Nada Sekulić [1]

Zašto su heroine I svetskog rata deo istorije feminizma

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

„Borbe vođene na položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 koje su pale na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... Ovde je četiri dana bio takav nadolazak ranjenika (oko 4.000) da mi se krv u mozgu počela usirivati. Imala sam nervnu krizu .... Kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... Smestila sam ih u veliki šator ... Njihov jauk razdrobi mi srce. Otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ...“ Ovo su reči Nadežde Petrović, napisane u pismu njenoj porodici, 1914. godine, nakon borbe na Mačkovom kamenu. U vojnoj istoriji, borbe na Mačkovom Kamenu zabeležene su kao najogorčenije i najkrvavije borbe u toku I svetskog rata. Za ovu, malu, ali strateški značajnu kotu, žilavo su se borile i srpska i austro-ugarska strana i ona je nekoliko puta prelazila u ruke čas jednoj čas drugoj strani. Na Mačkovom kamenu, od 16. do 22. septembra, ljudi su se borili prsa u prsa, probadajući se bajonetima i lomeći kosti jedni drugima kundacima, neprekidno izloženi eksplozijama bombi i granata. U toku tih šest dana, srpska strana je imala 15 000 ljudskih gubitaka. Samo u jednom danu, 22.IX, poginulo je 2 000 vojnika na obe strane. Mada je Mačkov kamen srpska strana tada izgubila, ova bitka je imala veliki značaj za tok rata, jer neprijatelj nije uspeo da za tri dana, kako je planirano, osvoji Jagodinu i Sokolske planine, već tek posle 13 dana teške borbe, iz koje je austro-ugarska strana izašla potpuno izmorena, sa 16 000 vojnika izbačenih iz stroja. Pa ipak, ova strašna bitka, u kojoj je svako u svega nekoliko dana mogao proživeti dovoljno patnje za ceo život, samo je jedna od mnogih koje su se desile u toku I svetskog rata i u toku Balkanskih ratova, a Nadežda Petrović je samo jedna od mnogih žena koje su u njima učestvovale, kao bolničarke ili sa puškom u rukama.
Neke od najhrabrijih i najpožrtvovanijih žena tog vremena borile su se na srpskim ratištima, formirajući ponekad i posebne jedinice sastavljene samo od žena (najpoznatije su jedinice "Bolnice škotskih žena", koje su tokom I svetskog rata delovale u Srbiji, Makedoniji, Rusiji, Belgiji i u Francuskoj, kao i "Prvi ruski ženski bataljon smrti") . Ipak, većina žena koje su ratovale na srpskim ratištima do danas je ostala gotovo nepoznata. Milunka Savić, Nadežda Petrović, Sofija Jovanović, Jelena Šaulić, Natalija Bjelajac, Marica Savić, Milosava Perunović, Lenka Rabasović, Dragica Purić, Ljubica Kujundžić, Ljubica Čakarević, Jelena Lozanić, Draginja Babić, Božana Bartoš, Zorka i Ana Brkić, Marija Prita, Ljubica Đurić, Marija Siebold-Fjodorovna, Katarina Jakšić, Neda Jovanović, Stanislava Jovović, Darinka Krstić, Vera Marković, Radmila Milošević, Slavka Mihajlović, Natalija Nikolajević, Jelena Popadić, Nadežda Stanojević, Desanka Stojiljković, Staka Čubrilović, Elsi Inglis, Evelin Haverfild, Flora Sendz, Elinora Sato, Izabela Haton, Lejdi Pedžet, Mis Ibi, Darja Aleksandrovna, Elizabet Ros, Ketrin Makfejl, Frensis Vejkfild, Lujza Džordan, Margaret Nilfrejzer, Agnes Minišul, Beatris Mekgregor, Karolajn Tafil, Lujza Mekilroj, Agnes Benet, Izbel Emsli, Aneta Benson, samo su neke od njih.
