Ridvan Dibra [1]

PARMSKI KARTUZIJANSKI MANASTIR

Sarajevske Sveske br. 39-40 [2]

prevela s albanskog: Nailje Mala Imami

Ne bi trebalo da sam imao više od sedam godina, kada sam pročitao prvu knjigu za odrasle. Čak, da budem sasvim precizan, imao sam šest godina i pet meseci: još nisam bio krenuo u prvi razred. Kažem to, jer na zadnjoj korici te knjige još može da se pročita moja tadašnja beleška (napisana debelim perom boje kinina): Čitano 9. maja 1965. godine. Ako hoćete verujte mi, ako ne, nemojte mi verovati, ali reč je o Parmskom kartuzijanskom manastiru, debeloj knjizi od punih 634 stranica (govorim o prvom izdanju na albanskom jeziku). Tu knjigu sam pročitao pre Pinokija, pre Dečaka Pavlove ulice, pre jedne ilustrovane knjige za decu o Don Kihotu, i pre mnogo drugih knjiga, koje sam kasnije godinama postepeno otkrivao u biblioteci moga oca. Pre čitanja te knjige bili su mi sasvim dovoljni neki fragmenti, skice i kratke priče koje sam našao u raznoraznim bukvarima i čitankama; mrvice, koje, istine radi, ne samo što nisu gasile moju žeđ za čitanjem, nego, naprotiv, još su je više povećale. Zato ih danas ne pamtim, ili pamtim sasvim malo, onih desetak i stotinu nekada progutanih priča, ali mi se javlja u sećanju upravo ona, prva knjiga "za odrasle" Parmski kartuzijanski manastir.
Razlog? Uzroci?
Sada, posle toliko godina, ne mogu da se setim svih, ali najvažnijeg, da: moj otac je tu knjigu držao zaključanu u svojoj biblioteci (na starim zarđalim policama koje pamtim, kao i šum grickanja moljca i katanac veliki kao pesnica). U stvari, biblioteka je ranije uvek bila otvorena; njeno zaključavanje počelo je nekoliko meseci pre nego što sam naučio da pišem i da čitam (sa otprilike 5-6 godina). Upravo je moj otac bio taj koji me je s velikim strpljenjem učio da pišem i da čitam, uz pomoć jednog starog bukvara, koji još čuvam. Odmah potom usledila je moja glad za čitanjem. Nikad zasićena glad. Ni sada kada pokušam da se setim izgubljenog detinjstva. Iako je moj otac počeo da ograničava i da nekako diciplinuje moja čitanja, čitao sam sve što sam nalazio oko sebe, sve što mi je došlo pod ruku. Uvek gladan. Stalno u traganju za novim stvarima. Sve što je imalo slova i reči morao sam da pročitam. Sve što bi moja ruka dohvatila na staroj polici, to jest biblioteci moga oca. Sve brže i brže sam gutao knjige. Kao da me je neko gonio. Iako sam, u većini slučajeva, malo ili nimalo razumeo od onoga što sam čitao.
Tako sam sve ređe i ređe počeo da se viđam i s drugovima iz moje uličice. Sve manje i manje privlačile su me igre sa njima. Sa igrama i sa drugovima brzo bi se zasitio, a sa knjigama nikada.
Upravo tada je moj otac odlučio da zaključa biblioteku. I to sa crnim katancem velikim kao pesnica. "Skrenuće nam sin", znao je često da kaže majci. Da bi sprečio moje skretanje s uma, otac mi je odredio "obrok čitanja": knjiga mesečno i nijedna više, nezavisno od toga da li je ta knjiga bila tanja od prsta ili deblja od tepsije bureka.
Razume se, jedan takav obrok samo bi mi povećao apetit, a zajedno s tim, i glad za čitanjem. Jer knjigu koju bi mi izabrao otac (obično su posredi bile neki knjižuljci koji mi se nimalo nisu dopadali) pročitao bih za, najviše, nedelju dana. A druge nedelje ostajale su sasvim prazne, bez ijedne knjige. U tim danima "bez knjiga" lunjao sam mrzovoljan po kući, tražeći i nadajući se da ću da negde pronaći poneku mrvicu, neke zaboravljene novine, neku pocepanu stranicu revije ili nešto drugo što je imalo slova i reči.
