Evald Flisar [1]

Dobri vojnik Jaroslav Švejk

Sarajevske Sveske br. 49-50 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Kada razmišljam o sudbini svog strica Jaroslava Švejka, teško mogu da izbegnem osećanje tuge. Ne zato što je stric već od svog rođenja bio omiljena igračka Velikog kosmičkog šaljivca, već zbog okolnosti koje mu nisu dozvolile da izbegne, kao što je imao običaj da kaže, ,,pohotne ruke istorije“. Njegovi ciljevi su bili mir, ljubav i strpljiva ljubaznost prema svim živim bićima – sve ono što nam istorija obično pokrade. ,,Ako bi mi se istorija dovezla u susret, naterao bih je da skrene sa puta u jarak“, bio je njegov standardni (i proročki!) odgovor na podsmešljivo ispitivanje kolega kada namerava da ispuni želju svoje majke i postane ,,istorijska ličnost“.
Kao vozač gradskog autobusa naravno da nije imao puno šansi za to; morao bi da uđe u politiku za koju mu je sve vreme diskretno utirala put njegova majka, moja baka. Ali on je uporno odbacivao njena nastojanja da ga sa sedišta u autobusu preseli na sedište u parlamentu. ,,Nije za mene politika“, rekao joj je jedne godine oko Božića. ,,Jesi li zaboravio šta je rekao Lenjin?“, svaki put bi mu prebacila. ,,Svet se deli na one koji nešto učine i na one kojima je učinjeno!“ ,,Jedan sam, onda, od onih kojima će biti učinjeno“, glasio je njegov odgovor.
Jaroslav Švejk se upleo u granje našeg porodičnog stabla više-manje slučajno, zahvaljujući indiskretnosti moje bake tokom njene posete Pragu. Samo po sebi to nije bilo skandalozno, ali izlet, koji je organizovala ženska sekcija Socijalističkog saveza, trajao je samo dva dana! Povrh toga, baka je bila udata i imala je trogodišnjeg sinčića koji je kasnije postao moj otac. Međutim, bilo je to vreme hipika i slobodne ljubavi i zato se niko nije previše uzbuđivao osim, naravno, mog dede. Ali i njega je baka ko zna kakvim pretnjama na kraju uspela da utiša.
Čim je shvatila da od njenog prvog deteta neće biti bogzna šta, svoje snove o uspehu natovarila je na leđa "češkom kopilanu", kako je moj deda sve do svoje smrti zvao njenog drugog sina. Stric Švejk je ubrzo shvatio da to breme kojim ga je opteretila može da podnosi na samo jedan način – trudeći se da ostane ,,običan, sasvim običan“. To, međutim, nije bilo baš jednostavno. Činjenica da mora da nosi prezime jednog od najčuvenijih književnih likova dvadesetog veka, mu je sve, samo ne pomagala. Da bi čitava stvar bila još gora, njegova majka, moja baka, dala mu je čak ime Švejkovog autora! (I to u nadi da će zbog toga njegov put do ,,istorijskog značaja" biti lakši!).
Njegova sposobnost da ostane miran usred najgore katastrofe, zapanjila bi većinu ljudi koji su tome bili svedoci. Kada je jednom prilikom izlazio iz automobila, otvorivši vrata baš u trenutku kada je prolazio kamion koji je vrata skinuo i vukao ih još pedeset metara po putu, strica Švejka je najviše brinula bezbednost vozača. ,,Jeste li sigurni da ste dobro?“, pitao ga je najmanje deset puta. Pitanje bi ponovio još deset puta da vozač kamiona nije podlegao napadu besa i Švejka udario pravo u lice. ,,Imao je potpuno pravo da to uradi“, stric je objasnio stvar policajcima koji su hteli da znaju da li će tužiti napadača.