Učesnice I svetskog rata i Balkanskih ratova zapamćene su pre kao deo velikih narativa o I svetskom ratu, i kao heroine srpske nacionalne istorije, a veoma malo pažnje je posvećeno rodnoj dimenziji njihovog ratnog angažmana i činjenici da je učešće u ratu bilo ključan kanal za ostvarivanje ženske emancipacije, bilo u njihovim individualnim životnim strategijama, bilo na širem društvenom planu, imajući u vidu da su iza ratnog angažmana žena koje su delovale na srpskim ratištima u nekim slučajevima eksplicitno stajale ženske organizacije koje su se borile za prava žena. U širem evropskom kontekstu, I svetski rat je nesumnjivo bio cena koju je trebalo platiti za dobijanja ženskog prava glasa. Danas je stvorena popularna istorijska slika tome da je ženama posle I svetskog rata "dato" pravo glasa zbog njihovog požrtvovnog patriotizma, ali se često zanemaruje činjenica da je to podjednako bio deo njihove borbe za sticanje društvenog priznanja i afirmaciju žena u društvu koje ih je naglašeno diskriminisalo i zatvaralo im vrata javnog života gurajući ih u svet privatnosti. Paradoksalno je da su žene, koje tokom čitavog XIX veka nisu mogle ući u parlament zbog svoje navodno krhke "ženske" prirode nepogodne za bavljenje politikom, ovo pravo ostvarile bukvalno u krvi i u najtežim ratnim okolnostima koje su bile i za mnoge muškarce neizdržive. Rat je bio ključan, ako ne i jedini kanal snažne rodne društvene pokretljivosti žena tog vremena, jedino mesto na kome je bilo ženama dozvoljeno da se društveno dokažu ili čak pokažu superirornim u odnosu na muškarce.
"Uobičajeno muško nepoverenje u sposobnosti žena ne može se otkloniti svađom", govorila je dr Ensli Inglis, osnivačica "Škotske bolnice žena", koja je i sama učestvovala u ratu u Srbiji, "već samo poštenim radom." Pa ipak bi bilo potpuno neprimereno nazvati taj strašan život, proveden u svakodnevnim užasima rata, u toku kog je veliki broj žena poginuo, tek "poštenim radom". Mnogo više od toga, to je bilo pravo herojstvo. Surova istina je da su vrata institucija u kojima su stvarno mogle obavljati "pošten rad" bio za njih zatvoren, a njihov značaj u društvu sasvim potcenjen pre I svetskog rata.
Dr Ensli Inglis bila je školovana škotska lekarka, koja je diplomu stekla na Univerzitetu u Edinburgu, nakon čega se bavila lekarskom i lekarsko-hirurškom praksom pomažući siromašnima. Bila je počasni sekretar Saveza škotskih sifražetskih društava i potpredsednica Liberalnog društva edinburških žena. Mada su se intenzivno borile za ostvarenje prava žena, žene okupljene u ovim društvima predstavljale su umerenu sifražetska struju koja je spremno na početku I svetskog rata odredila kao svoj politički prioritet opšti nacionalni interes i stavila borbu za prava žena u drugi plan.
Liberalna borba za prva žena u 19. veku nije dala ogromne rezultate, niti se ostvarivala u vidu pravog političkog dijaloga između sifražetkinja i vlasti. U Velikoj Britaniji, Veliki reformski akt (The Great Reform Act) iz 1832. godine oduzeo je pravo glasa ženama. Mnoge žene pojedinačno, kao i u sastavu više pokreta još u prvoj polovini XIX veka nastojale su da izdejstvuju dobijanje prava glasa. U drugoj polovini XIX veka formira se više snažnih sifražetskih društava (Manchester Suffrage Committee, National Society for Women's Suffrage, Edinburgh National Society for Women's Suffrage, Dublin Women's Suffrage Association, kao i kasnije formirane ključne sifražetske orga izacije National Union of Women's Suffrage Societies i Women's Social and Political Union.). Ove organizacije su godinama pokušavale da legalnim metodama, lobiranjem i predloga izmena zakona unesu promene u zakonsko regulisanje braka, nasleđivanja, reproduktivnih prava žena, svojinskih odnosa i prava glasa. Kako njihovi napori nisu urodili bitnim promenama, pot kraj XIX žena formiraju se radikalne sifražetske struje i osnovna strategija delovanja sifražetskih grupa prelazi na otpror i vršenje pritiska putem javnih demonstracija. Početkom I svetskog rata, najveći deo ovih organizacija politički se opredeljuje za pružanje podrške vlasti i nacionalne interese stavlja ispred sifražetskih.
