Dragana Kršenković Brković [1]

Priče ( 2014)

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

MOMIN KAMEN

Čamac u kome je Mladić sedeo bešumno je sekao vodu. U tim ranim jutarnjim časovima, lagana izmaglica se dizala sa mirne i glatke vodene površine, obmotavajući neobično drveće. I pored slabe vidljivosti, Mladić se lako probijao između stabala. Cilj mu je bio na dohvat ruke. Još nekoliko zaveslaja i naći će se u Zabranjenoj Zemlji.
Potpunu tišinu je jedino narušavao šum povremenog mekog udaranja talasa o bok čamca. To nije remetilo Mladićevu usredsređenost na tačku ispred sebe, iz koje je trebalo da počne da izranja nepoznata obala. Sa nestrpljenjem je iščekivao trenutak kada će kročiti na nju.
Zabranjena Zemlja, tajanstvena stena udaljena na sat vremena od sela. Stecište demona, zlih duhova i vilenjaka. Prokleto i opasno stanište sa koga se niko ne vraća nazad.
Mesto – kako je vatreno ponavljao Mudrac svima u selu – koje treba u širokom luku zaobilaziti. I ljudi su reč starog vrača poštovali. Na Zabranjenu Zemlju niko nikada nije kročio.
Sem samog Mudraca.
Sedeći na svom omiljenom mestu na padini brda iznad sela, Mladić je u cik zore ne jednom ugledao čamac sa tananom i nejasnom siluetom vrača. Znao je da je to pravac ka ukletoj steni.
To je i probudilo njegovu radoznalost. Ako je samo stupanje nogom na takvo tlo donosilo prokletstvo i nesreću, zašto je onda on (budni i verni branilac života u selu) odlazio u Zabranjenu Zemlju? Zar time nije izazivao gnev demona i ugrožavao celu zajednicu? Neka tajna se krila iza svega toga, zaključio je Mladić nakon poslednjeg praćenja sa pristojnog rastojanja i odmah je preduzeo korake da je otkrije.
Uopšte, radoznalost je bila trajna Mladićeva crta. Ona ga je, još iz ranog detinjstva, odvojila od ostale dece i uobičajenih igara. Ona ga je podstakla da pažljivo posmatra sve oko sebe. Ona, duboka radoznalost praćena nemirom i potrebom da razume, na kraju ga je nagnala da istražuje.
Zapažao je sve.
Njegovom pronicljivom oku nisu promakle promene u dnevnoj svetlosti koje su najavljivale početak prelaska leta u jesen – događaj koji je, gotovo po pravilu, za ostale ljude ostajao neprimećen. Iz retkih tragova životinja po zabitim stazama okolnih šuma, jasno je razumevao njihov život. Dodir vetra mu je govorio o kretanju oblaka, promeni vremena ili o iznenadnim provalama kiša koje su učestalo plavile čitav kraj. Jedini je tvrdio da glas putuje kroz vazduh, kao i da se od dugih, trščanih stabljika može stvoriti melodija. Iz posmatranja zvezdanog neba shvatio je da vreme ima svoj pravilan tok koji bi se (sinulo mu je iznenada jedne letnje noći dok je leđima pritiskao prohladnu zemlju, jedva dišući od sparine u vazduhu) mogao podeliti u uređene nizove dana i noći. “Toliko je čuda na svakom koraku...! Toliko neodgonetnutih tajni...! Biti na njihovom tragu – to je doista jedini put kojim treba ići”, ne jednom je zaključio dok je, zadubljen u posmatranje horizonta, sedeo na svom mestu, na kosini blago zaobljenog uzvišenja iznad sela.
U tim trenucima, i široki prostor pred njim, i prozračna koprena plavog svoda nad njim, i guste šume koje su se protezale svuda unaokolo, dokle je oko dosezalo, i blagi vetar na njegovom čelu, i dodir vlažne zemlje pod dlanovima, sve je to bio deo izazova koji je mamio. “Možda je – ponavljao je sebi – tajna baš u tome: utrošiti vreme koje nam je rođenjem dato, tu jedinu stvar koja je samo naša, na pokušaj da se razume skriveni tok stvari i pojava?” Klimajući glavom u znak odobravanja, još dugo je ostajao na istom mestu, mrveći porozno busenje prošarano travom.
Posebno ga je privlačio vetar. Osećajući ga na svom licu, Mladić je žudno udisao vazduh. Znao je da vetar dolazi iz nekih dalekih, njemu nepoznatih, predela i da sa sobom donosi dah tih prostranstava. Kako je želeo da mu pođe u susret! Zatvarao bi oči i video bi sebe kako mu se prepušta. Tako bi lebdeo neko vreme, pa bi krenuo ka daljinama. Preletao bi nepristupačne planinske vrhove, brze i plahe reke, najgušće krošnje stoletnih stabala ili stenovite padine prošarane zakržljalim rastinjem. Zavirivao bi i ispod kamenih blokova ili bi se pridruživao čamcima na otvorenim, širokim vodama. U naseljenim mestima provukao bi se kroz pukotine koliba pa bi se poigrao sa plamenom na ognjištu i snovima usnulih ljudi. Bio bi to pravi život, ponavljao je sebi. Osmišljen i ispunjen. Slobodan i prijatan, onakav, kakav jedino treba živeti.
I u momentu kada je kročio na Zabranjenu Zemlju, Mladić je osetio lagani vetar. Zastao je i visoko podigao glavu. Dok ga je zapahnjivao poznati miris, nasmešio se. Bio je ubeđen da mu njegov stari poznanik sugeriše kako, upravo u tom času, stoji između svega onog što je do tada znao i nečeg što je ležalo visoko gore, u nutrini okomite stene, skriveno i nepoznato.
I bio je u pravu. Na kraju napornog uspinjanja, čekalo ga je veliko iznenađenje.
Pod samim vrhom zaobljene gole stene, pred Mladićem je izronio neveliki otvor pećine. Kročio je unutra i oprezno je nastavio dalje. Oniži hodnik je skretao čas levo, čas desno, širio se u dvoranu polukružnog svoda pa se ponovo sužavao u vlažan prolaz pun odronjenog kamenja i slepih miševa. Na kraju se pred Mladićem pojavila podzemna sala sa nevelikim jezerom. U njega su se slivali slapovi vode, praćeni zaglušujućom hukom. Na potpuno drugoj strani jezera uzdizala se stena. Privučen njenim neobičnim vrhom, Mladić se, ne bez napora, uzverao.
Na kamenom uzglavlju ležalo je nešto što on nikada do tada nije video. Oko četvrtastog, u iskrzanu tkaninu uvijenog, predmeta ležali su ostaci dogorelih i odbačenih buktinja. Mesto je očigledno često posećivano, proletelo je kroz Mladićevu glavu. Nešto mu je govorilo da je Mudrac iz njihovog sela upravo zbog te stene prelazio vodu u cik zore.
Sagao se i prvo vrhovima prstiju dotakao neobičan predmet. Ispod sive grube tkanine pojavila se bela površina. Mladić je zagonetnu stvar uzeo u ruke i, ne dišući, pažljivo je razgledao. Na tankim, krtim belinama uočio je niz čudnih znakova. Nije znao ni čemu služe. Uvijali su se pred njim, međusobno se preplitali, sledeći samo njima znanu logiku. Mladićevo srce nije prestajalo snažno da kuca.
Još kao dečak slušao je priče o narodu koji je živeo na istoj obali reke na kojoj se smestilo i njegovo selo. O zaboravljenom, u maglini prošlosti uronjenom narodu iza koga su ostala samo nejasna sećanja i još nejasniji tragovi. Da li je neobičan predmet na njegovim dlanovima napravljen u to drevno vreme, pitao se Mladić? Je li upravo taj daleki narod izmislio čudesne linije koje su se tako nesvakidašnje savijale, udvajale, preklapale, na polovini sekle pa iznova spiralno penjale u visinu? Ili su ti znaci neke šifre? Tajni zapisi zarobljeni u vremenu? Nemo svedočanstvo o jednom životu koji je prohujao? Mladiću nije bilo lako da odgovori. Ipak, u jedno je želeo da veruje – tim vidljivim slikama, ljudi iz ko zna kog trenutka prošlosti, preneli su i njemu, golobradom junoši zaokupljenom posmatranjem sveta oko sebe, svoj nauk, svoje misli i stremljenja. Mladić je osetio kako ponovo drhti.
Toliko bogatstvo je ležalo na njegovim rukama. Nije se dvoumio. Znao je šta treba da uradi. Vratiće se u selo i otkriće značenje nepoznatih linija. Tako će nauk starog sveta biti protumačen i predat ljudima iz sela. Zloslutna tišina, u koju su utonuli bezbrojni dani i noći bezimene zajednice, konačno će biti pocepana. Radost se nazirala na vidiku.
Za Mladića su nastali dani ispunjeni strpljivim radom. Skriven od drugih ljudi u svom skloništu sred senovite šume, satima je znao da sedi i proučava zapis pred sobom. Njegov pogled je kružio po stranicama, njegovo oko je budno tražilo pravilnosti u nizovima, a njegov duh je lutao između redova, nastojeći da pronikne u smisao ispisanih znakova.
Bludeći tako po drevnom spisu, Mladić je dozivao vreme u kome su živeli ti, njemu daleki i nepoznati, ljudi. Čime su bili okruženi? Gde i kako su živeli? O čemu su sanjali? Pitanja su se nizala, a Mladić je uporno zatvarao oči ne bi li u lelujavim slikama naslutio kako su izgledala njihova staništa, njihovi dani i noći, stvari koje su upotrebljavali. Nadao se da će mu to pomoći da ih bolje razume. Ako u tome uspe, uveravao je sebe, onda će uspeti i da odgonetne znake koje su stvorili. Te oštre i neuobičajeno izvijene linije morale su biti duboki otisak misli i osećanja, nada i stremljenja kojima su ovi ljudi bili prožeti. One su vidljive slike jednog života koji je zauvek prohujao. Života, možda boljeg i savršenijeg od onog kojim je živeo. Da nije tako, zar bi ti preci uspeli toliko da se uzvise i da sve što su nosili u sebi, na dnu svog bića, utkaju u male, gotovo smešne linije, tačke i crtice? Ogromno bogatstvo, čak i više, istinsko čudo ležalo je pred Mladićem i on je savršeno dobro razumevao koliko je velik njegov zadatak: ljudi, kojima je bio okružen, moraju upoznati ko zna koliko dugo taloženu mudrost drevnog sveta.
Jedan novi život se pomaljao pred Mladićem.
Pored njega je sedela devojka krupnih, bademastih očiju. Tiha i staložena, ona je pažljivo pratila pokrete tankih linija, trudeći se da i sama odgonetne tajnu beličastih površina. Samo nekoliko njegovih reči bilo je dovoljno da shvati o čemu se radi i uzbuđenje zbog neobičnog otkrića u udaljenoj pećini Zabranjene Zemlje odmah je prešlo i na nju. S nestrpljenjem je iščekivala prve rezultate, otvorenih očiju sanjajući trenutak kada će ih, oboje, saopštiti ostalima u selu. Poštujući njemu datu reč, nikome nije pominjala drevni rukopis. Znala je da je Mladić u pravu i da čak ni njen otac, poglavar sela, neće odmah razumeti o čemu se radi. Zato se uporno ćuteći iskradala iz naselja i pridruživala prijatelju u njegovom skrovištu.
Takvo ponašanje nikome nije bilo čudno. Još iz vremena kada su oboje bili deca, žitelji sela su navikli da ih viđaju kako zajedno lutaju okolinom, stalno zagledani u, za njih, nevažne pojave i stvari – u listove žbunja, livadskog cveća ili bršljana, u brzake obližnjih potoka i reka, u oblake na nebu, u daleki horizont na padini brda iznad sela. Navikli su i na neobično ćutanje ovo dvoje mladih. Izgledalo je da se i bez mnogo reči sasvim dobro razumeju.
Kada su njih dvoje i kao stasali mladić i devojka nastavili sa svojim samotnim lutanjima, niko nije postavio neko pitanje. Poštovanje koje su osećali prema poglavaru štitilo je nju od bilo kakve sumnje ili zluradosti, dok se Mladićeva zanesenost i predanost, njima nerazumljivim, stvarima, činila dovoljno bezopasnom da su ga ostavljali na miru. Oboje su, praćeni pogledima i budnim nadzorom, nastavljali po starom, upućeni jedno na drugo, tihi i stalno zamišljeni, odsutni od svega što ih je okruživalo na način kakav ostali u selu, bez obzira na svoje godine, nikada do tada nisu videli.
Zato su i mogli danima da sede nad starim zapisom, a da ih niko ne potraži. Činilo se kao da su žitelji naselja zaboravili na to dvoje samotnjaka, ne čudeći se više nijednom njihovom postupku. Ravnodušnost ostalih ih je štitila, dajući im neophodan mir i dovoljno vremena za razmišljanje.
A onda su počele da se dešavaju neobične stvari. U danima posle letnjih vrućina, prvog lišća zlatne boje i prohladnih jutara, život spokojnog malog mesta kraj gustih šuma i brze reke neočekivano se uzburkao i, ubrzo se pokazalo, zauvek se promenio.
Prvo su stanovnici usamljenog i udaljenog sela pronašli kraj svetilišta parče kore sa mladog brezovog drveta. Na unutrašnjoj, svetloj i obloj, površini ugledali su ispisane neobične znake. Stojeći u krugu i dodirujući tamne linije, zbunjeni muškarci i žene su počeli da osećaju nesvakidašnji nemir. Tako nešto nisu do tada videli.
