MANUFAKTURA

Dragan Đorđević [1]

Koma-bacil na konju i kancer u galopu

Sarajevske Sveske br. 51 [2]

1.
Ventejeva Mala fraza tiho je ronila breg.
2.
I gore od toga:
3.
nenadano se Svanu uvukla u uši, ali ne kao zarazno sazvučje, već kao voda, zbog čega ovaj više ništa nije mogao jasno da raspozna. Oslepi čovek od vode u ušima, zavedu ga otorinolaringološke utvare, sirene koje se po pravilu u toj vodi kriju, kao što je to u Svanovom slučaju bila
4.
Odeta de Kresi,
5.

6.
neodoljiva velegradska glupača, buduća gospođa Svan, zbog koje je jedno sekularno vaćarenje i dobilo šifrovano ime: „nameštanje katleja“
7.
(po vrsti orhideje – Cattleya labiata – retkom, skupom cvetu koji je svojom ljubičastom bojom skladno upotpunio Marselovu i Prustovu paletu impresionističkih valera, na kojoj su, kako je to Nabokov pričao svojim studentima, dominirale plavičasto-bele i rozikaste boje gloga i sleza).
8.
Ali moglo je, zaista, Svanovo vaćarenje sa Odetom da se označi i nešto ekonomičnijim, umerenijim terminom – kao „nameštanje hrizantema“, ruža ili kojeg god drugog pristupačnijeg cveća što se, poput satenske dugmadi (koje nisu kopčale ama baš ništa na haljini), stavljalo posve nesvrhovito, u blizinu grudi; bar ih posipajući mirišljavim polenom. Kako bilo,
9.
i mada se čak i za Svana, u bedi nekih krugova, cvetnim žargonom govorilo da niti smrdi niti miriše, u ono iščezlo vreme – koje bi se moglo nazvati čak i vremenom cveća-radi-cveća, dugmadi-radi-dugmadi – lepa i pritupa Odeta de Kresi bila je ličnost više poput vode, bez nekih naročitih svojstava:
10.
bezoblična voda što teče već prema nagibu koji joj se ponudi.
11.
I budući takvom ženom, bezobličnom, da bi mogla uopšte da metastazira u ljubav nečijeg života, posebno Svanovog, zahtevala je ona (istina – nenamerno) tajanstveno savezništvo; tajanstveno – jer nije ostvareno sa kakvim složenim i zavodljivim višećelijskim organizmom, već sa zvučnom lepotom majušnog ploda Ventejeve pustinjačke umetnosti; sa drugim stavom njegove
12.
Sonate, sa onom lucidnom, ingenioznom malom frazom, koja je uporno i tiho ronila breg, uvukavši se Svanu u uši zauvek; da upravlja njim, poput Mefista, u ljudskom obličju: kao
13.
Odetina podvodačica.
14.
Neodbranjivi melodijski signal Ventejeve kvrgave umetnosti pobuđivao je Svana na toliko različitih načina. Razumljivo je otuda što su njegovi bezuslovni refleksi (baljenje, lučenje testosterona, ejakulacija) postali u toj meri svezani za tihe zvučne stimuluse male fraze da je ljubav prema jednoj muzičkoj frazi za trenutak nagovestila u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja.
15.
Međutim, podmlađivanje Svanovog složenog, ali i omatorelog organizma nije bilo onakvo kakvo bi moglo da se očekuje. Napismeno, ugovor sa đavolom bio je nešto drugačiji nego onaj doktora Faustusa, pa Svan nije postao niti mlađi niti se pak preobrazio u neku Pavlovljevu pudlicu uslovljenih erotskih refleksa. Da ne odugovlačimo isuviše: postao je Odetin
16.
konj.
17.
Dijabolične svodnice Marselovog Traganja za Prustovim iščezlim vremenom nezaustavljivo će nastaviti da pokazuju svoja neodoljiva, bizarna ili bar neočekivana lica. Tako i u slučaju Svanove Odete stvar neće biti okončana stupanjem na scenu Ventejeve fraze u ulozi podvodačice. Ne samo da je ova beslovesna žena zahtevala nesvesno i nenamerno
18.
– jer za bilo kakvu svest ili nameru, bez daljnjeg, potrebna je neka pamet –
19.
veštičiji savez sa soničnim silama Ventejeve umetnosti (koje su Svanu neumitno plavile uši), već je morala da računa (svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno) i sa prizivom