Upravo u jednom od tih "dana bez knjige", dok sam užasnut lutao po mnogim sobama i sobicama naše stare kuće, oko mi je zapelo za KNJIGU. Ta knjiga bili je zaboravljena u spavaćoj sobi mojih roditelja, na njihovom krevetu, na jastuku moga oca. Podrhtavajući od neočekivanog otkrića, jednim pogledom spojio sam slova u naslovu (nisu bila kao na drugim knjigama, u sredini, nego sasvim pri dnu): Parmski kartuzijanski manastir. Iznad je bio jedan crtež, na kojem se vidi dečak kako se konpocem penje uz visoki zid (još veći od ogradnog zida Kuće veštica – kuće triju sestara negde pri kraju naše uličice). Levo, odozgo nadole, padala su velika slova:

S
T
E
N
D
A
L

Spojio sam ih i pročitao glasno: STENDAL. Sigurno je bilo ime pisca STENDAL. To ime mi je izgledalo bez nekog značenja. Nimalo nije podsećalo na ime čoveka. Sasvim bezvezno ime. Ali ima šta da vidiš. Knjiga je imala mnogo stranica. To je bilo najvažnije. Pažljivo, kao da je jedan vredan servis od kristala, uzeo sam knjigu u ruke i približio ju je sebi. Pomirisao sam je. Dva-tri puta. Imala je poseban miris, koji podseća na miris zimskih jabuka u starom babinom sanduku.
Nikad ranije nisam držao u rukama tako debelu knjigu!
Zatim sam, uz novi talas lake drhtavice, seo na ivicu kreveta, stavio knjigu ispred sebe, otvorio koricu, okrenuo prvi list na kojem ništa nije pisalo ni sa jedne strane, a na drugom listu pročitao sam isto što i na koricima. Ali kad sam pročitao još jednom, primetio sam neka imena i izraze koje u početku nisam video. Tako, pod "bezveznim imenom" STENDAL, umetnuto između zagrada, bilo je još jedno ime koja mi se mnogo dopalo: ANRI BEJL. To, da. To je bilo pravo ime pisca! Upitao sam se da li su tu knjigu napisala dva pisca? Sigurno da, pošto je bila tako debela. Ali ispod naslova bilo je dodata i jedna meni nejasna reč: ROMAN.
Malo niže sam pročitao. Preveo je: SOTIR CACI. Dok pri dnu stranice, sasvim pri dnu:
IZDAVAČKO PREDUZEČE "NAIM FRASHERI", TIRANA, 1962. Zatim sam legao potrbuške na krevet, oslonjen na laktove, a knjigu stavio ispred glave. Sada sam postao smiren, nisam više drhtao. Imao sam dosta vremena: roditelji se s posla vraćaju kasno popodne. Pažljivo, pošto sam malo pljuvačkom oliznuo veliki prst leve ruke, prelistao samo nekoliko stranica (čini mi se predgovor autora?) i počeo da čitam: "15. maja 1796. godine, general Bonaparta ušao je u Milano na čelu one nove vojske, momačke. Samo što je prešla Lodijev most obznanili su svetu da su posle toliko vekova Cezar i Aleksandar imali jedan..."
Ne znam koliko sam sati ležao tako potrbuške, čitajući. Možda pet. Možda i više. Retko i malo sam se pomerao. Ne skidajući pogled sa teksta. Činio sam to samo da bi me prošlo trnjenje ruke ili noge. I još jednom, kada sam morao da se dignem sa kreveta, da obavim malu nuždu. Čitao sam kao da me neko goni. Datume, mesta, imena i misli na koje nikada ranije nisam nailazio, koja su se sumanuto mešala u mom uzavrelom mozgu. Ko zna koliko sati bi još sedeo tako, da se nije čulo kucanje na spoljašnjim vratima. Snažno i često kucanje. Bio je otac: uvek se s posla vraćao pre majke. Čim je ušao unutra odmah je shvatio da mi se dogodilo nešto, jer ovo nije bio uobičajen dan za mene, nalik svim ostalim danima pre toga. Neke tragove ili dokaze moje tvrdoglavosti, iako sam se trudio, nisam uspeo da prikrijem.
Evo nekoliko, kojih se i danas sećam:
1. Nisam pojeo ručak koji je bio pripremljen.
2. Nisam obrao svakodnevnu korpu smokava.
3. Nisam obrisao prašinu u kuhinji.
4. Nisam zalio cveće u dvorištu.
5. Nisam ispisao reč "Domovina" u svesci lepog pisanja, a trebalo je da je napišem sto puta.
Ali više od svakog dokaza ili traga optužiće me upravo ONA, knjiga: od žurbe i straha bio sam je stavio negde duboko pod krevet a ne tamo gde sam je našao, na očevom jastuku.