Sve te krivudave, izukrštane a opet, tako jednostavne crte, prevoji i tačke, naizgled bez smisla, morali su u sebi kriti neku tajnu. Zakržljale i sitne, sred uređenih nizova, čiste u pokretu a napete u potrebi da stignu do kraja, ove crne linije su nosile u sebi pritajenu snagu. Inače, zašto bi se svi oni zajedno, koliko ih je bilo ispred svetilišta, osećali tako čudno? Nije za ljude, ponavljali su, ispisivati sve te spiralne, savijene pa presečene i, ponovo, u letu, uhvaćene krivulje. Nešto neprirodno i preteće leži u svemu tome, vikali su jedni. Brezovu koru treba spaliti, uzbuđeno su dobacivali drugi. Dok se u osvit novog dana galama na sredini sela pojačavala, parče iscrtane kore nastavilo je da kruži od ruke do ruke, praćeno brojnim pitanjima i još brojnijim nagađanjima.
Prepirku je prekinuo poglavar sela. Odmerenim korakom je prišao uzbuđenoj gomili, uzeo je koru drveta i nekoliko trenutaka je u potpunoj tišini proučavao, a potom je smirenim glasom počeo da priča.
Ne treba se plašiti, umirivao je svoje ljude poglavar. Ispisane linije nije poslala nikakva demonska sila, niti zla kob, želeći da uništi njihov rod. Stvar mora biti mnogo jednostavnija.
Očito je, to je poruka. Drevni zapis koji je nekad neko islikao. Možda, upravo narod koji je živeo na obali njihove reke? Vreme je učinilo svoje i zaborav je pokrio njihovo trajanje, ali tanane linije govore da su oni uspeli da pronađu način i premoste zaborav. Samo nebo je htelo da prastari zapis dođe do njih. Kao odjek s kraja sveta. Zar to nije znak? Onaj, koji govori da se treba smiriti i pokušati razumeti nauk starog vremena? Ko zna, možda se iza tako jednostavnih i sitnih krivulja krije prava mudrost? Poruka koju treba saslušati i – što da ne? – usvojiti. Neki ljudi iz pradavnih, u maglinu utonulih dana pružili su svoje ruke ka njima. Zar treba okrenuti glavu? Ne čuti šta to žele da im saopšte? Bio bi to nepromišljen gest. Nedostojan zrelih, hrabrih i ponosnih ljudi. Onakvih, kakve on zna. Onakvih, kakvi su do tog trenutka uvek bili. Onakvih, kakvi treba i dalje da ostanu.
Pod blagim i spokojnim glasom svoga vođe, žitelji sela su se polako stišavali. I zebnja u njihovim srcima je počela da se gasi. Kad je sunce visoko odskočilo na nebu a senke se izdužile, na linije boje rđe ispisane po obloj, unutrašnjoj strani mlade brezove kore već su drugačije gledali.
Samo je stari Mudrac ćutao. Namršten i nesvakidašnje povučen, sedeći ispred svoje kolibe u oblaku dima jakog, ljutog duvana, vatrenim pogledom je pratio uzbuđenu gomilu i parče iscrtane kore mlade breze. Niko nije slutio da su neobične linije njemu jako dobro poznate. Tu tajnu je on godinama od svih krio.
Još iz doba kada je od Starog Čarobnjaka, vrača u selu, učio tajne ceremonije i složene rituale – s kolena na koleno prenesene do njih iz najranijih vremena – Mudračeva opsesija je bila da postane glavni vrač, najbolji u Lozi Mudraca i Čarobnjaka, neko ko će pomeriti granice normalne percepcije i ući u polje nepoznatog.
Učio je brzo i poletno, tako da je za kratko vreme postao dobar pripovedač priča i legendi, sjajan imitator i smeli mag. Nije se dvoumio da unese novine u obrede i običaje. Čim mu je Stari Čarobnjak na samrti preneo svoju ulogu glavnog vrača, počeo je sasvim neprimetno, korak po korak, da pojačava izvođenje magijskih pokreta. Verovao je da rituali imaju pokretačku snagu i da mogu dovesti do stanja povišene svesti, dakle do one tačke gde se kreće ka spoznaji. A dovesti sebe do tih dubina, utonuti do saznanja koja su svojom slojevitošću morala kršiti mnoge tajne ovog sveta – bio je izazov kome on nije mogao odoleti.
Znao je da je to najkraći put do “širokih voda beskraja koje, jednostavno i nenametljivo, teku hiljadama godina, prilagođavajući svoje korito svakom novom licu koje ih dosegne”, kako je zaneseno, pomalo pretenciozno i kitnjasto, ne jednom pomenuo njegov stari učitelj. Mudar i prepreden, znao je i da je to najkraći put do vladavine nad ljudskim srcima. On samo treba da, zaključio je na početku svog rada u selu kao glavni vrač, pozove savremenike da ga slede. Pri tom će ih uputiti jedino na prenaglašene pokrete tela i time će rasuti njihovu energiju. Nakon toga, niko od sledbenika neće biti u stanju da dosegne stanje povišene svesti, to veliko otkriće 20 generacija Loze Mudraca i Čarobnjaka. Svet spoznaje ostaće samo njegov, baš kao i sve tajne vekovima sakrivene od očiju ljudi.
U čitavom tom naumu, lakomislenost ljudi mu je išla na ruku. Površni i nezainteresovani, oni doista nisu ništa primetili tako da je veoma brzo mitski svet čudesa i magijskih tajni postao samo njegova svojina. Kada ga je divljenje i veličanje njegovih ličnih moći i veština ubrzo zapljusnulo, primio ih je sa oholim mirom. Sebe je već video kao odabranog, a najdublje poštovanje žitelja sela kao logični izraz prirodnih razlika.
Ćudljiv i svojeglav, posebno je krio tajnu o starom zapisu, smeštenom na neobičnom mestu, u dubini pećine pri vrhu visoke stene na Zabranjenoj Zemlji. Njegov učitelj, Stari Čarobnjak, strastveno mu je prenosio nauk starog sveta, otkrivajući mu značenje ispisanih znakova, linija i crta i uvodeći ga u saznanje drevnog naroda. Tako je on lagano, iz meseca u mesec, sve naučio o novim metodama gradnje čamaca i brodica, nepoznatih njegovom dobu i ljudima u selu, sve detalje o dizanju brana pri velikim poplavama, nove načine podizanja kuća, kula i ostalih staništa. Shvatio je kako da upotrebi lekovito bilje, rašireno po okolnim livadama i padinama, pri lečenju mnogih bolesti; kako da spravi smešu od trave i smole sa retke vrste crnog bora, sakrivenog u najudaljenijim kutovima visokih, nedostupnih planina, za oživljavanje samrtnika, već oplakanih i prepuštenih smrti. Naučio je kako da suzbije opake groznice, kako da koristi sneg i led za čuvanje mesa i ostale hrane u dugim, vrelim mesecima... Znanje Mudraca je bilo toliko da su ljudi bili uvereni kako su sami bogovi spustili svoje božanske ruke na njegovo rame, prenevši mu svu mudrost ovog sveta. Oreol jedinog i posebnog ubrzo ga je okružio, dajući mu mesto izdvojenog, uzvišenog a, na kraju, u poznim godinama kada mu je kosa počela da sedi, ugled nedodirljivog. Slava Mudraca tokom dugih decenija je bila netaknuta.
Zato je njegova zapanjenost pojavom neobičnih znakova utisnutih na unutrašnjoj stranici kore mlade breze bila tolika. Znao je on veoma dobro da će se sve promeniti ako ostali otkriju tajnu koju su razigrane krivulje sa sobom nosile, a on nije bio spreman da to saznanje deli sa bilo kim. Nauk starog vremena je bio samo njegov i to je moralo tako da ostane. “Slava, moć i veština 20 generacija Loze Mudraca i Čarobnjaka velikim delom počiva na mudrosti drevnog spisa”, gnevno je ponavljao u sebi Mudrac. “Otkuda bilo kome pravo da pokuša da prisvoji ili, još gore, učini svima dostupnim obilje znanja, spretnosti i nataložene mudrosti zaboravljenog naroda?” Pušeći ljuti duvan ispred svoje kolibe i namršteno posmatrajući bučnu grupu oko poglavice i nesvakidašnjih linija na običnoj kori drveta, Mudrac je postao svestan da će sve učiniti da spreči otkrivanje prastare tajne.
I lov je počeo.
U danima koji su sledili, nastala je borba koje su bili svesni samo njeni akteri. Posle vožnje čamcem do skrivene pećine u Zabranjenoj Zemlji i uveravanja da je stari zapis doista nestao, Mudrac je udvostručio svoju pažnju. Zagledao je svako lice u naselju, tiho se šunjao između kuća, pratio je odlaske i dolaske, prisluškivao je razgovore, sve u želji da shvati ko je oteo njegovo nasleđe, tako dobro sakriveno u tami visoke planine. I Mladić i Devojka su pažljivo radili. Loveći ispod oka svaki pokret starog Vrača, trudili su se da nađu pravi trenutak za donošenje novog komada kore mlade breze sa daljim zapisima u svetilište ili, kad je to postalo jako opasno a verovatnoća da će biti otkriveni izvesna, po raznim mestima u naselju.
Tako su, tokom sledećih meseci, meštani pronalazili nove primerke kraj stabala razgranatih brestova i javora, koji su krasili centar sela, ispod streha udaljenih kuća, bližih šumi i svetu koji je ležao izvan sela, sred povrtnjaka koji su se negovali oko kuća, među razbacanim igračkama brojne dece a jednom, čak, i na pragu doma usamljene starice. Ispisanih primeraka je bilo sve više, tako da je svetilište, mesto koje je poglavar predložio za njihovo sakupljanje i čuvanje, ubrzo postalo tesno.
Ipak, oni su i dalje pažljivo ređani, dostupni svakom u selu. Sve češće se moglo videti kako se meštani, oslobođeni straha, sumnji i nedoumica, približavaju svetom prostoru, sedaju na pod i, sami ili sa poglavarom, pokušavaju da dokuče šta ispisane linije znače. Neke tajne i, slutili su, važna otkrića ležali su na njihovim dlanovima, uronjeni u guste isprepletene krivulje, a oni nisu mogli niti umeli da ih protumače. Radoznalost, praćena razgovorima i naporom da se shvati, poput požara se širila naseljem. Kad su kiše postale redovna pojava a mraz stao sve češće da steže, jedina priča koja se uporno i, uvek iznova, prepričavala bila je vezana za drevni zapis.
To je radovalo Mladića i Devojku. Želeli su da približe tajanstvene spise ljudima u naselju i uspeli su u svojoj nameri. U tome im je pomogla i njihova odluka da ona, na samom početku, ispriča ocu veći deo događaja. Kao trezven i praktičan čovek, poglavica je odmah razumeo važnost otkrića i sve je učinio da svojim ugledom razbije sumnju i strah među sledbenicima.
Međutim, radost ovo dvoje mladih nije mogla biti potpuna. Ono što ih je i dalje onespokojavalo, bila je činjenica da se ključ za razumevanje zapisa nije nazirao, iako su se oni trudili i satima sedeli nad belim stranicama. Upoređivali su, uočavali pravilnosti u ponavljanjima, tražili smisao i red u očitom haosu – ali, ispisane crte, tačke, valovite i oštre linije nisu davale odgovor. Misterija je ostajala netaknuta. Strah da će tako i ostati, terao ih je da, bez odmora, nastavljaju sa radom.
Strah je gušio i Mudraca. Tajna, generacijama prenošena s jednog na drugog vrača, bila je izvedena na svetlost dana. Znao je da je samo pitanje vremena kada će biti i odgonetnuta, a krivac za to neviđeno dešavanje još uvek je bio nepoznat. Kad je zima okovala čitav kraj, starac je konačno shvatio da nema više vremena. On nije smeo više da čeka. Hitno je morao pronaći način da sve preseče.
Pomogao mu je slučaj.
Kad je duboko u noći vetar, koji već sedmi dan nije prestajao da nosi sve pred sobom (čuveni grimizni vetar koji je znao nedeljama da duva, i duva, donoseći sa sobom provale oblaka nalik na krv, ali i čudne neuroze, vetar koga su, prema predanju, narodi u prošlosti proglasili za neprijatelja i vekovima se borili protiv njega), kada je, dakle, snažni nalet sa gromkim treskom otvorio ulazna vrata, stari vrač je, zatvarajući ih, ugledao dve siluete u mraku. Senke su se udaljavale brzim koracima ka šumi, ne mareći za hladnoću i uskomešane grane. Starac se nije dvoumio. Krenuo je za njima. Štitila ga je bleda mesečeva svetlost i uznemireno lelujanje drveća. Neprimećen, prišao im je veoma blizu i provirio kroz prozor u zidu. Mogao je da se uveri da su to poglavičina ćerka i onaj čudni, ćutljivi Mladić o kome je dosta dugo razmišljao kada je birao svog učenika i budućeg naslednika u poslu. Samo Mladićeva prenaglašena zanesenost i tvrdokorna okrenutost daljinama i svemu nepoznatom što je ležalo tamo negde, u opasnim i nedokučivim prostorima izvan sela, odbila ga je od njega.
Pažljivom Mudračevom oku nisu promakli brojni detalji osvetljeni slabom svetlošću lojanice: kraj suprotnog zida nevelika gomila nabacane kore brezovog drveta; četkica sa mekim dlakama na vrhu, grubo i nespretno napravljena, ali – ispisane kore u svetilištu su to pokazale – efikasna; parčad dogorelih baklji, nemarno bačeni unaokolo, kao i neobično korenje, raznobojno kamenje, sprave od kože, drveta i končanih biljnih vlakana kakve Mudrac nikad do tada nije video.
