Matevž Kos [1]

KAKO GOVORIMO, KADA SE USUDIMO DA GOVORIMO?

Sarajevske Sveske br. 21/22 [2]

Pitanje o poeziji Uroša Zupana

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Nas dvojica i ja
Moć mog nepouzdanog pamćenja mi govori da je to bilo na početku 20. veka, kada me je, najverovatnije u kafani Pri Mraku, gde se tada – bilo jednom u Ljubljani – sastajalo društvo okupljeno oko časopisa Literatura, sa Urošem Zupanom upoznao Aleš Debeljak. Još pre toga nas je povezivala takoreći simbolična činjenica: naime, 1989. godine smo i Uroš i ja u istom broju Literature objavili svako jedan od svojih prvih tekstova, a možda i baš prve tekstove. Jedan je bio pesnički, drugi kritički. Ko je od nas dvojice tim objavljivanjem u časopisu natovario na svoja leđa teže breme genijalnosti, ne bih sada da sudim. Prolazile su godine, kritički i drugi tekstovi su se množili, a u međuvremenu, u prvoj polovini devedesetih, bilo je obilje onoga što obično zovemo književni život. Pisanje poezije i pisanje o njoj je nekako, samo po sebi, dovelo do toga da smo Uroš i ja mnoge svoje večernjo-noćne skitnje po Ljubljani zajedno izveli još ponegde. Ali, ne bih sada o tome.
Za ovaj tekst je važnije to da sam prisniji odnos postepeno ostvario i sa Zupanovom poezijom: pisao sam o njoj i komentarisao je u različitim prilikama, kao urednik sam potpisao nekoliko njegovih knjiga, u ime Literature ga nagovarao na intenzivniju saradnju sa časopisom u kojem je i danas urednik za poeziju, a više puta sam bio među prvim, mogao bih čak reći privilegovanim čitaocima njegovih novih „rukopisa“. Ne znam da li to zaista jesam, kao ni to da li sam zbog toga posvećeniji (ili srećniji) čitalac njegovih pesama, ili da li ih zbog toga čitam nekako drugačije, međutim, te relacije su nešto što ovom prilikom nije nužno stavljati u zagradu.
Drugi, važniji razlog za istaknuto prvo lice u ovim rečenicama jeste pitanje generacije. Sada moram reći upravo: Uroševe i moje generacije. Da ne bude greške: to nije moja, već Uroševa dosetka. Naime, Uroš je pre dobrih deset godina u nekom intervjuu (i još nekom drugom prilikom) izjavio, da ne spada „ni u jednu generaciju. Možda Matevž Kos i ja činimo samostalnu generaciju koja ima samo dva predstavnika i smeštena je negde na sredinu, između onog što je započinjala osamdesetih godina i onoga što započinje sada.“ Kao kritičar sam ovog ili onog autora mnogo puta generacijski „kontekstualizovao“ (i upravo to, a šta bih drugo, činim i sada), ali, kada je u pitanju moja malenkost, moram priznati da generacijske okvire ne volim. Doduše, ekskluzivnu generaciju koju čine dva člana, gospodin Zupan i gospodin Kos: to bih još nekako mogao da podnesem. Inače se poenta Zupanovih generacijski istaknutih reči koja mi je u grubim crtama bliska, razvijala nekako u tom pravcu, da je prostor u koji smo zakoračili i potom se u njemu različito orijentisali, određen pre svega postmodernizmom, koji je tada, krajem osamdesetih godina, još uvek bio moto dana. Međutim, treba odmah dodati: moto dana na izmaku. Postmodernistička euforija osamdesetih donela je mnogo teoretisanja (čas manje, čas više produktivnog), a vrlo malo književne prakse koja bi bila nekakav korelat postmodernističke „ideje“, odnosno, ona nije bila takva, da bi čovek za nju, barem na prostoru Slovenije – a time ni u mom slučaju – odlučno založio pero i telo. Ukoliko se nekom slovenačkom književniku posrećio kakav prodorniji tekst u tom pravcu, to je bio pre izuzetak koji potkrepljuje upravo ponuđen opšti sud. Ne bih da podgrevam priču o postmodernizmu, jer o njemu znamo mnogo, a još više smo u međuvremenu sigurno zaboravili.
Ono što nikako ne možemo smetnuti s uma u kontekstu priče o Zupanovoj poeziji je to, da je njegov prvenac Sutre (1991) pao u prostor kome je ta knjiga izuzetno bila potrebna i kojoj je, potom, širom otvorio vrata.

