Mitja Čander [1]

NA ZGARIŠTU

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

Zanimanje za nova književna imena koja dolaze iz država nekadašnje Jugoslavije, poslednjih godina je sve veće. Kao da polako priznajemo da nas proganjaju slične priče.
Prošetaćemo kroz tri inspirativne knjige, napisane na jezicima koji su različiti, ali dovoljno bliski da bi se pisci mogli međusobno razumeti bez poteškoća. Sve tri knjige su izašle u poslednjih skoro godinu dana. Da li ih spaja još nešto? Ako ništa drugo, to su knjige o tri grada; Zagrebu, Beogradu i Sarajevu.

...

Miljenko Jergović je jedan od vodećih predstavnika novog talasa bosanske i hrvatske proze. Sa jedne strane, svojim pripovedanjem i osećajem za konkretne ljudske sudbine, predstavlja deo takozvane hrvatske stvarnosne proze, a sa druge strane je, svojim sentimentom, zagledanošću u prošlost i pripovednim zamahom, u mnogo čemu u opoziciji sa njom. Kao takav, dvoznačan je i njegov socijalni status u hrvatskoj medijskoj i kulturnoj javnosti, u koju je poslednjih godina usidren. Sa jedne strane, Jergović je možda i u inostranstvu najprevođeniji hrvatski mlađi autor, koji uživa veliku stručnu i medijsku pažnju, a sa druge, zbog svojih polemičkih izjava često dolazi u sporove sa stavovima većine. Svojim romanom Ruta Tannenbaum je dolio ulje na vatru. To je njegov prvi roman koji je u potpunosti udaljen od Bosne. U njemu se posvetio još jednoj velikoj i traumatičnoj temi: sudbini hrvatskih Jevreja u doba pre Drugog svetskog rata i NDH. Roman je izazvao brojne proteste i neslaganja. Jergoviću su prebacili nepoznavanje predratnog zagrebačkog govora, ispuštanje antiustaške strane, i čak i proračunatost. Igor Gajin se, na primer, uz sva priznanja romanu, pita, da mala Ruta nije slučajno samo izmanipulisano sredstvo za demagoške ciljeve nečije ambicije. Protiv romana su bili i neki intelektualci jevrejskog porekla. Naime, tim romanom je, po mišljenju nekih posmatrača, Jergović poveo pravi rat sa Zagrebom, koji u svojoj umetničkoj viziji ne prikazuje u nimalo lepom svetlu, koliko god ono bilo zasenčeno istorijskom patinom.
Ruta Tanennbaum, u osnovi zasnovana na istinitoj priči, je jevrejska devojčica koja je sa svojih devet godina postala zvezda hrvatskog pozorišta, a sa uvođenjem žute zvezde je još pre stvarnog procvata nečujno nestala sa pozornice, i zajedno sa ocem i majkom postala žrtva genocida. Rutina sudbina ima dva dela. Najpre se vratolomno digne u visine, a onda se iznenada zatekne u potpunom vakuumu. Sve do proglašenja NDH Ruta je obasipana slavom i društvenim priznanjem. A onda se dešava rez zbog koga joj u potpunosti isklizne tlo pod nogama, da bi na kraju bila potučena kao anonimno biće. Čini se da se u tom prelomu skriva osnovno pitanje ovog uznemiravajućeg romana. Kakvo je to okruženje koje Rutu slavi, a onda gleda kroz nju kao da je nevidljiva? Jagna Pogačnik lucidno zaključuje da antisemitizam u tom društvu nije jasno definisan, da je više stvar mode. U pozadini je, naime, osnovna crta mentalne klime kojoj je izložena Ruta Tannenbaum: malograđanstvo. Kao što zaključuje Pogačnikova, svakome je kokošija supica