Mnoge njegove nezgode postale su omiljena tema razgovora u kafanama i na radnim mestima. Nije nimalo čudno da su mu ubrzo ponudili da nastupa u popularnim televizijskim šou-programima. Te pozive je prihvatio kao nešto što se podrazumeva, ali ljude je uglavnom razočarao. Ne samo da nije prepoznavao podsmešljiv ton moderatora (a kamoli da bi na njega reagovao) i tako je gledaocima uskraćivao očekivanu zabavu – uopšte nije bio spreman da prizna da je zbog dugog spiska kalamiteta koje su mu pripisivali, barem malo drugačiji! Njegov odgovor u svakom šou-programu bio je isti: ,,Na ovaj svet smo poslati zato da bismo se vežbali u strpljenju i spokojstvu. Tako se pripremamo za sledeći koji neće biti tako dobar prema nama kao što je ovaj koji pokušavamo da u svakoj prilici ocrnimo.“
Svaki put iznova moderatori bi pokušavali da ga suoče sa najstrašnijim primerima njegove nespretnosti: kako mu je u jednom istom danu uspelo da, kao prvo, prilikom podizanja olovke sa poda izbije krst; da mu, kao drugo, u kupatilu eksplodira bojler, jer je pokušavajući da ga popravi pogrešno povezao dve žice; i da, kao treće, zaboravi da zatvori slavinu i tako prouzrokuje poplavu ne samo u svom stanu već i u tri stana ispod. I kako mu, zaboga, kao šoferu gradskog autobusa uspeva da u prebrzo zatvorena vrata uhvati više putnika za nedelju dana nego što to svim ostalim šoferima uspe za godinu dana? I, ako smo već pri tome, možda je zaboravio koliko puta ga je struja bacila skoro do plafona, jer je pokušavao da popravi peglu prethodno je ne isključivši.
Stric Švejk je svaki put mirno odgovorio: ,,Ne brinem se ja oko takvih stvari. U stvari, ne brinem se ni zbog čega. Ako bih se brinuo, veoma brzo bih postao opasan po druge. To da sam opasan po samoga sebe, to mi uopšte ne smeta. Postao sam vozač autobusa jer uživam u tome da pomažem ljudima da stignu tamo gde su krenuli. To, doduše, nije od istorijskoog značaja, ali donosi mi dovoljno zadovoljstva da mogu reći da sam srećan.“
Nakon toga neko vreme nije bilo zanimanja za Švejkove talente ali ni za njegove izjave koje je jedan od ozbiljnijih časopisa okarakterisao kao mešavinu banalnosti i tajanstvene mudrosti. Njegova poslednja izjava je bila: ,,Za svakoga od nas jedina prava destinacija je osećaj unutrašnjeg mira.“ Stric je praktikovao svoj unutrašnji mir tako što je vozio autobus broj 7 i odvozio ljude na njihova radna mesta, u prodavnice, do zubara, u škole, mrtvačnice i natrag, kući.
Njegova vlastita destinacija u životu odjednom više nije bila tako neupitna kao što je bila do tada. Počelo je da ga obuzima neko mračno osećanje; kao da mu je blamaža na televiziji ostavila duboku ranu na duši. Njegovo nasmešeno lice često je podsećalo na masku za kojom se skrivao bol koji je dosetljivijim putnicima bio više nego vidljiv. Jednog dana ga je ozbiljan gospodin umilnog glasa, za kojeg se kasnije ispostavilo da se redovno vozi autobusom broj 7, pre izlaska potapšao po ramenu i rekao: ,,Najnezahvalnije na ovom svetu je biti dobar.“ ,,Stvarno?“, povikao je stric Švejk tako glasno da su putnici u autobusu poskočili. Potom je, nešto tise, dodao: ,,Briši iz mog autobusa i odjebi.“
Zapanjenost ljubaznog gospodina bila je tolika da je bukvalno ispao iz vozila. Ostali putnici su uvukli glave u ramena, dok nisu podsećali na kontingent sedećih kornjača. U autobusu nije bilo nikoga ko ne bi osetio da Švejk nije više čovek kojem su toliko godina verovali da će ih bezbedno odvesti do cilja. Obuzela ga je zlokobna promena – i ne samo njega već i njih, i njihove živote, njihov grad, sela za gorama.
Planine su bile one u kojima je stric Švejk, po novom, video izvor svog unutrašnjeg mira – sjajni snežni vrhovi koje je, kada su dani bili jasni, mogao da posmatra u daljini kroz vetrobransko staklo svog autobusa. Zureći u njih (u skladu sa savetima iz brošure) postepeno je uspeo da povrati svoje staro spokojstvo, i njegovi redovni putnici su prestali da spuštaju pogled ulazeći i izlazeći iz autobusa. Jednog lepog dana pojavio se čak i gospodin umilnog glasa i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Iako je sve zanimalo kako se vozio na posao za sve to vreme koliko ga nije bilo, niko nije bio tako glup da ga to pita. Stvari su opet bile normalne; ljudi su znali da će pravovremeno stići do cilja, a stric Švejk je ponovo uživao da im u tome pomaže. Jednom ili dvaput su oni koji su sedeli blizu njega čak čuli kako tiho zvižduće neku veselu melodiju i u njenom ritmu se ljulja na sedištu gore-dole.