20.
tragičnog skončanja svog bezličnog i zaraznog života. Tako je
21.
Svanova vezanost za Odetu postajala je utoliko fatalnija ukoliko je nada da bi ona mogla bezbolno poginuti u kakvom nesrećnom slučaju, ona, belosvetska: koja je od jutra do večeri napolju, po ulicama, drumovima – bivala svakim danom sve više
22.
uhranjivana i sve više tovljena. A pošto se vraćala zdrava i čitava, ništa zato, divio se Svan što je ljudsko telo tako gipko i tako jako, što može neprestano da obuzda i osujeti sve pogibelji što ga okružuju,
23.
pogibelji koje je Svan nalazio bezbrojne otkako ih je njegova potajna želja proračunavala.
24.
Tako je u raznovrsnim Svanovim ubilačkim apstrakcijama Odeta počela sa njim da biva jedno, neodvojivo i nedeljivo, da! – čak i po cenu smrti, ili kao što se to kaže u hirurgiji – njegova ljubav nije više bila operabilna. Pa kada se ovako stvari u jednoj ljubavi postave, onda Svanova ljubav, osmotrena iz kliničkog ugla, nije mogla nikako drugačije da se nazove do
25.
bolešću:
26.
tamnom stranom života, jednim tegobnim državljanstvom, kako je nekada o bolesti, kao o metafori, pisala
27.
Suzan (Su) Sontag,
28.
i sama prepuštena na milost i nemilost tuđim, galopirajućim fikcijama o kanceru unutar svog tela (kanceru koji je, takođe, galopirao nezaustavljivo; doduše, kako je znao i umeo, na neki svoj, osoben način –
29.
zadebljalim, oteklim zglavcima).
30.
Svako po rođenju, pisala je ova Dark Lady, bremenita kancerom, prima dvostruko državljanstvo: carstva zdravih i carstva bolesnih. Mada nam je draži dobar pasoš, svako od nas je primoran da bar za neko vreme bude državljanin onog drugog carstva. I Svan nije bio izuzetak tog turobnog pravila. Štaviše,
31.
svim srcem ga je potvrđivao: čak i među njemu naklonjenim osobama, poput gospođe de Sent Evert, patnja za Odetom, osobom koja nije bila ni zanimljiva ni pametna, i koja, uostalom, nije ni bila njegov tip, uglavnom je izazivala čuđenje što se uopšte neko udostojava da boluje od kolere zbog tako sićušnog bića kao što je
32.
koma-bacil.
33.
I tu nikakvog nesporazuma nema: posledica stupanja u dodir sa prostodušnim koleričnim bacilom kakva je bila Odeta, makar to bilo i putem proleterskog vaćarenja i savatavanja (bez obzira i na otmene ljubičaste orhideje na njenom dekolteu), sasvim je prirodno morala da bude
34.
obrni-okreni
35.
ljubav, najrasprostranjenija laž Prustovog Nila; beskonačnost
36.
dostupna i pudlicama; ljubav –
37.
uz tuberkulozu i sifilis – vodeća moda, odnosno manir devetnaestog veka.
38.
Zaista, ni dandanas nije moguće izvršiti relevantnu biopsiju ljubavi a da ona, na koncu, ne dovede do otkrića nekog bednog, poražavajuće jednostavnog, komatoznog mikro-organizma; takvog koje u telo obolelog ne dospeva iz nekog apstraktnog sveta, sveta mašte,
39.
već je iznad svega istinita klica, organizam od ovoga sveta, koji može da nas neočekivano nastani. Čak i preko
40.
ušiju. Jednostavan, banalan, primordijalan; i možda baš otuda nepredvidiv; poput opštenacionalne Odete de Kresi.
41.
Bilo je jedno vreme kad joj se Svan svideo, pišu Marsel i Prust, baš ono vreme kad ona nije bila „njegov tip“. Istinu reći, „njegov tip“, to ona, čak ni kasnije, nikada nije ni bila. ... Ne čuvamo se žena koje nisu „naš tip“, puštamo ih da nas vole, pa ako kasnije i mi njih zavolimo, volimo ih sto puta više nego druge, iako kraj njih nemamo ni zadovoljstvo zasićene požude. Iz tih razloga, a iz mnogih drugih, to što najveće boli doživljavamo sa ženama koje nisu „naš tip“ ne potiče samo otuda što nam se sudbina ruga i ostvaruje nam sreću samo u onom obliku koji nam se najmanje sviđa.
42.
Povodom života trajno oštećenog ženama, jedan drugi, nešto hladnokrvniji, nemački glas rekao bi sledeće: i mada mašta biva rasplamsavana od žena, kojima mašta upravo izmiče, testosteronska patologija uvek će za sebe naći opravdanje u nekom svom navodnom (muškom, apriornom) inteligentnom bezumlju. Jer glupača (bila ona Odeta ili Albertina, mlekarica, ribarka, pralja, crnkinja-rođena-za-cupkanje-na-kolenu, ili Suzan, svejedno) ni u kom slučaju ne može da bude uzeta u obzir kao njegov tip (bilo Marselov, bilo Svanov
43.
bilo Adornov).
44.
I dok su na jednoj strani blaženstva inteligentnima obećana samo u kliničkoj formi pada imuniteta, zatim i u podložnosti (ušnim) infekcijama zavodljivom glupošću, na drugoj strani umnog muškog života – ponovo poučava Marsel o etiologiji ljubavi, koristeći se Svanovim primerom kao primerom koji je u kliničkom pogledu večan – žena koja jeste „naš tip“ retko je kad opasna, jer ona nas neće, zadovolji nas, brzo nas napusti, ne ugnezdi se u našem životu, a u ljubavi nije opasna i ne stvara patnju ona sama, nego njeno svakodnevno prisustvo, radoznalost šta ona radi u svakom trenutku,
45.
ne žena, nego navika. Što će reći: „naš tip“ žene je banalan i nezanimljiv,
46.
poput zdravlja. Otuda se u bolest treba zaleteti, treba pohrliti u tom iščašenom smeru svim raspoloživim testosteronskim snagama, makar se i za nas nekada bude reklo isto ono što se Svanu u međuvremenu pripisalo: da je bio