Dvoje mladih se tiho kretalo po niskom i nevelikom skrovištu i još tiše razgovaralo. Konačno, oni su seli i između sebe postavili, njemu dobro poznati, drevni zapis, nađen u pećini Zabranjene Zemlje. Ugledavši svoje tajno blago, starac je zadrhtao. Samo krajnjom snagom volje je uspeo da ostane pribran i da se odupre iskušenju da upadne i otme ono što mu je predato u nasleđe. Gušeći buru u grudima, još neko vreme je virio kroz procep u zidu, a onda se vratio u svoju kolibu. Morao je dobro da razmisli šta da preduzme.
Odmah je znao da Mladića ne sme javno da optuži za krađu. Ako to učini, moraće da objašnjava šta prastari spisi znače, kao i to zašto ih je toliko dugo skrivao. To bi sigurno probudilo sumnju i, možda, potpuno udaljavanje ljudi od njega. A on to nije smeo da dozvoli. Zato je odlučio da krene potpuno drugim putem.
Sve je sam radio, sakriven gustom tminom poznih zimskih časova. Ni u svog učenika nije imao poverenja. Suviše dobro je poznavao ljudske slabosti.
Tako su u selu počele da se ređaju nesreće.
Prvo je, za sve na neobjašnjiv način, pukla brana. Voda je poplavila veći deo zemlje oko i u samom naselju, donoseći sa sobom paniku i očajanje meštana. Potom su po šumi pronalažene slomljene i neupotrebljive zamke za lov na krupnu divljač. Ubijene ptice, slepi miševi i zečevi uporno su se pojavljivali u cik zore, okačeni o nadstrešnice ili drveće oko kuća. Zalihe hrane u mnogim skladištima napala je buđ. Deca su bila prekrivena ružnim i neprijatnim osipom, koji se neočekivano pojavljivao i još neočekivanije povlačio. Proneli su se glasovi o čudnim vizijama koje su pojedinci imali. Sablasne prozračne aveti su, po njihovim uplašenim iskazima, izranjale iz prigušenih titraja sunčevih zraka, iz raskvašene, blatnjave zemlje ili iz snežnih nanosa kraj staza i, unoseći se u lice prestravljenog, zloslutno su hučale. Trudnice su često sanjale zastrašujuće snove o svojoj nerođenoj deci, a muškarci u naponu snage blisku smrt. Vatre u ognjištima su se, bez ikakvog povoda, gasile a hleb u naćvama pri nadolaženju kvario. Kad je plamen zahvatio svetilište i sve, od svetih predmeta do uredno složenih kora mladih breza ispisanih nepoznatim znacima i zidova hrama, do temelja uništio, bezumni strah je paralisao selo.
Panika je zavladala ljudima.
To je bio trenutak koji je stari vrač čekao. Javno je počeo da priziva bogove, dok je krišom pretraživao tajno Mladićevo skrovište, njegovu kuću i svako mesto kraj koga se zadržao, ne bi li pronašao drevne spise.
Strašnu, nezapamćenu nesreću koja je zadesila njihov kraj samo su bogovi svojom milošću i bezmernom moći mogli da prekinu. “Zato”, ponavljao je stari vrač, “treba potražiti uzrok. On postoji. Mora postojati. Dovoljno jak, snažan i toliko preteći da je naljutio bogove, nateravši ih da pošalju bolesti, požare i svakakve druge pošasti.”
“Kad shvatite to”, grmeo je Mudračev strašni glas preko pognutih glava, “hoćete li samo sedeti i posmatrati šta vam se dešava? Hoćete li trpeti bolnu nepravdu koja nas je zadesila? Ili ćete nešto preduzeti?”
Zašto da svi budu kažnjavani? Osudu treba da doživi samo onaj koji je svojim nepromišljenim delom naljutio bogove. Neka oseti kaznu. Pravednu kaznu koju su preci uspostavili a oni je, zajedno sa ostalim običajima, navikama i obredima, do tih dana sačuvali. Kada vinovnik nesreće, patnji i straha preda dušu bogovima, tamo, na ritualnom gubilištu iznad zidina hrama, možda će se bogovi umilostiviti. I ponovo spustiti svoj božanski dodir na njihova čela. Tek tada će se, bio je uveren vrač, mir ponovo vratiti u njihove živote.
Posmatrajući sa strane svakodnevnu viku, obrednu molitvu praćenu žestokim ritualnim igrama, gnevno proklinjanje i pozivanje u lov na nepoznatog krivca, Mladić i Devojka bi se samo pogledali. Veoma dobro su oni razumeli veštu igru starog vrača i zato su preduzeli korake da se zaštite.
Prvo su stari rukopis sakrili na novom mestu, ispod poda poglavareve kuće, u samom uglu velike sobe. Ako njega sačuvaju, sve ostalo će biti manje važno. Potom su, duboko u noći, razgovarali sa devojčinim ocem. Njegov ugled i uticaj vladara, mislili su, mogao je da spreči nevidljivu mrežu koju je vrač stezao oko dvoje mladih. A u to, da Mudrac već sve zna, nisu više sumnjali. Njegovi mračni pogledi su im to otkrili. Kad je uplašena Devojka konačno predložila prijatelju da se na neko vreme skloni iz sela, bilo je već kasno. Stari vrač je, u dubokom transu, izgovorio Mladićevo ime.
Jednom pomenut, Mladić je odmah prihvaćen kao krivac za svo dešavanje koje su stanovnici sela trpeli. To otkriće se, poput požara, prenosilo od usta do usta i, s prvim popodnevnim senkama, masa je već bila u stanju velikog uzbuđenja. Upaljene okolne vatre osvetljavale su zajapurena lica, grozničave oči, besne škrgute i visoko podignute pesnice meštana. Buka je iz minute u minutu rasla da bi, sa prvim sutonom, prešla u nekontrolisanu buru. Svi, i stari i mladi, i muškarci i žene, čak i nemoćne starice vikali su koliko im je grlo dopuštalo. Jeka se umnožavala, penjala u visinu pa se ponovo sručivala na razjarenu masu. Na kraju se iz svih grla čulo samo Mladićevo ime.
Tolika buka je uplašila Devojku. Ona nikada nije videla na ljudima sa kojima je od rođenja živela tako izobličena lica, krvožedne poglede, zapenušana usta. Kršeći ruke, molila je oca da izađe pred njih i smiri ih.
Vladar je ćutao. Pekao ga je duboki i mukli bol koji je video u dnu ćerkinog pogleda, ali sa druge strane, znao je da ima malo nade da razuveri podanike i pošalje ih kućama. Posle kraćeg premišljanja, ipak je izašao pred masu. Gromko viknuvši, na momenat ih je stišao. Visok i stamen, divan u svojoj svečanoj poglavarskoj odeći, dopustio je da sjaj zlata deluje svojom blistavošću. Dubokim i smirenim glasom, pozvao je prisutne da se dozovu pameti. Potom je naglasio da samo mirni i trezveni ljudi mogu donositi pravilne i pravedne odluke. Zar bilo ko želi nevinog da osudi?
Snažno neodobravanje, jeka koja se poput talasa prenela do poslednjih redova, smeštenih ispod širokih krošnji brestova i javora, naterali su ga da ustukne. Ni on, sa svojim životnim iskustvom vladara, nije doživeo toliku količinu mržnje. Bes, praćen unezverenim pogledima i vatrenim kletvama, naterali su ga da se povuče. Krajičkom oka je još ugledao pobednički izraz na Mudračevom licu, pa se izgubio u mraku. Znao je da je kraj. Neminovno nije mogao da spreči. Ogromni strah je probudio zov krvi i samo prinešena žrtva bogovima bi mogla da smiri izbezumljenu masu.
Nije se saznalo ko je i gde pronašao Mladića. Tek u jednom trenutku masa se otvorila da primi dva krupna muškarca koja su ga vukla ka starom vraču. Prolazeći kroz gužvu, Mladić je pokušavao da se zaštiti od snažnih udaraca po leđima, glavi i rukama, od čupanja kose, pljuvanja i bolnog gaženja. Nije u tome uspevao. Gnev tih, do juče tihih i prijateljski naklonjenih ljudi, bio je prevelik.
Kad je doguran do sredine okupljene mase, Mladić se suočio sa starim vračem. Nekoliko trenutaka su se ćuteći posmatrali.
Starčevo izborano lice je osvetljavao titraj udaljenih vatri. Kružeći pogledom po visokom čelu presečenom duboko urezanom borom, po grozničavim, kao gar crnim, očima punim mržnje i likovanja, po upalim obrazima i tankim, gotovo u jednu liniju stisnutim usnama, Mladić nije mogao da prepozna ni to lice. Neka ružna sila ga je deformisala, dajući mu težak i preteći izraz.
Ta gomila bora se najzad pokrenula i Mladić je, pored nesnosne buke razjarene rulje, jasno čuo tiho izgovoreno pitanje:
- Gde je?
Odmah mu je bilo jasno o čemu starac govori. Mučio ga je drevni zapis ko zna koliko dugo sakrivan u pećini Zabranjene Zemlje. Nije se pomerao. Nije čak ni okom trepnuo. Samo se nasmešio, i dalje uporno gledajući Mudraca pravo u oči. Na kraju je blagost ozarila njegovo lice.
Upravo to je najviše razgnevilo vrača. Okrenuo se ljudima oko sebe i izobličenim glasom, promuklim od naprezanja, upitao je ko je kriv za nesreće koje su napale selo. Jedino ime koje je odjeknulo bilo je Mladićevo ime.
To je bio znak. Masase pokrenula, gurajući ispred sebe Mladića.
Devojka to nije mogla da gleda i, oblivena suzama, utrčala je u svoj dom. Oca je zatekla gde pognut sedi, sa uronjenom glavom među širokim dlanovima. Klekla je ispred njega, silom mu je sklonila ruke i, zadržavajući drhtanje, tiho mu je opisala mesto u kući na kome su ona i njen prijatelj sakrili svetu knjigu. Kada otac bude želeo, neka je izvadi i pogleda. Tada će već znati šta treba da učini sa njom i kako da je sačuva.
Novi urlik gomile, sada mnogo jači i duži, podsetio je da su krenuli ka žrtvenom oltaru. Ona to nije mogla da podnese i utrčala je u svoju sobu. Šetajući od zida do zida, stojeći kraj prozora ili čučeći sklupčana na podu, sa rukama na ušima da ne čuje jeku razularene mase, nije mogla da zadrži jako drhtanje svoje vilice. Znala je šta će se za koji tren desiti i te slike su palile njene oči, očnu duplju, sam mozak. Obredni nož je ogroman. Oštar i zastrašujući. Jednom ga je videla u Mudračevim rukama i brzo je skrenula pogled u stranu. Saznanje da će vrač uzeti to sečivo, da će ga visoko podići pred masom i, praćen njenim odobravanjem, da će ga zariti u Mladića, bilo je za nju isuviše. Zato je skočila i istrčala u mrak.
Bežala je koliko su je noge nosile. Od krvavog, ružnog sna koji se upravo dešavao. Od svih ljudi kojima je bila okružena od kada se rodila. Od njihovog lažnog pitomog izgleda, ispod kojeg su se krili divlje misli i sirova dela. Rastuživalo je to njihovo bezobzirno a, istovremeno, tako radosno i poletno prolivanje ljudske krvi. Ledila je njihova ostrašćena potreba da se drugom iščupa utroba pa da se, tako unakažen, preda raskvašenom blatu i kaljugama. Tu surovu, bespoštednu i svedenu stvarnost ona nije do te noći videla. Baš kao što nije razumevala opštu ravnodušnost i opaku potrebu za razaranjem.
Blagi talasi, koji su u kratkim i pravilnim razmacima udarali o kamenu obalu, bili su znak da je stigla do jezera na suprotnoj strani šume. I miris vode joj je to potvrdio.
Kad je konačno izbila na obalu, zastala je. Mirno i spokojno, ono se ljeskalo na mesečini, okruženo gustim šumama i visokim planinskim vrhovima. Mirujući na dnu nepristupačnih vrleti, ono je budilo osećanje da ga je sama priroda, poput neke dragocene kapi, ušuškala. Bilo je očito. Učinila je to ne bi li ga, u svoj njegovoj lepoti, neokrnjenog, sačuvala za buduće dane.
Devojka se zagledala u daljinu. Sedeći na hladnoj zemlji, nepokretna, sva se u pogled pretvorila. Nad jezerom je vladala tišina. U potpunom muku, samo su lagani i lenji talasi u pravilnim razmacima udarali o obalu.
Posle nekoliko dana, žitelji sela su na tom istom mestu naišli na stenu koja je imala oblik kamenog lica mlade žene. Odmah se pronela priča da je to njihova devojka. U noći obrednog smaknuća i prinošenja žrtve bogovima, ne bi li se umilostivili, ona se od goleme tuge i jada skamenila.
Njen otac, poglavar sela, nije ni reč progovorio dok je gledao u stenu neobičnog oblika. Potom se vratio u selo i zatvorio. Danima je premišljao i iznenada odlučio. Izvadio je drevni zapis, zakopan ispod poda njegove kuće i naredio je da se nekoliko redova uklešu u stenu sa likom žene, kraj jezera i visokih planina.