Međutim, osećaj napetosti je ostao u vazduhu. To nije bila toliko napetost između Švejka i njegovih putnika koliko je bila zajednička slutnja da će se obrušiti na njihove sudbine i toliko ih promeniti da ih više niko neće prepoznati. Niko ne zna da li je stric Švejk toga bio svestan više ili manje od svojih putnika. Jedino što su kasnije pouzdano mogli da opišu svedoci, bilo je njegovo iznenađenje, kada se na ulici, ispred autobusa, pojavio tenk. U stvari to se nije dogodilo iznebuha; već neko vreme su se širile glasine da će JNA pokušati da zauzme međunarodne granice male alpske republike koje je proglasila nezavisnost. Međutim, među pričama i tenkovima koji se zaista kreću ka centru grada velika je razlika i zato stric Švejk nije oklevao već je, iznenada okrenuvši volan, preprečio autobusom ulicu i naterao tenk koji je bio prvi u koloni, da se uz zveket zaustavi.
Izveštaji šta je usledilo tome razlikuju se samo u jednom detalju: da li je stric Švejk otrčao ili je otkoračao ka mašini koja je predstavljala moć države na samrti. Neki tvrde da se ljuljao slično kao Džon Vejn koji odlazi da se obračuna sa zlikovcem. Drugi tvrde da je pohitao ka tenku i uspuzao se na njega kao neka velika nespretna veverica. Međutim, svi se slažu da mladi vojnik koji je stajao sa mitraljezom na vrhu tenka nije imao puno vremena da reaguje, i da je vreme koje mu je bilo na raspolaganju protraćio na pokušaj da shvati šta se zapravo dešava. Potom mu je stric Švejk zabio u srce dug šrafciger, koji je čuvao pod sedištem za slučaj da negde bude morao da zategne kakav zavrtanj; hteo je, naime, da njegov autobus vozi glatko i bez nepotrebnog tandrkanja. Kada je mladi vojnik ispustio iz ruku mitraljez za koji se grčevito držao više od straha nego sa nekim smrtonosnim ciljem, stric Švejk je podigao njegovo mlitavo telo i bacio ga na ulicu, gde je završilo s tupim udarcem i nakon kraćeg trzanja ostalo nepomično da leži. Stric Švejk je skliznuo sa tenka, skočio na telo i krenuo da skače po njemu sve dok mu nije dosadilo. Tek potom je izvukao šrafciger is srca prve žrtve nastupajućeg rata.
,,Šta si to učinio?“, povikao je gospodin umilnog glasa kada je stric Švejk krenuo natrag ka autobusu. ,,Ubio si mi sina!“Jurnuo je ka telu, kleknuo kraj njega i podigao u naručje glavu mladog vojnika. Skinuo mu je šlem i kliznuo prstima kroz znojavu kosu slovenačkog regruta, kojem je oficir JNA naredio da se popne na tenk i da ide u borbu, ne rekavši mu protiv koga ili zašto. Pri pogledu na prizor putnici u autobusu i vojnici na tenkovima u koloni koja se zaustavila su shvatili da sa te tačke više nema povratka. To je prevideo i Jaroslav Švejk.
,,Moramo ostati mirni“, čuli su ga kako prigušeno govori, dok se ispred autobusa osvrtao za posledicama svog posezanja u istoriju. ,,Trebalo bi da se zadovoljimo time da jedni drugima pomažemo u stizanju do svog cilja. Zašto uvek želimo više?“
Kada je otac mrtvog vojnika krenuo ka njemu, stric Švejk mu je uputio sledeće reči: ,,Šta god da budeš odlučio da učiniš sa mnom, na to imaš potpuno pravo; hoću to da znaš.“
Međutim, sused je prošao pored njega bez reči, nije ga ni pogledao. Onda je prošao pored autobusa, ne podigavši glavu i zagledao se u oči putnika sa kojima se više od dvadeset godina vozio na posao i kući, krenuo preko polja kraj puta, ne ka gradu, već pravo preko njiva, ka udaljenim selima, ka planinama, daleko, sporim ali odlučnim koracima, ni jedan jedini put se ne okrenuvši pa ni onda kada je jedan od vojnika na tenkovima, koji je pogrešno protumačio čitav događaj, ispalio za njim rafal metaka. Samo se srušio i ostao da leži nasred polja, na leđima, manje od petsto metara udaljen od svog sina, ne da bi niko od njih dvojice bilo šta skrivio, jer ponekad izbije rat u kojem umru nedužni a prežive krivi, koji potom pokušavaju da shvate šta je to krenulo naopako, ne samo za njih, već i za njihove žrtve. Onda se tenk pomerio i odgurnuo autobus sa puta.
Želja moje bake se ispunila: Jaroslav Švejk se upisao u istoriju. Iako samo tako da je nije mogao zaustaviti.