Otac mi tog dana ništa nije rekao. Nije me ošamario. Nije me psovao. Samo je postao obazriv. Obazriviji nego ikada. Nije bilo više zaboravljanja knjige na jastuku ili negde drugde. Ni stare novine ili stranice revije nisam mogao više nigde da vidim.
Sve što je imalo slova i reči bilo je zaključano u biblioteci!
Ali, sada je sasvim nestalo moje interesovanje za stare novine i istrgnute stranice revije. Razmišljao sam samo o knjizi, Parmski kartuzijanski manastir. Tokom onih četiri-pet sati (ili više) bio sam progutao prvih pedeset stranica i sve što sam pročitao na njima tako snažno se urezalo u moj mozak, rasplamsavajući mi fantaziju, radoznalost i nestrpljenje kao nikada dotad.
Ko je bio general Bonoparta?
A Cezar sa Aleksandrom? Ko su oni bili?
Gde je bio Lodijev most?
A Milano gde se nalazi?
Šta je bio jedan markiz?
A jedna grofica?
Zašto im nisu se dopale knjige Fabricija Del Dongosa?
Zašto se on družio sa uličarima?
Da li je ratovao sa Carem?
Ko je bio Car?

Sa tim pitanjima i hiljadu i jednim drugim u glavi, zbunjeno sam se vrzmao po kući. Na to sam mislio i u popodnevnim časovima, kada sam igrao sa drugovima iz moje uličice.
Jedne noći, kada sam bio izgubio nadu da će mi Manastir ponovo dopasti u ruke, ohrabrio sam se i postavio sam ocu nekoliko pitanja koja su me mučili iz dana u dan, ubeđen da je on pročitao tu knjigu. Odgovor? Jedan jak šamar na levi obraz, koji me peče i dan-danas.
A jednog popodneva, dok smo brojali slepe miševe na trgu ispred Stare džamije (posle nekoliko dana objavili smo rat tim uplašenim stvorenjima), odlučio sam da se ispovedam Ilu, mom najboljem drugu. Odvojio sam ga od ostalih drugova i ispričao mu sve. Kako otac zaključava bibiloteku. Kako sam svuda tražio novine i stranice revije. Kako sam bio našao Manastir na jastuku. Kako sam progutao prvih pedeset stranica. Kako se otac vratio s posla. Kako sam zaboravio da vratim knjigu na mesto. Kako je otac otkrio sve. Kako me ošamario... Ne, ne, to mu nisam rekao. Samo mu za šamar nisam rekao. Sve drugo jesam. Učinilo mi se, na moje čuđenje, da Ili, koji je uvek bio radoznao za sve, nije pokazao neko posebno interesovanje za priču koju sam mu ispričao. Pitanje koje mi je postavio čim sam završio ispovedanje, zazvučalo mi je čudno:
– Je l’ se sećaš tih pedesetak strana?
– Da, svih – odgovorio sam u jednom dahu. I na te reči lice mi je oblilo rumenilo. Što mi se uvek događa kada lažem.
– Hoćeš li da mi ispričaš?
– Kada?
– Odmah, sada.
– Sada?
– Da, upravo sada! – zahtevao je moj drug i u tom iščekivanju mi se približio. Trebalo mi je samo malo vremena da se setim početka, a zatim moje pripovedanje započe naglo i brzo; kasnije malo sporije, ne prekidajući se nijednog trenutka: događaji tih pedesetak prvih stranica Manastira vrzmali su mi se ne znam koliko dugo u glavi. Toliko dugo da sam ih znao gotovo napamet. Razume se, na moj način. Menjajući ih skoro uvek. Datume, mesta. Imena naslova. Događaje i detalje. Pričam glasno, mlatarajući rukama i pomerajući noge prema situacijama; gde sam bio nesiguran, izmišljao sam. Uvek pripijen uz mene, Ili me je slušao otvorenih usta. Oko nas je vladala tišina. Čuo se samo moj glas i sve češći i jaki Ilovi otkucaji srca. "Fabricio je kupio konja i krenuo da se pridruži Caru", tako sam okončao priču.
– A zatim? – upita me Ili goreći od radoznalosti.
– Toliko. Nema više – odgovorio sam nelagodno.
– Kako nema više? Idiote! Da li je stigao Fabricio? Da li se pridružio Caru... šta si ono rekao? – zapitkivao me je Ili nestrpljivo.
– Ne znam – odgovorio sam. Nastavio sam bezvoljno, zamuckujući:
– Zatim se čulo kucanje na vratima... otac se vratio s posla... zaboravio sam knjigu... otac ju je našao... otac je shvatio... zaključao je biblioteku... stavio je drveni katanac...