Bilo jednom u Americi

Uz Sutre se, nekako samo po sebi, nudi poređenje sa jednim drugim prvencem, koji je takođe – četvrt veka pre Zupanovog – snažno podmladio i uzburkao slovenačku pesničku pokrajinu. To je, naravno, dobro poznata knjiga čuvenog naziva Poker (1966) Tomaža Šalamuna. Nekada prevratnički modernista danas je klasik i autor teško preglednog, skoro nesavladivog opusa. O njegovom uticaju na (ranog) Zupana već se pišu diplomski i seminarski radovi. U poređenju sa Šalamunovim prvencom, Zupanov nije prouzrokovao nikakav skandal ili uznemirenje među književnim tradicionalistima, već je autora Sutri veoma brzo, takoreći bez primedbi ove ili one strane, ali zato uz snažne ovacije, katapultirao na slovenački Parnas. Sutre su apologija pesnikovog rođenja i zato i izuzetno važan doprinos mitologiji poezije – onda, kada se već činilo da je takva mitologija (iako, već po drugi put nova) još samo stvar istorijskog pamćenja i sve udaljenije tradicije. Sa Zupanom se istovremeno dogodila i revitalizacija pesničkog stava kojem je malo bilo stalo do postmodernističke književne hiperkultivisanosti i suptilnih međutekstualnih veza: ono što je želeo da kaže, pesnik je izricao što je moguće neposrednije. Pesnik nije više, kao u zlatno doba pesničke modernosti, alhemičar jezika i njegovih čarolija, ali ni postmodernistički imitator kojem ništa što je književno nije strano (ali ni sveto), već (meta)romantični alhemičar srca. Između ostalog, o tome veoma jasno govori poslednja, programska pesma iz Sutri: Alhemija srca. U pitanju je predstava o pesmi, tačnije odbrana pesme, „koja će biti / talasanje krvi, pesma koja će biti alhemija srca“. Taj Zupanov stav je, naravno, bio iznad svega patetičan, a u svojoj nedužnosti („infantilnosti“) ljupko prostodušan: polazio je ni iz čega i igrao na sve. Takav ulog, međutim, nije bez opasnosti.
Poetske koordinate Sutri, a tu pre svega mislim na viđenje pesnika (i način na koji pesnik vidi sebe samog) kao božjeg deteta koje nikome ne želi ništa loše i svi ga moramo voleti, bile su manifestacija pesnikove i pesničke samouverenosti, čak i samoproglašavanja kakvo je moguće samo pod zaklonom savremenog orfeizma. Ta usmerenost je bila izrazita suprotnost postmodernističko-metafikcijskom podrivanju autentičnosti pesničkog/autorskog Ja kao supstance u koju se (još uvek) može imati poverenja. Zupan je otišao još korak dalje – ili dva unazad, u zavisnosti od tačke gledišta – i kao onu instanciju koja stoji na putu slobodi, nesputanosti, spontanosti itd. poezije, prepoznao metafiziku. To je ponovo bila jedna od prostodušnih Zupanovih deklaracija, a bila je izgovorena u mestu, koje po pravilu ne važi za pozornicu dešavanja i izricanja najdubljih istina. Pesnički subjekt Sutri, odmah nakon sletanja boinga 747 u N. Y., naime, tajanstveno namigne carinicima i otrese „patinu evropske metafizike u njihova široko otvorena usta“, a usput ih još očara i „slovenskim šarmom“. Slovenski šarm: to moramo shvatiti kao aluziju na slobodu, opuštenost, prirodnu spontanost ptice koja širi krila nad slovenskim prostranstvima, a ne nad dubinama nemačkih šumskih puteva koji se pesnikovom pogledu otkrivaju kao apstraktno, od „stvarnog života“ otrgnuto rezonovanje. Zupanovo ime za to je „metafizika“.

Sloboda nedostatka metafizičkog?

Priča o preovladavajućoj (anti)metafizičkoj usmerenosti slovenačke poezije i uopšte književnosti bi, naravno, zahtevala posebnu analizu, koja bi se na lestvici istorije pomerila dosta unazad. Na ovom mestu bih želeo da upozorim na nekoliko važnih mesta u raspravi Ivana Urbančiča o „najvažnijim idejama slovenačkih filozofa“, u kojoj autor upotrebljava prilično značajnu sintagmu „'a-metafizičko' slovenstvo“. On, naime, smatra, da je stalnica novije slovenačke istorije nezainteresovanost za filozofiju. Ta „nezainteresovanost“, međutim, nije nešto neodređeno, već je treba razumeti u sudbonosnijem, čak i istorijsko-strukturalnom smislu: kao poseban metafizički nedostatak savremenog slovenstva.
Pre nekoliko godina je Aleš Debeljak, verovatno veoma opravdano, razmišljao o „slovenačkoj lirici i nedostatku urbanog“ – nešto slično bi moglo da se u ovom kontekstu tvrdi i o „nedostatku metafizike“: ali ne samo u vezi sa poezijom, već i sa slovenačkom književnošću uopšte, bez obzira da li je pišu ljudi iz grada ili sa sela, ili oni između. A-metafizičnost je nešto što je i dan-danas strukturno određuje. Kako stoje stvari sada, ukoliko se zadržimo na terenu slovenačke poezije, sa Zupanovim otresanjem patine evropske metafizike? Sa otresanjem patine nečega, što zaista nije radikalno, i inače nikada nije ušlo kroz široko otvorena usta u tekstove slovenačke književnosti. Kako, dakle, objasniti taj „nesporazum“? Odgovor je veoma jednostavan: Zupanove Sutre „evropsku metafiziku“ razumeju na prilično samosvojan, „pesnički“ način. Prevazilaženje metafizike, za šta, naime, plediraju, na kraju krajeva, jeste nešto tipično metafizičko. Koliko je već bilo boraca protiv metafizike koji su se kasnije, kada je njihovo prevratništvo palo u vodu, pokazali kao metafizičari na kvadrat. Ili filozofa, koji su za svoj životni cilj postavili projekat izlaska iz filozofije – isticanja njene naučnosti, procesa (samo)ukidanja, poništavanja ili čak, ne tako dugo unazad, „ostvarenja“.
A pitanje, koje se ovde samo po sebi nameće je sledeće. Koji je onaj horizont, instancija – tačnije: koja je ona metafizička instancija – koja Zupanovoj poeziji omogućava da odbaci patinu evropske metafizike? Da napusti stari i uđe u novi svet?