Tad je stari vrač postupio upravo onako kako je poglavica i očekivao. Pobunio se protiv tog nerazumnog i nikom potrebnog čina. To je vladaru bilo dovoljno. Bez mnogo vike, predočio mu je dve mogućnosti. Ili će selu reći za tajnu prastarog spisa i ulogu vrača u svemu tome, što je značilo sigurnu osvetu ljudi i moguću smrt na ritualnom žrtveniku, ili će sam otići da se nikad više ne vrati. Mudrac je znao da mora pobeći i zato je ubrzo nestao, koristeći mrak i jako nevreme. Na njegovo mesto, poglavica je postavio Mudračevog učenika. On je već bio upoznat sa tajnama drevnog zapisa i mogao je da stanovnicima sela prenese nauk zaboravljenog naroda.
Godine su prolazile. Smenjivala su se godišnja doba. Sunce je sijalo, vetrovi su duvali, sve se menjalo. Samo Momin kamen, okamenjena devojka blagog lika i danas stoji kraj jezera. Sama. Zagledana u daljinu. I, verovatno, još uvek ispunjena svojom čežnjom.

TRI VIZIJE M.S.

Na oštećenom zidu nevelike prostorije visilo je mnoštvo detalja. Između površina prekrivenih malterom ili krečom, između rupa nastalih odvaljivanjem tih naslaga i ogoljavanjem cigala bili su prikačeni brojni požuteli plakati, pohabani novinski isečci, fotografije mlade, lepe žene bademastih očiju i blistavo belih zuba. Dva buketa cveća, sa debelim talogom prašine, visila su na dugom, pri vrhu zarđalom, ekseru. Ogrlice različitih veličina i oblika su se spuštale sa kuke. Tu je bila i mašna od crvenog pliša, uronjena u gustu paučinu.
Devojka je još jače pritisla maramicu na nos ne bi li time svela na što manju meru udisanje teškog zadaha, koji je lebdeo u vazduhu, pa je prišla zidu. Svaki plakat je bio vezan za ime Milene Simić i koncerte koje je održala u raznim salama i brojnim gradovima mnogih zemalja. Novinski isečci su bile kritike. Otpali delovi na njihovim pregibima otežavali su čitanje, ali ono što je ostalo rečito je svedočilo o uspesima i dubokom poštovanju njenog rada.
Devojka se zagledala i u fotografije. Na glatkim papirima tople, mrke boje razaznavalo se ozareno lice mlade osobe obučene u skupocene haljine. Obavezni klavir kraj nje. Bogate sobe u pozadini. Duga, tanka muštikla u jednoj i desetak zlatnih narukvica na drugoj ruci. Kratka plava kosa očešljana onako kako se nosilo u poznim tridesetim godinama. Brojno društvo oko nje kraj reke u odeći iz tog perioda. Buket orhideja u njenom naručju i ona ispred pariskog Panteona. Putovanja i uspeh. Raskoš i sjaj. Kako povezati tu mladu ženu sa požutelih slika i novinskih stranica sa Milenom Simić, smeštenom u preuređenoj podrumskoj prostoriji Državnog zavoda za rehabilitaciju? Devojka se samo namrštila.
Spustila je na sto svoj notes i olovku i brzo je prišla vratima. Hladan vazduh, i pored prisutnog mirisa memle, uneo je svežinu. Sada je mogla bez teškoća da razgleda.
Prašnjava, zamazana sijalica na sredini tavanice visila je na crnoj, uvijenoj žici. Slabo je osvetljavala dugu a usku, omanju sobu. Po delimično okrečenim zidovima, po nabacanim stvarima na jednoj stolici u ćošku, po paučini u uglovima padale su senke.
Prigušeno svetlo je i sve ostale stvari činilo pohabanijim. Krevet u uglu. Drveni, grubo tesan sto i stolicu na sredini. Komodu sa umazanim trokrilnim ogledalom kraj vrata. Nekoliko pudrijera i nehajno poređanu šminku. I, kraj uzglavlja, starinsku krojačku lutku sa plavom, svilenom haljinom na njoj.
Devojka je zadrhtala. Kao da je, prekoračivši prag ove sobe, zakoračila u svet koji je zaustavljen u vremenu, svet prepun sjaja, uspeha i bleska, ali i svet koji je vreme raznelo i svelo na sasušeno cveće, požutele, nikom potrebne, novine i mnogo nataložene prašine. “Da li svaki rad na kraju ovako izgleda...?”, jedva čujno je progovorila, lagano se okrećući oko sebe. Nešto je steglo u grlu i izazvalo nenadanu težinu u utrobi.
To nije bilo ono što je očekivala kada je dolazila na ovaj razgovor.
Sledeći svoj nejasni impuls koji joj je govorio da mora napraviti priču o ženi koja više ne priča sa ljudima, niti izlazi napolje, van zgrade i svoje sobe, nedeljama je nagovarala urednika da pristane i dozvoli joj da to učini. “Svaka priča pronalazi svoj put da bude ispričana i onog ko će je ispričati”, pročitala je jednom davno u starom, hetitskom, zapisu i ona je u to verovala. Bila je uverena da je ova priča odabrala nju i da joj zato mesecima ne dâ mira.
Kada se konačno našla u sobi te tajanstvene osobe, osetila je nesigurnost. Neku zebnju. Možda su njeni roditelji bili u pravu? ‘Treba biti oprezan’, opominjali su je. I, dodavali su: ‘Uvek je nešto mutno oko ljudi koji prezru ostale. Prestati govoriti! To, jednostavno, nije prirodno.’ Da li je bolje da odustane dok još ima vremena? Kad je začula tih, ujednačen zvuk, znala je da je kasno za to. Starica se približavala.
Devojka se nepoverljivo zagledala u polumrak pred sobom. Osluškivala je. – Tap! Tap!, odjekivalo je u nevelikom prostoru u pravilnom ritmu. Odjek je bio sve bliži i reskiji. Tada se, kao da izranja iz nekog udaljenog sveta, pojavila pogrbljena starica nestvarno belog lica, i u haljini čije su linije poticale iz dalekih tridesetih godina. Desnom, koštunjavom rukom je držala štap. To je on najavljivao njen dolazak. Zastala je na vratima i prodornim pogledom se zagledala u devojku na sredini sobe.
- Ko ste vi? – oštro je upitala i, ne sačekavši odgovor, ušla je unutra. Prišla je krevetu i sa naporom je sela na njegovu ivicu. Potom se ponovo zagledala u nezvanog posetioca.
Devojka nije ustuknula. U jednom dahu je ispričala šta želi, ubedljivo iznoseći sve razloge zbog kojih smatra da g-đa Simić treba da pristane na razgovor. Na kraju je, izmorena brzim i vatrenim govorom, zaćutala. Zavladala je potpuna tišina. Starica je pažljivo proučavala devojku, rukama naslonjena na svoj štap. Živ, izražajan pogled nije se slagao sa njenim naboranim licem i ugaslim pokretima. Taj pogled je uznemiravao devojku i ona se pomerila. Prekrstila je ruke na leđima, kao da je time želela da zaustavi nadolazeće drhtanje.
Muk je trajao i kada je starica okrenula glavu ka prozoru, smeštenom visoko gore, blizu tavanice. Kroz mutno, ko zna kada očišćeno, staklo probijala se meka dnevna svetlost. Staričine krupne i spokojne oči pratile su trag svetlosnog zraka po sasušenoj boji prozorskog okvira, po mesinganoj kvaci i razapetoj paukovoj mreži, po skorčaloj mrlji zemlje, smeštenoj u dnu nevelikog prozorskog otvora. Jedini šum u sobi je bio šum vetra koji je strujao tamo, spolja, kroz najviše grane visokih bagremova, zasađenih oko Zavoda u nekoliko redova. Prateći njegov ritam, starica je počela lagano, jedva primetno, da se njiše.
U jednom trenutku, na ogromno iznenađenje devojke, starica je progovorila. Na početku je to bio tih, jedva čujan govor. Kasnije, reči su stizale jedna drugu, sećanja su se ređala a glas je postajao tvrđi i oporiji. Samo su staričine oči sve vreme bile iste – odsutne, snene, nekako čudno uronjene u, samo njoj, poznat svet.

Ovaj susret se još nekoliko puta ponovio. Na njemu, u potpunoj tišini nevelike podrumske prostorije, dominirao je staričin ujednačen glas. Povremeni huk vetra bio je jedini šum koji je dopirao spolja.

Svoju prvu viziju doživela sam veoma rano, pre desete godine. Bilo je to jednog toplog, majskog dana daleke ’21. godine u mom domu, u prostranoj, bujnim zelenilom okruženoj, vili na padini brda, baš u trenutku kada su dve sale za prijem počele da prekrivaju prve seni nadolazećeg sumraka.
Stajala sam ispred masivnog ormara sa polukružnim staklenim vratima boje dima i razgledala sam skupocene porcelanske servise iz Engleske i Češke, pola veka stare kristalne čaše iz Venecije, raznih oblika i veličina, srebrne i pozlaćene escajge čuvenih firmi Guy Degren, Letange Remy, Cristofle i Villeroy & Boch za 6, 12 i 24 osobe. Bile su tu i holandske porcelanske figurice ljudi i životinja, čija je unikatnost, često mi je majka naglašavala, posebno cenjena.
Sećam se, bilo mi je dosadno. Premeštala sam se sa noge na nogu, nezainteresovano sam kružila pogledom po brojnim, svečano obučenim, zvanicama i, preplavljena njihovim dokonim žamorom, zagledala sam se u tanani i vijugavi plamen sveće smeštene u srebrnom svećnjaku na sredini teškog, maštovito izrezbarenog trpezarijskog stola. Jasna slika u kojoj sam prepoznala sebe dok sedim za klavirom i sviram snažno me je potresla. Čak sam na kratko čula i melodiju koja se odvajala od instrumenta i vijugavo se pela ka polukružnoj, brojnim ukrasima od gipsa, urađenoj tavanici.
Od tada su ovakve vizije u plamenu sveća postale česte u mom životu. Pratile su me kroz Klasičnu gimnaziju i muzičku školu u rodnom gradu, potom na Konzervatorijumu u Krakovu, gde sam učila klavir, kao i u zrelim godinama, posebno pre značajnih koncerata. Brzo sam se navikla na ta bludeća, poput mehura krhka i prozračna proviđenja. Nisu me više plašila, niti uznemiravala. Njihovo postojanje sam prihvatila kao sasvim prirodan produžetak sopstvenog doživljaja stvari i pojava oko sebe. Vremenom, razvila sam pravi mali ritual. Njime sam uspevala da u sebi prizovem uvek isto stanje koje me je dovodilo do novih vizija. Tumačeći ih, jasno sam uočavala šta će mi se dogoditi...
Bilo je to u proleće ’37. Moj prvi samostalni koncert! Živela sam za njega. A tek moji roditelji...! Puni ponosa, sreće i, za njih, neočekivanog poleta utrkivali su se u poklonima i iznenađenjima. Nisu žalili ni trud, ni novac... Samo da meni ugode... Evo, ova haljina kraj kreveta. Nju sam dobila za taj dan. Šila su je tri vrhunska majstora iz Budima. Čipku je majka nabavila iz Malage a plavu svilu iz Lombardije, u Italiji. I ukrasno kamenje je iz dalekih krajeva. Ovi biseri... tu, oko okovratnika... sa Malte su, a dva reda žada i safira su sa Dalekog istoka. Malezija ili Kina...? Zaboravila sam... Ni konac nije naš. Kupljen je u Engleskoj. Sada je oronula, ali pod prstima još uvek budi utisak mekoće. Kako nežno naleže na kožu...! Bila je radost nositi je. Ta slika sa leve strane, pored buketa... Ona je sa mog prvog koncerta...
I danas, toliko godina kasnije, jasno se sećam svakog detalja. Sedela sam sama u garderobi, okružena ogledalima i ogromnim buketima cveća. Osluškivala sam, ne progovarajući ni jednu reč. Onako napeta, sa sleđenim licem (posebno vilicama) i ukočenim prstima činilo mi se da sebe mogu da vidim sa strane. I kasnije, dok sam se penjala ka bini, nije me napuštalo to osećanje. Jasno sam videla sebe kako pridržavam ovu haljinu, kako koračam preko tamnih dasaka na bini, kako zaobilazim pukotinu na podu, iako je bila neznatna, jedva uočljiva, kako podižem pogled i suočavam se sa prepunom salom i balkonima, smeštenim u dva polukružna reda, kako na momente posrćem pod vrelinom daha i užarenih pogleda tolikih posetilaca, kako me zaslepljuju reflektori, smešteni blizu tavanice pa dodirom ruke jedva pronalazim klavir, kako sedam i – ne pomeram se. Činilo mi se da ja, tamo, za klavirom, sa položenim rukama na kolenima, zatvorenih očiju i naglašeno ispravljenih leđa, uopšte i ne dišem. Sva sam se pretvorila u uvo, loveći u nastaloj tišini bilo kakav šum. Neko je pročistio grlo u dnu sale, sa desne strane. To isto je neko učinio na balkonu. I, potom – muk. Iščekivanje je lebdelo u vazduhu i ja sam osećala kako počinje, poput stene, da me pritiska, još više zatvara i ledi. Znala sam da moram podići ruke i krenuti. Znala sam i da to svi sa pažnjom iščekuju. Baš kao što sam znala da je moja nepokretnost nedopustiva.
Otvorila sam oči, već videći reakciju svih. Užasnutost, osuda... prezir mogli su da naiđu u svakom trenutku. Očajna, lagano sam podizala pogled ka maloj svetiljci, smeštenoj na zidu, iza zavese portala. Njena slaba svetlost se razlomila i, kroz iskričavi blesak, ja sam nazrela siluetu vizije iz prethodne noći: u svojoj sobi, u plamenu sveće gledala sam sebe za klavirom dok sviram čisto i jasno. I to je bilo presudno. Neka sila me je povukla i ja sam se nagla napred, pružila sam ruke i započela sam.