U tom duhu je "Škotska federacija sifražetskih društava" finansirala opremanje jedne poljske bolnice sastavljene isključivo od žena obučenih za medicinski i hirurški rad u ratnim uslovima. Dr Inglis je ponudila ovu bolnicu Britanskom MInistarstvu rata, ali je odbijena rečenicom: "Draga gospođo, idite kući i sedite na miru." Međutim, kada je istu ponudu dala ambasadama drugih zemalja, neke od njih, uključujući i Srbiju, prihvatile su pomoć. Do kraja I svetskog rata, "Škotska sifražetska organizacija" opremila je ukupno 13 poljskih bolnica. Prva bolnica ovog tipa formirana je u Srbiji u decembru 1914. godine. To je bila poljska hirurška bolnica sa sto kreveta i kompletnom opremom koja je smeštena u Kragujevcu, čije osoblje je sačinjavalo 30 žena, među kojima je bilo 5 lekarki. Upravnica je bila dr Elionor Solto, a najmlađa lekarka dr Ketrin Makfejl. "Kada smo stigli u Kragujevac, grad je bio prepun ranjenika i bolesnih vojnika. Za njihov smeštaj bile su iskorišćene sve raspoložive zgrade od vojne bolnice, kasarni i škola do najmanjih kafana... Bila je to nezaboravna slika ratne bede.", zabeležila je dr Ketrin Makfejl. Žene koje su radile u ratnim bolnicama tokom I svetskog rata, radile su u zastrašujućim uslovima. Bolnice su obično imale tri puta više pacijenata nego što je bilo predviđeno. Usled opštih nehigijenskih uslova, koji su u bolnici samo delimično mogli biti ublaženi, jer su ranjenici stalno dopremani, prljavi i blatnjavi, sa zaraženim ranama, dolazilo je do epidemija pegavog tifusa, od čega je naročito umiralo bolničko osoblje. 1915., od ukupnog broja od 534 ratna lekara u Srbiji, umrlo je njih 132. Svih 534 obolelo je od pegavog tifusa. Mnoge od žena anagažovanih u "Bolnicama škotskih žena" takođe su umrle od ove bolesti , kako među lekarkama, tako i među medicinskim sestrama. Dr Eleonor Solto umrla je od difterije, a dr Ketrin Makfejl je dobila pegavi tifus, koji je uspela da preživi, ali je ostala sa trajnim oštećenjem sluha.
Kada su sve strane misije pozvane da ostave svoje bolnice i da se evakuišu prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije, većina osoblja "Bolnica škotskih žena", zajedno sa dr Elsi Inglis, koja je došla da zameni Elionor Solto, odlučila je da ostane sa srpskom vojskom. Po mišljenju očevidaca, britanske žene su se tokom povlačenja preko Albanije pokazale bolje nego muškarci "Po snazi duha", zapisao je jedan od oficira učesnika tog povlačenja, "niko im nije bio ravan." Dr Ensli Inglis umrla je usled iscrpljenosti ratom 1917. godine, saznavši neposredno pred smrt da su sve žene u Velikoj Britaniji starije od 30 godina dobile pravo glasa.
Ovo je samo jedan od mnogih primera koji svedoči o tome da žene koje su učestvovale u ratu ni po čemu nisu bile pošteđene ili zaštićene, te da su, upravo suprotno, često su bile izložene najstrašnijim stranama rata. Visoka stopa njihove smrtnosti sastavni je deo ratne priče - svi su, naime, umirali, i muškarci, i deca, i stari, ali prisustvo ovih žena na ratištu predstavljalo je svesnu i dobrovoljnu žrtvu i izražavalo je visoku cenu njihove emancipacije, plaćenu natčovečanskim žrtama i umiranjima.