47.
elegantni konj čiju elegantnost tupoglava gospođica de Kresi nije znala da ceni. A bio Svan potcenjeni konj ili ne, bio on nečiji tip ili ne, bez obzira na to, njegova tiha nada o odvođenju svoje belosvetske jahačice u smrt ostala je do samog kraja
48.
bez svog konačnog zadovoljenja.
49.
Ostala je Odeta, dakle, da živi i da razboljeva.
50.
No, Prustove romaneskne staje su u toj meri prostrane i raskošne da će Svanova glad za Odetinom smrti ipak biti kako-tako namirena; doduše, tek u drugom narativnom kolenu, kada od elegantnosti svog konja bude poginula jedna druga komatozna žena:
51.
Marselova Albertina
52.
(Dogodilo se to jednog istovremeno i kobnog i sretnog dana – kako-za-koga – na tetkinom imanju na kojem se Albertina skrivala od svog nežnog, astmatičnog progonitelja: poginula je bednica jašući svog nervoznog konja, kojeg, bez odlaganja, treba dovesti u telepatsku vezu sa neurasteničnim Marselom).
53.
(I još ovo: moglo je to isto da se dogodi i nekoj drugoj, manje ili više iskusnoj jahačici. Jer da se, recimo, u jednoj prilici, u Bulonjskoj šumi Marsel sastao sa gospođom de Stermarijom, sada bi ona bila na sudbinskom mestu Nestajuće Albertine, izložena elegantnom scenariju ženo-ubistva. Ovako...)
54.
Onaj niskokvalifikovani (nk) Herkul koji bi se Marselu obavezao da u raskošne Prustove staje uvede kakav-takav red, mogao bi ipak da (za sebe) raščisti još ponešto:
55.
recimo, da je – za razliku od Svanove doživotne konjske avanture sa koma-bacilom, prilepljenim za njegova leđa – Marselova verzija priče o jahanju sa smrtnim ishodom u svakom smislu prihvatljivija! Posebno za one koji nakaradnost spoja dobroćudnih konja (Svan, Marsel) i zloćudnih bacila (Odeta, Albertina) tumače isključivo kao – paradoks, odnosno kao
56.
nepremostivu neshvatljivost. Treća verzija je, gotovi smo da kažemo,
57.
idealna: to je ona verzija koja se odnosi na izvesnu Jevrejku, Elizabet Kan od Anvera, a koja je, sudeći po Prustovim pismima poslatim njegovoj majci (Predivna moja Majčice, Draga moja Majčice, Mila moja Majčice…), postala katolkinja posle pada s konja kada je zamalo poginula. Ona nije odmah posle toga promenila veru, već je tada počela to da priželjkuje i njena majka je uvidela da je ta namera u njoj počela sve više da se učvršćuje. Ali, ne zanosimo se toliko...
58.
Hteo Prust – ne hteo Herkul, probudiće se ovaj drugi usred svog bezumnog i niskokvalifikovanog posla, okružen jednom unajmanje čudnom grupom visokokvalifikovanih (vk) istomišljenika koja se iskuplila u ovoj staji, beznadežno tmoloj i od balege i od nepočišćene smrti, baš oko Marselove posmrtne slame. I čuje zaludni snagator kako im ovaj umorenik poverava sledeću Prustovu MI-sentencu o Nastradaloj pa Nestaloj pa, opet, sada definitivno
59.
navrat-nanos Nastradaloj Albertini,
60.
frivolnoj jahačici elegantnih i nervoznih konja; strašnoj Jevrejki: Činilo mi se, piše Marsel Prustovom rukom,
61.
u trenucima kad sam najmanje patio, da ja u neku ruku izvlačim korist iz njene smrti, jer žena je od veće koristi za naš život ako je ona u njemu oruđe bola, umesto da bude sastojak sreće. A u slučaju da se ispostavi da je žena „naš tip“, ona je poput anti-tela, kao put do zdravlja, kao spomenuti sastojak sreće
62.
– sasvim, sasvim beskorisna. Uostalom,
63.
evo šta je tačno primetila i sama Su Sontag, u jednoj prilici, tokom jahanja na neurotičnom Novalisu: da zdravlje postaje banalno, čak vulgarno i zanimljivo samo sa naučne tačke gledišta; da je ono što je zaista interesantno, i što čini da čovek dosegne visoki stepen subjektivnosti i originalnosti – samim tim, i privlačnosti – da je to upravo
64.
bolest. Ljubav. Astma. Tuberkuloza,
65.
smrt punim plućima.
66.
Pogledajte onog jadnog Bajrona, kako je interesantan dok umire.
67.
Neko će reći (ne „neko“, već gospođica Mari-Luiz Nordlinžer!) da je i Marselova konjska neodoljivost ležala isključivo u Prustovoj prosvetljenosti astmom i u seksipilu bespomoćnog bolesnika upalih očiju i bledog lica uokvirenog zapuštenom bradom. Jedna druga advokatura smatrala bi pak da se o Marselu bez ustezanja trebalo izjasniti kao o jednom impotentnom patogenu, podmuklom parazitskom organizmu, poput kancera: fetusa sa sopstvenom voljom; poput natekline dekadentnog društva jučerašnjeg sveta.
68.
Za razliku od astme, ili tuberkuloze, kancer sasvim drugačije postavlja pitanje seksipila, baš zato što smrt izazvana ovom bolešću nije – originalna. Nevidljiva je i nedostojna pamćenja; to je smrt koja obolelom/oboleloj različitim stigmama aseksualnosti – inhibicijama, sramom, povučenošću, depresijom – uskraćuje svu životnu dinamiku, a ponajviše pravo, ono zoološko, jednoćelijsko koliko i višećelijsko, pravo bacila koliko konja, koliko žene, čoveka i sluškinja iz Orleana; pravo na rasplodnju, na prosti, prostoprošireni ili usloženi –
69.
koitus. Sa tim je Su odbila da bude izmirena, koliko god bila bedna, pritupa i opštenacionalna.
70.