važnija od susedove sudbine. Priča se u velikoj meri odvija u pozorišnom miljeu, koji bi, u stvari, trebalo da bude ogledalo većinskog uma, a otkriva se kao integralni deo provincijalne duhovne neambicioznosti. Njegovi akteri su obuzeti klanjanjem vladarima i potragom za sitnim koristima, utopljeni su u umišljenu slavu, prikrivajući komplekse niže vrednosti. Pri svemu tome nije toliko važno da li u priči o predratnom Zagrebu možemo videti njegov današnji lik. Odlučujući je osećaj nepodnošljive i univerzalne provincije koja nema nikakvog sluha za individualnu sudbinu, i u njenoj samoživosti je svetska kataklizma uopšte ne dotiče. Jergović ispisuje majstorsku studiju o amputaciji empatije, upravo tako što prikazuje veoma različite likove – majstor je digresija – kako se bez obzira na socijalni status, u stvari, kada slave Rutu i kada gledaju kroz nju, samo priklanjaju vladajućoj modi. Čini se da je izuzetno naslikan bračni par Morinj, susedi Tannenbaumovih, koji su tesno povezani sa sudbinom jevrejske porodice. Njihov odnos prema njoj je primer menjanja ponašanja u skladu sa okolnostima. Pri tom možemo i da zaključimo koliko je tanka granica između dobrodušnog železničara i ustaškog likvidatora. Provincija je sa svojom amputacijom empatije pravo okruženje za nasilje neslućenih dimenzija. Većina ništa ne vidi, ćuti, a oni koji imaju moć izvode fizičko uklanjanje. Malograđanska ideja o stalnosti toplog doma je licemerje, upravo zbog diskontinuiteta koji je karakterističan za istoriju. Topli dom se, naime, u sanjarenjima, po pravilu povezuje sa raznim populističkim idejama, koje sugerišu odvajanje od svega što kroz stereotipe prepoznajemo kao Drugo.
Čini se da je za plastičnost romaneskne analize odlučujuć višeslojni prikaz odnosa samih Jevreja prema sopstvenom identitetu. Uočavamo različite stavove. Otac Rutine majke je ortodoksni Jevrejin, koji u potpunosti prihvata tradiciju. Njegova kćerka je veoma udaljena od nje. Rutin otac neprestano želi da prikrije svoje poreklo, jer ga ono opterećuje kompleksom niže vrednosti. Jevreji su sve do katastrofe deo socijalnog života, u ljudskom smislu ništa više ili manje vredni od drugih. Upravo preko individualizovanih traganja za identitetom se otkriva koliko je suvo realan status žrtve. Na putu nema veličanstvene muzike ni jasnog akorda koji bi omogućili da se granica konačno pređe. Jergović tako na veoma uzbudljiv način tematizuje permanentnu ugroženost svakoga koga zbog njegovog kolektivno priznatog identiteta malograđanstvo prilikom podsticanja ideološkog govora u jednom trenutku locira kao smetajući element. To mogu biti Jevreji, homoseksualci, doseljenici, invalidi, na kraju krajeva i boemi i umetnici. A Rutina priča je potresna i zbog njene instant slave, koja tako podseća na ustroj današnje medijske industrije. Mediji u Jergovićevoj vizuri, na ovaj ili onaj način, dolivaju ulje na vatru populizmu. Čudesnom decom razveseljavaju mase, da bi ta ista bića već sledećeg trenutka sasvim prezirali zbog njihove socijalne određenosti koja je u međuvremenu postala ometajuća. Populizam zabave se pretvara u masovnu amneziju i nasilje.