Pa pak, one su više zapamćene kao dobrotvorke, lekarke, heroine, pri čemu se gotovo i ne zna da su to bile istovremeno žene koje su se borile za žensko samopoštovanje, društveno prepoznavanje, pravo glasa, pravo na obrazovanje, na plaćeni profesionalni rad i izmenu zakona o porodičnim odnosima, kao i za unapređenje reproduktivnog zdravlja žena, uključujući i pravo na abortus.
U tradicionalnoj Srbiji tog vremena, ženski pokret nije bio razvijen. U vreme I svetskog rata, Srbija je bila evropska zemlja sa najvećim brojem nepismenog stanovništva, pri čemu je samo 7% žena je bilo pismeno. Obrazovane žene u početku su sticale obrazovanje samo u inostranstvu, donoseći u Srbiju istovremeno i sifražetkse ideje. Prve organizacije koje su se zalagale za prava žena bile su Srpski narodni ženski savez, Društvo beogradskih ženskih lekara, Ženska stranka, Materinsko udruženje.... Za Srbiju tog vremena bilo je neprihvatljivo organizovanje ekskluzivno sifražetskih organizacija, te su najprihvaćenije bile organizacije humanitarnog tipa koje su u svom programu imale i elemente emancipacije žena, kao što je bilo Kolo srpskih sestara. Humanitarni rad je predstavljao osnovu mogućnosti promovisanja sifražetskih ideja, a jedna od ključnih profesija koja je omogućavala promovisanje prava žena bila je lekarska profesija. Tek u okviru takvog delovanja, bilo je moguće organizovati se oko zahteva za pravo na školovanje, nasleđivanje, razvod, starateljstvo nad decom i pravo glasa.
Određenim temama, srpske žene aktivistkinje nisu se bavile, kao što je pitanje prava na abortus i pitanje prostittucije. Jedna od najpoznatijih među ovim ženama bila je dr Draga Ljočić. Draga Ljočić je bila prva diplomirana srpska lekarka. Studirala je medicinu u Cirihu i studije je napustila tokom Prvog tursko-srpskog rata da bi u njemu učestvovala kao medicinska sestra. Iz II srpsko-turskog rata izašla je sa činom poručnika.
Jedan broj žena učestvovao je u ratu sa puškom i u prvim borbenim redovima. Tri među njima su najpoznatije - Sofija Jovanović, Natalija Bjelajac i Milunka Savić. Uz njih je najpoznatija žena na srpskom ratištu koja je nosila oružje bila Engleskinja Flora Sends.
Sofija Jovanović i Natalija Bjelajac i Milunka Savić neposredni povod za ulazak u borbene redove dobile su od svojih bliskih rođaka.
Natalija Bjelajac je u rat krenula sledeći primer svog Martina Javornika, koji je, u sastavu austro-ugarske vojske, prebegao na srpsku stranu. I njen stric i Natalija Bjelajac bili su istaknuti slovenofili. Ona je u Srbiju stigla na početku Prvog balkanskog rata i uključila se u rat kao bolničarka. Njen stric i ona služili su u istom, 11. pešadijskom puku. Na početku drugog Balkanskog rata, prestala je da radi kao deo medicinskog osoblja i postala je borac i na frontu sa Bugarma pokazala se kao jedan od najhrabrijih vojnika na srpskoj strani. Na ratištu je samostalno zarobila celu bugarsku bateriju, zbog čega je nagrađena ordenom za hrabrost - Zlatnom medaljom MIloša Obilića. Na Kajmakčalanu je dobila i Krađirđevu zvezdu sa mačevima, zarobicši 30 bugarskih vojnika. Rat je završila kao narednik Srpske vojske.
Sofija Jovanović je bila deveto žensko dete u porodici bez muške dece. Njen otac je govorio da mu je žao što nema sina junaka da se pokaže u srpskim ratovima. Sofija se prijavila u rat prerušena u muškarca i pod imenom Sofronije Jovanović i kao borac je učestvovala i u oslobađanju Beograda 1915. godine i kasnije na Solunskom fortu..