Jednim zamahom, melodija je razvejala moju sputanost. Kao čarolijom, uspela je da me probudi i dozove sebi. Tu, na samom startu, slomila je kočnice koje sam ko zna kada sebi nametnula, iznoseći na površinu sve ono što ja jesam u svojoj biti.
Učinila je to tako žestoko da sam se i sama trgla. Najednom, umesto gluve tišine prašnjavih hodnika, oronulih sala prepunih oporih mirisa u kojima sam vežbala, umesto natmurenosti umornih profesora i sitničavosti mnogih ljudi kojima sam bila okružena, njihovog međusobnog dokonog optuživanja i ponovnog mirenja – umesto svih tih dana ispunjenih skučenim prostorima, jalovim susretima, površnim i slatkorečivim ljudima, po prvi put sam osećala nešto uistinu lepo. Čisto i svetlo. Toplo i nežno. I, istovremeno, tako jednostavno.
Tom osećanju sam se predala do kraja.
Kako je koncert tekao, tako sam krajičkom svesti još uvek mogla da pratim svoje pokrete. Potom se i to izgubilo. Negde u maglini nestali su jasni obrisi sale, razvejala se granica vremena koje je proticalo i ja sam ugledala sebe kako pratim uvis spiralu koju je muzika stvarala. Ustreptala i ponesena, plutala sam prostorom, prožeta bleštavilom i toplinom, baš kao kad se vode ljeskaju na suncu. I to je tako trajalo... i trajalo, sve do poslednjeg tona. Sa melodijom koja je jenjavala, došla sam sebi. Spustila sam ruke u krilo i umirila sam se. Nisam imala snage ni za najmanji pokret.
U sali je bila potpuna tišina. Niko se nije pomerao. Čak se ni, tako uobičajeno, nakašljavanje nije čulo. A onda je provalio aplauz. Dug... snažan... I sada odjekuje u meni.
Koncerti su se ređali. Išla sam iz sale u salu, iz grada u grad, iz jednog kraja Evrope u drugi. Život je bio tačno onakav kakav sam oduvek želela da bude. Iznenada, sve je prestalo. Naglo. Sa prvim bitkama znala sam da je vreme da se vratim kući.
Nastupili su teški dani. Strah, glad, neizvesnost. U našoj vili na padini brda boravili smo samo otac, majka i ja. Ostalo osoblje se, bez reči objašnjenja ili pozdrava, razbežalo. Teško smo se snalazili, dovijajući se na najrazličitije načine da dođemo do ogreva, hrane i sveća. Topla leta su smenjivale zime. Glasine su se množile i postajale sve strašnije a nas troje je ćuteći podnosilo užas koji nas je zadesio. Pažljivo smo se trudili da ne opteretimo jedni druge svojim sumnjama, nemirima, strahovima. Nismo ni slutili da je to tek početak.
Bilo je to u kasnim satima, jedne pozne novembarske večeri, dva dana pre prestanka rata. Na ulicama našeg grada borbe su bile tako žestoke da je sve odzvanjalo i treslo se. Ja i majka se nismo usuđivale da izađemo iz kuće. Otac se još nije vraćao i nas dve, šćućurene u uglu velikog salona, napeto smo iščekivale njegov dolazak. Držeći se za ruke, trzale smo se na svaki udar razornih topovskih granata. A one su padale, činilo nam se, sve bliže i to u pravim kanonadama. Vazduh su parali i bezbrojni rafali, zavijanje sirena, bolni urlici. Leđima naslonjeni na hladan zid, naviklim uvom smo određivale njihove pravce.
Sve češće smo osećale kako kuća podrhtava. Iako izdvojena, među visokim četinarima, tresla se od tolikih obližnjih udara. Bilo je pitanje vremena kada će se obrušiti i pasti, ali nas dve smo i dalje tvrdoglavo ostajale unutra. Svetlo nebo usred ponoći, stvoreno od nebrojeno mnogo eksplozija, bilo je strašniji prizor od čiste sobe koja je mogla postati zgarište.
U jednom momentu, majka nije mogla više da izdrži i zatražila je da upalim sveće. Iako je to bilo strogo zabranjeno, navukla sam teške, plišane zavese i spustila sam sveće na pod, nekoliko koraka dalje od mesta na kome smo sedele. Znala sam da će joj svetlost pomoći da se ne izgubi.
U potpunom mraku prostrane sobe, svetlost tri sveće stvorila je na majčinoj tananoj figuri neobičnu igru. To treperavo kolo posebno je bilo izraženo na njenom bledom, nepomičnom licu, kao i po dugim, lepo izvajanim šakama koje su se nervozno okretale na krilu.
U neko doba potpuno sam se primirila. Jeka zaglušujuće bitke izgubila se u pozadini, a ja sam osluškivala sopstvene damare. Minuti su prolazili. Svoju pažnju sam vezala za jednu sveću. Pogledom sam klizila po obodima njenog drhtavog, lelujavog plamena. Uranjala sam u središte ovalne svetlosne kupe, jasno zapažajući svetloplave, pa rumene, žute nijanse. Zainteresovano sam pratila i povremene iskrice koje su iskakale iz vatrenog žarišta pa se brzo gasile u hladnoći okolnog prostora... Sve je bilo tu, na svom mestu, jasno i prepoznatljivo...
Zatvorila sam oči, dopuštajući okolnoj modrini da me preplavi, da me prožme i uznese do belih zidnih površina, do, gustim noćnim senima, zagušenih uglova, do kosih krovova. Soba se pokrenula, prvo lagano, potom sve brže i upornije, snažnije i življe, dok se predmeti u njoj nisu rastočili u uske, gipke zmijolike obruče pa se zakotrljali po, uvek istoj, kružnoj putanji... U ušima je zabubnjalo. U venama je krv snažnije zastrujala. I damari su se ubrzali, donoseći teške, preteće purpurne talase. Oni su nadolazili, međusobno se preplitali i preklapali, na obodima su tonuli u neprozirnu tminu da bi iz nje iznova izronili. Na kraju su se slili u žestok kovitlac. On je besneo, potmulo tutnjao, nadimao se dok se, konačno, nije prosuo u hiljade delića. Tek tada sam bila spremna da vidim i iza linije vidljivih stvari.
Otvorila sam oči.
U pozadini drhtavog plamenog jezička središnje sveće spazila sam lelujavu siluetu. Kada je slika postala određenija, shvatila sam da sam ugledala oca okruženog trojicom nepoznatih muškaraca. On je rukama pokušavao da zaštiti lice, dok su ga oni grubo udarali na podu. Već u sledećem momentu otac je ležao nepokretan. Potom, jake muške šake koje ga vuku za noge. Njegovo sklupčano telo na raskvašenoj zemlji. Potočić prljave vode koja se sliva niz kosu padinu sveže iskopane zemlje. Duga, dosadna kiša... I to je bilo sve... Slike su naglo prestale da se razaznaju.
U deliću sekunde sam postala svesna i sebe, i tvrdog poda na kome sam sedela, i plamena sveće, majčinog slabašnog tela, potpunog muka koji nas je obuzeo. I strašni odjeci beskrajnih eksplozija su se vratili. U noći poslednjih trzaja razbesnele, razarajuće ratne stihije, uporno ćuteći, razmišljala sam: “Kako sprečiti neminovno?” Izlaz se nije nazirao.
Kad su dve nedelje kasnije u našu kuću upali ljudi obučeni u duge, kožne mantile i kad su bez objašnjenja poveli sa sobom zapanjenog oca, znala sam da je vizija oživela. Nisam se začudila ni što su nas danima odvodili na saslušanja, dovodeći nas pred teška metalna vrata koja su se uz škripu otvarala i sprovodeći nas kroz dvorište i hodnike čiji su zidovi bili izrešetani, oljušteni i nabrekli od vlage. “Kako možeš biti bez krivice kriv?”, uporno je ponavljala majka, ne shvatajući šta je zadesilo. “Šta smo mi to učinili da nas ovako mučno, satima, ispituju?” Ja nisam odgovarala. Moja jedina misao bila je vezana za sliku nepokretnog oca koju sam na momenat ugledala u plamenu sveće.
Kad su nam ubrzo javili da je streljan, nisam se pokrenula. Ni kad su mi saopštili da me čeka suđenje nisam reagovala. Mirno sam, bez i jedne izgovorene reči, otrpela tu javnu osudu, na kojoj je, pred bučnom masom, uz nebrojene uvredljive povike iza mojih leđa, dokazano da sam ‘trula jabuka koju treba izvaditi iz korpe pune zdravih’, da sam saradnik okupatora jer sam održala Božićni koncert na samom početku rata i da, kao takva, ne smem da uživam bilo kakva građanska prava. Samo su mi kolena na tren zadrhtala kad su nam saopštili da nam oduzimaju imovinu sa vilom na padini brda, ali sam se odmah sabrala. Izašle smo iz doma bez ičega u rukama, ne gledajući prisutne činovnike i ne osvrćući se.
Dve sobe koje smo uspele da iznajmimo nalazile su se u dnu slepe uličice, blizu reke. Desetak stanova, svi od jednog ili dva sobička, izlazili su na popločano neveliko dvorište sa česmom u sredini i busenima trave između kamenih ploča. Velika vlaga, koja je verovatno dolazila od podzemnih voda, donosila je sa sobom miris memle i bledozelenu plesan po zidovima. Dva kreveta, sto i nekoliko sklepanih stolica, starinski kredenac i sanduk od tamnog orahovog drveta u uglu bili su jedini nameštaj. Nigde prekrivača, nigde zavese niti tepiha. Samo izbledela jeftina slika dva jelena na obronku brda, nasuprot ulaznim vratima. I mnogo senki sred tog ogoljenog prostora.
Majka se teško navikavala na novu okolinu. Sedeći po čitav dan na krevetu, ogrnuta samo tankim ćebetom, trzala se na svaki jači šum. Nije mogla da shvati zašto komšije neprestano galame, dozivaju se i trče, zašto nema uglja u peći, zašto sedimo u mraku kad svi oko nas imaju svetla, zašto jedemo samo hleb star nekoliko dana, zašto nema ribe, mesa, pirinča ili, makar, tople proje, zašto moramo za svaku čašu vode da izlazimo napolje, do česme, iako je vetar danonoćno nanosio sneg i kišu. Sve joj je bilo novo, strano i tako čudno. Pri kraju drugog meseca je prestala da zapitkuje. Zagledana u neveliki prozor pred sobom, lagano je kopnila.
Predala se pred sam dolazak proleća.
Osećajući da joj je kraj blizu, negde u praskozorje, posle probdevene noći u kojoj je jedino mogla da prati jedva vidljive noćne seni, samo je uzdahnula, brzim, naviklim pokretom se prekrstila i, zagledavši se u gust, krupan sneg koji je počeo da pada, jedva čujno je izgovorila: “Vidi ovaj sneg! Ko se nadao da bih i u ovom času mogla biti ovako bogato nagrađena?!... Dobro je. Ja sam, ipak, srećan čovek.” Posle toga, sa prvim nejasnim dnevnim svetlom je izdahnula. Otišla je sa ovog sveta tiho i neupadljivo, ali ispunjena blagim, toplim i vedrim osećanjima. Neko je i u poslednjim trenucima njenog života želeo da ona bude spokojna.
Majčino mršavo lice i drhtava, jedva izgovorena, molba da potražim očev grob pratila me je i na sahrani. Uzani put uz golo, smrznuto brdo sve do groblja. Čelično sivo nebo prevučeno snežnim oblacima i crnim pticama koje su, oštro kričeći, kružile iznad male povorke. Škripa cipela po smrznutom šljunku i pucketanje leda duž puta. Topli dah koji se ledio u oštrom vazduhu. Zvuk točkova kola koji je nosio majčin sanduk. Težak zvuk zemlje koja je padala po pokrovu. Upitni pogledi nekoliko rođaka koji se nisu usuđivali da mi priđu. I Islednikov osmeh. (Pravi osmeh! Nisam se prevarila.) Prkosni, pobednički stav čoveka čije me je mršavo, ispijeno lice poput senke pratilo od momenta odvođenja oca.
Njegove prodorne, ispitivačke oči sam uočavala po hodnicima zgrade gde su nas saslušavali. On je bio naslonjen na zid sudnice, iza gomile koja je besno mahala rukama i bez ustezanja mi dobacivala pogrde. Njegovu siluetu sam par puta prepoznala u vlažnim i maglovitim večerima dok sam samotno lutala kraj reke, usuđujući se da, tek na kratko, uđem u neku sumornu konobu uz kej ne bih li se ugrejala šoljom toplog čaja. Okružena ženskim podnadulim licima i njihovim opuštenim telima, iznurenim pijanicama, sitnim kockarima i prevarantima, ćutljivim samotnjacima i rasutim nesrećnicima, u tim zagušljivim poluosvetljenim prostorijama sam krišom, kroz požutele prozorske zastore, posmatrala udaljenu Islednikovu siluetu kako stoji na suprotnoj strani ulice, pitajući se kad će odustati i ostaviti me na miru. Vreme je pokazalo koliko je ta moja nada bila uzaludna.
Posle majčine smrti sve se promenilo. Došli su dani u kojima sam na svakom koraku dobijala potvrde svog novog položaja. Prijatelji su nestali, brojni poznanici su skretali glave u stranu pri slučajnim susretima, koncertne dvorane su zatvorile vrata preda mnom, čak ni u muzičkim i osnovnim školama nije bilo mesta za pijanistu čiji je dosije u tajnoj policiji bio zaveden pod šifom:

III/12-46; M.S. strog.pov.

Nedelje su prolazile a ja nisam pronašla posao ni kao prodavac, kurir, raznosač mleka, čak ni kao pomoćnik u javnom kupatilu, gde su ljudi odlazili u nedostatku svojih tuševa i kada. Kad sam na kraju shvatila da iza mene, kod svakog pojedinačno, dolaze nepoznata lica raspitujući se o detaljima razgovora i sugerišući odbijanje, prestala sam da bilo šta tražim. Zatvorila sam se u svoj novi stan, retko izlazeći samo po hleb i krompir. I tada sam pognute glave, laganim korakom prolazila kraj trošnih kućeraka na padini brda, s jedne strane okrenutih širokoj reci a sa druge nagnutih ka starom gradskom jezgru sa visokim crkvenim tornjem u sredini. Nisam se obazirala na stalne svađe pijanih radnika, zaduženih za istovar šljunka, mrkog uglja i drvene građe, na premorene žene koje su se vraćale sa teškog, danonoćnog rada na pristaništu. Zagledana u oblo kamenje kojim su ulice bile popločane, trudila sam se da se održim na nogama i da se najkraćim putem vratim u svoju sobu.
Najteže su bile noći. Dugi, prazni sati sporo su prolazili a ja, pokrivena samo šarenim, ispranim ćebetom i kaputom od crnog mohera, ulagala sam svu snagu da oživim sećanja. U ledenoj tmini poznih sati, pred mojim užarenim pogledom su promicale tako žive i reljefne slike da sam, ne jednom, pružala ruku ka njima ne bi li nekog, makar na tren, dodirnula. Izlet u okolini, divan sunčan dan i moja malena šaka u očevoj ruci dok lagano šetamo šumskim stazama. Divni miris očeve plave košulje dok sedim u njegovom krilu, naslonjena na njegove široke grudi. Majčini vešti prsti dok seku slavski kolač. Zvonki smeh roditelja dok, sedeći na belim baštenskim pletenim stolicama sa visokim kružnim naslonom, ispod razgranatog oraha, posmatraju kako otimam štap od našeg terijera. Iskričav očev pogled i majčin topli stisak dok im pokazujem diplomu sa Konzervatorijuma. Blistav zvuk zvona u ranim nedeljnim jutrima. I svetlost, obilje svetlosti koja me budi u mojoj sobi.
Došlo je leto, prvo leto posle rata, žega i komarci su ispunili vazduh a moji, ionako retki izlasci, proredili su se. Kako su komšije iz dvorišta primetile da ja sve ređe donosim hranu – ne znam, tek, polako, bez mnogo suvišnih reči počeli su da me posećuju i, onako uzgred, da me ne povrede, ostavljali su šoljicu šećera ili kafe, uvijene komade proje i pite, a na tanjirima parčad ribe ili mesa. Nisam ih odbijala. Neukusna, svetla pirinčana voda iscrpla je svu snagu iz mog tela i ja sam znala da tako ne mogu još dugo. Ipak, teže i od te iscrpljenosti, bile su noći ispunjene brojnim hitrim, brzim, crnim bubama. Ni danas ne znam odakle su se stvorile. Pojavile su se iznenada i u tim vrelim, sparnim večerima prestravljeno sam pratila nesmetanu trku te gamadi. Uzalud je bilo ubijati ih. Navirale su sa svih strana. I ispod dasaka poda, i spolja, ispod kućnog praga, i iz pukotina na zidovima. Noćima nisam spavala, drhteći u uglu od kreveta i sa rukama čvrsto obgrljenim oko kolena. U naraslom strahu, već sam videla kako se čitav pod prekriva crnim tepihom od te nemani, kako nadolazi, opkoljava me pa se penje uz krevet do mojih nogu, ruku, kose a ja, šćućurena uz sam zid, nemam gde da uzmaknem. Čak sam sebe počela da uveravam kako, u gluvoj tišini, nazirem zvuk nadolazećeg roja. A onda je, pri kraju leta, na samo Preobraženje, sve prestalo. Crna gamad je nestala i ja sam konačno mogla da zaspim okrepljujućim snom.
Sa prvim jesenjim kišama i vlagom koja je pratila, desilo se nešto neobično. Dok sam kupovala hleb u obližnjoj pekari, prišao mi je puniji muškarac 50-tih godina, sa ribom uvijenom u mastan papir i, ispod glasa, poverljivo, upitao da li mi je potreban posao. Trgla sam se i podozrivo sam ga pogledala. “Ako jeste”, nastavio je istim tonom, unoseći mi se u lice, “dođite sutra u 9 na ovu adresu.” Potom je žurno izašao a ja sam, još uvek ne verujući svojim očima, gledala čas u iskošena slova na grubom parčetu papira a čas u siluetu muškarca koji se krupnim koracima udaljavao.
I tako sam dobila posao. Sledećih nekoliko godina sam bila zadužena za održavanje javnog WC u parku, smeštenog kraj male fontane sa nezgrapnom figurom devojke – sirene u sredini. Imala sam dovoljno vremena za razmišljanje, zagledana u sveže okrečeni zid pred sobom unutar prostorije ili spolja, na stazi, okrenuta parku. Iako sam se otimala, misao mi se vraćala na istu tačku, na moja obavezna javljanja nadležnim službama.
Bio je to pravi mali ritual u kome se sve odvijalo po istom, jednom utvrđenom redu. Došla bih i, posle dugog stajanja u hodniku, neko bi me poveo do prostorije. Iako to nisu bile iste sobe, ličile su po mnogim detaljima. Sivi, ispucali betonski zidovi. U širokom, praznom prostoru samo sto i dve stolice. Rešetke na prozorima. U ćošku, zarđale cevi koje idu od poda do tavanice, očigledno se produžujući na sledećim spratovima. Tragovi krvavih mrlja po podu, nešto bleđi na stolu. Guste senke u uglovima. I sablasna tišina. Sedeći satima na stolici i čekajući da se neko pojavi, mogla sam da čujem ubrzane otkucaje sopstvenog srca kako se šire prostorom i ispunjavaju čitavu sobu. Stišavala sam ih dubokim udisanjem, čvrstim stiskom isprepletenih prstiju, oživljavanjem davnih događaja. I, uspevalo je. Dok su se damari ujednačavali, ja sam sa ocem ponovo u crkvi. Rano uskršnje jutro, prohladno a svetlo. Ja u novom kaputiću boje trešnje. Brojne upaljene sveće pucketaju, mrak se podiže u visinu a umirujući glas sveštenika pada po pognutim glavama prisutnih ljudi. Divna liturgijska muzika pluta između stubova, pa se uzdiže do prvih fresaka, i više, do oslikanih kružnih svodova, i više, do blistavih sunčevih zraka i kristalne plaveti aprilskog neba. Ja još manja sa ocem ispred kamina naše kuće. Sedim na podu a očeva ruka miruje u mojoj kosi, dok ćuteći gledamo razigrane plamenove. Skladni ton nadahnutog sviranja dok vežbam u mojoj sobici u potkrovlju, smeštenoj u neposrednoj blizini zgrade Konzervatorijuma, moja sreća zbog postignutog uspeha i oči ispunjene toplinom. I očev glas. Topao. Baršunast. Na momente neočekivano dubok.
Upadali su naglo, uz bučno otvaranje vrata. Trgla bih se i sve bi u meni odskočilo, ali se nisam osvrtala da vidim onog ko bi ušao. Pogled sam podizala tek kad bi stali ispred mene, sa suprotne strane stola. Zanimljivo kako su sva ta lica bila slična. Oštre crte čela, brada i vilica. Čelično hladni glasovi. I oči, ispitivačke, poluzatvorene, pune sumnji i optuživanja. Jednom se pojavio i on, Islednik. Bacio je fasciklu na sto i ja sam mogla u levom gornjem uglu da vidim: III/12-46; M.S. strog. pov. Ubrzo, on je otvorio žute korice pa ih je ponovo zatvorio i, posle kraće pauze, započeo je da mi postavlja pitanja koja sam toliko puta do tada čula od njegovih prethodnika. Koga sam sretala na studijama u inostranstvu? Ko mi je bio veza sa stranim obaveštajnim službama? Sa kim je otac u toku rata sarađivao? Koji nemački generali su dolazili u našu vilu? Kakva je bila moja uloga u svemu tome? Zašto sam svirala na javnom koncertu u toku okupacije? I sve tako u krug. Uzaludno je bilo što sam sve uporno odbijala, uvek iznova zapanjena činjenicom da su se takve ideje rodile u tim nepoznatim ljudima. Uzaludno sam objašnjavala i da moj otac nikada, ponavljam, nikada nije imao bilo kakav kontakt sa vojskama. Uzalud sam naglašavala da je mene oduvek zanimala samo muzika. Prezriv osmeh i gruba naredba za sledeće viđenje bili su jedini odgovor.
Sećam se, jednom sam se usudila da upitam za grob mog oca. Nastala je mukla tišina. Obradovana ćutanjem, brzo sam dodala kako bih volela da sahranim oca u porodičnu grobnicu. Tada bih mogla da mu odnesem cveće na grob, da upalim sveću... Presekao me je glas oštar kao mač. To je nemoguće. Za neprijatelje naroda i napretka tako nešto ne postoji. Neka upamtim to, ako želim da dočekam sledeći dan. Potom, brzi koraci crnih čizama, uskih i visokih do kolena. Vrata koja se bučno zatvaraju. Odjek treska koji još neko vreme odzvanja u meni. I ja koja ustajem, tako umorna i teška.
Dok sam se kasnije vraćala u moje dve sobe na kraju kratke ulice, posmatrala sam mutnu vodu nadošle reke po kojoj su padale brojne kišne kapi. Hodala sam lagano, sa rukama u džepovima mantila, ne osećajući ni hladan vetar, ni mokru odeću, ni cvokotanje svoje vilice. Olovnosivo nebo bilo je spušteno tik do mog temena, ali ni to mi više nije smetalo. Hodala sam, i hodala, bez misli, bez ikakvog bola, čak i bez ikakvog osećaja. Kad sam konačno ušla u svoj stan, legla sam i sledećih nekoliko nedelja nisam ustajala. Do mene su dopirali povremeni oprezni razgovori komšija koji su se naginjali nada mnom, buka dece koja je jurila po dvorištu, radio prenosi udarničkih akcija i takmičenja širom zemlje, prepuni pokliča i poletnih pesama. Ja nisam reagovala.
Trgla sam se iznenada i bez ikakvog povoda. Bila je noć. Puni mesec je blistao u uglu prozora. Pogledala sam oko sebe, ustala sam i upalila sveću. Gluvu tišinu je jedino poremetio zvuk brodske sirene. Dolazio je sa reke. Popila sam čašu vode, umila sam se i sela na ivicu kreveta. Gledajući u lelujavi plamen, lagano sam se klatila napred-nazad, svesna okolnog mira i nepokretnosti. Znala sam, sve iznova može da se vrati u svoj tok. “Dobro je”, šaputala sam. “Sve je dobro.”
Vreme je prolazilo i ja sam počela da verujem da će zaboraviti na mene. Prošlo je pet godina od završetka rata i bilo mi je nelogično da će i dalje sve biti po starom. Dva događaja koja su se desila u razmaku od par meseci jasno su mi rekli koliko sam bila u zabludi.
To leto je upamćeno po sparini. Žestoke vrućine su isušile vazduh i moje komšije iz dvorišta su sve češće slobodne sate provodile na reci. Samo sam ja ostajala nad knjigom, osluškujući retke udaljene zvuke. Jedne večeri su i mene poveli. Punačka žena, smeštena sa troje dece u dve sobe, druga vrata od mojih, u sumrak je upala kod mene i, držeći obe ruke na širokim bokovima, samo je kratko naredila da se spremim. “Večito si sama, udubljena u te tvoje knjige”, ljutito je praskala. “To više tako ne može.” Znala sam da je uzaludno da joj se suprotstavljam i zato sam krenula.
Njen muž, majstor na brodovima u obližnjoj luci, na suprotnoj obali je sagradio kućicu i te noći je priredio slavlje ispred nje. Meso se peklo na velikoj vatri, žene su sipale rakiju i vino a deca su se gurala oko lopte na poljani, tu, ispred šumarka. Ja sam sedela na deblu, po prvi put sam jela toplu kobasicu skinutu sa štapa i pečenu nad ogromnom vatrom, slušala sam šale, povremeno sam gledala mirnu vodu koja je tekla na nekoliko koraka od mene i, na moje ogromno iznenađenje, smejala sam se. Nikada do tada nisam toliko dugo sedela sa ovim svetom i možda zato mi je sve kod njih bilo zanimljivo. Bili su opušteni, iako sam znala da teško žive. Bili su i veseli, nasmejani, srećni. Bili su sve ono što je meni toliko nedostajalo. Dok sam ispijala gusto crno vino, dok sam tapšala igračima oko vatre, dok sam se smejala šalama, razmišljala sam koliko je dobro što sam tu. I što još uvek ima ovakvih ljudi.
Ubrzo je stigao odgovor. Vraćajući se kući, na suprotnoj strani ulice mi se učinilo da vidim čoveka iz pekare koji mi je onako čudno ponudio posao. Nameštao je kačket tako da mu je lice bilo delom zaklonjeno, ali ja sam znala da je to on. U dvorištu sam zatekla punačku komšinicu. Samo mi je brzo, ispod glasa, saopštila da joj je muž upućen na rad. “Ko zna kad će ponovo biti kod kuće... Kad će ga pustiti...”, dodala je i odmah pobegla u svoj stan. Nije mi bilo jasno odakle dolazi ta promena. Sve je bilo tako naglo. Setila sam se čoveka iz pekare i želela sam da upitam da li je to on dolazio i doneo te vesti, ali komšinica više nije želela da priča o tome. Danas znam da je ova moja sumnja bila tačna. Oni su to učinili. Odvojili su čoveka od porodice, uputili su ga na težak rad ne bi li shvatio šta sme a šta ne sme da čini.
Događaj sa mojim prijateljem bibliotekarom nekoliko meseci kasnije mi je to pokazao.
Sa njim sam se upoznala odlazeći u biblioteku. Sve vreme mi je knjiga bila jedino društvo i vremenom nas dvoje smo počeli da pričamo. Prvo o knjigama i piscima, potom o epohama o kojima su knjige govorile a na kraju o nama dvoma. Bio je to usamljen, stidljiv čovek i pored svojih 40 godina, sakriven od sveta iza polica sa knjigama. I njegov stan je bio sličan biblioteci. Nekoliko sobica je bilo prenatrpano knjigama. Ležale su svuda. Po policama, stolovima, po podu, čak i u kuhinji, na kredencu. Sve je u tom stanu bilo nekako staro. I iskrzani nameštaj, i požuteli tepih na podu, i abažur na lampama. Pa opet, tu sam se osećala prijatno. Šćućurena u uglu dvoseda ispijala sam topli čaj, preko ramena sam kroz končane zavese posmatrala ulicu u kojoj je vetar raznosio poslednje lišće sa drveća i, posle toliko vremena, sa radija sam slušala muziku. Sonate, delovi klavirskih koncerata, etide... Nekako je bilo prirodno da mu sve ispričam. Slušao je pažljivo i potom je odmah, vidno uzbuđen, počeo da pravi planove. On će videti sa nekim ljudima koje zna da pređem u biblioteku. Nedopustivo je da i dalje ostanem u parku. I ja sam samo oprezno klimnula glavom, obećavši mu da ću navratiti iduće nedelje. Nadao se da će već tada imati dobre vesti.
Navratila sam u dogovoreno vreme, ne zato što sam nešto očekivala već što nisam želela da ga povredim. Umesto njega dočekala me je gazdarica. Njen stanar je nestao. Ona ne zna gde je, kao ni šta se sa njim dogodilo. “Ni kiriju, čak, nije platio”, ogorčeno je promrmljala dok je žustro krpom trljala ulazna vrata.
Ja sam ćutala, zagledana u njeno bledo, mršavo lice, u stisnute usne i sedu kosu. I pored njene oporosti, usudila sam se da je upitam da mi otvori vrata njegovog stana. Ne znam zašto, ali učinila je to bez mnogo opiranja. Hodala sam između knjiga pažljivo zagledajući svaki detalj. Keks na tanjiriću i neispijena šolja kafe rekli su mi da je morao negde da ode. Neokrunjeni pepeo u pepeljari mi je potvrdio da je ostavio i tek upaljenu cigaretu. A onda sam ugledala tabakeru. Srebrna, sa ugraviranim crtežom. Odmah sam je prepoznala. Inspektor je vrteo među prstima u onom susretu, pri ispitivanju.
U momentu sam znala šta se desilo mom prijatelju bibliotekaru.
Nekako u to vreme se zbio još jedan događaj.
Posle duge pauze ponovo sam ugledala slike u plamenu sveće. U njima sam videla sebe kako zatvaram prozor, kako nezgodno stajem, okliznem se i u padu lomim mali prst na desnoj ruci. Ove slike su me prestrašile. Noćima nisam mogla da spavam, razmišljajući kako bi takav događaj konačno učinio da više ne sviram. Jer, sve vreme, bila sam uverena da ću (možda, veoma brzo?) ponovo sesti za klavir. Slomljeni prst bi značio kraj.
I – desilo se.
Doista sam ga slomila. Onako kako sam u plamenu sveće nazrela.
To je bila poslednja kap. Danima sam lutala unaokolo, iako je sneg sve zavejao a hladnoća se uvlačila u kosti. Duž obale su bile rasute velike kamene gromade i manje gomile oblog, sitnijeg kamenja. Uz njih su stidljivo virile smežurane, smrznute stabljike letnjeg cveća.
U daljini, duž isturenog oboda, reka se zaledila u širokom pojasu od desetak metara. Kad sam jednog ledenog jutra, u tom zaleđenom vrbaku ugledala belu čaplju sa neprirodnim položajem vrata i glavom ovlaš položenom uz trup, samo sam pretrnula. Zagledana u to zarobljeno telo uginule ptice kako štrči na ravnoj, ledenoj ploči uz nekoliko stabljika ševara, pomislila sam: “To je to... Čemu dalje...?”
U tom času je preko jezera dunuo jedva primetan vetrić i ja sam se ponovo stresla. Dok sam se teškim korakom uputila kući, nisam više obraćala pažnju na modroplavu vodu. Ostavila sam vetru da gužva njenu, do tada glatku površinu i da podiže niske talase. Mene je čekao ledeno hladan mir moje sobe.
Međutim, naše želje se retko ostvaruju. To je tako. I ova moja se nije ispunila. Nastavila sam da dočekujem nove dane, da odlazim u park i da ležem svake noći. Bez misli, bez reči, bez bilo kakve potrebe. Sem jedne – da me nema i da se taj krug, u koji sam ko zna zašto upala, jednom konačno završi.
Dani su tekli jedan nalik na drugi.
Negde na prelazu u leto, lutajući ulicama, našla sam se ispred jednog plakata. Zastala sam. Bio je to poziv na koncert. Mocart, Koncert br.23 A-dur KV.488. Ne razmišljajući mnogo, ušla sam. I, kao uvek do tada, muzika je učinila čudo. Gledajući u jednu tačku na podijumu, prepustila sam se melodiji i ona je širokim zamahom razvejala svu moju zatvorenost i obamrlost. Nisam mogla da verujem. Posle toliko dana ponovo sam se osetila živom. Disala sam bez osećanja krivice. Upijala sam toliku lepotu bez želje da zatvorim oči i da sve oko mene nestane. Osećala sam i toplotu koja me je grejala, mekoću pliša na naslonu stolice koji je tako prijao pod rukom... Bilo je to divno i okrepljujuće iskustvo.
U tom času nisam znala da me nečije oči budno prate. Njegovo pitanje o koncertu na samom izlazu u prvom trenu mi je bilo sumnjivo. Već sledećeg momenta, sumnja je nestala. Nije se javila ni kad se ispostavilo da idemo u istom pravcu, tako da je mogao da me otprati. Muzika je još odzvanjala u meni i ja nisam bila sposobna za bilo kakvo zatvaranje.
Vreme je pokazalo da sam dobro postupila. On je ušao u moj život nenametljivo, tako da nisam imala vremena da uzmaknem. Ili to jednostavno nisam želela.
Sve češće smo zajedno šetali duž reke, pričajući i satima hodajući. U stvari, uglavnom je on pričao a ja sam slušala, pažljivo posmatrajući njegovo lice. Ponekad smo se zadržavali kraj oborenog debla, osluškujući zvuke nadolazećeg sumraka i bacajući malene oblutke u mirnu, široku reku. “Voda reke koja protiče prva je koja dolazi i poslednja koja odlazi”, znao je da ponovi izreku, zapisanu ko zna kada i u kom trenutku. Ponekad smo zalazili i u oronule konobe na doku. Čaša vina, tek ispržene girice i tople, smirujuće reči. Vreme kao da je ponovo nastavilo da teče.
Sa prvim jesenjim danima predložio mi je da nađemo stan i da se preselimo. Kako sam mogla da mu kažem da nam to neće uspeti? Da nam oni to neće dozvoliti? Do tada ni jednom rečju nisam pomenula moje godine provedene u porodičnoj vili, moje dane u malenom stančiću kraj reke. Trudila sam se i da ne primeti kako se stalno ispitivački okrećem ne bih li otkrila da li nas prate. (Znala sam da nas sve vreme, na svakom koraku budno posmatraju. Znala sam i da se u onoj žutoj fascikli na Islednikovom stolu ređaju izveštaji, fotografije, svedočenja.) Posle svega, nisam mogla da zamislim kako dopuštaju da sve teče svojim tokom.
Na moje ogromno iznenađenje, dopustili su.
I nas dvoje smo se uselili u nov, svetao i suv stan. Ličio je na pravu oazu.
Ubrzo je za mene nastala još jedna promena. Ne govoreći ništa unapred, moj muž je jedno popodne samo banuo sa radnicima i uneo klavir. “Više nećeš odlaziti u park”, rekao je držeći me obema rukama za ramena. “Sa klavirom u kući, moći ćeš da daješ časove.” I tako sam se vratila muzici.
Vreme je neosetno prolazilo, moja obavezna javljanja nadležnim službama su prestala i ja sam postala uverena da su oni, tamo negde, u nekim prostorijama, odlučili da stave tačku na čitavu moju priču. Ni Islednika nisam više viđala. To je učinilo da poverujem kako se desilo nešto neviđeno. “U životu, čuda se dešavaju”, ponavljala sam sebi. “Zašto se jedno takvo ogromno čudo ne bi i meni desilo?” Moj život mi je bio ponovo vraćen.
Živeli smo tiho i jednostavno. Ja sam nekoliko puta nedeljno imala časove a on je odlazio oko devet i vraćao se kasno. Nismo mnogo izlazili. Poneki koncert, pozorišna predstava, poneko piće u zabačenim kafanama. I mnogo šetnje. Oko reke, po obližnjim brdima, daleko od ljudi i njihovih reči i pogleda.
Za mene, sve je lagano, sasvim lagano počelo da dobija svoj oblik i punoću.
Prva sumnja se začela dve godine kasnije. Žureći ulicom da se nađem sa njim ispred bioskopa, ugledala sam dve siluete ispod ogromne krošnje kestena. Stajali su i razgovarali. I pored polumraka nadolazeće večeri, prepoznala sam muževljevo lice. Drugi je bio okrenut leđima. Već sledećeg trenutka sam zastala. Islednik! Sledila sam se, ne verujući svojim očima. Njih dvojica se poznaju. Od kada? Kako? I, šta to sada pričaju? Da li mu to Islednik daje uputstva? Ili njih dvojica...? Dalje se nisam usuđivala ni da mislim. Samo sam stajala i nemo ih posmatrala.
Nije prošlo mnogo vremena a Islednik se udaljio. Senke su ga odmah sakrile tako da ga nisam više mogla pratiti pogledom. Udahnuvši duboko, prišla sam svom mužu. Ni reč mi nije rekao o prethodnom susretu. Gledao me je svojim svetlim, nasmejanim očima i ja sam osetila kako me njegova ogromna, razoružavajuća iskrenost ponovo obujmljuje. Sve je bilo uobičajeno. Pozdrav, blistav osmeh, mir kojim je zračio. “Da li je moguće da sam se prevarila?! Možda je sve samo slučaj...? Znaju se, ali samo onako... Kao toliki ljudi u gradu. Da. Mora biti da je tako”, letelo mi je kroz glavu dok smo ulazili u bioskopsku salu. Ne može se biti uz nekog sa balastom sumnje na leđima.
Danas znam. Kad nešto u životu ne želiš da vidiš, nikakvi znaci ti ne pomažu. Ja nisam htela istinu i sledeću deceniju mi smo živeli u potpunom skladu. Dopunjujući se i razumevajući. On je bio tako pažljiv, pun topline i takta. Okružio me je mirom, podsticao me je da se trgnem iz mog čemera i jada, nije mi dozvoljavao da ponovo utonem u svoja ćutanja. Postao je središte iz koga sam crpla svoju snagu, ona tačka iz koje izvire želja da se nastavi dalje. Uprkos svemu. Uprkos svakome.
Svetle i divne godine.
Bili smo sami, upućeni jedno na drugo. I na svoj rad. Ja na časove klavira, on na svoje časove fizike u školi. Mirno... ukradeno vreme. Život zna da bude milostiv kad dopusti da se nešto tako proživi. Ma koliko retko i kratko bilo.
A bilo je kratko. Mnogo kraće nego što sam želela.... nego što je meni bilo potrebno. Sve je došlo naglo. Onako, kako se – čini mi se – samo meni oduvek dešavalo.
Počelo je na tom ručku.
Slavu mog oca smo uvek proslavljali tiho, samo nas dvoje, za svečano postavljenim stolom i posebno pripremljenim ručkom. (Naravno, slavili smo krišom od sveta i ostalih ljudi. Slava je bila zaostali elemenat jednog prevaziđenog društva i slaviti je, značilo je samo jedno – navući na sebe nevolje.)
Uvek sam se trudila da taj dan bude nalik na dane u porodičnoj vili. Slavski kolač na sredini stola, onakav kakav je moja majka mesila i pekla. Ista jela, sitni kolači, isto, crno, vino... Sve servirano onako kako smo to činili kad sam bila mala a mi svi na okupu. Znala sam da on nije postavljao pitanje što i očevu slavu slavimo pored njegove. Bio je svestan da mi je tako lakše. Godine su prošle, ali bol zbog očeve smrti i dalje nije jenjavao.
Popila sam dosta vina, iznela sam i kolače i, taman kad sam htela da odnesem tanjire, ponovo su se javile moje vizije u plamenu sveće. Posle toliko vremena, pred očima mi je zalelujala slika u kojoj sam prepoznala sebe kako prevrćem papire po muževljevom stolu u susednoj sobi, kako pronalazim fascikle i u njima puno papira ispisanih njegovom rukom. Potom sam ugledala njega na njegovoj omiljenoj fotelji, usnulog, sa glavom pognutom na prsa. Toliko sam se prestrašila da sam odskočila i ispustila tanjire. I čaša vina se prevrnula, razbivši se u komadiće. Dok mi je krv bubnjala u ušima a njegove izgovorene reči dopirale do mene kao iz ogromne daljine, izlomljene i umnogostručene, posmatrala sam crveni beleg na, kao sneg, belom čaršavu, njegovo bledo, zapanjeno lice i mislila sam: “ Zašto je sve ovako usporeno? Pa, samo u prostorima bez gravitacije postoje takvi pokreti. Dugi... lagani... smireni. Kao da nisu sa ovog sveta.” Nisam shvatila da je sve već počelo.
Kad je on otišao do škole, po prvi put sam počela da preturam po njegovim stvarima. U donjoj fioci radnog stola, ispod gomile papira, našla sam nekoliko fascikli i u njima rukopis. Ispisivao ga je on, nečitko, sa mnogo inicijala i skraćenica. Sve je ličilo na neku zagonetku a ja sam, uprkos svemu, ipak razumela da je reč o ljudima koje sam znala. O onima koji su živeli tu, oko nas, na par koraka od našeg praga. Naglo sam zaklopila korice. Nisam više imala snage da mislim o onom što sam već slutila.
I bilo je tačno.
Kad se vratio, ćuteći sam spustila fascikle ispred njega. Samo me je pogledao i, odgurnuvši stolicu, ustao sa stola. Dugo je gledao kroz prozor. Ja sam sedela i nemo čekala da počne.
Ne znam koliko je vremena prošlo dok nije odlučio da progovori. Znam da se suton uvlačio u sobu i polako nas pokrivao tminom. Kad je konačno počeo da priča, glas mu je bio izmenjen. Tih, ujednačen, ali nekako taman, bez uobičajene mekoće. Nije zastajao. Nije napravio ni jednu pauzu. Rekao je sve što je imao u jednom dahu, ne podižući ali i ne spuštajući glas. Kao da se radi o nekoj svakidašnjoj, nezanimljivoj zgodi. “ Dakle, tako se ovakve stvari pričaju”, mislila sam, ali se nisam javljala niti pomerala.
Prišli su mi, počeo je, ubrzo po našem poznanstvu. Raspitali su se šta to on ima sa mnom, kakve su mu namere, šta će učiniti. Ubrzo su se vratili i ponudili dogovor. Sve što želi, on može ostvariti. Dakle, ako me pita i ja pristanem, on može da živi sa mnom. U znak dobre volje, oni su bili spremni da mu nađu stan. (I našli su ga. Stan u kome smo proveli naš zajednički život, bio je njihovo vlasništvo.) On bi dobio posao, govorili su, a i ja mogu da napustim moj, u parku. Samo... U životu uvek ima neko samo... On bi morao nešto da učini za njih. Potrebne su im informacije. Šta ko u gradu misli, šta priča, šta čini. Neka se malo prošeta, neka zađe u kafane, neka pođe na sportske mečeve. Kad zadobije poverenje, može sve da izvuče iz ljudi. Neka se ništa ne čudi. Oni moraju tako. Neprijatelj nikad ne miruje. On rovari iznutra i svoje saradnike nalazi na najneočekivanijim mestima.
Nije se dugo dvoumio. Znao je da nas nikad ne bi pustili da budemo zajedno, a on to nije mogao podneti. I tako je počeo. Polako. Pažljivo. Da ko ne primeti. Da, posebno ja, nešto ne primetim. Kad je završio nastala je tišina. Ja sam čupkala ivicu malog jastuka koji mi je ležao u krilu i dvoumila sam se da li da progovorim. Ipak sam ga, jedva čujno, upitala da li je i o meni podnosio izveštaje. Nije ništa rekao. Samo je stajao kraj prozora, i dalje zagledan u noć. Kad se konačno okrenuo, osvetljen slabom mesečevom svetlošću, ugledala sam tragove suza na njegovom licu.
Više nismo govorili. On je izašao a ja sam i dalje sedela sa jastučetom u naručju, premišljajući da li da krenem ili ne. Kad sam konačno odlučila, počela sam da se pakujem. U naš jedini kofer boje peska moglo je da stane mnogo stvari, ali ja sam birala najnužnije. On je otvorio vrata i, ćuteći, samo me je pratio pogledom. I danas se sećam njegove ruke na mesinganoj kvaci, džempera boje trulog lišća, njegovog bledila. I, naročito, bele vidljive linije oko usana. Kad sam zatvorila kofer, izašao je. Bez reči, bez osude, bez bilo kakvog pokreta.
Kasnije nisam mogla da se setim koliko sam se još zadržala u sobi. Deset minuta? Dvadeset? Možda više? Tek, kad sam izašla, ugledala sam ga u njegovoj fotelji, sa glavom pognutom na prsa. Nisam morala da prilazim. Znala sam da nije usnuo. Dok sam bila u sobi i skupljala poslednje sitnice, on je u potpunoj tišini noći, bez buke ili samosažaljenja, napustio i mene, i život. Stojeći u okviru vrata, sa koferom u jednoj i kaputom u drugoj ruci, osetila sam kako me probada oštar bol. Moj divni, jedini prijatelj je otišao. Posle 15 godina zajedničkog života, ponovo sam ostala potpuno sama.
Prišla sam stolici i sela sam. Sati su prolazili a ja se nisam pomerala, zagledana u njegovo nepomično telo. Najednom sam ustala, iz srednje fioke uzela srebrnu tabakeru i izašla u ledenu noć. Kad sam zakucala na Islednikova vrata, zvonik na gradskom trgu je otkucao dva sata posle ponoći.
Otvorio mi je on sam i ja sam, bez mnogo izvinjenja, ušla unutra.
Stojeći na sredini velike sobe prenatrpane stilskim nameštajem, brojnim ukrasima, kineskim vazama, slikama na zidu, skulpturom u uglu, debelim persijskim tepihom na podu, posmatrala sam njegovo namršteno, pre vremena ostarilo lice. Visoko čelo sa dve okomite bore. Umorne, otečene, podbule oči sa izrazitim podočnjacima. Tanka, tamna koža mlohavih kesica sa mrežom kapilara u dnu. Upali obrazi. I nesvakidašnje bledilo. Ni traga od onog čoveka tako svetlog izraza na licu, izraza koji samo ljudi posvećeni nekom plemenitom cilju imaju. “Godine su učinile svoje”, pomislila sam. “A i njegova dela...”, nisam mogla da ne primetim gorko.
Kad mi se na trenutak učinilo da se u uglu njegovih usana pojavio podrugljiv i izazovan, jedva primetan, osmeh pretrnula sam. “Nešto će učiniti”, ponovo mi je prostrujalo kroz glavu i ja sam ustuknula. Ipak, ništa se nije dogodilo. Islednik je i dalje stajao sa rukama u džepovima kućnog ogrtača i ispitivački me je odmeravao.
Ja sam prekinula tišinu.
Nošena nekom, meni nepoznatom, energijom, povikala sam i optužila ga... Za sve... I za očev onakav kraj, i za majčin udes, i za potonje samotne godine. Kad sam, već bez kontrole nad svojim glasom, uprla prst u pravcu svog stana, govoreći mu da sam ostavila nepomičnog muža, trgao se. Oči su mu blesnule nekom unutrašnjom vatrom a preko ravnodušnog lica preleteo je kratki trzaj. Dubokim, suvim glasom je izjavio kako on to nije znao. Još je, razmislivši malo, dodao: “Žao mi je...” i potom se okrenuo. Prišao je stočiću sa divnom mermernom pločom i iz kutije je uzeo cigaretu.
Muk u sobi je bio potpun.
Gledala sam u njegova, kao pod jakim udarcem, povijena leđa i najednom sam osetila kako u tom zatvorenom čoveku kola pritajena, sapeta, mukla patnja, tolika da se u njoj gušio. Ona je trovala njegove dane, ona je – bila sam sigurna! – čak i misli o daljem životu činila gorkim i nepodnošljivim iskušenjem. “I ovaj čovek pod nečim posrće”, sinulo mi je i ja sam osetila olakšanje. Po prvi put od kada sam upoznala Islednika, mislila sam o njemu kao o ljudskom biću. Bila sam svedok obelodanjivanja njegovih tajni, tihih, u ćutanju, sapetih muka (ma šta to značilo) i za mene, to je bilo tako prijatno saznanje.
Prišla sam mu bešumnim korakom, držeći na dlanu srebrnu tabakeru koju sam pronašla kod svog prijatelja pre toliko godina i izgovorila sam: “Ovo je vaše, ako se ne varam...”. On se okrenuo. Uzeo je tabakeru, pogledao je lep, ugraviran reljef i, prepoznavši ga, samo je kratko odgovorio: ”A ja mislio da sam je izgubio… “ i, kao da se ništa nije deslio, otišao je do prozora. Osvetlio ga je slap kosih mesečevih zraka.
Sa rukom još uvek ispruženom u vazduhu, zapanjeno sam ga posmatrala.
Preda mnom je bio čovek koji je bez milosti uranjao u tuđe živote. U moj, pre svega. Osećala sam kako sve snažnije drhtim, sve teže dišem. Svaki udisaj i izdisaj je bio praćen nekim tamnim, jedva čujnim, grlenim zvukom. I slabost u kolenima nije popuštala. Stežući u džepu majčin krst, svim silama sam nastojala da ne posrnem i padnem na pod.
A onda je Islednik progovorio. Prišao je pepeljari, ugasio je cigaretu i očito, ponovo miran i sabran, bez traga velike patnje koju sam samo nekoliko trenutaka ranije naslutila, hladno izgovorio:
- Verovatno znate da sad morate napustiti stan. Takav je dogovor. Između mene i vašeg...
Nije dovršio rečenicu. Samo je stajao i bez reči me posmatrao.
To je bila poslednja kap.
Na jedan čas, ali samo na jedan kratak tren bilo mi je čak i žao tog usamljenog čoveka bez svoje porodice. Ko zna zašto, on je dozvolio da preda mnom provali na površinu sve ono što ga je godinama gušilo. Na posredan način mi je pružio saznanje o težini njegovog ličnog udesa, o danima koji su morali biti nagriženi velikom patnjom. Posle ove rečenice, moje saosećanje je nestalo.
Obuzela me je još jača iscrpljenost i malaksalost. “Učini to”, odzvanjalo je u meni, ali moja klecava kolena nisu htela da me poslušaju. “Moraš to učiniti”, kao u groznici je glas nastavljao da naređuje i ja sam se krajnjim naporom zateturala ka izlaznim vratima. Otvorila sam ih i izašla sam.
Trčala sam, i trčala, sve do stana. Kad sam ušla, odmah sam otvorila prozor. Pogledavši još jednom na fotelju, legla sam. Tiho sam izgovorila kako će sve ponovo biti u redu. Ledena noć i jaki mraz će učiniti svoje. Nasmešila sam se.
Slučajni dolazak mog najboljeg učenika, mladića kome sam sa puno ljubavi prenela najskrivenije tajne mog muzičkog umeća, sprečio je siguran kraj. Kako se nisam odazivala na njegovo uporno kucanje, provalio je unutra i na rukama me je odneo do svog rođaka, upravnika ove bolnice. Šest meseci su me lečili od teške upale pluća. Doktoru sam, čim sam ga videla, rekla: “Kako je čudno koliko se ljudi očajnički trude oko čoveka koji hoće da ode. Doista čudno...”. On me je pažljivo pogledao i nasmešio se. Razumeli smo se.
I tako, sve se završilo.
Ja sam prvo boravila gore, u sobama na spratu. Kad je došlo vreme da izađem, upravnik je na svoju ruku odlučio i pripremio mi ovu sobu... Eto, i takvih ljudi ima...

G-đa Milena je naglo ućutala, zagledana u jednu tačku na zidu. Devojka se nije pomerala. Očekivala je da starica nastavi, ali se prevarila. Teško ustajući, starica je pošla ka vratima i, bez reči opraštanja, izašla je u hodnik. Osluškujući ravnomerne udare štapa, devojka je teško i duboko disala. Okrenula se oko sebe, nervozno trljajući čelo. Uski prostor, ustajali vazduh i, iznad svega, sve što je čula kao kamen su joj nalegli na ramena tako da je, bežeći od svega, istrčala napolje.
Dok je žurno koračala memljivim hodnikom, ostavljajući za sobom sve tiše udare štapa, postala je sigurna u jednu stvar – ona neće ništa objaviti u dnevnim novinama. One su bile suviše uzan prostor za ono što je saznala.
Napolju, na podnevnom suncu, zastala je i duboko udahnula.
Sve oko nje je imalo drugačiji sjaj. I krovovi kuća u daljini, i bagremovi oko Zavoda, i opalo lišće, i kristalno čisto nebo nad njom.
Hodajući uskom stazom, konačno je zaključila: jednom, kada bude spremna, napisaće priču o tajanstvenoj ženi smeštenoj u podrumskim prostorijama Državnog zavoda za rehabilitaciju.
Odlučivši to, odahnula je.
Prateći lelujavi staričin lik kako i dalje titra pred njenim očima u daljini, pomislila je:
- Drevni hetitski zapis je u pravu. Svaka priča pronalazi svoj put do onog ko će je ispričati...
Udaljavala se laganim korakom.