Stari i novi svet

Na tu dihotomiju najglasnije „odgovara“ pesma U Ameriku!, iz koje sam izvukao navedeni „antimetafizički“ stih. Na toj se, za autorov prvenac i njegovo pisanje iz tog doba, po mnogo čemu programskoj pesmi, ako ne i čak rokerskom komadu koji je znao da se obrati publici svojom kinetičkom energijom, moramo zaustaviti. Zaključna strofa glasi:

odlazim u grad anđela i čekam, da se protrese tektonski prelom,
da posetim noćne lokale da omirišem howlovski eli eli lama lama
sabahtanski saksofonski krik, prizovem Keruaka, Birda, Kirka,
pun muzike, pun energije,
Ameriko DOLAZIM!

Danas, skoro dvadeset godina nakon nastanka te pesme, na prelomu vekova, odnosno – sada ćemo na trenutak ili dva napustiti zemlju poezije – pre svega nakon američke nemoguće misije u Iraku, evropsko-američke nesuglasice su dobile malo drugačiju sadržinu. Ukoliko – u želji za aktualizacijom savremenih opasnih veza – malo ili čak prilično karikiram, usklik „Ameriko DOLAZIM!“ nakon 11. septembra može biti i usklik terorističkog samoubice, žive bombe koja pada s neba na ovaj ili onaj unapred izabran američki grad, civilnu metu, ne bi li se osvetio Imperiji, rimskom carstvu novog doba, koje svojim globalnim pipcima nagriza samoubicin (kulturni, religijski, civilizacijski itd.) identitet i način života svih njegovih. Intencija Zupanovog usklika pre skoro dve decenije je, naravno, bila sasvim drugačija. U Ameriku! je stvar odluke i istovremeno odvajanja od evropske metafizike: novi kontinent je obećana zemlja koja unutar konteksta Zupanove poezije simbolizuje prostor slobode i otvorenosti, a pre svega neopterećenosti (pre)teškom tradicijom. Zupanov akcenat na Americi, naravno, nije svetskoistorijski, a još manje imperatorsko-vojni; Amerika je za njega pre svega topos, zemlja mogućnosti i šansi, slobode, neopterećenosti veličinom starih klasika. Pri tom nije slučajno to što Sutre bude onu pesničku orijentisanost, kakvu srećemo u tradiciji severnoameričke poezije od Vitmena, Vilijamsa, autora njujorške pesničke škole Frenka O'Hare, Džona Ešberija, Keneta Koha, preko Čarlsa Olsona, Roberta Krilija i Roberta Dankana s koledža Black Mountain pa do, između ostalog i bitnika Alena Ginzberga, Lorensa Ferlingetija, Gerija Snajdera i još koga. Mnogi od ovih pisaca su citirani ili pomenuti u Sutrama; Zupanov pesnički „subjekt“ je – kao i, recimo Vitmanov u legendarnoj Pesmi o širokom putu, kada ide „širokim putem, / zdrav, slobodan, sa celim svetom pred sobom“ – subjekt slobode. Manifestacija te slobode, međutim, nije istorijska akcija, već poezija. Tačnije: pesnička „subjektivnost“, kakvu je omogućava i dublje utemeljuje vera u moć pesničke reči.