Za razliku od Sofije i Natalije, Milunka Savić nije bila obrazovana žena. Rođena je 1879. godine, u selu Koprivica , na obroncima Kopaonika, u običnoj seoskoj stočarskoj porodici koja je imala troje ženske i samo jedno muško dete. To je bio izuzetno težak način života kojim su žene bile opterećene podjednako kao i muškarci, ali su muškarci smatrani neuporedivo dragocenijim članovima domaćinstva. Smatra se Milunka kasnije mogla proći nezapaženo među vojnicima kao da je muškarac zbog svog načina života - na planini, bez struje, vode, puteva, u okviru kog je svaki dan predstavljao borbu za nasušnji život, razvijanje ženstvenog izgleda nije predstavljalo deo vaspitnog modela dece. Sem što je čuvala stoku i radila teške poljske i kućne poslove, Milunka je dodatno nadničarila obavljajući poljske radove i radeći po bogatijim kućama u obližnjj Raškoj, noseći podjednako sve terete borbe za opstanak i stičući sve potrebne veštine kao i muškarci. To je bilo veoma nesigurno političko vreme, jer je tada anektirana Bosna i Hercegovina. Milunkino selo se, povrh toga, nalazilo na samoj granici sa Osmanskim carstvom, bilo je predmet upada Arnauta, a morali su da se brane i od divljih životinja. Tako je Milunka veoma rano naučila da koristi pušku i da precizno gađa. Međutim, očigledno je da je već po svojoj prirodi bila tome naklonjena - bila je to krupna i neverovatno snažna devojčica sa kojom je retko ko mogao da se meri - u gađanju, u nadničarskom radu, pa čak i u tučama, jer je, po rečima njenih potomaka, Milunka "pravde radi" umela često da se potuče, ne samo u detinjstvu, već i kasnije tokom života, i uvek bi pobeđivala. Davne 1912. godine, kada su započeli Balkanski ratovi u toku kojih su oslobođene Stara Srbija i Makedonija, Milunka je imala 23 godine, šo je bio idealan uzrast za vojnika prvog poziva. U mirnodopskim uslovima, to bi bio idealan uzrast za udaju ženskog deteta. Međutim, te 1912. godine, njenoj porodici je moralo biti naročito teško, jer je Milunkin brat trebalo da bude mobilisan, što je značilo da bi porodica ostala u ratnoj situaciji sa dvoje starih članova domaćinstva i troje ženske dece. U opštoj ratnoj groznici u toku koje su se srpski seljaci masovno odazvali na mobilizaciju, MIlunka je odlučila da prerušena ode u rat umesto svog brata. Ošišala je kosu, zategla je grudi i prijavila se u regrutnom centru pod imenom Milun Savić, gde je regrutovana u sastavu Drinske divizije, prošavši neprimećeno celokupnu obuku i svoja prva vatrena krštenja. Tokom I balkanskog rata, Milunka je učestvovala u poznatoj Skadarskoj bici, tokom koje je Skadar opsedan čitavih šest meseci pre nego što ga je albanska vojska predala. Iz I balkanskog rata, Srbija je izašla sa 30000 gubitaka, da bi odmah ušla u II balkanski rat, koji je bio još krvaviji. U II balkanskom ratu Srbija je imala 40000 gubitaka. Samo tokom Bregalničke bitke, koja se odvijala od 30. juna do 8. jula 1913. godine, poginulo je ukupno oko 43 000 ljudi, od toga 16000 na srpskoj i 27000 na bugarskoj strani. Tokom te bitke, MIlunka Savić se proslavila svojim herojstvom, dobila je kaplarski čin i svoju prvu medalju za hrabrost, ali je i ranjena, tako da je otkriveno da je žena. "Ako me rane, neka to bude u noge, može i u glavu, samo ne u grudi. Otkriće da sam žena." Međutim, zbog iskazanog herojstva, dozvoljeno joj je da ostane borac. Mada ranjena, ona se ubrzo vratila u borbene redove.
Iz II balkanskog rata Srbija je ubrzo ušla u I svetski rat. Jula 1914. godine Austro-Ugarska je napala Srbiju, a Milunka se u septembru prijavila kao dobrovoljac. Vojvoda Putnik je odbio i ponudio joj je da radi kao bolničarka, ali je ona insistirala da bude borac. Kada joj je Vojvoda Putnik rekao da dođe sutra i da ga pusti da razmisli, Milunka Savić je kratko odgovorila: "Čekaću," i ostala je da čeka u vojničkom stavu pred vratima. Međutim, čim je njen angažman odobren, dodeljena je puku koji je učestvovao u natežim bitkama I svetskog rata, jer se tokom Balkanskih ratova zapravo pokazala kao najbolji bombaš u jedinici. Milunka Savić je govorila da nikad nije učila da baca bombu, ali da je imala urođeni osećaj da je baci upravo tamo gde je naumila. Mogla je sa trideset metara da pogodi precizno otvor na bunkeru. Ipak, jedina obuka koju je u životu imala sastojala se u dečjim igrama na Kopaoniku, gde se kamenom gađala meta. U tim igrama je Milunka bez izuzetka pobeđivala. "Gvozdeni puk", kako su ga nazvali Bugari, ili, zvanično, 2. pešadijski puk Moravske divizije "Kralj MIhailo", učestvovao je i u bici na Drini i u bitkama na Kolubari i Ceru. Od ukupno pet komandanata puka , koji su se smenili na njegovom čelu tokom I svetskog rata i Balkanskih ratova, svi su poginuli, 4 u oružanim sukobima i jedan od kolere u ratnim uslovima. 1915. godine, u okviru akcija Gvozdenog puka, Milunka Savić je dobila Zlatni orden Obilića.
U borbi na Crnoj reci, 28. septembra 1916. godine, sama je zarobila 23 bugarska vojnika. Do toga je došlo sticajem okolnosti, kada je tokom noći otisla sama u sumu. Kako je ona bila jedina žena medju muškarcima na prvoj borbenoj liniji, obično bi tražila posebno skrovito mesto za vršenje nužde. Međutim, to je bila i linija razdvajanja,pa se prilikom povratka iz šume izgubila i greškom se vratila u bugarski umesto u srpski rov, otkrivši prekasno da vojnici oko nje pričaju bugarski. Shvativši da će je za nekoliko sekundi otkriti, odmah je izvadila bombu, bacila je i viknula iz sve snage: "Juriš!", tako da su bugarski vojnici pomislili da ih napada cela četa i onda ih je poređala i njih 23 sama zarobila i sprovela na srpsku stranu. Jedan od bugarskih oficira koji je zarobljen, rekao je tom prilikom: "Najgore mi je što ću sutra morati da kažem da me je na ovakav način zarobila jedna žena." Inače, po njenim sopstvenim izjavama i po izjavama njenih potomaka, Milunka Savić nije volela da ubija vojnike i kad god je mogla, umesto toga bi ih zarobila.
Na koti 12.12. Milunka Savić je ranjena zajedno sa Florom Sends. Flora Sandes iz Velike Britanije jedina je žena sa zapada koja se, kao pripadnik regularne vojske, borila u Prvom svetskom ratu. Dobitnica je ordena Svetog Save, Karađorđeve zvezde i regularne jugoslovenske vojne penzije.
Kada je rat počeo, sama se prijavila i regrutovana je u jedinicu ambulante pri Srpskoj vojsci. Ubrzo je bila zaražena tifusom. Nakon oporavka prestala je da radi kao bolničarka i postala je borac sa puškom. Za nju je to bila šansa koju je dugo čekala, jer je oduvek želela da bude vojnik. VIše puta je ranjavana. U svojim dnevnicima zabeležila je da joj je Milunka Savić, tokom zajedničkog boravka u bolnici, jednom prebrojala sve rane - bilo ih je 24. Zavšršetak rata dočekala je sa činom maroja, nakon čega je penzionisana.
Kao i Flora Sends, i MIlunka Savić je odlikovana Zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Ona i Flora Sens su jedine žene koje su ikada odlikovane ovim ordenom. Nekoliko puta je ranjavana u grudi, u obe noge,a šrapnel joj je prošao i kroz glavu. Učestvoala je u proboju Solunskog fronta, u btkama na Kajmakčalanu, u osvajanju Bitolja.
Pa ipak, po njenom sopstvenom kazivanju, najteži deo njenog ratnog života nisu bile borbe, već povlačenje preko Albanije, kada su je stravična patnja koju je videla i stradanja srpskog naroda naveli "prestane da veruje u Boga i da odlazi u crkvu.". Tokom tog povlačenja, u izrazito nehumanim uslovima, ubijeno je ili je od iscrpljenosti . umrlo nekoliko desetina hiljada srpskih vojnika. Samo u Bizerti, gde je sa ostalim vojnicima prebačena 1916. godine, bilo je okupljeno oko 40 000 srpskih boraca i samo tu ih je umrlo preko 1000. Nakon oporavka, savezničku lađu koja je borce transportovala ponovo na front, granatirala je turska strana i veliki broj ljudi je i tada poginuo, međutim, Milunka je preživela i nastavila je ratovanje.
Srbija je iz rata izašla sa 26% stanovništva manje, koje je stradalo u ratnom užasu.
Milunka Savić je iz rata izašla kao najodlikovanija žena svih vremena. Odlikovana je sa dva francuska ordena Legije časti, sa Karađorđevom zvezdom sa mačevima, sa Francuskim ratnim krstom, sa Medaljom za hrabrost Mioš Obilić i sa dve ratne spomenice: albanskom i spomenicom I svetskog rata. Rat je završila visoko uvažena u Francuskoj, ali odbivši francusku penziju .
Danas samo možemo da se pitamo kako je bilo moguće da ona tako brzo bude zaboravljena u sopstvenoj zemlji? Naime, nakon rata, radila je kao kuvarica, kao bolničarka, kao kontrolor u fabrici vojničkih uniformi, i samostalno je izdržavala četvoro dece, od kojih je troje usvojila. Sva Milunkina deca su bila ženska deca.
1929. godine prešla je u Beograd, gde je tek uz pomoć ratnih drugova jedva uspela da dobije najamnički posao čistačice u Hipotekarnoj banci, ostavši na tom poslu sve do penzionisanja.
Više od tridesetoro dece je odškolovala. Od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Imala je 84 godine.
Danas u Beogradu ukupno šest ulica nosi ime učesnica Balkanskih i I svetskog rata: to su ulice Drage Ljočić, Izabele Haton, Lejdi Pedžet, Milunke Savić, Nadežde Petrović i Mis Ibi. To su mahom manje i periferne ulice. Ulica Milunke Savić je jedna od najmanjih slepih ulica na Voždovcu.

*

Žene učesnice Balkanskih i I svetskog rata su hrabro rušile stereotipe o tome šta je značilo biti žena u tom vremenu. Za razliku od učesnica II svetskog rata, koje su mahom bile iz siromašnih seljačkih slojeva, u I svetskom ratu učestvovale su najobrazovanije žene Srbije tog doba, a njihov angažman je bio deo njihovog razvijenog i artikulisanog političkog opredeljenja čiji sastavni deo je predstavljala borba za emancipaciju žena. Milunka Savić, najpoznatija među njima, zapravo je predstavljala izuzetak, po tome što je bila neobrazovana žena seljačkog porekla. Međutim, zajedno sa Florom Sends, ona je do danas ostala jedna od najvećih ženskih ratnih ikona. Mada nije politički učestvovala u borbi za emancipaciju žena, što je u to vreme bila zapravo privilegija bogaih i obrazovanih slojeva, ona je, izabravši sopstveni životni put ratnice i zadržavši beskompromisni lični integritet kako u ratu, tako i nakon njega, tokom burnih društvenih i istorijskih promena, podjednako utrla put emancipaciji žena kao i obrazovane žene Srbije tog doba.