Milica Nikolić [1]

Dnevnik čitanja 43/44

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

Ana Ristović: Meteorski otpad

Bila sam veoma uzbuđena kada sam ovih dana ugledala među pristiglom poštom najnoviju knjigu Ane Ristović, „moje“ pesnikinje iz davnašnjih vremena, o kojoj sam pisala često.
Između ostalog sam rekla: „Pesnički svet Ane Ristović jedan je od najprivlačnijih u mome vidokrugu danas... Druga knjiga mlade pesnikinje nije dokument o pesničkoj veštini, isto onoliko koliko nije odašiljanje poruka, niti je stvar iskušenja jezika, ni bilo koja vrsta snalaženja u mogućnostima ars poetica. To nije poezija upotrebe, već poezija izjednačenja mogućnosti i odgovornosti.“
Pokušavala sam da odredim fenomen koji sam nazvala prožimanjem pesničke i prozne svesti u artikulaciji poetskog govora Ane Ristović. Videla sam u tome odlučujuće oblikotvorne agense i podlogu samosvojnosti ove zbirke, odličnu „mešavinu“ i „nečistost“ kao njenu najprovokativniju ravan.
I danas u Meteorskom otpadu otkrivam istu pesnikinju, dramatično sazrelu pred kosmičkim upitanostima i nalazima.
Na poziv urednice Sarajevskih svezaka da uz tekst o Ani pošaljem i nekoliko njenih pesama iz najnovije zbirke, odlučila sam da to bude ciklus „Autobus“ – „Osmeh“, „Potok“, „Burma“, „Teror ljubavi“ i „Snovi na točkovima“.

Navešću jednu od njih:

„Burma“

Sedeli su jedno naspram drugog
u prepunom autobusu

On je rekao: „Da li si ga videla kako...“
Ona dodala: „A tek nju, i onaj izveštaj...“
„Kupiće nas sve! A u subotu moramo na taj piknik!“

Milovali su se dlanovima
postavljenim na rub prozora
prstima po prstima
ali najviše po burmama (što je najčudnije u svemu)
gledali se netremice, dok svet je
promicao mimo njih, kao da ga nema

On je pričao o zajedničkom šefu,
zapletima,
Ona je ćutala dugo,
„Da li tvoja žena zna?“
pa malo glasnije: „Za nas! Za nas!“
I opet je bila duga tišina.

Potom su stigli do stanice
na Zelenom vencu
a pre nego što su stigli, ona je rekla:
„Ja ću sada da siđem, moram na pijacu.“

Kada je krenula, ustuknuo je pa pošao
gegavo za njom:
„Nekoliko sitnica treba
za svoje da nabavim i ja.“

I opet je bila duga, uzajamna tišina
koje ne bi ni bilo da nije zemlje
tako savršeno okrugle, glatke i egzotične
koja se zove
burma.

Evo nam opet Ane iz njenih ranih dana, iste i drugačije istovremeno, ali uvek darovite do krajnjih mogućnosti, evo nam čudesne pesnikinje koju smo voleli i volećemo je, sigurna sam, sa jednakim intenzitetom.
Meteorski otpad i nije drugo do ono njeno očaravajuće prožimanje pesničke i prozne svesti i sposobnosti da nam „ispriča priču“ ili mnogo priča, svejedno.
Bojana Stojanović Pantović u svome veoma analitičkom pogovoru odlično tumači mnoge Anine zahvate u Meteorskom otpadu i smatra da ona poseduje intuitivno a ne konvencionalno traganje za formom i takođe govori o njenom „proznom diskursu“, „ženskim očima“ koje ne uzmiču od „banalnosti beleženja svakodnevice“ i veristički oblikovanih situacija. Tvrdi da je realnost sa svim svojim banalnostima lucidno registrovana, a i visoko kotira njenu autoironizaciju teme ženstvenosti.
Zaključila bih ovaj tekst za Sarajevske sveske izuzetno zadovoljna što će uz njega biti objavljen i ciklus novih pesama Ane Ristović, koji će, nadam se, potvrditi i sledeće zbirke, podjednako dobre, ko zna, (to se nikad sa sigurnošću ne može tvrditi) možda i bolje – ako je to moguće.

OSMEH
(Autobus 1)

Tokom svih dugih vožnji
prepunim autobusom kroz grad
pamtićeš, od sada pa zauvek,
tu sredovečnu ženu na sedištu
između dva groblja, dve pijace i nekoliko škola,
kojoj sa lica nije silazio blaženi osmeh
dok je gledala nekuda kroz prozor
u nejasnu daljinu, osmeh koji se praćakao
čas otrgnut od lica
spreman da rubovima
šljapne po površini
čas se smerno prepuštao
strujama sitnih bora.

Malo mu je falilo da se spoji sa glasom
i postane kikot koji bi odzvonio
tako jako
kao da neko palicama udara o srca svih putnika:
Ding-dong! Kuc-kuc!

Šta je videla ta žena a što nisi mogao da vidiš ti?
Šta je video potuljeni i umorni svet kraj kojeg je
promicalo lice za prljavim staklom

POTOK, JEDAN
(Autobus 2)

Postoje sasvim neobični potoci
za koje ne znaš
odakle a
ni kuda idu

Na primer, četiri paralelna
koja se slivaju niz nepomično lice
tog čoveka na sedištu
u njegovom bolu i istovremenom miru
koji pobeđuje
čak i crvene kolutove oko očiju,
poput voštane figure je
ali suze mu ipak teku i kvase kragnu
košulje sa unutrašnje strane

Dok ustaje, spremajući se za izlazak
na sledećoj stanici
oči pokušavaju da se sete

kada je to trebalo zažmuriti
u nekom sudbonosnom trenutku

TEROR LJUBAVI
(Autobus 4)

Sedi tu mirno, skamenjenog i blaženog lica
skoro zastrašujućeg, u ljubavi smrznutog
kao da ničeg na ovom svetu
osim njenog osećanja nema
Volim te volim te volim te volim te
Voli me voli me voli me voli me

Zamišlja kako mu u nekom izmišljenom ratu
spasava život krijući ga u sopstvenom stanu
Kako dugo pešače kroz neku pustinju
i kako je s beskrajnom zahvalnošću gleda
kada mu prepusti poslednje zalihe ponete vode

Kako prekida s celom porodicom samo zato
što rođaci ne dele njegovo političko mišljenje
I kako on odlučuje da zatvori vrata svim prijateljima
koji su mu rekli da je bivša bila bolja
Zamišlja kako daje krv za njega dok leži u bolnici
i kako mu, tokom operacije, upravo njena zrnca omoguće
brz oporavak koji lekari medicinski ne mogu
da objasne Zamišlja kako mu njeno lice svetli noću
umesto mesečine,
i kako joj kaže da mu drugo svetlo ne treba

Sigurna je u veličinu svoje žrtve, veličanstvene
kao što je njihova ljubav, jedinstvena i posebna
nigde još viđena
koja se, doduše, još nije ni rodila
jer se i ne poznaju
ali, sigurna je u ono što je pročitala
u nekom priručniku gde je rečeno
da mnogo moramo voleti sebe
da bismo mogli voleti i druge

Jednom rukom, nesvesno
miluje svoju drugu

SNOVI NA TOČKOVIMA
(Autobus 5)

Sanjala sam autobus koji prevozi
samo snove. Tamo, na stanici, stajali su ljudi
i ispraćali ih sa tremom, drhćući,
kao malu decu koju prvi put samu
šalju nekuda.

Autobus je bio sasvim prazan.
Tek naizgled. Vrata su dugo stajala otvorena.

Neko sa stanice je čak duboko u sebi
zamolio svoj san da ne dozvoli
otvaranje prozora pomislivši na promaju.
Ili nestanak.

Neko sa stanice se duboko u sebi
kajao jer je pomislio kako to nije bio
baš pravi san koji bi se mogao poslati tek tako, u
bestraga

Neko sa stanice je nosio sa sobom
polovinu čokolade grickane u sitnim satima
verujući da će njegovom snu zatrebati ostatak slasti.

Bilo je strašno i teško tek tako pustiti svoje snove
nekuda gde će
i sami možda sesti za volan.

Ali najstrašnije od svega, bilo je svima to
da će se možda baš njihov san, u toj gužvi
pomešati sa drugima.