Lica krize

Alhemija srca ne može bez govora ljubavi. A on je jedan od osnova Zupanove poezije. Glas ljubavi je u Sutrama glas dvojedine totaliteta, u Reci (1993), Zupanovoj drugoj zbirci je to glas procepa, rascepljenosti, i zbog toga žive, otvorene rane koja istovremeno toj poeziji daje i sok njenog života. To je rana s kojom se može živeti samo ukoliko se imenuje i ukoliko, skoro već kao tema koja je istovremeno jedno od ključnih poglavlja dotadašnje priče pesnikovog života, uđe u pesmu. Kraj savezništva sa voljenom osobom moguće je preboleti kroz drugu, drugačiju vezu: „ukoliko veza sa ženom ne / može biti obećana za večnost, neka to bude veza sa ćutanjem i / krikom reči“ (Noćna vožnja). Međutim, i to savezništvo nije (više) nešto neproblematično i ekstatično usrećujuće, već je istovremeno prizorište mûka i patnje. Svaka veza je istovremeno i urez. Ovog puta uzrez zastrašujućeg mûka, koji se otvara na drugoj strani jezika. Mûka, u koji može da se uruši odron reči. Mûk je noćna mora raspričanog mladog pesnika.
Amerika sa svojim simboličnim konotacijama u Reci nije više književni u-topos. Pesnička geografija se primetno proširuje, ali ne bogatstvom konkretnog, već približavanjem daljina apstraktnog. Brojni autori koji na ovaj ili onaj način, putem citata ili simboličnom težinom svojih imena ulaze u Zupanovu poeziju (Ešberi, Miloš, Has, Blejk, Paz, Paveze i dr.), ne svedoče samo o intertekstualnim nadovezivanjima, srodnosti po izboru i dijaloškoj usmerenosti Reke, već i o tome da je, kada je u pitanju susretanje pesnika, uvek reč o potvrdi međusobnog savezništva i odanosti pesništvu; „pepeo zvezda / koje su eksplodirale našim susretom“, na primer, glase zanesene reči u pesmi posvećenoj Tomažu (Šalamunu). Slične nalazimo i u stihovima napisanim ispod posvete Alešu (Debeljaku).
Poezija je, doduše, privilegovano mesto jezika – „pronašao sam jezik na kojem mogu / da razgovaram sa bogovima“ (Delfin) – međutim, istovremeno je taj jezik, jezik dijaloga sa bogovima, opterećen gubitkom „ovozemaljskog“ jedinstva i potpunosti, koju, kao što to nagoveštavaju brojni Zupanovi stihovi, zaista omogućava samo simbioza dva zaljubljena srca. Ritam srca je izvor stihova, koje uporno nanosi Reka.
Konkretnih, posebno geografskih i ličnih referenci, koje su u Sutrama (pre svega u njihovom „američkom“ ciklusu) imale važnu ulogu, u Reci ima mnogo manje. Zupanov rukopis postaje apstraktniji, a prisvajačku, eksplozivnu okrenutost subjekta ka svetu – koji je, nekako već unapred njegov svet – smenjuje pesnička autorefleksivnost. Zanosni usklik „Ameriko, DOLAZIM!“ bio je, naime, moguć samo kroz nedistancirana, samih sebe puna usta pesnika-deteta. Menja se i pogled, kako ga diktira vremenska ravan. Sada više nije u pitanju ekstaza unapred date moje budućnosti, već nostalgično šivenje priče prošlosti: „ja neću / nikada moći da odbacim sve svoje uspomene“ (Napuštanje kuće u kojoj smo vodili ljubav). A priče, zapisane u sećanju, nisu one iz Zupanove junačke američke „epike“. Više nego bila šta drugo, one su sećanje na ljubavnu sreću koja se rasplinula u samoću jednine: „sve je isto, / kada si sam“. Ono, što je u Sutrama bila „stvarnost“, istina onog ovde-i-sada, u Reci postaje stvar nostalgije, čežnja za povratkom izgubljenog jedinstva.
Istaknutu ulogu sada dobija „kosmička“ svest: „sav sam porođajno podrhtavanje ništavila, pretvorenog / u poplavu svetlosti. Plešem bez kraja, bez / muzike, u taktu vasione“ (U januaru). Predstava pesničkog Ja o samome sebi je tu prilično megalomanska: stvaraočev postupak je creatio ex nihilo („sav sam porođajno podrhtavanje ništavila“), Ja je medij svetlosti, do kraja i dalje pleše u taktu vasione. Kosmička svest kojoj je dodeljen status božanskog a time i pesnički apsolutnog, u Reci postaje jedna od novih tačaka oslonca pesničkog glasa koji još uvek dosledno peva u prvom licu. U vezi sa tim, u Reci posebnu težinu imaju brojne „kosmičke komparacije“, na primer „užarena“, „astralna tela“, „drobljenje kometa“ itd. Pretpostavka Zupanove poetike iz tog perioda je da takve moćne, glasne reči i sintagme omogućavaju ulazak u sferu apsolutnog. Pri tom, nije slučajno da je najčešća, semantički izuzetno bogata (i biblijsko-mitološkom, pa i mističnom tradicijom obložena) reč u Reci upravo svetlost. To je ključna, najmoćnija reč Zupanove poetike – i tako je ostalo sve do danas (između ostalog, 1996. godine ta reč je ušla i u naslov njegovog esejističkog prvenca). Pojavljuje se samostalno ili u najrazličitijim kombinacijama. Polazište Zupanove poetike ranih devedesetih je bilo to da je samo jezik rođen iz svetlosti i njenog sjaja na ravni svog velikog zadatka: istrajati na tragu Lepote, koja je, kao još u Sutrama, drugo ime za pesničko apsolutno. Apsolut se nikada ne može „imenovati“ – onda, naime, ne bi bio to što „jeste“. On može samo da se „ukaže“. Zbog toga je pesnička korespondencija sa apsolutnim, onim što je uvek ,,izvan“, na tragu čega u tom periodu insistira i Zupanova poezija, uvek osuđena na hvatanje u koštac sa jezikom.
Međutim, poetika tišine može da znači i najavu kraja poezije kao poezije. I ne samo to. Ponavljanje „magične formule“, karte na koju igra Reka, pre ili kasnije dovodi do onoga što prati svaku ekstazu: do blizine smrti kao najpotpunije tišine. I tišine kao najpotresnijeg oblika „lepote“. Nije slučajno, da je poslednja pesma Reke nazvana Jezik. Ona pripoveda priču o odnosu između pesnika i jezika, a poenta te priče je da je pesnička igra opasna, možda čak i smrtonosna. Poslednja četiri stiha te pesme glase:

potpuno smo predani jedno drugome, jedno u službi drugoga, jedno drugome
ogledalo, i ako se ne ljubiš sa mnom, poput zmije miruješ u

meni, poput škorpije, koja može da usmrti samu sebe, poput škorpije,
koja može da usmrti i mene.

Reči o jeziku kao zmiji, kao smrtonosnoj škorpiji, mogu se razumeti – sa stanovišta pesnikove/pesničke egzistencije – neposredno, u smislu opasnog ruba, brisanja samog sebe, sudbonosne fatalnosti, kada, ako zakoračiš predaleko, nema više puta natrag, a još manje napred. Nije u pitanju to da naglašenoj ozbiljnosti ovih stihova (više) ne „verujemo“, već ih danas, kada Zupanovu poeziju, hteli to ili ne, čitamo u svetlu njenih kasnijih stanica i metamorfoza koje je doživela na tom putu, možemo prepoznati i kao zgusnutu artikulaciju perioda izrazite (auto)mistifikacije, orfeizovane fatalnosti i estetizovanih vihora sa puta između neba i zemlje. Pesnik je galaktičke sfere, u kojima su padale komete i sudarale se zvezde, opevao još u Reci, ali one odjekuju i u njegovoj sledećoj zbirci, karakteristično – i glasno – nazvanoj Otvaranje delte (1995).