– Dosta! – povika Ili i odmaknu se malo od mene. – Po ovome što si mi ispričao... Nama treba knjiga!
– Gde da je uzmem?
Ili se uspravi, okrenu mi leđa i počeša ošišanu glavu. Stajao je tako nekoliko minuta. Šetkajući, ponovo počeša glavu. Iznenada se okrene prema meni i reče:
– Ispričaj mi još jednom onaj deo...
– Koji?
– Pa ono... sa čamcima. Sećaš se? Kako je Fabricio s drugovima ukrao ključeve. Pa ključeve katanaca za lance kojima su vezani čamci. Sećaš se? Zatim kako uzimaju čamce i izvoze se na jezero.
Odmah sam se toga setio i ponovo mu ispričao priču o "ukradenim ključevima i o čamcima na jezeru", dodajući, razume se, nove detalje. Ili nije prestajao da se češka po glavi, ovoga puta obema rukama. Iznenada, glasno reče:
– Setio sam se! Narezaćemo dupli ključ.
– Koji ključ? – upitao sam ga drhtavim glasom.
– Ključ od biblioteke. Ti posle možeš uzimati knjigu kad god poželiš. Čitaš je i vratiš je ponovo u biblioteku. Tvoj otac ništa neće znati. A ti ćeš čitati knjigu kad god ti se prohte. Svaki dan po pedeset stranica. Zatim ćeš meni da ih ispričaš. Baš ovde kod džamije. Daleko od ostalih drugova. Svaki dan.
Konačno sam shvatio plan mog druga. Telom su mi od toga podilazili žmarci. Odmah je počela da mi radi fantazija. Zamišljao sam razne scene, situacije i zaplete. Spopao me je veliki strah, kao da smo već počeli da sprovodimo taj veliki, ludi plan.
– Nemoj da drhtiš kao kokoška – reče Ili, koji se pribio uz mene. – Duplikat ključeva uradiću ja. Znam jedno mesto. Dulin dućan. Ti mi samo donesi ključ od biblioteke. Za pet minuta češ imati duplikat.
Njegov sigurni glas nekako mi je umanjio strah. Ne sasvim. Ali kako da uzmem ključ od biblioteke? Šta ako u toku tih "pet minuta" ocu zatreba ključ? Kako da se pravdam? Šta ako...? A ako...?
Preneo sam Ilu sve moje sumnje i strahove.
– Kakav si ti idiot! – reče mi on i nasmeja se glasno. Reč "idiot" naučio je odskora i upotrebljava je često, veoma često, to jest kad god grdi mene, ili ostale drugove.
– Pravi si idiot. Gde može drugde da bude ključ osim u džepu tvoga oca? Idiote!
– U kom džepu? – pitam ja. – Od jakne ili pantalona?
Ovog puta Ili mi ne kaže da sam "idiot", nego češka glavu, razmišlja. Onda mi stavlja desnu ruku na rame i šapuće mi u uvo, kao da mi otkriva neku važnu tajnu, koju ne treba da čuje niko drugi osim mene:
– U džepu pantalona. Tu očevi čuvaju ključeve.
– I ja treba da uvučem ruku u džep?
– Da. Pa šta?
– Ne, neću to uraditi! Nikada to nisam uradio.
– Idiote! Onda sedi bez knjige. Ne zaslužuješ je. Niti knjigu niti ključ. Kukavice! Kukavice! Pileće srce. Špijunu! Ljigavče! Dripče! Bezobrazniče! – Njegove pogrde pogađale su me kao rafalna paljba. Sve me bole, pa i one koje ne razumem, naročito reč "špijun" za koju mi se čini da je ne zaslužujem. Obaram pogled, spreman da svakog trena briznem u plač. Zatim, dišući teško, jedva čujno izustim:
– Zar ne postoji neki drugi način? A da ne stavim ruku u džep?
– Ajde, onda, nađi ga ti... Idiote!
Predajem se. U mojim uplašenim, smušenim mislima ne pada mi nijedna ideja ili rešenje koje bi izbeglo to stavljanje "ruke u džep". Ohrabren, Ili je nastavio:
– Prvog dana ćeš da osmatraš. S velikom pažnjom. Gde tvoj otac stavlja ključ od biblioteke? U kom džepu? Gde kači pantalone tvoj otac? Da li razumeš?