Danica Vukićević: Život je gorila

Krleža je svojevremeno upotrebio imenicu gorilizacija u značenju podivljačenje, posurovljenje i glagol gorilizirati kao sinonim za pretvaranje u divljaka.
Je li to jedno od značenja knjige Danice Vukićević Život je gorila? Sve je u njoj krajnje razuđeno i slojevito. Kao da jednim delom sebe kaže: „Govorim o životu u kome smo postali divljaci, surovi i sirovi, iz kojeg ne možemo da pobegnemo, već samo da mu se povinujemo, pokatkad pobunimo, retko kad uspešno. Ili dignemo ili spustimo glas. Ili se nasmejemo, na kraju.“
Danica Vukićević, pesnikinja i prozni pisac, objavila je knjigu Život je gorila relativno nedavno u vršačkom KOV-u, preporukom rano preminulog pesnika i urednika-entuzijaste Petra Krdua.
U propratnom tekstu Zorislav Paunković kaže: „Ovaj istovremeno radikalan i ženski rukopis počiva na karakterističnom ukrštaju konkretno-empirijskog, misaonog i duševnog sadržaja. Nastao na nasleđu modernizma, on ne želi da se liši nijednog stilsko-poetičkog sredstva izvan tog okvira neophodnog za izgradnju vlastitog sveta. (Čak i brutalno-naturalistički detalji snažno su lirski obojeni, a često i obratno.) Proživljenost, visok stepen autentičnosti saopštavanog, sačuvana i zadržana prisutnost tenzije u tekstu, uz veću kompleksnost, prošireni tematski okvir, u prozama ove zbirke oblikuju kao rezultat jedan vid mitologije našeg doba.“
Citiram sve ovo ne da bih ušla u raspravu sa cenjenim Zorislavom Paunkovićem, već da bih podvukla neke njegove sudove ili dodala eventualno svoje.
Sasvim je sigurno da je Danica Vukićević jedna od najosobenijih spisateljskih ličnosti na književnoj mapi Srbije danas, unikatna u svom prosedeu – koji me kao tema možda najviše privlači.
U velikoj sam nelagodi u ovom trenutku jer želim da to obrazložim na eksplicitan način poput Paunkovića. Ne mogu da budem ravnodušna prema radikalnosti Danice Vukićević, prema njenom nepovinovanju vladajućim normama i ukusu većine. Prema njenoj hrabrosti i stamenosti u tome. Prema lišenosti želje da se dopadne. Prema odsustvu lirizama ili bar, u svakom slučaju, lirizama koji se u tzv. „lepoj književnosti“ najčešće upotrebljavaju. Ili zloupotrebljavaju. Prema njihovoj potpuno novoj upotrebi. Koji bi se, katkad, mogli svrstati u estetiku ružnog. Sve se to smešta u pesništvo i prozu Danice Vukićević. I mnogo šta drugo: Izuzetna veština u koncipiranju dijaloga, šarada, oksimorona, paradoksa i mnogih drugih efektnih književnih sredstava. Ne mogu da odolim da ne navedem neke njene bravure kako bi čitalac osetio miris ove proze:

„Niko nije umro od nečitanja. Ali čitanje je apsolutno nezamenljivo.“
„Glupo je biti sam i zavodnik. Lako je biti sam i zavodnik.“
„Samoća govneta, dostojanstvu nylon kese.“
„Dobro je biti baba. Mlada žena je prolazna, starica je večna.“
„Nema ljubavi bez ironije niti seksa bez cinizma.“
„Kakva je navika biti srećan? Moramo reći zgodna, dobra navika. A ko se na to navikao? Ko se na sreću navikao? Ko je umeo da pripazi a da ga ona ne upiša?“
„Ćutanje je mala molitva, ćutanje uspavljuje zlo.“
„Samo ljubav ima oči koje dišu.“

ŠTA AKO MI NE VERUJEŠ?

Ako mi ne veruješ – šta ja tu mogu. Teško je poznati drugo biće, polet, zmaja. Došla sam, hop! Veruj mi – ne možeš – ne mogu ni ja. Očekujem da iz tebe nešto izađe. Nešto nepoznato za mene, nešto – za mene. Ako do toga ne dođe, ako ne bude, ako... Možeš li me zagrejati? Izvan konteksta i gušeći se? Možeš li se utisnuti sfragidom u mene potpuno neprolazno. Potpuno neprolazno.

SENATOR

Glupo je biti ovako mlad plen starenja. Čekati da te izaberu u Senat, biti senator. Togu nositi i misliti na vino i položaje spajanja. Misliti na zidanje vile i fontane u vrtu. Sedeti pod maslinom u hladu, i udisati čist vazduh miline. Glupo je sandale nositi i mazati se mirisnim uljima. Mesečinu gledati i orla, kad su dani za proricanje. Glupo je biti sin i zavodnik. Lako je biti sin i zavodnik. Žabe se čuju u daljini opstanka sveta, na rubu rubova večeri i leta koje teško izdiše, teško umire. Taj svet, vrč pun vina, rekao bi afrički pesnik-rob, prevejan svet, prevejan rob i vrč – najprevejaniji. O bože, bože, o bogovi, o žene, o sve za o, ima li kraja disanju, bogatstvu i volji? Može li moja bujnost da skrene iz bujnosti u tamu, ili u mrku boju bar, da saznam nešto što ne sme da se zna, ono što se izliva iz neočekivanih pukotina na fasadi vremena. Dakle, žudim za tim.

I

Nepodnošljivost – nema dobrih strana. Ni o čemu ne misliti! Plivati, Plivati... Meni nije stalo! Ne smem na taj put! Želim jedno – I molim boga, oca sa obrvama: Zaputi me tamo gde nema Sudbine. Možda ću ovako da ostanem: Zatečena. Potrebna kao vez pauku – nekome. Nekome zlopametnom. Vreme će biti skupo i puzaće uz nas. Da sam dete, imam dokaz – fotografiju sa mesecom. Sunce mi ne škodi zlatnim zubima. Sunce uz lice, lice uz lice. Kopati baštu i drveće saditi. Ono što je bilo jednom, biće dvaput, i izvan reda. Mili, ti si tamo, ja sam tu. Mili, nemili. I mesec maj i meseci leta zaći će u setno jezero. Meni, naravno, nije stalo, niti smem, na taj put. Ako ostanem ovako – neophodna, čas po čas... Tamo gde nema Sudbine. Niko neće znati šta je ostalo za kraj.

II

Seta – nije omiljena, ni violina, i ne za sviranje. Neka prestanu s tim. Sa – ne, ne treba se smejati. Seta je prolazna računajte s tim. Seta je potkupljiva i staračka – istovremeno. Od nje boluju i majmuni i sirotinja i žene uz TV serije, i mnogi, mnogi ljudi. Iz strukture sete. To je pitanje položaja i navike položaja. Neka prestanu s tim. U pesmama naročito. Možda je mrtvilo zahvalnosti prema njoj isto što i muškarac prema ženi. Oni se tako uklapaju, na takav način su zajedno, ali nesrodni, bliski, bliski. Moja nerođena, najavljena deca, gledaju svojim mnogim očima na mene. Kraljice majko, i mi znamo za temu. I odavde, sa zvezda, vidi se senka. Vidi se drveće, mama... Deco, otvoriću kišobran da se zaštitim od navika. Tako zaboravim na šta je život ciljao. Na šta mi je ukazivano u mnogim, mnogim znamenjima. Neka počne, od početka idemo... Sa neba se čuje visoki, poželjni zvuk flaute. Ova notna klima, da li odgovara, uz fudbal, i naročito? Odgovara. Odgovara. Tetovirana je moja ruka, nežna profesorska ruka, ciganska, ruka koja bere dinje, ruka za ruku.

III

Ako pomislim na zaborav, zaborav briše pomisao o sebi, takav je zaborav. Kategorija. Kao gens minerala. Kao zvuci iz trave, iz tamnih krošnji, kao zvuci autoputeva u nastajanju. I mnogi drugi, zvuci. Ako pomislim na zamisli, na planove srodne predosećaju kalkulacije sa važnim stvarima, odmaknem se, kao mačka od ogledala pobegnem. Nećemo tako! Srčanost škodi miru. Mir ranjava srčanost.

IV

Gde ću zapisati, gde ćete napisati? Iznad sarkofaga, iznad parketa, a ja ću biti dole, u šumi različitog intenziteta mraka, u kovčežiću od: sandalovine, od: kedrovine, od: bukovine, od: cerovine, od: hrastovine, od: palmovine... Oh, možda ću kao ptica gačac leteti gradom i mudro leteti na blagom vetrovitom podnevu... Možda ne znate ali one, zvezde, znaju, da mi ptice i princeze, i bubice pod persijskim sagovima znamo ovo: Postoji Plan. Postoji, postoji Harmonija. Shvatili ste, preuzimam sledeće uloge: bubica, princeza, ptica i mrtvac za sve troje. Neko mora da bunca ispod slova, u železnom mraku da klikće, i da menja oblike jer to je – sloboda. Sloboda.

V

Moja snaga je mala. Kao što je boja rđe boja. Moja snaga je ženska. Za nežnost i bajanje, za nesuvislost samoglasnika. Kao što je boja rđe boja. Slagala sam muškarce, a sada da kažem istinu, iskaz koji je istinit a ne lažan, da govorim po bogu: Ne znam kolika je moja snaga. Sam bog zna, ja sam bez dna. Među brezama dobrodošla... ležaj nisam spremala... Zaborav. Oči zaborave, godišnja doba zaborave. I mirni i tihi i proporcionalni. Sati u nestajanju. Sati u nestajanju, progonjeni sati, u nastajanju i veliki vrtovi, glavati i žuti od svetlosti od svetlosti koja dolazi od osmeha, iz visina. I sva moja snaga, možda se ujedinjuje sa korakom kojim sunce silazi na zemlju. Draži od prostora kojim ne vladam, važniji od vremena koje vlada, ti, ti. Nemoj tako, u nevreme, u zlato odevena. Kad pogledam na sat – pesak je stao.