„Bezdan bezbrižnog neba“

Glavna karta na koju igra Zupan u Otvaranju delte, jeste pesma kao prizorište mistično-religioznog i – metafizičkog. I to uprkos prvobitnom (nekadašnjem?) „antimetafizičkom“ impulsu Sutri. Prva, i možda ključna pesma u zbirci, Molitva, obraća se u drugom licu Isusu, i to, doduše, nakon njegove žrtvene smrti na krstu „pod / nebom Palestine“. Ta pesma je više svedočenje o živom, neposrednom religioznom iskustvu, svedočenje o onima, koji su, nakon Njegovog odlaska, ostali sami. Njihova priča je priča o nesigurnosti na horizontu sveta, u kojem se „gubi trag tvoje žrtve“. Poslednja strofa pesme glasi:

Otišao si. Mi smo ostali.
U nebo i bezdan gledamo
kako se gubi trag tvoje žrtve.
Nebo i bezdan osluškujemo,
gde se uz strašne eksplozije
lomi svetlost.

Subjekt u množini „mi“ u ovim stihovima sugeriše pečat sudbonosnosti, nadindividualne spoznaje koja ulazi u telo pesme. Ako je Molitva pesma otvorenosti i time još uvek mogućnosti za one između neba i bezdana, u nekim pesmama Otvaranja delte srećemo pesnički govor koji je jednoznačniji; ako je to (uopšte) još uvek molitva, onda je „molitva nad bezdanom noći“ (Dogovaranje zvezda) ili samo gorki, nihilistički uvid u „bezdan bezbrižnog neba“ (Oblaci). Uz dogmatizam takve bezizlaznosti za dramaturški problem Otvaranja delte je najverovatnije ključno to da je priroda Zupanovog jezika takva da se bolje oseća i snalazi u dužim, gipkijim formama, u stihovima dužeg daha, koji – da bi saopštili ono, što žele da saopšte – ne biraju glasne, jezički snažne, semantički zgusnute prečice, već usput ponegde i skrenu, sete se nečega ili se zagledaju u nešto i prepuste se toku jezika – iako ih on odnosi i ka onim manje svetim registrima.
Patina sudbonosnosti, koja se stvara na onim kraćim, uglavnom „statičnim“ pesmama u Otvaranju delte, istovremeno je estetizovana odnosno literalizovana, i tome (uz dijalog sa Svetim pismom, Kabalom, hrišćanskom mistikom, gnosticima itd.) prilično doprinosi citiranje autora kao što su Transtremer, Stivens, Valjeho, Miloš, Eliot i između ostalog i Pol Celan.
U sledećoj Zupanovoj knjizi, Nasledstvu (1998), ponovo je štampana pesma Autobiografija iz prethodne zbirke, koja stoji čak na njenom početku. Ta jednostavna činjenica već sama govori o kontinuitetu Zupanovog pesništva u tom periodu. Nasledstvo, kao što već sam naslov nagoveštava, jeste knjiga obračuna, sagledavanja pređenog puta, a takvo sagledavanje, naravno, ne može biti bez autobiografije. Horizont praznog neba Nasledstvo zamenjuje prazninom prizemnije svakodnevice, dok se „agoniji ne vidi kraj“ i dok je „i anđeo samo privid“; ukratko, u pitanju je osećaj življenja na sporednom koloseku zemlje senki: „kako u praznoj / dvorani sveta, kao ogromne leptirice oko svetiljke, / kruže naše sve gušće i izgubljenije senke“. Šta je istinski izvor te nelagodnosti o kojoj govori pesnički subjekt, nije sasvim jasno. Možda nije sasvim neopravdana čak ni pretpostavka da je kolektivni glas zapravo nekakav sigurnosni zid koji omogućava da taj bol ostane sklonjen na sigurno kao – sudbinski bol; ne da bi, recimo, preko glasa u prvom licu isplovio na površinu, i bio čulno-idejno izložen na poslužavniku i time i depatetizovan.

Trbovlje

Jedan od prvih koraka ka takvoj depatetizaciji kolektivnog pesničkog subjekta i njegovog jezika u Nasledstvu jeste pesma Trbovlje, koja se, takođe, bavi bilansom nasleđa. O Trbovlju, Zupanovom rodnom kraju – Trbovlje je industrijsko-rudarski gradić na reci Savi, odakle potiče i grupa Laibach – u Zupanovom prvencu je govorila već prva sutra: Posveta rodnom kraju. To je bio energičan komad ispisan u jednom dahu, koji je prešao put od dimnjaka i kotlova u „predvorju Danteovog pakla“ pa do Laibacha, koji „vuče za muda vasionsku javnost“, dok je Trbovlje pesma melanholične introspekcije, vraćanja natrag, da bi uopšte bilo moguće da se krene dalje. Pitanje je samo: Kuda? Neke nagoveštaje u tom pravcu možemo sresti još u Nasledstvu, a određenije odgovore u Zupanovoj kasnijoj poeziji. Sada treba prizvati u sećanje nekoliko stihova iz pesme Trbovlje, a posebno je značajan „odlomak“, koji reflektuje neke ključne stanice pređenog pesničkog puta:

Prejake karte mi je na početku
poklonila sudbina. Čarobnjaci tvrde
da sam ih nesvesno proigrao,
još pre nego što sam dobio prvi poljubac.
A onda je reka svetlosti počela da
hlapi. Onda je velika delta
počela da se gasi. Onda sam bio izgnan.
Onda sam počeo da po komadićima rasprodajem
dušu, da bih za nju dobio tajne darove
tajnih templarskih loža. Onda sam
izgubio svet koji postoji sam po sebi,
bez suvišnih pitanja.
Nisam još uvek promenio kontinent i
okean govora.