...

Srđan Valjarević je skrenuo pažnju na sebe već prvom polovinom devedesetih, nekom postkarverovskom melanholijom. Kao što zaključuje Teofil Pančić, nije bio jedan od onih koji su okrenuli glavu od trivijalnih banalnosti i posvetili se istraživanju Unutrašnjosti Sopstvene Praznine. Nakon Zimskog dnevnika (1995) zaćutao je za za književnu javnost. Knjigom Dnevnik druge zime ne samo da se vratio na scenu, već je dokazao i veliku odanost književnoj artikulaciji. Ukoliko sudimo po njegovom comebacku, njegovo ćutanje nije bilo posledica razočaranja nad književnošću. Pre je reč o tipičnom bartlbijevskom sindromu. To je pozicija koja sumnja u smisaonost svake akcije, pa i samog pisanja. Arsenal bartlbijevske tradicije u modernoj književnosti duhovito opisuje u svom romanu španski pisac Vila Matas. Bartlbi na svako pitanje odgovara rečenicom Radije ne bih. To je, po Vila Matasu, književnost Neželenja, u stvari, veliki nenapisani tekst, o kojem možemo slutiti samo na osnovu tragova u napisanom. Valjarević je bartlbijevski lik, ukoliko sudimo po onom mentalnom formatu koji je u središtu njegovog romana.
Dnevnik druge zime je, kao što već sam naslov sugeriše, romaneskna eksploatacija dnevničke forme. Sa pripovedačem u prvom licu susrećemo se tačno četiri meseca, od prvog decembra 2004. do prvog marta 2005. To nije hotimični isečak iz njegovog života. Pratimo ga na putu rehabilitacije, jer su mu se, zbog preteranog alkoholizma, privremeno oduzele noge. Srećemo ga nakon njegovog povratka iz lečilišta, kada mu svaki korak predstavlja pravu muku, a njegova aktivnost, pored čitanja i gledanja televizije, ograničena je samo na gledanje kroz prozor. Kao u Prozoru u dvorište, s tim da se ovde ne dogodi ništa spektakularno, kakva žurka na susednoj terasi, promrzli ljudi na autobuskoj stanici, gradska grabljivica koja slučajno izabere upravo njegov prozor za polazište za plenidbu i tome slično. Deo terapije su šetnje i one s vremenom postaju sve duže i lakše. Između ostalog, i zbog sporog krstarenja po Beogradu, neki ovaj roman zovu dnevnik šetača. Pripovedač klizi po ulicama i dokumentuje svoje utiske. Ponekad razgovara sa znancima, a ponekad ih jednostavno izbegava. I tako, usput, uspeva da naslika celu plejadu uglavnom izgubljenih likova koji lutaju za svojim identitetom po potpuno uništenom gradu. Uz sve to, čini se da su ti ljudi negde u pozadini temeljno obeleženi ratom i njegovim posledicama. Posebno su zanimljivi likovi iz nekadašnje alter scene, koji sugerišu potpuni šok koji je za veselu mladež predstavljalo ratno ludilo. Ti i drugi gubitnici jesu realnost jedne politike i mitomanije kojoj se Valjarević uspešno približava upravo putem posrednog opisa. Njegov modus nije neka sveobuhvatna analiza društva. Pripovedač opaža, ne upliće se, i ne želi interakciju sa svetom, odnosno, barem u osnovi teži takvom stavu. Njegova osnovna preokupacija je sopstveno telo, stepen bola. Verovatno su i zbog toga u roman umetnute retrospektive na vreme kolapsa i prve, bolničke rehabilitacije ispisane u pesničkoj formi. Uz to, da je ovaj roman dnevnik šetača, on je istovremeno i detaljna hronika bola. Svi ti zapisi deluju nepretenciozno, ali se već u njihovoj preciznoj organizaciji i pravoj aritmetičkoj kompoziciji primećuje artistička ambicija.
Valjarevićeva proza nosi pečat bartlbijevstva, i to uprkos tome da u njoj ima toliko šetnji. Neki ljudi vole da miruju u svojim stanovima i kućama. Drugi žele da što više budu napolju i da takođe miruju. Ja spadam u ove druge. Njegova priča nije samo priča o nultoj tački kao stanovištu samog sebe i sveta. To je i priča o ponovnom rođenju, ponovnom stupanju u svet. Jer nulta tačka nije samo negacija. U njoj se skriva i svojevrsna potreba za uživanjem, možda i atavistička nada. To je knjiga, koja se decentno kreće po egzistencijalnom rubu, ne da bi pri tom sletela u bezdan samoljubivog patosa ili potpune nivelacije svih iskustava i mentalnih stanja.

...