71.
Mislila je 67 minuta naglas, poput jedne druge strašne, ovdašnje Jevrejke, Judite Šalgo, takođe položene na sto,
72.
zar da i o njoj u vekove ostane (kao što je ostao i za Frojda i Vitgenštajna) zapis jedne sasvim stereotipne dijagnostike, da je bila osoba sa nedovoljnom životnom energijom, istinskim emocionalnim siromaštvom, da je bolovala od permanentnog suzbijanja nagona, da je vegetirala, da je vodila život ustajao poput močvare, nad kojom su se vazda dizala smrtonosna isparenja, merljiva tek
73.
Gajgerovim brojačem?! –
74.
da je živela kao pustinja – bivajući možda baš zbog toga privlačna jedino još izvitoperenom kanceru, bangavih nožica i tipičnih konjskih ambicija kao što je to nesputani galop po umrtvljenom prostranstvu?! Zar da se krunskom metaforom njenog života na kraju proglasi
75.
sindrom mjelodisplazije
76.
(Na samom kraju, u poslednjem naletu opscenih karcinoma i raspomamljenih patogena, predaće se Su veličanstvenoj leukemiji – jedinom čistom kanceru, napisala je sasvim naivno još sredinom svog života).
77.
Izgnana za vratima romantizovane i produhovljene tuberkuloze, ali ništa manje i za vratima elegantne i seksipilne astme, Marselove i Prustove, koju je prebrodila još u mladosti – Su nije imala drugog izbora do da se suprotstavi fertilnoj bezličnosti kancera. Ali ne toliko mastektomijom koliko
78.
načinom koji nije bilo moguće predvideti: vlastitim stilom radikalne volje, svojim esejima skidajući fantazijske velove sa (manje ili više) zavodljivih bolesti, poput tuberkuloze, kolere, kuge, sifilisa, raka, AIDSA; stavljajući i život i bolest na sto namenjen metaforičkim obdukcijama. Jasno konju koliko
79.
i magarcu: odlažući svoj poslednji dan.
80.
Istina, za neko kratko vreme bila je S dobrano porinuta u banalnost pucanja od zdravlja. No fantaziranje o tome kako zapravo ne umiremo samo će dodati emajl jednoj posthumnoj slici:
81.
Suzan Sontag (1933 – 2004). Posle duge i teške bolesti umrla, smanjena od raka. Ožalošćeni…
82.
?
83.