VI

Pretpostavka snova. Naružnost. I telo. Kakvo je telo. Pupak. Grudi. Burma. Blješti na suncu ruka oženjenog. I pupak, i beli trbuh. Prostor ulice je divan. Boji ga nebo, ima granice, tu su ljudi, stvar funkcioniše, kao sonata radi. Nije lepo samo tako reći: Prostor ulice je divan. Molim za oproštaj. Mama, ne brini, mi pratimo tvoja nastojanja da budeš estetski pravedna i moralno otmena. Mama, ne ustručavaj se, pokaži im! U snu ima mnogo očiju. Aljoška. Matrjoška. Medvežata.

VII

Škripi glas starca. On nije Mojsije. Taj starac je nepoznati starac izrastao iz blata kao trska iz blata. On govori jezikom staraca, on je stranac. Mi ćemo sazreti od njegovih veoma poučnih priča. On zna sedam priča. Priča ih kad god može, kada ima vremena da ih priča. Ljudi slušaju, svako beleži to što on priča. Tako su nastale sve svete knjige. I nastaju.

VIII

Mogu da imitiram železnicu. I slona i psa i mačku. Mogu i hleb da imitiram. Mogu da odglumim pasulj. Mogu ako hoću. Mogu da emitujem Ticijana kao belu ženu, i da budem Starac, Suzana i sve mogu... Mimezom mogu da postignem zrnastu strukturu bilo kog prizora iz vazduha, mogu da budem i geografija za školu i učenike. Bilo šta što je viđeno. Mogu i dijagonalno. I u kamen ako treba, i u koje-bilo vlakno. I DNK i NNK. Samo me pozovite, živim u gradu Rosario, u šarenoj suknji, u šarenoj suknji, rekoh.

***
Tatice tatice
Da li ti je hladno
U kovčežiću jeftinom
U satenu tobož-zlatnom
Da li u toj usamljenosti trajnoj
Nas se sećaš koje grob ti ne obilazimo
Da li si ljut u kutku konačnom odasvud
Stegnut
Tatice, oprosti
Sve si manji sve nežniji
I sneg naizgled beo
I vetar naizgled severni
Obigravaju, da uđu
Da ranjavaju...
***
Moje ostarele sestre
Zadirkuju moju ostarelu
Majku
Ona se snuždi
Pogleda me kao da će
Zaplakati, tužno, tirkiznim
Očima
One se smeju (sestre)
Ja sam tužna jer je ona tužna
I ne zna da se šali
Na svoj račun
Samo pogleda tako
Uokvirena svojim
Stavovima koje nemoguće je
Promeniti
I čuva svoj autoritet
Žene koja je mogla biti
Operska diva.

***

Možda sam ja loša majka
Ne odmrsim pertle na patikama
Spakujem patike za fizičko, drugarice joj se rugaju
Radi fizičko u baletankama, grdi je nastavnik
Ponekad nema užinu
Zaboravim da platim ratu za obezbeđenje/rekreativnu nastavu
Psujem pred njom
Podstičem neprilagođenost
Čak i najogavniji ljudi u odnosu na mene
Žive sređeno
Njene krupne večernje suze
Izrodiće se u nešto dobro

3.

Volim te, ti si moje dete
Fizički deo mene koji ne želim da posedujem
Uživam u tvojoj slobodi. U tvom smehu
U ludoj ambiciji neprestane
Intelektualne gladi koja i mene mori
Tvoje telo raste i to je neobično
Kao da gledam stvaranje sveta bez pomoći medija
Ti si život bele breze. Ti si muzika
Volim te više iza tebe jer moram
Da govorim: Umij se Lezi Spavaj
Jer ti ne želiš da se češljaš
Ne želiš da spavaš, o kako to dobro razumem.
I već studiraš. Već si otišla
I već čeznem za tobom
Znam da ne spavam i sanjam
Mi sanjamo. Zajedno.

Srpska književnost danas prihvata Danicu Vukićević kao jednog od najboljih svojih predstavnika. Na konvencionalan način ona to poodavno čini – dodeljivanjem nagrada („Biljana Jovanović“, „Profemina“, „Milica Stojadinović Srpkinja“).

Radomir Konstantinović: Beket prijatelj

Radomir Konstantinović nas je nedavno napustio. Mnogi su pisali o velikom gubitku za našu kulturu, o njegovom više no značajnom delu, o mnogim knjigama, pre svega Biću i jeziku i Filosofiji palanke, ali nisam čula, ili sam propustila da čujem, zbog dugog bolničkog odsustvovanja, za odazive na možda manje značajnu no pomenuta dela ali itekako dragocenu knjigu Beket prijatelj. Odlučila sam da je još jednom pročitam. I evo mog možda nešto zakasnelog ali, verujem, korisnog izveštaja za Sarajevske sveske.
Čitaoce ovog časopisa ne treba upoznavati sa elementarnim podacima o velikom piscu i filozofu jer su upravo u Sarajevskim sveskama objavljene mnoge stranice o njegovom delu. No o knjizi o kojoj želim da govorim, koliko znam – nisu. Ne bih to mogla da zaboravim. Kažem to, iako nemam više poverenja u svoju osamdesetosmogodišnju glavu.
Knjiga o Beketu je višestruko značajna. Ona otkriva nedovoljno poznatog Radomira Konstantinovića – veoma privatnog, da tako kažem – obelodanjenje njegove odanosti i posvećenosti – prijateljima, ljubavi, upoznaje nas sa retkom postojanošću i vernošću i sposobnošću da ništa ne zaboravi (u tome se R.K., sigurno, ne bi složio sa mnom). Za Beketa R. K. kaže: „Pokušavao sam da ga zadržim, što mogu duže. Čitao sam njegove tekstove po ko zna koji put...“
Knjiga Beket prijatelj je delo posvećeno velikom irskom piscu, ali za nas čitaoce je ne samo knjiga o njemu, niti samo o Konstantinoviću, nego, mnogo više, knjiga o jednoj epohi modernizma i velikih umetničkih zbivanja u svetu i bivšoj Jugoslaviji.
Pričajući o istorijatu ovog prijateljstva, koje je trajalo takoreći do Beketove smrti, R. K. kaže da za poznanstvo sa Beketom duguje Jakobi van Velde, čiji je roman kao urednik Kosmosa objavio na predlog našeg svetski poznatog intelektualca i pisca Ota Bihaljija Merina (1904–1993), koji je sa bratom Pavlom osnovao biblioteku Nolit i časopis Nova literatura, živeo u Parizu, Švajcarskoj, dobio Herderovu nagradu na Bečkom univerzitetu, koji je i autor mnogih dragocenih knjiga.
Govoreći o Beketu, R. K. ponekad kao da govori o sebi. Recimo kada kaže: „Za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od javnosti“, ili: „Ništa njegovo, za njega nije njegovo“.
Verujem da bi R. K. takođe rado govorio, kao i Beket, o svom „poganom karakteru“ i da je „publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijatelja“, stoga i neću da ga citiram.
Mnogo toga će čitaoci moći da saznaju i, nadasve, da se obogate upoznajući se sa Konstantinovićevom ličnošću i njegovim nenadmašnim spisateljskim virtuozitetom.

Mihajlu Pantiću – sa zahvalnošću

Imamo mnogo razloga da budemo zahvalni Mihajlu Pantiću. Darovao nam je pregršt sjajnih pripovedaka – 12 knjiga (od 1984. do danas). Mnoge su doživele više izdanja, poneke i šest. Prevedene su na dvadeset jezika, zastupljene su u mnogim antologijama kod nas i u svetu.
Osim toga, kao univerzitetski profesor Mihajlo Pantić upućuje nove generacije u svet književnosti.

Upravo je ovih dana, u septembru 2013, izišla njegova najnovija knjiga priča Hodanje po oblacima, koju je objavio beogradski Arhipelag, u biblioteci Zlatno runo.
Zbilja, sve samo zlato se prosipa iz ovih priča – zlato nenadmašno ispričanih storija, poput onih koje odranije znamo.
Po mome osećanju, koje se graniči sa divljenjem, najviše nas uzbuđuje nekoliko odlika njegovog pripovedačkog modela: sjedinjenje svojevrsnog verizma i posebna vrsta maštovitosti (mogla sam da kažem: maštovitog verizma), ekskluzivnost postavke iako je „mesto radnje“ najjednostavniji život oko nas. Njegovi likovi su ljudi sa kojima smo katkad ili često bivali zajedno, ljudi bliski nam ili daleki, svejedno, ali koji nas uvek osvajaju.
Šta to poseduje Pantićeva narativna idiomatika? Čime se odlikuje njegova pripovedačka artikulacija? Zašto su njegove priče uvek tako privlačne i zašto ih ne možemo „ispustiti iz ruku“. Da li zbog njihove istinitosti ili neobičnosti?
Teško je reći. Često osetimo istinsko uzbuđenje jer gotovo uvek prepoznamo nekog svog, ponekad i same sebe. No neću o tome, već o veštini pripovedanja M. P.
Nazvala sam ga, razmišljajući šta bi mogla biti najkraća oznaka njegovog pripovedačkog dara – kraljem srpske priče.
Zašto? Zato što ume da zgusne, na nekoliko stranica, ne, u nekoliko rečenica, čitavu životnu smešu sa svim mirisima i začinima.
O tome bih najradije govorila, o tim mirisima i začinima.
O živom i živahnom – kolokvijalnom jeziku, o svim vrstama govora koje poznaje (bože, otkud?), od slenga do „specijalističkih“ vokabulara – pravničkom, profesorskom, matematičkom, mogla bih da nabrojim sve struke – do uličnog, zafrkantskog, mangupskog jezika svih generacija sa njihovom idiomatikom.
I što je najvažnije: sve to teče spontano, kao da se samo iz sebe rađa, situacija pre svega (njihove neverovatne kombinatorike i neposrednosti istovremeno) ali i stalnih oplođavanja, sve novih i novih.
Ne znam pripovedača koji to umeju kao Mihajlo Pantić. Drugi znaju drugo, često i veoma dobro. No to što M. P. ume nije mi poznato da iko zna.
Pustimo ga da nam sam nešto kaže o svome credu i svome postupku:

„U mojim pričama ima svega onog što čini naš život. Pričanje uvek osvetli neki deo tog života, pokušavajući da otkrije i ustanovi njegov smisao, a najčešće se suoči sa besmislom. Moji junaci se stalno preispituju, ko su, šta su, kako su živeli, šta je to što ih određuje, gde su i šta su pogrešili ili promašili. I pitaju se da li su mogli živeti sasvim drugačije. Izgleda da ipak nisu, jer ni oni, kao ni svi drugi ljudi, nisu gospodari onoga što im se zbivalo i što im se zbiva. Mi smo gospodari sećanja iz kojih nastaju priče, i zaborava koji je nužan da bismo preboleli traume.
Ljubav, međutim, nije fikcija, ljubav je središna tačka svakog ljudskog bića. Od manjka ljubavi potiče svako ljudsko zlo, svako nepočinstvo, i svaka pakost. Ne pada mi na pamet da zbog toga što u to najdublje verujem držim humanističke propovedi. O tome pripovedam, i tako činim najviše što mogu. To je moj vid istine. Ako ste ostvareni u ljubavi, koja ima hiljadu lica, ostvareni ste u svemu.
Književnost, ukoliko je književnost, neizbežno mora da zađe u svaki pa i najmračniji deo čovekove prirode, mora da se bavi i njegovom nagonskom, demonskom stranom. Ako je tako a jeste, brzo ćete otkriti da ne možete kontrolisati sopstvene misli, želje, strahove, ali možete i morate kontrolisati sopstveno ponašanje, postupke, možete oblikovati sebe. Mislim da je to nepoklapanje našeg unutrašnjeg sveta sa svetom u kome postojimo, krećemo se, delujemo i govorimo, uvek u potrazi za ljubavlju, zapravo ključni nesklad sa kojim se svako u životu susreće. Taj se čvor nikada neće do kraja razvezati. Pripovedanje tu ne može bog zna šta da učini, može samo da ustanovi i da iznova opiše. U stvari, jedino to i radi, evo već nekoliko milenijuma.“

Tako govori jedinstveni Mihajlo Pantić. Čitajući ga, bićete srećni što ga otkrivate, onog starog kojeg ste voleli i novog kojeg ćete još više voleti.

Latinka Perović: Zoran Đinđić i srpsko društvo

Prvi put, za ovih mnogih godina otkako vodim Dnevnik čitanja za Sarajevske sveske, pišem prikaz knjige koja ne pripada literaturi, iako je njen autor, Latinka Perović, veoma bliska književnosti. Nekadašnji student srpskog jezika i jugoslovenske književnosti, saradnica i prijateljica Marka Ristića (njegova omiljena „omladinka“), koja se kasnije opredelila za izučavanje istorije i, čini mi se, doktorirala na toj katedri, pored mnogih knjiga koje je objavila, studija i naučnih radova, pisala je i o ovom našem „miljeniku istorije“ (kojima pripada samim svojim tragičnim krajem). Pisala je na način akribičan i gotovo literaran. Visoka pismenost i izuzetan stil odlikuju sve njene spise i zato se oni čitaju kao literatura. Ličnost Zorana Đinđića mogla bi biti privlačna za sve pisce romansiranih biografija, iako, sasvim sigurno, Latinki Perović nije bilo ni na kraj pameti da se time bavi – već zbog same njene intelektualne konstitucije, obrazovanja i stvaralačkog imperativa istoričara.
Tekst Latinke Perović o Zoranu Đinđiću razlikuje se od ostalih, mnogobrojnih, napisa o ovome filozofu i političaru pre svega stoga što se autorka bavi Đinđićevim pisanim delom – filozofskim spisima i studijama. Po njenoj oceni, Zoran Đinđić spada u najtemeljnije obrazovane političke ljude u modernoj istoriji Srbije: „Đinđić je moderan intelektualac... Put od filozofa do političara, i od političara do državnika nigde nije uobičajen, a u Srbiji je apsolutno jedinstven“.
„Po Maksu Veberu postoje dva načina bavljenja politikom: živeti, ’za’ politiku ili ’od’ politike. ’Onaj’, kaže Veber, koji živi ’za’ politiku od nje stvara, u najboljem smislu izraza ’cilj svoga života’ bilo zato što nalazi mogućnost uživanja u punom posedovanju vlasti, bilo stoga što mu ta delatnost omogućuje da nađe unutrašnju ravnotežu i izrazi svoju ličnu vrednost stavljajući se u službu ’stvari’ koja daje smisao njegovom životu...“
Nekome ko je Z. Đinđića otkrivao samo kroz njegova pisana dela bliža je pretpostavka da bi on na bavljenje njime post mortem reagovao poput jednog drugog filozofa: „Ne, ja ne mislim da se sve završava sa smrću, u potpunosti podržavam Levinasa u tvrdnji da je svaka smrt zapravo jedno ubojstvo... (treba) naučiti prepustiti mjesto onima koji se rađaju, naučiti predvidjeti i prihvatiti šta će oni napraviti s mojom smrću...“
Da nije bilo smrti – ubistva Zorana Đinđića, ni mi sigurno ne bismo žurili da pročitamo njegovo pisano delo.
Latinka Perović upravo stalno podseća na pisano delo Zorana Đinđića i kaže:
„Svoj prvi obimniji spis (skraćena verzija diplomskog rada) objavio je kao dvadesetogodišnjak. U međuvremenu, za nepunih tridesetak godina nastalo je delo iznenađujuće značajnog obima: 252 naslova (241 na srpskom i 11 na nemačkom), koje je zbog misaonog dometa nezaobilazno za razumevanje Srbije na prelazu iz XX u XXI vek.“
Perovićeva beleži da je „Zoran Đinđić pisao i objavljivao filozofske studije... prevodio i priređivao filozofska dela i za njihova izdanja pisao iscrpne uvodne studije, filozofske rasprave i eseje, vodio stručne polemike i štampao prikaze. U listovima za politička, društvena i kulturna pitanja nalaze se njegovi članci, političke rasprave i intervjui.
Đinđićevi radovi rasuti su po mnogobrojnim časopisima i listovima.
Latinka Perović, na osnovu vlastitih istraživanja, obznanjuje da je rukopisna ostavština sasvim mladog Đinđića znatnog obima, da postoje napisi iz zrele faze, koje je ostavljao prijateljima i poznanicima i da je isti slučaj sa delovima njegove lične biblioteke.
Ona zaključuje da Đinđićevo pisano delo zaslužuje kritičko izdanje. Ne samo kao dug njemu lično, već kao misaoni korpus neophodan u proučavanju jednog od najtežih razdoblja u istoriji Srbije modernog doba.

Marija Baškirceva: Dnevnik 1873–1884

Evo me pred još jednom knjigom koja je iznenadno iskrsla nakon dugotrajnog bolničkog izbivanja – iskrsla i zablistala u punom sjaju. Odlučujem septembra 2013. da svoj Dnevnik čitanja za Sarajevske sveske upravo njome započnem, jer sam uverena da će ovo značajno delo pobuđivati pažnju mnogih.
Marija Baškirceva rođena je u Rusiji u drugoj polovini XIX veka (1860.). Od rane mladosti živi u Evropi, najduže u Nici i Parizu (gde je i sahranjena). Godine 1873. Baškirceva počinje da vodi dnevnik na francuskom jeziku i to čini sve do svoje rane smrti 1884., kada je u svojoj dvadeset šestoj godini već bila renomirana slikarka, sa delima izloženim u mnogim svetskim muzejima. No, pored slika, Baškirceva je ostavila i svoj dnevnik, koji se može smatrati književnim delom, što Baškircevu, očigledno višestrano darovitu, stavlja u red ne samo slikara nego i pisaca. (Da odmah dodam: Marina Cvetajeva je svoju prvu knjigu Večernji album posvetila Baškircevoj.) (A Hlebnjikov njen Dnevnik smatrao jedinstvenom pojavom svetske kulture.)
Kako Draginja Ramadanski, otkrivalac, priređivač, prevodilac i tumač ovoga dela kaže: „Baškirceva je sebe optimalno odredila pre svega kao stvaraoca“ i: Ona kreativno nadrasta diktat života i na svojevrstan dokumentarni način koristi sopstveni život za stvaranje Knjige.