Položaj koji otkriva Trbovlje je zbog toga položaj između ne više i još uvek ne. Prava reč za takav međuprostor je kriza: kada se otkriva nedovoljnost dotadašnjih stanica i njihovih jezičkih registara, a istovremeno nije sasvim jasno kuda i kako dalje. Nasledstvo je zbirka tog međuprostora, i ona donosi poprilično „elemenata samokritike“, a istovremeno, tu i tamo i dalje nudi stara rešenja koja se već sada prepoznaju kao nedovoljna. Nasledstvo detektuje stanje – uzmemo li u obzir parametre dotadašnjeg Zupanovog pevanja – „odčaranog sveta“, mada to stanje izražava „na negativan način“, dakle istim vokabularom, kao što je ranije, recimo, izražavao svoje „pozitivne“ vizije, s tim da ovog puta sa negativnim predznakom. Pesma Kiša tako kaže da mi „još uvek udišemo / vazduh, mada u njemu nema nikakvog obećanja, / nikakvog traga drugačijeg vremena“; kapci Boga su „ostarili i spustili se, / ne propuštaju više svetlo“, ostaju „još samo tamne ploče neba“. U rođendanskoj pesmi Trideset i četiri pesnik kaže „usvajam filozofske sisteme i napuštam ih, / pokušavam da se snađem u njima, ali ni u jednom nisam / kao kod kuće“.
Uprkos toj neodređenosti i neodredivosti koja se skriva iza horizonta, nedugo potom, u ciklusu Nasledstvo otkrivamo i prilično apodiktičan sud, koji je istovremeno karakterističan primer za Zupanovu (auto)mistifikaciju svega što je pesničko: „Svaki pravi jezik / mora da pliva spratovima iznad života. / Tamo je još uvek moguća čistota, gde možemo da se / bezgrešni obučemo u Ime.“ Ovog trenutka mi nije do racionalističke deskripcije Zupanovih stihova i još manje do traganja za nekakvim „logičnim“ greškama, ali ipak moram da zaključim da je Nasledstvo istovremeno i knjiga izvesnih protivurečnosti i poetološke nekoherentnosti, svega što zbirka, koju bismo sasvim opravdano mogli nazvati zbirkom prelaza, zapravo ne može da izbegne. U pesmi Hvar srećemo, na primer, ispovest koja nas vraća u vreme Sutri, odnosno njihove alhemije srca: „Šta god govorio i pisao, u suštini ne znam / ništa, što bih mogao da slavim i čemu bih / mogao da se poklonim, osim ljubavi.“ Veoma slično je rečeno i u pesmi Rođendan: „I ljubav / se otkriva kao jedina, / koja do poslednje pukotine / uspeva da zaceli razbijenu sliku sveta.“ Pitanje, koje je ovde nekako na mestu jeste, naravno, jednostavno pitanje o tome da li mora i takav jezik – jezik ljubavi – da „pliva spratovima iznad života“. I šta je, uopšte, u tom „slučaju“ život? To pitanje je toliko opravdanije u svetlu kraja zbirke, koju signifikantno zaključuje pesma Glumljenje boga. Tu sada nikako nije u pitanju pristanak na nesklad između „jezika“ i „života“, već upravo suprotno: prelazak u samo jezgro života, kada više nije potrebno nikakvo plivanje „spratovima iznad života“. Svedoci smo, naime, ispovesti u prvom licu, ispovesti želje, koja nije ništa drugo do želja života koji želi život, artikulisana je što je moguće neposrednije, bez izleta u apstraktno: „I ja bih voleo da / spustim dlan na narasli ženski trbuh, / na pune ženske grudi. Jedino ljudska / mera može da za sebe veže kiseonik. Kriterijumi / iz umetnosti, preneti na ljude, skrivaju / suštinu sveta.“ Poslednja dva, već prilično programski-manifestna stiha te pesme možemo da razumemo kao najavu novog perioda Zupanove poetike:

Postoje stvari u životu
važnije od glumljenja Boga.

I takve stvari – stvari života – ne mogu, ne smeju da budu pretočene u jezik koji pliva „spratovima iznad života“.