Lamija Begagić pripada najmlađoj generaciji, rođenoj već osamdesetih, koja polako stupa na književnu scenu, naravno, ne samo u Bosni. Godišnjica mature je njena prva knjiga. Begagićeva nije tipična debitankinja. Veoma primetno se već pojavljivala u časopisima, različitim zbornicima i antologijama, a između ostalog je pobedila na masovnom internet-konkursu za najbolju kratku priču. Njen prvenac je takođe netipičan. Spisateljica nije podlegla karakterističnoj želji da što pre oseti u rukama sopstvenu knjigu. Svoj prvenac je, već prilično prekaljena u samom stilu, zasnovala promišljeno i originalno.
Godišnjica mature je niz ispovesti đaka sarajevske gimnazije, koji su maturirali neposredno pred izbijanje rata, a sada na nekoj virtuelnoj godišnjici opisuju svoj život u doba kada se opasno bliže tridesetim. Stvarna godišnjica, u stvari, nije moguća. Nekadašnji školski drugovi – uz svakog stoji i oznaka njegovog mesta u učionici – prilikom tragedije koja je zadesila grad rasuli su se po svetu, domovini i svom gradu. Rat ih je pogodio na različite načine i iznenada, iskustveno, učinio starijim. Onaj višenacionalni razred se razleteo u snažnoj eksploziji. Tako mladi, a tako umorni, naslovljava svoju kritiku Pančić. U kratkim ispovestima tako tek retko možemo da naletimo na neku ushićenost, iako često imamo posla sa ljubavnicima u ovakvim i onakvim stanjima, kao i formalnim oblicima. Dijalozi su srezani. Šta uopšte izgovoriti, šta prećutati, glavno je pitanje. Osećanja su zaključana negde duboko u jezgru duša. Sve je iskulirano, da bi u onome prećutanom isplovili na površinu tragovi lave. Protesta, besa, bola, strasti. Pri tom treba istaći autorkinu veštinu filigranskog opisivanja. Mića Vujičić, na primer, upozorava na detaljno razvijanje pojedinačnih motiva na minijaturnom pripovedačkom terenu. Minimalistički opis pojedinih sudbina, u osnovi u duhu hiperrealizma, na taj način ne deluje prazno, već ubedljivo.
Iako se na prvi pogled čini da imamo posla sa zbirkom kratkih priča, to ipak nije tako zbog osnovnog pripovednog okvira. Postupno otkrivamo svet tog razreda, te nekadašnje celine koja se raspala, i moguće je posmatrati je kao celinu jedino u njenoj fragmentarnosti. Zlatna đačka harmonija samo je trag u sećanju, dovoljno snažna za pokretanje priče, a previše slaba za rekonstrukciju na osnovu svedočenja. Sa druge strane, Godišnjica mature nije roman u klasičnom smislu te reči. Pančić je izmislio duhovitu, ali bitnu oznaku: pripovedni venac. Kroz zaista originalan i utemeljen model na taj način veoma lako možemo sastaviti mozaik. Pred nama se iscrtava kosmos likova, koji su svi redom obeleženi izgubljenošću. Referentni rub, iskustvo smrti, već su za njima. Sada žive sa stvarnom svešću o njegovoj prisutnosti. Nema prostora za utopije, nema prostora za predaju. Godišnjica mature je neobična knjiga o ljudskoj razapetosti između moći i nemoći, koja se odigrava u minimundosima biološki još mladih, a neposrednim iskustvom rata obeleženih ljudi.

...