1. maja 1884., nekoliko meseci pred smrt, Baškirceva je napisala ovaj Predgovor svome dnevniku:
„Bez sumnje gajim želju, mada ne i nadu da ostanem na zemlji po svaku cenu. Ako ne umrem mlada, nadam se da ću ostati u sećanju ljudi kao velika umetnica, ali ako umrem mlada, želim da se izda moj Dnevnik koji ne može da ne bude interesantan... Ja sam pisala i pišem bezuslovno iskreno zato što se nadam da će to biti publikovano. Kada ova knjiga ne bi predstavljala tačnu, apsolutnu, strogu istinu, ona ne bi imala nikakvog smisla... nikada, nijednog trenutka nisam htela da ublažim ono što bi moglo da me predstavi u smešnom ili nepovoljnom svetlu... Možete biti potpuno ubeđeni, dragi čitaoče, da sam ja sva u ovim stranicama.
Možda ja ne mogu da izazovem u dovoljnoj meri vaše interesovanje, ali nemojte misliti da sam to ja, mislite da je to jednostavno čovek koji vam priča sve svoje utiske počev od samog detinjstva. To je veoma interesantan ljudski dokument. Pitajte Zolu, ili Gonkura, ili Mopasana.
Moj Dnevnik počinje od 12. godine, mada postaje zanimljiv tek od moje 15-16. godine. Zato mi preostaje da dopunim ono što nedostaje, pa nameravam da napišem nešto nalik na predgovor koji će omogućiti da se bolje razume ovaj književni i ljudski spomenik.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Kada umrem, vi ćete čitati ovaj životopis koji ja nalazim veoma zanimljivim (uostalom, drugačije i ne može biti). Ali ja mrzim svakojake predgovore (oni su me omeli da pročitam mnoge divne knjige)... Zato pišem sama svoj predgovor; moglo bi se i bez njega ukoliko bih izdala sve, ali ja bih htela da se ograničim na ono što počinje od osamnaeste godine: sve što prethodi isuviše je opširno. Dakle, ja dajem opaske dovoljne za razumevanje onoga što je usledilo i često se vraćam u prošlost, iz ovog ili onog razloga.
A šta ako umrem iznenada, pokošena nekom boljkom!... Možda neću ni znati da se nalazim u opasnosti – od mene će se to kriti. A posle moje smrti preturaće po mojim škrinjama i pronaći ovaj Dnevnik; porodica će ga pročitati i zatim uništiti, i ubrzo od mene ništa neće ostati, ništa, ništa! Eto šta me je oduvek užasavalo! Živeti; posedovati toliku ambiciju, patiti, plakati, boriti se, a na kraju zaborav... zaborav, kao da nisam ni postojala.
Ako poživim dovoljno dugo da postanem poznata, ovaj Dnevnik će ipak zainteresovati naturaliste: to je uvek provokativno – život žene, ispisivan iz dana u dan, bez ikakvog ulepšavanja, kao da niko na svetu i ne treba da ga čita, a u isto vreme uz strasnu želju da sve bude pročitano; ja sam u potpunosti sigurna da će me smatrati neobičnom; jer ja govorim sve, sve, sve. Da nije tako – zašto bih... Uostalom pokazaće se da je to tako.
Pariz, 1. maj 1884.“
Baškirceva je umrla 31. oktobra 1884.
Izbor iz Dnevnika objavljen je već 1887. u Parizu i ubrzo je preveden na mnoge evropske jezike. Odlomci iz Dnevnika objavljeni su u Rusiji 1884... U celini je preveden 1892./1893. (ukupno 85 svezaka).
Da dodam na kraju nekoliko svojih zabeležaka koje sam ispisivala tokom čitanja, između ostalog da me je fascinirala živost njenog „prepričavanja“ situacija, susreta, razgovora, rasprava, pitoreskno slikanje ljudi, žanr-slika, njen visoki „realizam“.
Prve dnevničke beleške mlade devojke pune su sentimentalnosti, ushićenja izazvanih susretima sa mladim muškarcima, uglavnom iz visokog društva, raznim grofovima koje spominje samo sa inicijalima, čijem će šarmu odolevati ili se pak zaljubljivati, uverena da to niko neće primetiti. Ima u tim dečjim oduševljavanjima, stidu i skrivanju vedrine i privlačnosti i to čitamo sa zadovoljstvom, uglavnom zbog njenog već tada ispoljenog literarnog dara.
Postepeno, sa godinama, Baškircevu interesuju ozbiljnije teme, tako da pred kraj ulazi u sociološke, istorijske i antropološke debate sa sobom ili sa drugima. To se događa pogotovu kada govori o slikarstvu i literaturi. Iznenađuje nas šta sve mlado biće ima da kaže nakon šetnji po muzejima (zapisi iz Španije). Pred kraj života jedino piše o slikarstvu, ali i o „istoriji“ svoje bolesti i predosećanju smrti. Jasno joj je da ona nije daleko, plaši je se i istovremeno se miri sa neminovnošću odlaska, da bi na kraju zapisala:
„Toliko stremljenja, toliko želja, toliko planova, toliko... da bi se umrlo u 24. godini, na pragu svega.“

Dnevnik Marije Baškirceve izdala je Matica Srpska u Novom Sadu u biblioteci Dokumenti. Urednik je bila Judita Šalgo.

Mirjana Stefanović: „Promaja“

Pesnikinja Mirjana Stefanović dobitnica je nagrade „Desanka Maksimović“ 2010. i „Bosanski stećak“ 2013. Zadužbina „Desanka Maksimović“ izdala je knjigu njenih izabranih i novih pesama i omogućila nam da obnovimo sećanja na delo ove izuzetne pesnikinje koje se ispisuje od 1955., kada je kao srednjoškolka počela da objavljuje stihove, što čini sve do današnjih dana. Njena zbirka Pomračenje iz 1996. ostala je upamćena kao najbolja antiratna poezija ne samo na našem jeziku i doživela je više izdanja u „regionu“.
Nismo zaboravili mnoge njene pesme i sa uzbuđenjem ih čitamo i danas. Uvek se uz drhtaj vraćam Pesmi o kćeri i zastavi:

Moja pametna i lepa kćer
sva od svetlosti i očiju očiju
ona što govori engleski i francuski
a učila je i klavir i baletske veštine
sreće u vojnom bloku novobeogradskom
izgaženu u blatne kraste obraslu
zastavu zemlje u kojoj se rodila
naš barjak istican za velike praznike
što lepršao je kroz sve njene čitanke

i pere rane umirućoj zastavi
belim ručicama u mnogo vode
i čistu je i brižno isavijanu
polaže među svile i svečarske stolnjake
ne napuštam ja svoju zemlju
moja je zemlja napustila mene

govori naša mlada kćer
i visoko podiže uvređeno čelo
i hrabro guta nerođene suze
i kupuje crnu kartu za beli svet
i odleće nam zauvek

Ili, iz 1993,

Sedamnaest pitanja o snajperisti

plaćaju li ga po komadu
ili paušalno
ili je odnos radni već ustaljen
toliko bruto i toliko neto
bez penzionih i socijalnih davanja

dobija li pare na ruke
il’ kao ja čeka preko žiro-računa

kako i koliku utvrđuje cenu –
u zavisnosti od tražnje i ponude
ili je fiksna još od Kaina

vodi li uredne poslovne knjige
mrtvi
osakaćeni
poludeli od straha
samoubistva
infarkti
izbezumljenja
nesanice
jesu li već štampali takve formulare

koja služba zločinačkog knjigovodstva
nadgleda mu poslovanje hladnokrvno

kakvo mu radno vreme
i ima li pauzu za doručak

šta pokreće ga
čelo nisko il’ osveta
il’ zarada ili samo
pećinska radost lovca

kako spava

kako izgleda on
a kako poslodavci

imaju li i rogove ili tek
papke i kopita
i koliko glava na ramenima
jezika u raljama
i očiju na čelu

jede li i sitnu decu
ili samo luka i salame

ili, takođe iz 1993.

Moj stolar četnik

pustio je bradu i radnju
iskitio zlatnim ocilima
cene podigao u nebesa
pa ništa ne radi a dobro živi
bojim se da sasvim nenalik Josifu
žari i pali subotom i nedeljom
jer u ponedeljak je mutan i mamuran
– bio sam na Drini – pa pauza
– na svadbi – kaže
i mnogosmisleno čkilji
oči mu još uvek krvave
a ruke je dobro oprao

I samo još jedna iz 1993, crnohumorna:

Pjevač sa grančice

Ljana u Londonu
Daša u Rijeci
Mita u Ženevi
Mića u Parizu
Ana u Johanesburgu
Dušan u Torontu
Jasna u Harareu
Vesna u Kolombu
Mara na Aljasci
Bane na Kipru
Vrabac u Trstu
Mirko u Brislu
Gane u Papui
Sava u Atini
Zoran u Minhenu
Zorka u Bostonu

svi su zbrisali

samo ja sa Slobom
budala u Beogradu
čučim na pesmi
kao golub na grani

usran

Ipak, još jedna iz 1994:

Žena plače posle rata

raskidali ste moju zemlju
na podivljale ponjavice
sakate

vuku se ko psi uličari
po svetu tražeći gospodara
sa repom među nogama

dete ste mi moje izagnali
u ravnodušni beli svet

veru u moj narod oduzeli
rođenog me roda postideli
strašno

skladan život
spokoj
dostojanstvo
ponos

ko da ih do juče nije bilo
nikad

samo beda laž grabež i leševi
ram su za moju sliku

Borislav Radović: Čitajući Vergilija

Osnivači Biblioteke D. A. N. T. E. O. N. kažu da „’primaju u goste’ rimskog pesnika Vergilija, autora besmrtne Eneide, i Danteovog vodiča i zaštitnika kroz nesigurne krugove Pakla. Ali primaju i Borislava Radovića, više čitača nego čitaoca, našeg vodiča na neko vrijeme kroz zasljepljujući lavirint Vergilijevoga vremena i djela. Kada se takva dva pjesnika sučele, započinje rat koji jedino mogu zamisliti Muze! Počinje ’slikoviti lov’, kako bi to tačnije rekao Dante kroz Vergilijeva usta, u jednom od pjevanja Pakla, a Nastasijević ’love a ulovljeni’.“
A Borislav Radović će odmah za njim dodati:
„Vergilija je nosila matica najmoćnijeg jezika koji je ikada okupljao narode sa evropskog tla... Još onda u Andesu, dok se razmišljajući o svome delu nad Homerom vraćao počecima poezije, moglo mu se učiniti kako bi svaki pesnik u istinu morao težiti da neraskidivo poveže sudbinu svoga dela sa sudbinom jezika kojim je ono napisano, da bi sam taj jezik nosio delo, kao majka nejako dete, u susret dalekim vremenima, i kako će njegovo delo opstati, može biti, dokle god bude bilo i latinskog jezika. A ako se u svome predosećanju nosio takvim mislima, Vergilije bi po tom osnovu s punim pravom uživao ugled čarobnjaka i vešca, koji mu je u stara vremena pripisivan zbog mnogo manje značajnih stvari.“
Da doda sad M. N.: Ne znam ko je čarobnjak – Vergilije, Dante, Homer, ili oni što su nosili lovorovu grančicu kao simbol pesničkog poziva, ili one što su na početku Ilijade i Odiseje zabavljale okupljene na Olimpu ili bile nemilosrdne prema smrtnicima koji su ih nadmašivali u pevanju. Znam samo da je Borislav Radović, veliki pesnik našeg vremena, sigurna sam, jedini mogao da nam daruje ovakvu knjigu i da nas preobrati u radosne čitače svoje čarolije.
Borislav Radović je uspeo da nam približi Vergilija i njegove savremenike do te mere da na momente poverujemo kako nam priča o ljudima oko nas, danas, ovde, što igraju na ’sve ili ništa’ ili nešto pokušavaju uz ’božansku asistenciju’. Isto to on čini kada govori o ’sitnom vezu toponomastike’ ili o ’Odisejevom itinereru’, da Eneja štiti sama sudbina koja nosi Jupiterov paraf, ili da raspolaže ’borbenim sredstvima najnovije generacije’, ili kada gleda Eneju u trenutku ’primopredaje nove ratne opreme’, ili kada ga Posejdon uklanja ’ispred nosa’ Ahilu, ili kada kaže da junaka pogađa strela ’božanske proizvodnje’, ili strela kao ’tehnološki izum’, da se putem od Trojanskog rata do Avgustovog mira stalno ’gazila krv do kolena’ ili kad priča o ’homerskoj kasapnici’ itd. itd.
Ne mogu da u tome kontekstu ne pomenem finale ove priče:
„Zna se da je Avgust (kao neki urednik od iskustva) posebno nagradio Vergilija za trideset dva heksametra... za svaki stih po 10.000 sesteraca, okruglo 320.000. Taj honorar bi dovoljno potvrđivao da je u pitanju vanredna narudžbina kojoj je trebalo udovoljiti u neuobičajeno kratkom roku. Teško je čak i približno odrediti vrednost tog novca, usled ogromnih socijalnih razlika koje relativizuju pojam blagostanja. Neki rasipnik bi u ono vreme dvostruko više platio jednu murinsku vazu, dok bi neko s Juvenalovom skromnošću sastavio kraj s krajem samo od kamate na tu svotu. ... to je mnogo manje no što bi danas neka fudbalska, pevačka, filmska zvezda dobila za reklamu nekakvog sira, paste za zube ili sapuna. Ipak, bio je to svakako sasvim pristojan honorar za prvog pesnika Rima, ako bi se htela pokazati darežljivost bez razmetanja, svojstvena njegovom princepsu.
Mada sam potpuno svesna da me knjiga Čitajući Vergilija prevazilazi u svakom pogledu, i takva, needukovana, ne mogu da odolim njenoj neprocenjivoj privlačnosti – jer je primer mogućnosti realizacije dijaloga dvaju pesnika na udaljenosti od toliko vekova približujući nam ga do poslednjih mogućnosti.
Znam da ova knjiga ne može imati veliki broj čitalaca, niti mislim da će mnogima biti pristupačna, ali verujem da će se naći dovoljan broj onih koji će biti poneseni njenom unikatnošću i inspirativnom veličinom i da će doživeti ushit sličan mome.

Ivan Đurić: Sumrak Vizantije

Knjiga istoričara Ivana Đurića Sumrak Vizantije spada u kapitalna dela naše vizantologije, koja, kao i Ivan Đurić, uživa veliki ugled u svetu. „Beogradska vizantološka škola“ poznata je van granica naše zemlje.
„Zanatom istoričara“, kako je govorio, Đurić se bavio nadahnuto i s mnogo emocija. Kada se pripremalo drugo izdanje knjige (zagrebački „Naprijed“) napisao je: „Moje zadovoljstvo je bilo veliko što će ove knjiga izaći zalaganjem kuće izvan moga ’užeg zavičaja’, a nadam se da će uliti hrabrosti i svima koji veruju u jugoslovenski zajednički prostor. Želim da verujem da taj čin predstavlja zapravo normalan postupak i da se on objašnjava neophodnošću otpora balkanskim provincijalizmima i bavljenjima isključivo sobom, a ne ulaženjem u tuđe vilajete ili ’izdajom’ ovog ili onog naroda. Uostalom, u Sumraku Vizantije, srećom, nema govora ni o jednoj od naših nacionalnih povesti, ali ima o delovima jugoslovenskih zemalja u kontekstu širih, mediteranskih i evropskih zbivanja. Možda je i pomenuta komplementarnost, pa i uslovljenost naših pojedinačnih sudbina sa prošlošću onih oko nas, još jedan od opštih nauka na koje knjiga opominje. Inače, sasvim svestan njihove prividne grubosti, priznajem da čak i ovakve reči danas zvuče umiveno.“

Ivan Đurić kaže:

„Život Jovana VIII Paleologa pripada poslednjim decenijama hiljadugodišnje vizantijske istorije. Dramatičan završetak povesti Istočnog rimskog carstva sâm po sebi izuzetno je složen za proučavanje, već i zbog okolnosti da je jedna država – nesumnjivo objekt tuđih i često vrlo oprečnih interesovanja i ciljeva, lišena snage pravog i samostalnog čitaoca u političkim zbivanjima – imala, sa druge strane, makar i zbog bremena verskog, kulturnog pa i ideološkog nasleđa, ulogu koja je njenu stvarnost ne samo nadmašivala nego i fatalno opterećivala. Iz opštih početnih načela proistekao je i stav prema istorijskim izvorima za doba Jovana VIII Paleologa. Oni su, naime, bili ocenjivani i korišćeni bez ikakvih apriornih rezervi prema njihovoj vrsti ili poreklu. Budući da je sudbina Vizantije XV stoleća bila isprepletena sa povestima drugih naroda i sila, s obzirom da je u određenoj meri katkada činila čak i deo njihovih unutrašnjih istorija, u argumentaciji za tvrdnje iznete u knjizi stekla se građa različite provenijencije.“

Šta me je nagnalo da pišem za Dnevnik čitanja u Sarajevskim sveskama o knjizi jednog istoričara? O temi koja većini eventualnih čitalaca nije bliska? Odavno sam želela da to uradim i stalno sam odlagala, iz različitih razloga, ne bih htela da ih sada nabrajam. Knjiga je bila stalno uz mene, sa lepom posvetom. Ivan Đurić je na strašan način otišao, bilo mi je još teže. Ovih dana kao da se nešto prelomilo – ne znam zašto. Ivan Đurić je bio jedan od najpametnijih i najobrazovanijih mladih ljudi koje sam ikada srela. To se negde mora zabeležiti. Gde drugde nego u mom jedinom utočištu danas – Sarajevskim sveskama? Čini mi se da su drugi zaboravili na njega. Ja ne smem. I, evo, pokušaću.
Ivan Đurić je bio potomak stare beogradske porodice Bogdanović, koja je dala našoj kulturi nekoliko najpismenijih, najdarovitijih protagonista, koji su na različite načine obogatili našu kulturu, pre svega književnost, ali i arhitekturu i ne samo nju. Od njih je nasledio ono što krasi svaki red koji je napisao: izuzetno bogat jezik, izuzetnu pismenost, elegantno izražavanje (uzgred budi rečeno – i elegantno ponašanje).
Ukoliko budemo uzeli u ruke Sumrak Vizantije, uživaćemo i u tom jeziku, i u tom pitkom i elegantnom izražavanju, u toj sposobnosti da se mnogima dosadna istorija ispriča lako i meko, privlačno.
Ne znam je li neko još jednom izdao ovu knjigu, ako nije, vredi je potražiti u antikvarijatu – nećete se pokajati.