Klimnem glavom, bezvoljno, dva-tri puta. Kao da neko drugi komanduje njome. To moje klimanje Ili shvata kao potvrdan odgovor i nastavlja:
– Onda, drugog dana čekaš da ti otac zaspi. Jer svi očevi spavaju kada se vrate s posla. Tada mu uzimaš ključ iz džepa. Potom odmah dotrčiš kod mene. Obojica idemo u dućan za izradu ključeva. Čekaćemo pet minuta i uzeti duplikat. Zatim se ti trkom vraćaš kući. Ključ ćeš vratiti u očev džep, a duplikat ćeš zadržati za sebe. Pazi da se ne zbuniš, pa da staviš duplikat tamo gde ne treba... Jesi li razumeo?
Definitivno sam se predao. Ilov plan se činio preciznim i promišljenim u svim detaljima. Sedeli smo tu još neko vreme, ćuteći, sve dok se nismo dosetili je već kasno i da je vreme da krenemo kući. Ja sam vukao, jedva hodajući, a Ili je zviždukao čitavim putem. Na rastanku, privukao me je sebi, zagrlio me je kao nikada dotad i bodro mi poželeo "laku noć".
Noću sam sanjao burne snove. Sutradan, na "dan osmatranja", osećao sam groznicu. Činilo mi se da svi, a naročito otac, znaju moje namere i cilj. Od uzbuđenja sam se vrteo svuda po kući i na upućena pitanja odgovarao nešto deveto. Otac na te odgovore okrivljuje knjige i ponovo kaže majci: "Skrenuće nam sin." I u trenutku rešava da mi da novi obrok čitanja: samo jednu knjigu na dva meseca, i ništa više. Posle te odluke, vadi ključ iz zadnjeg džepa pantalona, otključava biblioteku i uzuma istu onu KNJIGU – Parmski kartuzijanski manastir! Zablenem se u knjigu s puno žudnje, drhteći celim telom.
– Što buljiš kao neka buljina? – pita me otac. – Kada porasteš, kada postaneš kao ja, čitaćeš je i ti.
Ne skidam pogled sa knjige. Odmah zatim prisetim se "zadatka osmatranja" i očima pratim očeve ruke. Otac, bez žurbe, obavlja uzastopne radnje:
a. stavlja knjigu pod desni pazuh;
b. zaključava biblioteku;
c. proba katanac dva-tri puta;
d. stavlja ključ u zadnji džep;
e. skida pantalone i kači ih na ekser iza vrata.
Onda leže na krevet zajedno sa Manastirom. (Moj otac bi uvek prilegao s jednom knjigom. Čitao bi deset minuta. Ne više. Govorio je da čitanje pomaže snu). Stojim ukipljen: jednim okom gledam knjigu, drugim pantalone okačene o ekser.
– Zašto stojiš tu kao izgubljen? – kaže mi otac. – Beži, idi igraj s drugovima.
Izašao sam na ulicu, gledajući čas knjigu, čas okačene pantalone, i zaputio se prema Staroj džamiji. Tamo je Ili stigao pre mene.
– I? – pita me on u jednom dahu.
Ja ćutim. Namerno sam odužio s odgovorom. Sviđa mi se da i ja mučim svog druga. Onako kako je i on mene sinoć.
– I šta? – insistira Ili. – Zašto stojiš tu kao nekakav idiot?
– Idiot si sâm! I to dva puta. Sto puta – kažem ja i u trenutku nestaje želja da još više "mučim svog druga". Ispričam mu sve. U jednom dahu. Ili poskoči i udara dlan o dlan:
– Znao sam. Drže ključeve u džepu pantalona. Svi očevi sveta.
Moj drug zaćuta nekoliko trenutaka, pa ponovo poče:
– Idiote. Veliki idiote! Sutra ćeš da uzmeš ključeve. Čim zaspe tvoj otac. Onda ćeš da dojuriš do mene. Jesi li razumeo? A sada idemo da gledamo slepe miševe.
Nikako ne mogu da se koncentrišem i da brojim slepe miševe. Onako kako smo radili dve-tri poslednje večeri, kada su ti odvratni stvorovi počeli da u sve većem broju i sve češće dolaze u našu uličicu, više nego bilo kada ranije. I dalje mislim o ključu u zadnjem džepu očevih pantalona. A šta ako se probudi i nađe me s rukom u džepu od pantalona? Poveravam Ilu moju sumnju. On počeše glavu samo jednom i odmah odgovori:
– Kakav si ti idiot! Veliki. Reci mu da su pantalone pale na zemlju i da ih stavljaš na mesto.
U tišini prihvatim rešenje mog druga. Ali odmah mi se javlja druga sumnja:
– A šta ako mi se otac probudi iz sna pre nego što se mi vratimo iz dućana? Šta da radim?