84.
Sećamo se dobro, Marselova muka sa ženom kao metaforom bila je i muka Svanova: hoće li ona biti bog, sto ili lovor.
85.
P. S. Judite Šalgo od 28. II 1968: Moglo bi se reći i da je umetnost, književnost, rak misli. Na, uslovno rečeno, intaktnom funkcionalnom misaonom tkivu razvija se najednom jedno novo tkivo, živo, vrlo sklono naglom razvijanju, srodno prvobitnom, ali koje počinje da postoji za svoj račun, samostalno, prividno bez svrhe i u krajnjoj liniji ugrožavajući ono primarno tkivo, hraneći se na njemu – postaje ubitačno.
...
86.
Preostali protokolarni, šezdeset i osmi minut tišine, naglas, nalaže da zadihana pluća predahnu na kratko. Osećamo kako nam
87.
jedan sasvim mali muzički intermeco upravo ulazi u uši.
88.
Tih. Ne samo da
89.
roni breg za bregom, već nas nosi na koznakakve i koznačije vodenice. Čujete li
90.
kako Mala Ventejeva fraza, ta neverovatna podvodačica sićušnih i beslovesnih stvorenja, svojim neshvatljivim sazvučjem izvanredno dočarava jedan posve nesvakidašnji događaj –
91.
da je Bulonjska šuma
92.
(koja inače, kao i ovdašnji Košutnjak, sva ječi od seksualnih trivijalnosti i drugih stilova radikalne volje),
93.
ovog puta, iz nekog nepoznatog,
94.
svečanog razloga
95.
(vidite li?)
96.
zapala u katalepsiju?

(odlomak iz knjige Marsel&Prust: bezgrešne ćelijske deobe)