Lily Halpert-Zamir: Danilo Kiš: Jedna bolna, mračna odiseja

Susrela sam se ovih dana sa knjigom o Danilu Kišu, jednim od najznačajnijih pisaca našeg vremena. Želela bih da njome započnem ovaj zimski Dnevnik čitanja. (Knjigu je prevela sa hebrejskog nekadašnja Beograđanka, spisateljica i autorka nekoliko značajnih knjiga Ana Šomlo – njoj dugujemo komentare i odličnu opremu knjige.)
O Kišu se mnogo pisalo, njegovo delo se sagledavalo iz različitih uglova. Knjiga Lily Halpert-Zamir je izuzetna jer je autorka ne samo vrstan poznavalac dela Danila Kiša već je vodila sa njim razgovore o različitim temama, pre svega literarnim, a ujedno je i sama pisac (pesnikinja) i istovremeno književni istoričar i teoretičar. Magistrirala je na univerzitetu u Tel Avivu (tema: Istorija u žanrovima drame i proze) a doktorsku disertaciju je odbranila upravo knjigom o Danilu Kišu. Rođena je 1956. godine kao jedino dete roditelja koji su preživeli Holokaust i doselili se u Izrael 1960. Sada živi u Jerusalimu.

Knjiga o Danilu Kišu sadrži sledeća poglavlja: Literatura ili istorija, Biografija Danila Kiša, Jugoslavija u vreme holokausta, Bašta, pepeo, Rani jadi, Peščanik, Motivi i likovi u prozi Danila Kiša, Grobnica za Borisa Davidovića, Enciklopedija mrtvih i Zaključak.
Upravo u tom Zaključku navode se reči Danila Kiša: „Da nisam osetio obavezu kao jedan od poslednjih svedoka svoje generacije, da nemam iskustva kroz koja sam prolazio, prokleo bih najgorom kletvom one koji su pogubili porodicu moga oca, i sigurno bih postao pijanista. Ali, s obzirom da sam poslednji očevidac, suđeno mi je da svedočim.“
I: „Ja pišem o onome što mi je poznato i zbog toga što sam rođen u dvadesetom veku. Pričam o temama koje su imale udela u mom životu, a to su dva totalitarna režima: nacizam i staljinizam. Da sam rođen u nekoj drugoj epohi, govorio bih o drugim događajima ili bih ćutao.“
I: „U klasičnoj epohi stvaraoci su se protivili usvajanju dela svojih učitelja ne zato što nisu mogli da stvore nešto novo, već stoga što se upijanje veličine i njeno prenošenje u novoj odeći moglo protumačiti kao plagijat. Kao što se vidi, mi učimo i skromno prihvatamo tu tehniku i služićemo se javno, i inteligentno, svime što je pre nas rečeno. Nema u tome nepoštovanja; naprotiv, velika je stvar da se svojim delom sjedinjuješ sa svim onim što je stvoreno pre tebe.“
I: Književnost – što kažem i naglašavam gotovo u svakom intervjuu – ispravlja istoriju u predstavljanju događaja ili u njenom naučnom pristupu i čini je konkretnom; ali i više od toga: ona jedan događaj oslobađa anonimnosti i pridaje mu opšteljudsku dimenziju.
I: Ja, pre svega, pričam priču, nadam se uvek uzbudljivu priču, po pravilu halahe (tradicije). Sve ostale poruke, političke, istorijske i filosofske, kao i sve drugo, pripada svetu čitalaca i kritičara. Ja sam, kao što sam već u svojim nemalobrojnim intervjuima rekao, zainteresovan za priču, za njen početak, sredinu i kraj. Sve ostalo je marginalno.
I: Bitno iskustvo u životu žena jeste da su one majke. Ne može se o njima suditi sa ironijom, humorom ili cinizmom, baš kao što se ne može sa ironijom razmišljati o ljubavi i lepoti, jer se tada zapada u osećajnost i patos koji meni ne leže. U opisivanju žena, moja se uloga menja, i, shodno tome, njihov opis više liči na analogiju ili suprotnost muškom ili realnom svetu.
I: Važno je da se sve zabeleži, jer je to već prva strana pobede nad zaboravom.
I: Jevrejin u mojim pričama simbolično predstavlja progonjene ljude u istoriji, napisano ukratko.
I: Da li je tragedija posledica čovekove prirode ili Božje volje? Odakle potičem? I kuda idem? Ili, ko smo mi, uopšte? Odakle smo i kuda odlazimo?
I: Ne mogu da verujem da pisac može da previdi književno bogatstvo što su nam zaveštali stvaraoci koji su nam prethodili. Ja, lično, zahvalan sam Spinozi, Kafki i Dostojevskom na uticaju kojim su mi pomogli da uopšte pišem, a pre svega da napišem Peščanik. Ali, najviše osećam bliskost sa Osipom Mandeljštamom.

Iako bi vredelo navoditi još, odustajem. Svima koji nisu zaboravili Danila Kiša, a verujem da ih je mnogo, biće veliko zadovoljstvo da pročitaju ovu knjigu, koju je objavio Ateneum iz Beograda, i to ne samo zbog Danila Kiša već i zbog izuzetno zanimljive ličnosti Lily Halper - Zamir.

Pavle Ugrinov: Bez ljubavi

Još jedna od knjiga koje su mi stigle dok sam bila odsutna – neću reći s kog razloga kako ne bih ljutila svoju dragu i poštovanu urednicu Vojku Đikić.
Uzimam je u ruke sa zakašnjenjem... Zakašnjenjem¬? U kom smislu kasnim? Ne želim li da kažem da sam zakasnila na Kosovo Sarajevskih svezaka? Na sreću, tu mi niko ne postavlja ni vremenske ni bilo koje druge uslove. Jer ih ne interesuje ažurnost te vrste, već samo učinak.
Zar je uopšte važno da u jednoj takvoj rubrici kao što je Dnevnik čitanja prikazane knjige budu najnovije? Nekad jesu, nekad nisu. Prikazivač, recimo, čita Božanstvenu komediju. Ko će mu zameriti što govori o knjigama koje žive vekovima, a ne samo deceniju-dve? Neko bi jedino mogao reći da se manji broj čitalaca upoznaje s nečim novim. Ali uvek će biti onih za koje je to posebna vrsta podsticaja.
Koliki uvod da bih počela da pišem o romanu nedavno preminulog srpskog pisca Pavla Ugrinova – „romanu o moći demona ljubavi“ koji nosi naslov Bez ljubavi.
Ugrinov je odličan pripovedač i autor mnogih izuzetnih knjiga. Osim toga, bio je osnivač kamerne scene Ateljea 212, gde je režirao čuvenu predstavu Čekajući Godoa Samjuela Beketa, skinutu s repertoara iz „ideoloških razloga“, dok je reditelj bio prinuđen da napusti pozorište.
Verujem da taj rad nije bio uzaludan za pisca Ugrinova. Ostalo je mnogo od scenskog, ili, kako je on voleo da kaže, osećanja za proporcije i odnos između delova i celine.
Svojevremeno sam pisala o njegovim Fascinacijama, romanu složene strukture i visokih verbalnih dometa, u kojoj je sve realizovano u apstraktnom ključu. Kasnije je odustao od tog postupka i nakon autobiografsko-imaginativne proze Egzistencija i Antiegzistencija došao do romana Bez ljubavi, pitke – da li autobiografske ili ne, svejedno – proze, razuđenog fabulativnog govora sa svim elementima koje jedan dobar roman može da pruži. Ponekad mi se činilo da bih Bez ljubavi mogla nazvati epistolarnim romanom (žanr koji mi je drag), zatim bi mi povremeno izgledalo da se autorovo veliko majstorstvo u opisu situacija, atmosfere i drhtaja junaka približava klasičnom svetskom romanu, iako je Ugrinov bio uvek moderan i svoj.
Kad sam započinjala ovaj tekst izgledalo mi je da moram formulisati njegove žanrovske odlike, ali odustajem od toga. Radije bih citirala šta su kritičari i pisci govorili o njemu.
Marko Nedić, u Letopisu Matice srpske:
„Ugrinovljev roman se može shvatiti i kao poetsko-filozofska metafora o neostvarenosti savršene i apsolutne ljubavi, jer se savršenstvo neminovno završava padom i nestajanjem.“
Stojan Đorđić:
„Što naracija više odmiče, Ugrinovljeva deskripcija ljubavnog doživljaja postaje sve potpunija i dobija se utisak kao da se roman o izgubljenoj ljubavi pretvara u roman o saznavanju ljubavi.“
Tanja Kragujević:
„Brižljiva slikovitost, melodija sete, refleksije, neostrašćenog kazivanja i uzdržane emocije, u ovom romanu vajaju ono već gotovo zaboravljeno znamenje proze – otmenost stila.“
Nenad Šaponja:
„... junak ovog romana opservira neke od najdubljih slojeva psihološke intime, odnosno njenih metafizičkih projekcija.“
Ivan Radosavljević:
„Roman Bez ljubavi je ’prst u oko’ čitavom onom toku naše književnosti koji se temelji na analiziranju, doživljavanju i preživljavanju surove istorijske stvarnosti, ideologije i ostalih veličanstvenih i lažnih stvari.“
Roman Bez ljubavi jedan je od vrsnih romana srpske književnosti poslednjih decenija. Vredi ga čitati i više puta. Nećete zažaliti.