Ovoga puta Ili nije imao spreman odgovor. Počeša glavu nekoliko puta, napravi nekoliko malih koraka tamo-amo i na kraju, kada sam skoro izgubio nadu, reče:
– Idiote! Svi očevi spavaju sat vremena.
Takav odgovor mog druga uopšte me nije zadovoljio, ali nisam više dužio sa sumnjama i drugim pitanjima. Sutra ću biti sasvim sâm, bez Ila, i moraću sâm da rešim sve moguće opasne situacije. Bez neke velike želje, naprosto da bih nekako prestao da mislim na sutrašnji dan, počinjem i ja da brojim slepe miševe. Oni lete nisko, sasvim nisko, maltene tik do naših glava.
– Pogledaj ovog slepog miša! – kaže Ili. – Evo ga još jedan! Evo ih još dva...
Dugo smo sedeli na tom mestu. Dok se nije čuo dozivanje Ilove majke. Bilo je vreme da se vratimo našim kućama.
Usput, ne znam zašto, padali su mi na pamet snovi koje bih mogao sanjati.
Sigurno će to biti ključevi ili slepi miševi.
Sutradan (na moje čuđenje imao sam miran san, bez košmara) sve je ispalo dobro, iako sasvim drugačije od plana koji smo napravili. Čim se vratio s posla moj otac mi je pružio ključ od biblioteke:
– Jer znaš gde je Dulov dućan?
– Da – odgovarih poluglasno, sigurno crven kao bulka.
– Trči brzo i napravi mi duplikat!
Stisnuo sam ključeve u šaci i brže-bolje izjurio iz sobe. Nisam načinio ni pet koraka, kad sam čuo očev glas:
– Stani! Kud si krenuo bez novca?
Otac mi stavi u ruku jednu deseticu, i oštro me pogleda. Izbegao sam taj pogled i tako reći izleteo napolje. Usput mi je palo na pamet da ne znam gde je Dulov dućan. Prvo sam mislio da odem do Ilove kuće i da ga to pitam. Ali nisam to uradio. U sebi sada sam napravio drugi plan, drugačiji od plana mog druga. Neka Ili pukne od inata! Za Dulov dućan pitao sam prvog čoveka koga sam sreo na ulici. Rekao mi je. Bio je blizu, sasvim blizu. Otrčao sam tamo.
– Koliko komada želiš? – upita Dul.
– Dva – kažem i oborim pogled na zemlju: mora da sam ponovo pocrveneo u licu. Ono malo minuta koliko Dulu treba da napravi duplikat, izgledaju mi dugi kao sat vremena. Na kraju, on mi pruži ključ zajedno sa dva duplikata. Prikači sva tri na jedan metalni privezak. Dajem Dulu deseticu i trčeći izlazim iz dućana. Zastanem i duboko udahnem. Skidam jedan ključ sa priveska i stavljam ga u levi džep mojih pantalona. U desni džep stavljam metalni privezak. Ponovo udišem vazduh i žurim pravo kući. Moj otac me čeka budan.
– Da li je bilo kusura? – pita on, pošto je pogledao pažljivo duplikat ključa.
Sležem ramenima.
– Đavolski prevarant! – proklinje moj otac. Zatim razdvaja duplikat ključa i proba ga na katancu biblioteke. Pratim njegove pokrete sa zebnjom u srcu. Katanac se otključava. Divno! Onda moj otac ponavlja jučerašnje radnje: uzima knjigu, stavlja je pod pazuh, zaključava katanac, proba dva-tri puta i na kraju stavlja ključeve u džep pantalona. Zatim leže u krevet zajedno s Manastirom.
Izlećem napolje. Jednu ruku držim u levom džepu, tu gde je MOJ KLJUČ. Zatim usporavam korake i nastavljam da hodam normalno.
Kao markiz!
Neka čeka Ili. Velika stvar! Neka pukne od inata. Zatim se podsećam da je ideja o pravljenju duplikata ključa bila ideja moga druga i ponovo žurim. Levu ruku ne vadim iz džepa. U to se ukaže Stara džamija. Najpre minaret. Zatim Ili. Hoda tamo-amo. Šutira kamenčiće. Mora da ga je zabrinulo i pogodilo moje kašnjenje.
– I? – pita on u jednom dahu.
– Ništa – kažem ja.
– Kako ništa? Idiote! Da li si uzeo ključ? Gde ti je?
Načinim dva koraka i ne odgovaram. Želim da se poigram s mojim drugom. Znači, da ga malo mučim. Podigao sam glavu gore, a grudi sam isprsio. Zatim sam počeo da se tiho smejem.
Desnu ruku stalno držim u džepu. Dodirivanje ključa pruža mi zadovoljstvo i sigurnost koju nikada ranije nisam doživeo. Ili me gleda iznenađeno. Sigurno, nikada me nije video tako ponosnog i srećnog. Ćuti nekoliko trenutaka: možda se trudi da nađe razloge mog neočekivanog ponosa, jer sam sinoć izgledao kao "kukavica" i "špijun". Ali njegovom strpljenju brzo dolazi kraj. Unosi mi se u lice i pretećim glasom govori:
– Ti sedi ovde i kezi se. Ja odoh kući. Idiote!
Ja koji poznajem misli moga druga bolje nego sopstvene, shvatam da igra postaje opasna. Odlučujem da je završim. Vadim levu ruku iz džepa (sa stisnutom šakom) i polako je pružam prema Ilu. Zatim polako razmičem prste jedan po jedan (u početku palac, zatim kažiprst, srednji i tako redom), sve dok se ne ukaže – ključ. Smeđ i mali kao nosić slepog miša. Ili baca brz pogled na njega i viče:
– Trčimo kod Dula! Brzo. Kakav si ti idiot! Izgubili smo toliko vremena. Pravi si špijun!
– Idiot si sam. I špijun.
Želja da se poigram sa drugom nestaje sasvim.
– Nema potrebe da idemo kod Dula. Ovo je moj ključ.
Ili me gleda razrogačenim, pretećim očima. Sigurno mu se činilo da nastavljam igru s njim. I može da prasne svakog trenutka, da se oglasi raznoraznim psovkama. Uključujući i one čija značenja ne znam. Da ne bismo gubili vreme, sve samo mu ispričao. On me je saslušao nepomičan, bez daha. Samo je neprestano češkao glavu. Na kraju, izgledao mi je nepoverljiv. I ne toliko srećan koliko sam ja želeo da bude. Ne postavlja mi nijedno pitanje. Ni objašnjenja mi ne traži. Glavu drži nekako po strani, a oči stalno sklanja od mojih. Mom zahtevu da "brojimo slepe miševe" odgovara ćutanjem.
Ili se "naljutio" na mene. To se jasno vidi.
Ne znam kako da se pomirim s njim.
Dugo smo sedeli ćuteći. Kao nikada ranije. Dok mi nisu pali na pamet magične reči:
– Hoćeš li da ključ večeras bude kod tebe?
Ili odmah okrete glavu i pogleda me začuđeno. Kao da ne veruje ušima. Ponovo je bio nepoverljiv. Pružam šaku i stavljam mu ključ u ruke. Njemu sijaju oči: pomirili smo se. Stežući ključ, Ili mi govori tihim, mekim glasom:
– Treba čuvati tajnu. Ne smemo da otkrijemo drugovima. Nijednom!
Zakleo se. Zakleo se u oca.
Zatim smo sedeli na travi ovlaženom rosom i planirali "sutrašnji plan":
Ili će da mi donese ključ ujutru, rano, čim mi roditelji budu krenuli na posao; zatim ću otključati biblioteku "mojim ključem", uzeću knjigu, čitaću "dnevni obrok", pedesetak stranica, i u uveče, tu kod trga ispred Stare džamije, ispričaću mom drugu ono što sam pročitao. Pošto smo razgovarali još malo o detaljima "našeg plana", grlimo se i rastajemo.
Kao što smo to nekada radili, pre nekoliko meseci, kada smo krali orahe u Fanijevoj bašti.
Sutradan, kao nikada pre, rano se budim. Zajedno s mojim roditeljima. Moj otac me sumnjičavo osmotri i pre nego što krenu na posao ponavi mi "radni zadatak". Obećavam da ću izvršiti sve što treba iako su mi misli negde drugde. Čim su roditelji izašli, došao je Ili, stavio mi ključ u ruke i nestao isto onako brzo kako je i došao: sanjiv i bez jedne reči. Odmah sam pojurio u biblioteku. Ali tu sam opet zastao: setio sam se "zadataka". Menjam plan: bolje da ih prvo obavim. Zatim mogu da sedim miran s mojim Manastirom. Najpre sam brzo pojeo doručak, a potom odlučio da sam "planiram" moj dan, moje vreme. Pocepao sam papir iz sveske za lepo pisanje i na njemu (vodeći računa da ne pravim greške i da ne pišem kako pričam) zapisujem:
1. Vreme branja smokava – 20 minuta;
2. Vreme zalivanja cveća – 15 minuta;
3. Vreme brisanja prašine – 10 minuta;
4. Vreme pisanja reči "Domovina" – 10 minuta;
5. Vreme za ručak – 5 minuta.

Saberem sve. Ukupno izađe 60 minuta, dakle, pun sat. Samo jedan sat za "uzaludne poslove". Sve ostalo vreme imam za Manastir. Divno! Snažno sam povikao "ura" i odmah, kao da me neko goni, počeo da obavljam "uzaludne poslove". Obavljam ih redom, prema spisku koji s vremena na vreme vadim ga iz džepa. Na kraju, shvatam da je još jutro i da do "vremena ručka" ima još dosta vremena. Ipak, pojeo sam "ručak". Silom, razume se. I odmah, tako znojav, požurio u biblioteku. Rukom koja ne prestaje da podrhtava uspevam da uguram ključ u rupu katanca. Okrećem dva puta i otključavam. Opet drhteći, mada mi ovog puta više mi treperi srce nego ruke, polako otvaram vratanca biblioteke i eto: preda mnom se ukazuju one – knjige. Mnogobrojne i u raznim bojama. Tanke i debele. Raznovrsne. Neke prelistavam. Uglavnom s nogu. Treba mi samo malo vremena da među njima nađem onu, moju knjigu. Gledam je nekako sažaljivo: čini mi se kao da je stavljena po strani od drugih. Izvlačim je pažljivo i stavljam je pod pazuh, kao otac. Ležim potrbuške na krevet roditelja i polažem je ispred sebe. Izgubio sam nešto vremena dok sam našao gde sam prekinuo čitanje prvi put. To me je malo uznemirilo. Možda je trebalo da prelomim stranicu. Možda bolje ne. Otac bi shvatio da je to moj trag.
Možda treba da upamtim broj stranice. Tako da! To ne stvara opasnosti. Smirio sam se i počeo da čitam. Ali ne opsednuto kao prvi put. Ovoga puta smireno: imam dosta vremena. Čitam polako i pokušam da razumem što više. Prekidam češće i ne samo kada treba da protegnem noge, ili da piškim. Posle pročitanih deset stranica, ustajem i uzimam po jednu smokvu iz korpe.
Na strani 105, upravo tu gde je "Fabricio određen da čuva kod mosta", prekidam čitanje. Ne zato što nemam vremena i što mi se ne čita, nego što sam ispunio dnevni plan od pedeset stranica. Zatim, čim sam vratio knjigu u biblioteku, sakrio sam ključ na jednom tajnom mestu. (Nije potrebno ni da vi znate gde). Sve vreme, dok nisu došli roditelji, lunjao sam po kući i dvorištu, razmišljao i proživljavao Fabricijeve avanture. A kada se otac vratio s posla gledao me je sumnjičavo: čini se da je pokušavao da nađe razloge mojoj radosti. Ali me je potom, proverivši najpre sve tragove koji su me odali prvi put, pomazio po glavi i pohvalio me zbog obavljenog posla.
U sumrak, srećem se s Ilom na trgu ispred Stare džamije. Biramo jedno izdvojeno mesto, gde drugovi nikako ne mogu da nas nađu. Sedamo na travu ovlaženu rosom. Odmah, ne gubeći vreme, počinjem da prepričavam pedeset novih stranica. Ili me stalno prekida. Postavlja mi raznorazna pitanja. I pitanja koje nemaju nikakve veze s mojim pričanjem. Na kraju, grlimo se i svako odlazi na svoju stranu:
Postali smo drugovi veći nego ikada.
Tako smo nastavili duže od deset dana.
Dok nismo završili Parmski kartuzijanski manastir.

* * *

Negde krajem 1993. ili početkom 1994. godine upoznao sam se i sprijateljio s jednim mladim francuskim rediteljem, koji je došao u Skadarsko pozorište da gleda postavku Sartrovog komada.
U jednom od naših razgovora bilo je reči i o francuskim klasicima, koje sam nastavio da čitam celog života, iako ne sa nekadašnjim uživanjem. Između ostalog, pomenuli smo i Stendalov Parmski kartuzijanski manastir.
"Čitao si Manastir? Knjigu od 600 strana? Kako si mogao da čitaš takvu knjigu u ovo vreme?", čudio se moj prijatelj stranac.
Rekao sam da ću mu jednom ispripovedati moju priču o Parmskom kartuzijanskom manastiru.
Ali nisam.
Ne znam koliko i kako može da me razume jedan mlad dvadesetpetogodišnjak, pritom još i Parižanin.