„Teološke rasprave i sportske stranice“

Sledeća Zupanova zbirka je naslovljena plivajućom rečju koja nikako ne pripada spratovima, već više podrumu života. Nafta (2002) je, doduše, zbirka prilično različitih pesama, kako na tehničko-poetskoj, tako i na, ništa manje, tematsko-sadržinskoj ravni. Sa kvantitativnog gledišta je nezanemarljivo učešće kraćih pesama; većinom su to nekakve atmosferske skice koje uvode nepretenciozne slike iz prirode, a one se nakon toga preokrenu, kao što, naime, važi za tradiciju pesme-slike, u izricanje estetski melahnolične, mediteranski meditativne, opšteljudski refleksivne i ponegde čak i aforistički izoštrene misli.
Težu zbirke čine duže, sada se već može reći tipično zupanovske pesme; u pitanju su tekstovi ispevani u duhu poslednjih stihova iz Nasledstva, koji objavljuju da postoje stvari u životu važnije od glumljenja Boga. A najvažnija „stvar“ u Zupanovom pesništvu je „simbolični“ i „realni“ svet njegovog pesničkog Ja, koje, uglavnom bez problema, možemo izjednačiti sa psihofizičkom, autorskom pojavom samoga U. Z. koji se rodio u Trbovlju i onda se nakon dobre dve decenije preselio u Ljubljanu, gde istraje i dan-danas. U tom smislu je posebno značajna pesma Helderlinska kula, koja desakralizuje, demistifikuje samu instituciju pesnika/pesništva. To čini tako, da u teksturu propušta humor, svakodnevne poslove kao što su pritiskanje dugmadi na daljinskom upravljaču, spremanje rižota, paste, supe; Zupanov pesnički subjekt meša salatu, ali i visok i nešto niži jezik, sveto i profano. Kada se najede, pesnički subjekt se odmara, kada se ne odmara, na smenu čita „teološke rasprave i sportske stranice“. Instituciji poezije/pesništva i njihovoj kraljevskoj odeći posvećena je i (naravno, ironično naslovljena) pesma Saveti za uspešnu književnu karijeru; to je tekst razlikovanja, izraženo individualizovanog patosa distance prema drugima, koji „neka na ramenima nose Parnas, Panteon, / Akademiju, počasne doktorate i besmrtnost. Neka se voze / u limuzinama sa zatamnjenim staklima.“ Pomalo izokola, Zupan poručuje Ja nisam drugi. Paradoks takvog stava je taj, da je medij tog distanciranja još uvek pesnički tekst. Životna mudrost koju objavljuje, jeste sreća ograničenosti na ono lično, na svakodnevicu, neomeđenu kolektivnim projektima, projekcijama, frustracijama i brigama: „Tvoje je, da sediš kraj ribnjaka, gledaš patke, cevčiš vodu, / Čitaš Uvod u Krštenje kod Savice & Dumu i hraniš šarane.“
Stav čoveka koji sedi kraj ribnjaka, mogli bismo imenovati i filozofija aktivne pasivnosti. Ako bi se takav čovek sklonio od ribnjaka i počeo da pešači ili biciklira po gradskim ulicama ne bi li omirisao njihovo pulsiranje i oslušnuo metež najrazličitijih zvukova i jezika, time bismo već bili blizu onog fenomena, koji je u nekim kritičko-esejističkim razmišljanjima u poslednjih nekoliko godina dobio oznaku „urbana poezija“ ili, po ugledu na američku, posebno na takozvanu njujoršku pesničku školu, „poezija otvorene forme“. Elementi „urbane poezije otvorene forme“ bi se, doduše, mogli otkriti još u ranim pesmama Tomaža Šalamuna, dakle šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, ali i u poeziji nekih slovenačkih (neo)avangardista iz tog perioda. Zupana, naravno, ne možemo u potpunosti smestiti u fioku pesničkog „urbanizma“, međutim, istina je da je Zupanova poezija, posebno njeni dehijerarhizacijski, deestetizujući impulsi (ali nikako i patos tradicionalnijeg orfejizma), sigurno dala svoj doprinos račvanju predstava o pesništvu kao o „sastavljanju savršeno odjekujućih struktura“, ukoliko se na ovom mestu, naravno ne tek tako, poslužim definicijom Frenka O'Hare iz njegovog „personističkog manifesta“. Ukratko: debata, koja će morati da sačeka neku drugu priliku, odavde pa nadalje bi morala da se vrti oko takozvane „ljubljanske pesničke škole“ (prelepo zvuči, da bi bilo u potpunosti istinito), dakle oko autora, kao što su podstaknuti i Šalamunom i Zupanom, posebno Primož Čučnik, Tone Škrjanec, Gregor Podlogar i još poneko.

