izgnanih, telo trga i karnevala, telo mase, telo naroda, naoružano telo vlasti, uniformisano telo vojske...I konačno, u svemu tome, telo kao subaltern, obespravljeni?
Može li odista telo biti obespravljeno? Ono što znamo jeste da telo može biti kažnjeno, mučeno, poniženo, raščerečeno, granatirano, silovano, razderano, i na još bezbroj drugih načina uništavano i ranjavano, do smrti. Može biti svedeno na puki „goli život“. Ali postoji li telo drugačije do kao živo mesto otpora uprkos svom neprekidnom potčinjavanju? Postoji li telo drugačije do kao uporna barikada?
Čak i kada je mrtvo ta funkcija barikade čini se nesumnjivom – na svim dokumentarnim fotografijama iz različitih kriznih regiona planete mrtva tela su barikade koje se izdižu i gomilaju pred nasiljem koje traje. Jer nije moguće ubiti sve svoje protivnike...svako mrtvo telo to zna i svedoči upravo to. Ne mrtvo telo kao poraz života već mrtvo telo kao činjenicu da nije moguće uništiti život tek tako, niti u potpunosti, uprkos svemu što je upravo sa tom namerom izmišljeno i primenjeno, uprkos nasilju koje traje.
Nije tu reč o biopolitici samoobnove ili reprodukcije. Radi se o svemoćnom prožimanju tela i sveta, senke i predmeta, strasti i barikade... u neprekidnoj zameni mesta onoga što vidimo kao materijalnost i onoga što poznajemo kao duhovnost svake žive vrste. Samo oni koji nose oružje to zaboravljaju... ali i njihovo mrtvo telo svedočiće isto... i mrtvo i živo telo su barikade pred nasiljem koje traje.
„Mi“ tela je sadržano u toj spoznaji, kroz koju telo hita ka nepredvidivoj budućnosti u kojoj možda neće biti tog tela, konkretnog tela, ali če opstati druga tela, opstaće „mi“ života za koje se telo uvek zalaže... čak i kada presreće moje „ja“ poput senke nelagode ili užitka...