Proletanje kroz tri konkretne knjige, koje, doduše, dolaze iz različitih kulturnih sredina, naravno još uvek ne može ponuditi uvid u scenu na prostoru bivše Jugoslavije. Pri tom se, ipak, čini zanimljivim razmisliti o nekim zajedničkim kategorijama, prema kojima, doduše, Jergović, Valjarević i Begagićeva uspostavljaju svako svoj specifičan odnos. Možemo govoriti o određenoj srodnosti njihovih umetničkih opsesija. Ta srodnost je zanimljiva upravo zbog toga jer se izražava samo u obliku nekakvih referentnih tačaka, prema kojima se autori opredeljuju svako na svoj način.
Za sve tri knjige možemo zaključiti da svojim pripovednim načinom prate preokret ka neorealizmu koji je obeležio pre svega mlađu prozu sa prostora bivše države. Za nju je karakteristična usredsređenost na empiriju, doživljenu kroz kontinuitet vremena i prostora. Retorska figura, kojoj je po Lodžu odan realistički način, jeste metonimija. Istovremeno, uz tu zajedničku tendenciju, moramo zaključiti da su, istini na volju, analizirani autori i autorka prilično različiti u konstituisanju sebi svojstvenog pripovedačkog postupka. Jergović je, tako, recimo, majstor epskog zamaha, Valjarevića odlikuje nekakav naturalistički impresionizam, Begagićeva je ubedljiva svojom filigranskom pročišćenošću izraza. Te razlike nas upozoravaju da je ponovna odanost realnom samo labav okvir pod kojim se tiskaju veoma različite varijante. Pri tom ne treba ispustiti iz vida izrazite artističke ambicije prisutne u sve tri knjige, iako izražene kroz različite tekstualne ravni. To je samo na prvi pogled u suprotnosti sa realističkim manirom. Sa jedne strane, dakle, ostaje utisak o izrazitoj mnogostranosti takozvanog neoralističkog pisanja, a istovremeno se nameće pomisao da će u tom mozaiku realističkih praksi pored posmatračke lucidnosti biti odlučujuća i artistička smelost. Ukoliko lucidnost i artizam, ionako, na polju književnosti nisu deo istog paketa. Ideologiziranje pripovednog postupka tako, kao i uvek, može da dovede samo do modne produkcije za instant upotrebu. Na duži rok bi podrazumevajuće veličanje naizgled homogenog i formom neopterećenog vraćanja reprezentaciji empirije moglo da deluje čak i ograničavajuće, jednako okoštalo kao i uzorci protiv kojih se neorealistička intencija, kao klica vitalizma, inače pojavila.
Na motivsko-tematskoj ravni možemo da zaključimo da se određeni elementi pojavljuju u svim delima, ali i ovog puta na različite načine. U prvom redu je to ratno iskustvo kao pozadina sve tri prozne knjige. To iskustvo determiniše prostor nekadašnje Jugoslavije i početkom veka. Nije bilo nikakve katarze, i čini se da je ona nemoguća. Jergović otkriveno analizira mentalitet većine neposredno i u vreme katastrofe, pri čemu je posebno osetljiv na položaj žrtava koje su određene za žrtvovanje upravo božanski, od nekuda spolja, a njihovo uništenje je izvedeno sa svom temeljitošću realnih poteza. Kod Valjarevića smo u ovakvom ili onakvom – socijalnom i ličnom – smislu svedoci postapokaliptičkog stanja. Rat je razjeo socijalno tkivo, mitomanija je ostavila za sobom samo opustošeni krater. I kod Begagićeve je rat duboko zarezao u živote protagonista i učinio da naglo sazru. Čini se da je njihova temeljna preokupacija sada onaj drugi, istrajno traganje za ponovnim poverenjem. Ruta Tannenbaum, Dnevnik druge zime i Godišnjica mature su u užem smislu i priče o tri grada. Jergovićev Zagreb je provincija, prijemčiva za svaku modu i sa njom i za nasilje. Valjarevićev Beograd je poput podvodnog grada, gde je vazduh veoma redak i reči se gube u mutnom šumu. Rat je razbio sve kompase. Sarajevo Lamije Begagić je grad, koji traži izlaz iz sopstvene rane, pri čemu je predratna otvorenost njegovog mentaliteta slatko i istovremeno bolno sećanje.
Čovek, koji se nalazi u takvim, ratom i mitomanijom obeleženim postkomunističkim svetovima, između ostalog je i posebno ugrožena vrsta. Kolektivistička logika ga ugrožava više nego u mnogim drugim delovima sveta. Populizam je ovde za samosvojnog pojedinca ponekad zagušljiv, a ponekad smrtno opasan. Valjarevićev junak se sklanja u posmatračku poziciju voajera i šetača. Školski drugovi Lamije Begagić se vrte skoro isključivo oko intime, po pravilu usidrene u prostor partnerskih veza. Jergovićeva Ruta je jedina koja stupa u javnu sferu i postaje na kratko vreme objekat slavljenja. A to slavljenje je samo figura u društvenoj igri moći, koja je prema Ruti i njenoj sudbini sasvim bezbrižna. Ukoliko je pritisak istorije na pojedinca u delima nabrojanih autora veoma intenzivan, i to u svom najbrutalnijem obliku, onda ih kao nekakav test izdržljivosti i individualizovanog opstanka čeka preturanje po sopstvenoj unutrašnjosti, preispitivanje o sopstvenom identitetu. Čini se da je upravo nemir ono postolje na kojem se zasnivaju ne samo brojne deziluzije, već i kreativni uzleti.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović