Vojka Smiljanić-Đikić [1]

GRAD KOJI VOLIM

Sarajevske Sveske br. 21/22 [2]

“I gde se dešava samo jedno nezaboravno plavetnilo .“

Margaret Yourcenar

Kada smo se dogovorili da tema jednog broja časopisa bude GRAD, istovremeno smo pozvali sve članove redakcije da učestvuju u tom broju .Da pišemo o gradovima koje volimo .Da to bude neka vrsta svedočanstva o nama samima.Mnogi su se oduševili idejom :Ljubica Arsić,Tvrtko Kulenović,Marko Vešović.Dragan Velikić,Aleš Debeljak,Ljiljana Dirjan ,Dževad Karahasan ,možda još neki, ne sećam se tačno .

Odmah sam rekla –ja ću pisati o Alžiru ,to je grad koji najviše volim ,to je grad u kojem sam bila najsrećnija u celom životu.Kao da sam rođena u tome gradu na obali Mediterana gde je sve plavo: more, kuće, i svetlost , naranče i čaršavi dok se suše na suncu po krovovima i terasama Kazbe.I to sam napisala u pesmi “Zavičaj“-grad u kome sam rođena jeste Alžir.O toj pesmi ću nešto docnije.
Alžir sam zavolela do samozaborava:ljude,predele.Tipazu ,Tipazu,Tipazu kao bakar crvenu zemlju,mirise hrane,ukus čudesnih alžirskih vina,obilje ribe mediteranske gde se pijace guše od barbuna ,zubataca,orada ,a ne kao na dalmatinskim škrtim pijacama gde se riba izlaže kao retkost u vitrinama muzeja.Otkrila sam arapsku kuhinju i naučila da pravim kuskus i pastiju ,polagani burek od pilećeg ili golubijeg mesa sa bademima i kuvanim jajima .A kada ta mirišljava radost izađe iz rerne nežno se pospe šećerom u prahu i cimetom.Prijatelj mi kaže:“Ako može bez šećera-molim“.

Otkrila, zavolela i prevela velike alžirske pesnike :Žana Senaka ,Muhameda Diba ,Kateba Jasina.Sprijateljila se sa Malekom Hadadom i prevela njegovu tragičnu knjigu “NULE SE VRTE U KRUG“-'ko sam i šta sam ,šta ću ,koga volim ,šta tražim kuda da odem ,za čim lutam .'

Sprijateljila se sa ribarom El Hadijem i bakalinom Muludom ,na način kako se prijateljuje sa onima koji nas hrane .Stekla mnogo prijatelja za celi život:Hosina, Suadu,Mirjam, Adjalija, Žan Mezonsela velikog prijatelja Kamijevog ,i počela da pišem tezu Kami u Alžiru- razapeti čovek (još uvjek ,se ti papiri vuku po nekim prašljivim kutijama kao i istraživanje o Đorđu Jovanoviću Jarcu. I uvek se spremam da ih spalim.) Objavila sam nekoliko knjiga iz Alžira /u jednom eseju Darko Tanasković davni ,napisao je da su to knjige ljubavi./

A sada o “Zavičaju“

Mnogo sam volela Ranka Sladojevića/uvek ću ga voleti ./ U ovom ratu sam ga izgubila.
Stalno mu šaljem poruke na koje ne odgovara iz 'svoje “Kanade“ ali znam da jednog dana hoće.Imali smo običaj da dugo sedimo i pričamo o svemu i svačemu.Znate ono Borhesovo – dva čoveka sede na obali Eufrata i razgovaraju.Ne pokušavaju da dokažu ništa jedan drugom ,samo razgovaraju.Puno smo govorili o pesnicima koje smo prevodili, o njegovom tumačenju Sloterdajka o mojoj ljubavi za tog učenika Blumenbergovog.Često i dugo o njegovim pesmama ,ponajboljim u Sarajevu toga doba.

Znate ta tiha prijateljstva koja vas čine spokojnim ,koja vas ne uznemiravaju.Kako su retka i dragocena .Oboje smo voleli da kuvamo.Donosio mi je na dar na knjige i kolače koje je sam pekao .A onda je počelo ono podmuklo šaputanje: ko si ,odakle si ,koga voliš,gde ti je zavičaj / Vojka dobre su ti pesme ,ali malo više pravoslavlja –kaže mi u prolazu u mračnim hodnicima RTV doma Vladimir Nastić/. Jedno jutro Ranko i ja se ispovedamo jedno drugom šta je nama bezzavičajnim zavičaj .Tu noć sam napisala pesmu „ZAVIČAJ“ posvetila je Ranku poslala mu. Dobila sam pismo “Hvala vam za “Zavičaj “ osećam se u njemu dobro .I to pismo je negde među papirima koji čekaju da budu spaljeni. Pesma je objavljena u jednom broju “Politike“ , i to je možda jedina moja pesma na koju su odgovorili mnogi ljudi . (Inače to sa pesmama mi ne ide baš od ruke.)Ali Politiku toga doba mnogi su čitali.

ZAVIČAJ

Za Ranka Sladojevića

Moj zavičaj su snovi Margerit Jursenar
Moj dom je Borhesova kuća u Ženevi
Moja sestra je Marija Kodema
Moj brat je Aleksis sneni

Moj zavičaj je Tipaza
Na suncu dok se žari
Moj zavičaj su i snegovi Kulosarija
Braća su moja helsinški ribari

Moj zavičaj je Pavo Haviko
I njegove Bizantske dveri
Moj brat je i Žak Senak
Moja sestra je kneginjica Meri

Moj zavičaj je i Hidra
I iscvetali bademi plavi
Grad u kom sam najviše rođena jeste Alžir
Grad u kome najviše me ima jeste Inari

Iz svoga zavičaja dolazi Rabearivelo
I puškinski lepa glava sluti
Da je mesec zaobadana junica plava
U mojoj sobi postao Efeb netaknuti

Mesečina
Mesečina-pa šta
Svi smo mi pili mleko tog divljeg i slepog psa
I tražeći zavičaj stizali do Sna

I dok se taj nenapisani tekst o Alžiru polako u meni sklapao(možda će jednom i biti napisan) jedan drugi glas me stalno uznemiravao : nije istina to je davna Vojka , i davni Alžir.Samo jedan grad voliš ,kao što se voli nemoćno dete i samo je taj grad tvoj ZAVIČAJ. To je grad u kome je zauvek ostao Osman ,to je grad koji je četiri godine patio i sanjao dan kad će se moći izaći na ulice bez straha od granate.Ali ja ne umem da napišem tekst ni o njegovoj ni o svojoj patnji u danima opsade.I tako stojim razapeta,ne mogu da pišem o Alžiru što sam obećala ,a ne umem da pišem o Sarajevu kako želim i onako kako bih htela.Često su me pitali posle nekih ispovednih razgovora ovih zadnjih godina : “Zašto to sve ne napišete, biće vam lakše.“ Uvek odgovaram : “Pa ja to ne umem “,ili pozivam u pomoć ispoved Semprunovu iz knjige “ Pisanje ili život “u kojoj kaže da mu je trebalo četrdeset godina da smogne snage i napiše uspomene iz Buhenvalda.Dakle za mene je prekasno.

Zato sam odlučila da ovu ispovest završim jednim tekstom napisanim u ratu posle premijere dokumentarnog filma Tvrtka Kulenovića “Smrt u Sarajevu“. Taj tekst je objevljen svuda. Do Tvrtka je došla njegova italijanska verzija . Neki prijatelj iz Italije poslao mu je taj tekst na italijanskom jeziku .Možda je tada Tvrtko već bio u Americi .Ne znam pitaću ga ovih dana .Sve te uspomene iz rata nekako su maglovite ,preklapaju se / da li još uvek mogu da pišem/ i o čemu/ kada je sve kazano/ a opsada ostala.

Tvrtko Kulenović je napravio jedan od najpotresnijih dokumentarnih filmova o opsadi Sarajeva “Umrijeti u Sarajevu“.Taj film je sada nekako zaboravljen jer su došli mnogi drugi filmovi.Premijera je održana 5.februara 1994. istog dana kada je Sarajevo doživelo jedno od najgorih granatiranja.Sto mrtvih .Tada sam napisala taj tekst pod nazivom “Živeti u Sarajevu“
Posvetila sam ga Serđu de Melu Tvrktovom i mom ratnom prijatelju koji će mnogo godina docnije tragično poginuti od jedne od prvih eksplozija u Iraku.

Živeti u Sarajevu
Umrijeti u Sarajevu

U osam ujutru iz susedstva zovu: “Vojka telefon.“
Poluodevena izlećem u ledeno februarsko jutro sa lakom jezom jer u ratu očekujete samo loše vesti.Na telefonu Tvrtko Kulenović : „Molim te u kinu Radnik u subotu u jedanaest sati je premijera mog filma “Umrijeti u Sarajevu“ želim da ti i Osman dođete .
„Ali znaš da ne izlazim.“
„Znam brate ,ali napravi izuzetak.“
„Da Tvrtko ,napraviću izuzetak “
Odmah zovem Afana Ramića .Dogovaramo se da ćemo posle ići da vidimo njegove slike ,sprema veliku izložbu.Nismo ni slutili kakva će to biti subota.Najstrašnija u ovom ratu.Telefoniram još nekim prijateljima .Tako se živi u Sarajevu.
Kažem Serđu de Melu koji u subotu ujutru ide za Zagreb :“ Šteta što idete. U subotu je Tvrtkova premijera .“
„U koliko sati ? “
„U jedanaest“
„Odgodiću let za poslepodne .Želim da vidim taj film.Tvrtko mi je mnogo pričao o njemu.“
I eto nas u subotu u jedanaest sati u kinu Radnik.Sala je puna do poslednjeg mesta.Zašto kažu da ljudi odlaze iz Sarajeva.Svi koje volim tu su :Ivan i Nana Štraus ,Ferida Duraković,Zdravko Grebo ,Juraj Martinović,Hamo Đelilović,Marko Vešović,Afan Ramić.Sarajevo je tu .Jutro je sunčano i mirno.Ništa ne nagoveštava tragediju .Atmosfera svečana ,nekako više liči na pozorišnu premijeru.
Umrijeti u Sarajevu ,Devet krugova pakla . Kao da se pripremao za ovaj film Tvrtko Kulenović kada je za III program Radio Sarajeva sa Sejom Ćamom radio dokumentarnu dramu Smrt na fotografiji ,o velikom američkom fotografu Kapi koji je ceo život proveo snimajući ratove. Slikao je ratnike kad napreduju i kad se povlače,načinio je potresne slike preživelih iz Aušvica ,poginule u Vijetnamu svoju najpotresniju fotografiju napravio je u španskom građanskom ratu .Snimio je borca španske republikanske armije u trenu dok ga metak pogađa u grudi.Zabeležio je taj delić sekunde između života i smrti.Dečak je umro na fotografiji.Bila je to jedna od najboljih dokumentarnih drama koje smo snimili.Itekako znam koliko je ovaj film podrazumevao tu fotografiju.

Film Tvrtka Kulenovića natopljen je asocijacijama od Pijave i Gernike preko Gulaga i Hirošime do logora u kojem smo danas zatočeni mi Bosanci ovim ratom od Manjače preko heliodroma do Sarajevo tog najvećeg koncentracionog logora koji je ikad postojao ,kaže Kulenović. Romanopisac i estetičar Tvrko Kulenović i nije mogao napraviti drugačiji film nego film o sebi ,Malroovkse antimemoare kroz koje se prelama dvadeseti vek „Vek vukodav skače name da me davi“ kako kaže Mandeljštam.

Kroz taj film se prelamaju Kulenovićevi romani ,putopisi ,eseji,njegove lektire,prijateljstva ljubavi.Portret španskog dečaka što je umro na fotografiji i lepi Lidijini portreti provlače se kroz film kao tužbalica ,kao “Čovekova porodica“.I sve je zgusnuto u neku mističnu užarenu materiju koja eksplodira od patnje što je spaljeno Sarajevo,što su izgorele knjige ,što je umrla Lidija,što je na sve krajeve sveta raspršena čovekova porodica,što je umrla majka,na čiju se sahranu nije moglo otići, što ubijaju decu dok čekaju u redu za kruh i vodu.
Nemilosrdnim jezikom kmere ,film prati tekst Tvrtka Kulenovića, oni se ukrštaju ,sustižu i kao kod Pasternaka pretiču jedni druge i kao na mističnim raskrsnicama života razilaze se a ostaje sveža humka groba voljene žene,ostaje prazna kupola spaljene Vijećnice kroz koju ulazi svetlost.Ja se nehotice nadam da će tu ostati i trajati i izlazim iz filma ,stupam u ono polumračno predvorje koje je uvek podrazumevalo knjige i drage ljude ,ulazim u polukružnu salu na prvom spratu sa klupama od toplog drveta.Od svih sala u Sarajevu i pompeznih i svečanih,najviše sam volela tu malu salu u Vijećnici .
Dve vitke plave palate što dotiču nebo i liče na njega,na Neretvu,na kristale leda na obroncima Trebevića ,iskasapljene granatama i u plamenu surovo me vraćaju u film.Ubijaju Sarajevo. Ivan Štraus sedi blizu ja nemam hrabrosti da pogledam na tu stranu.Kako se oseća graditelj kad mu ruše ono što je sazidao.
Nije to bila premijera filma.Bio je to život sviju nas.Odmotavao se tu pred nama dok je Tvrtko Kulenović poput nekog antičkog junaka povišenim glasom govorio za sve nas.

Nije to prvi put u istoriji čovečanstva da se ruše gradovi.Ali način na koji se ruši i ubija Sarajevo nije viđen u novijoj istoriji sveta. Razdvajaju se porodice,odlaze autobusom dve prelepe kćeri Marine Avramović i mašu i šalju poljupce.Odlaze sve naše kćeri iz Sarajeva sa tim devojčicama lepim,nežnim.Poslednji put videla sam Anu na skijanju na Jahorinu začaranu snegom i detinjstvom.Koje taj ko je oterao lepe Marinine kćeri iz Sarajeva.
Iako već viđen kadar umiranja ,lepe kao vile ,dr.Silve Rizvanbegović i tekst koji ga prati jeste jedan od najpotresniji u krugu koji govori o rušenju bolnica,operacionih sala ,porodilišta.

Parafrizirajući Dantea i njegovih devet krugova pakla Kulenović nas provodi kroz sve oblike užasa i patnje koje je doneo ovaj rat protiv Bosne.Svojim asocijativno aluzivnim jezikom i sam zapanjen da je fašizam polije zastrašujućeg iskustva mogao ponovo da nastane u srcu Evrope .Tvrtko Kulenović poput mnogih mladih filozofa Evrope optužuje tu Evropu .Gde je ta Evropa i taj svet dok se ovde dešava jedan od najstrašnijih zločina ikad viđen. Zar je tako brzo zaboravljen Hitler ,Staljin ,koncentracioni logori u kojima se ubijaju ljudi samo zato što su druge vere.Zar ništa nije naučila ta prokleta Evropa .

„Kao je moguće da u Beogradu u parkovima ljudi bezbrižni igraju šah na suncu,dok se samo nekoliko sati udaljenu Sarajevo ruši“, kaže Brikner u jednom tekstu.

Ali film bez obzira na svu gorčinu i strepnju sugerira ,kao i cela književnost Tvrtka Kulenovića ,ovaj put strastvenim filmskim esejem ,da su život i umetnost večni,da zlo mora biti poraženo i da je ukrštanje naroda i kultura sudbina čovekova na ovoj našoj planeti.

Život uvek ide dalje od umetnosti ili život kao zalog umetnosti.Film se završava .
Na scenu izlaze autori.Svako od stvaralaca govori svoju nadu ŽIVETI U SARAJEVU.Sedim obamrla od bola i čujem kako Tvrtko jasno izgovara moje ime. Nisam čula šta je rekao ,ništa nisam razumela,ali znam pouzdano da je bila reč o “Smrti na fotografiji“ i da je izgovorio moje ime jer nije mogao da kaže evo Vojka ovo je naša “Smrt na fotografiji“.Izgovarajući moje ime on je izgovorio imena jedne cele generacije :Seje Ćame ,Mladena Ovadije ,Bore Kontića,Zorana Mutića,Jasne Levinger,Alme Lazarevske ,Marka Vešovića,Feride Duraković.Glasno je prozvao sve nas u Sali prisutne i odsutne da ponovo budemo ono Sarajevo u kome smo jedni drugim kao poruke ljubavi slali imena i knjige Emili Dikinskon ,Isaije Berlina ,Dantea ,Konrada ,Briknera i njegovu Melankoličnu demokratiju ,Mocarta ,Baha, Barbaru Hendriks, Valerija, Oktavija Paza, Sor Huanu, Egona Naganovskog i njegovog Telemaha, Yi Kinga.
Izlazim u hol kina Radnik u kome kao užarena kugla lebdi stravična vest. Granatirali su tržnicu.Sto mrtvih.

Život je ponovo pretekao umetnost.Čak ni u tom potresnom filmu u kome su otkriveni najdublji ponori patnje i zla ,kada je izgledalo da je sve rečeno o zlu ,genocidu,etničkom čišćenju ,ubijanju dece,koncentracionim logorima ,rušenju grada ,paljenju knjiga,čak ni u tom filmu nije bilo tako zastrašujućih scena pakla koje su nas sačekale kada smo izašli u okamenjeno i od bola onemelo Sarajevo petog februara 1994. godine .