„Svi bi voleli da žive kao Gete i da pišu kao Helderlin, ali to nije moguće.“

Lokomotive (2004), Jesenje lišće (2006) i nedavno izašla zbirka Papuče za šetnju po Kini (2008) nisu knjige preloma, već kontinuiteta. One, naime, zadržavaju poetološku dualnost Nafte, s jedne strane kraće, meditativno lirske pesme i sa druge strane, one duže, na nekim mestima čak i „pesme u prozi“. Ključne, prilično česte reči u onima prvima – uglavnom su to uravnotežene, blago melanholične mrtve prirode – jesu snovi, sećanje, lišće, vazduh, vreme, svet, noć, kiša, tišina, i, naravno, još uvek svetlost. Kao i u prethodnim knjigama duže Zupanove pesme su heterogenije, one isprobavaju različite registre jezika i istovremeno se vrte oko različitih ravni, bile to vremenske (još uvek je, odnosno sve više izrazito vraćanje u svet detinjstva i mladosti), geografske, mentalne, i teškometalne. Moji univerziteti iz Lokomotiva, recimo, jesu brz, energičan komad, koji se proteže na nekoliko stranica; u pitanju je nekakva „intelektualna autobiografija“, duhovit i zabavan putopis/popis Zupanovog – pre svega muzičkog – (samo)obrazovanja, propraćen sećanjima na savremenike, ispisan u jednom dahu i tu i tamo začinjen kreativnom fantazijom, pa i mrvicom (auto)ironije. Tako bi pisali rokeri o knjigama svog života – naravno, ako bi knjige uopšte čitali i potom išli i u večernju školu kreativnog pisanja. Slično zabavljačke, ali i refleksivno-uspomenske, a opet (auto)ironične su i neke druge Zupanove pesme. Među njima je popriličan broj potencijalnih hitova, koji brzo ostvaruju kontakt sa publikom i često je – čemu sam i sâm bio nekoliko puta svedok – i nasmeju. Uglavnom su u pitanju zabavne priče o, recimo, ikonama novog doba, Janu Plestenjaku (slovenačkom pop pevaču, koji je tužan i toliko zamišljen da „podseća na Rodenovog mislioca“, možda zato što je „dobio narudžbinu, / da otpeva kakvu pesmu iz Štukatura“ – Štukature su jedna od najčuvenijih pesničkih zbirki Nika Grafenauera, pesnika slovenačkog visokog modernizma), Dejvidu & Viktoriji Bekam i njihovim peripetijama na prijemu u Bakingamskoj palati, pa o papi, koji „je mirno sedeo u Vatikanu i si sve / zajedno nije previše uzimao k srcu“.
To su komunikativni, ponegde pomalo „društvenokritični“ tekstovi, koji istovremeno stvaraju poseban „žanr“, bogat rukopis, u koji ravnopravno ulazi sve što se piscu dogodi i porodi, realno i ono malo manje realno, čist i prljav jezik, nebo i pakao, a pre svega ona između, dakle proza gorko-slatkog svakodnevnog života, koga povremeno još uvek obasja zrak svetlosti, ono drugo Zupanove slike sveta. Ta slika je često stvar neposrednog, već prilično taktilnog iskustva bogatstva (harmonije?) konkretnog, najrazličitijih mirisa, zvukova i boja: „i najmanja količina metafizike bi u / tom skladu mirisa i boja bila sasvim suvišna“ (Volto santo di gesu' proteggimi). Ili, drugačije rečeno, na jeziku teologije čulnosti: „Najviše Boga ima u mladim ženama.“ (Jesenje lišće II)
„Jebena su pravila visokog / stila, jebena je sva ta patetična misa i svo to dizanje / hostije ka rešetkama jezika.“ Te stihove, napisane u sniženom, disharmoničnom jezičkom registru, srećemo u pesmi Zagreb, kao što već nekoliko puta do tada možemo da i tu opservaciju shvatimo kao pokušaj Zupanovog razdvajanja: sa jedne strane od jednog dela sopstvenog pisanja (pre svega iz perioda Reke i, naravno, Otvaranja delte), a sa druge strane i od tradicije „tamnog modernizma“ i, između ostalog i samog književnog života, rituala dodeljivanja nacionalnih nagrada itd.
Pesnik tako postaje nekakva društvenokritička instancija, a istovremeno i instancija koja problematizuje/ironizuje poeziju kao privilegovano dešavanje onog najdubljeg. Poezija je tako medij razlikovanja od kulta poezije, a pesnik kritičar kulta pesnika. Opasnost takvog stava je taj, da sam postaje – i to uprkos zahvalnoj publici (ili upravo zbog nje!) – konvencija: dakle, da s vremenom (više) ne bi mogao bez objekta svoje kritike. Projekat pesničke „desakralizacije“ na dugi rok najverovatnije može da uspe samo ukoliko te „probleme“ (mitologizovanja, sakralizovanja itd. poezije) stavi u zagradu i prepozna ih kao probleme drugih, a ne kao nešto što je za njega konstitutivno – naime, ne može biti supstancijalno određen nečim čemu se a priori suprotstavlja. Osim ukoliko to suprotstavljanje nije gest (samo)negiranja, (samo)prevare, borbe protiv sopstvene skrivene bolesti za koju se činilo da je već pobeđena, a još uvek kroz sporedna vrata ulazi u život pesme. I, još i više, u život njenog autora.
To je jedna od opasnosti koja vreba Zupana u zrelom periodu njegove poetičnosti. Ključni tekst zbirke zbirke Jesenje lišće je, naravno, istoimena poema, odnosno, možemo reći čak i pesma u prozi koja prelazi granice žanrovske određenosti i koja je i najduži autorov pesnički tekst do sada. U pitanju je, recimo, memoarska proza, inspirisana pričom pesnikovog života iznova osvetljenog iz perspektive aktuelne zrelosti, koja prepoznaje nove nijanse na slikama sa puta sećanja; vraća se natrag i gleda unapred, dok je središnji događaj u vasioni novije pesnikove biografije (i, naravno, poezije) očekivanje i rođenje deteta. To je događaj novog života, očigledno tako snažan, da će i o starom morati da se iznova razmisli. Ukoliko se osvrnemo unazad: nekada, a posebno u periodu pisanja Reke, u pitanju je bilo rođenje pesnika, a sada je u pitanju rođenje pesnikovog sina. Međutim, uz suštinsku promenu horizonta, čiji karakteristični znaci nisu više „usijana magma“, „astralna tela“ i „arktički led“, kao što je to bilo rečeno u pesmi Kosmologija pesnikovog rođenja. Horizont novog doba, doba očinstva je horizont prizemljene biografije, koja daje novu meru ne samo životnoj, već i pesničkoj praksi: „Šta je poezija, koja neće moći da podseti / naše dete na njegov prvi dan na svetu?“ (Jesenje lišće II)

* * *

Pred kraj prvog dela poeme Jesenje lišće srećemo i ove, skoro kategorično-imperativne rečenice/stihove: „Ne uvijaj se u simbole. Ne traži / pomoćne izlaze, ne sramoti se bekstvom od stvarnosti. Kako / govorimo, kada se usudimo da govorimo?“
Na ovo poslednje – nije nužno, da samo retorično – pitanje će morati da odgovori Zupanova pesnička budućnost. (I ako se na kraju, i za to je krajnje vreme, još jednom setim naše generacije, mogao bih da dodam, da će na to pitanje morati da odgovori, naravno, i moja – i, strogo uzeto, svačija – budućnost.)
Da li u traženju odgovora na pitanje „Kako govorimo, kada se usudimo da govorimo?“ bilo kako može pomoći katedra za književnu istoriju?
Svakako i nikako, uvek i nikada.
A kao nepobitna činjenica stoji, da poslednja strofa Zupanove pesme Katedra za književnu istoriju glasi ovako:

Gde spadam,
struka još uvek nije potpuno
odlučila.

Reference:

Brejc, Tomaž (1989): Tomaž Šalamun in Julian Schnabel. U: Tomaž Šalamun: Poker. Ljubljana: Cankarjeva založba (2. izdanje), str. 5–15.

Debeljak, Aleš (2002): Lanski sneg. Eseji o kulturi in tranziciji. Maribor: Aristej.

Urbančič, Ivan (1971): Med sholastiko in neosholastiko. Poglavitne ideje slovenskih filozofov. Ljubljana: Slovenska matica (Filozofska biblioteka; 10).