Izabel Vodoz: Viktor Klemperer: Razmišljanja jevrejskog lingviste: jedan oblik otpora

U nama malo poznatoj Ediciji Jugoslavije, sveska br. 2, izašla je knjiga Izabel Vodoz.
Izabel Vodoz je predavala nemački jezik i književnost na pariskom univerzitetu i prva se u Francuskoj zainteresovala za izuzetno delo i svedočanstvo nemačkog lingviste Viktora Klemperera i za njegov dnevnik Beleške jednog filologa.
Viktor Klemperer (1881–1960) bio je predavač filologije i književnosti na Univerzitetu u Drezdenu sve dok zbog antijevrejskog zakona nije bio otpušten. Činjenica da je bio oženjen „arijevkom“ spasla ga je koncentracionog logora. Za vreme rata radio je kao fizički radnik u fabrici.
Posle rata vratio se na katedru za filologiju i književnost i objavio svoj dnevnik koji je vodio u periodu 1933–1945.
Drama nemačkih Jevreja njegovog vremena bila je u tome što su se mnogi asimilovali i što su, pošto im se nije priznavao nemački identitet, bili upućeni na jevrejski, u kome se više nisu prepoznavali. Mnogi nisu bili u stanju da podnesu ovakvo raskorenjivanje, poput Ernsta Tolera (1899–1939), nemačkog revolucionara i pesnika, koji je 1918. osuđen na pet godina robije, a 1933. emigrirao u SAD, gde je izvršio samoubistvo. Čuvena je njegova autobiografija Jedna mladost u Nemačkoj, gde kaže: „Ako me upitaju gde su tvoji nemački koreni; a gde jevrejski, ostaću nem.“
Klemperer je bio duboko revoltiran nametnutim mu rasnim identitetom: „Najužasnije je to što se neprekidno suočavam sa apsurdom rasnih razlika između arijevaca i semita, što sam prinuđen da razmišljam o tom jezivom zamračenju... To mi izgleda kao da me je hitlerizam pobedio, a tu neću da pokleknem.“
„Ko zna koliko smo puta u Trećem Rajhu omalovažavali jevrejsku inteligenciju, njen skepticizam.“
Klemperer razmišlja i o cionizmu i jevrejskom misticizmu... On, sasvim sigurno, ne bi negirao Tolerovu rečenicu: „Treba li da podlegnem ludilu progonitelja i da prihvatim, umesto nemačke samodovoljnosti, samodovoljnost jevrejsku? Ponos i ljubav su dve različite stvari, i ukoliko me neko upita gde se svrstavam, reći ću: jevrejska majka me je rodila, Nemačka me je othranila, moja zemlja je Zemlja, svet je moja domovina.“
Opisujući period nacizma, Klemperer kaže kako ni u snu nije mogao pomisliti da se ta vremena ikad mogu vratiti. „Bio sam potpuno siguran u svoj identitet Nemca, Evropljanina, čoveka, toliko siguran u XX vek. Krv? Rasna mržnja? Ali, ipak, ne danas, ne ovde – u centru Evrope.“
Celo jedno poglavlje Klemperereve knjige posvećeno je Evropi. On citira mnoga pisma prijatelja Jevreja prekookeanskih emigranata koji govore o svojoj nostalgiji za Evropom. Odgovara im da je Evropa više ideal nego geografski prostor iz kojeg možemo biti isključeni. Njegov rođak koji je emigrirao u Izrael sedi u „Kafeu Evropa“ i piše svom ujaku: „Osećam se ovde, a pod ovde podrazumevam Jerusalim generalno, a u ovom kafeu posebno, neizmerno bolje nego u Tel Avivu. Ovde ne postoje Jevreji koji hoće da budu samo Jevreji. Ovde se čovek oseća više Evropljaninom.“ Od istog rođaka stiglo je još jedno pismo, ali ton je drugačiji: „Ti si sigurno čitao mnogo o tome u novinama, ali ti je ipak nemoguće da zamisliš šta su ovde u stanju da učine naši nacionalisti.“
Izabel Vodoz kaže: „Što se tiče Klempererovog identiteta, mislim da ga treba tražiti u njegovoj etici. Ona je doprinela da ovaj čovek gotovo 60 godina, pod pretnjom strahota i progona, pruža otpor u ime svojevrsne borbe protiv varvarstva.“
Klemperer često ponavlja da mu je vođenje dnevnika omogućilo da ne padne u očajanje. Da ga je Gestapo pronašao, sasvim sigurno bi istog trenutka završio u koncentracionom logoru.
Izabel Vodoz kaže da je bio osetljiv prema svakom znaku otpora i da mu moramo biti zahvalni za nekoliko uzbudljivih anegdota o načinima kojima su pojedinci pribegavali kako bi izbegli moralni pad na koji su bili osuđeni.
Govorio je o „infekciji“ koja se širila i zahvatala pojedine protivnike nacizma koji su, revoltirani zbog svega što se radi s Jevrejima, pokušavali da hrabro izraze svoju solidarnost sa njima. Klemperer ih nalazi uglavnom među radnicima, na ulici ili u fabrici. Jednom će radnica koja mu, puna dobre volje, daje jabuku za njegovu bolesnu ženu, pitati: „Albert kaže da je vaša žena Nemica. Da li je istina da je Nemica?“ Klemperer zaključuje: „Niko od tih ljudi nije bio nacista, ali su svi bili zaraženi.“
„Najcrnje poglavlje u knjizi“, kaže Izabel Vodoz, „svakako je ono koje se, od početka do kraja, sastoji od svedočenja o snishodljivosti intelektualaca. Klemperer je preživeo 12 strašnih godina zahvaljujući svom ’nepogrešivom čulu’ za distanciranje čoveka od nauke.“
„Nosiocima žute zvezde bila je zabranjena kupovina ili pozajmljivanje knjiga, časopisa ili novina, kao i odlazak u biblioteke... Sretao sam verne i hrabre prijatelje...“
Izabel Vodoz na kraju knjige o Viktoru Klempereru kaže:
„Svakome ko danas hoće da se predstavi kao intelektualac ima, po mom mišljenju, obavezu da sačuva sećanje na Viktora Klemperera.“

Tako je govorio Ibrahim Hadžić

Pisala sam o Ibrahimu Hadžiću u nekoliko mahova, poslednji put 2007., u Sarajevskim sveskama. Nedavno? Za mene je to daleka prošlost. Danas, 2013., nepokretna, ograničena u svakom pogledu, posle dvogodišnjeg bezuspešnog lečenja u bolnici, živim svoj nazoviživot i pokušavam da i dalje nešto beležim. Povremeno uzimam u ruke knjige koje su pristizale dok sam bila bolesna a ja ih nisam mogla ni otvoriti. Ovih dana sam među njima našla Zbornik o pesništvu Ibrahima Hadžića, izvrsno koncipiranu i realizovanu knjigu, u kojoj nalazimo ne samo izbor iz poezije ovog pesnika nego i kritičke tekstove o njemu, i razgovore koje je vodio s nekolikim osobama, koje mi je, te razgovore, teško nazvati „intervjuima“, govorio mudro, ne štedeći sebe niti, kako bi on rekao, bogme ni druge, i ne nameštajući se pred ogledalom, kako to „intervjuisani“ najčešće čine. Budući da ne mogu da budem ravnodušna ne samo prema stihovima I. H. nego ni prema ijednoj njegovoj reči, shvatila sam da itekako moram uvažiti imperativ koji sam osetila – da se ponovo oglasim. Ne onako kako sam to činila dosad, pišući o njegovom fascinantnom pesništvu, već o onome što je, tokom godina, govorio o sebi i svetu u kojem živi – o njegovom fascinantnom životu.
Priča počinje pre sedam decenija u Rožajama.
„U osnovnoj školi se ni po čemu nisam isticao, ali su mi interesovanja, za razliku od drugih đaka, bila malo drugačija... Bio sam pažljiv đak i, možda, najgori matematičar u odeljenju. Jednom sam bio i na popravnom ispitu iz tog predmeta. No, ne znam kako i koji je to bio poticaj, u sedmom razredu osnovne škole počeo sam da pišem pjesme. Malo prije toga počeo sam da formiram ličnu biblioteku od knjiga koje smo ja i moja braća dobijali kao nagradu za odlično učenje. Formiranje kućne biblioteke je, priznaćete, bilo neobično za tadašnje rožajske prilike. Volio sam da imam knjige i krio sam ih od mlađe braće jer mi se činilo da njihov odnos prema njima nije kao moj i bojao sam se da će ih nekom pokloniti. Čak sam sa ocem pravio neke tajne zasune, samo nama dvojici poznate...
Moji roditelji su imali četvorogodišnje obrazovanje, ali su, po završetku dnevnih obaveza, uveče sjedali pored lambe (petrolejke), koju bi sa zida spustili na pod, i čitali knjige. Otac je čitao a majka slušala. Čitali su 1001 noć. To štivo je podjednako i za njih bilo zanimljivo kao i za mene. Ja sam u sva ta opisana čudesa vjerovao, a bogme i oni. To su bili najromantičniji porodični trenuci. Ta atmosfera, to saznavanje, to širenje vidika. Zatim se sjećam kako mi je majka pričala narodne priče. Priču Marko Drvarević ni do danas nijesam zaboravio. Moja majka ima blizu 90 godina i danas čita knjige i novine. Često vodi diskusiju s piscima. A samo da je čujete šta sve ne izgovori dok čita novine. Najčešće kaže: Lažeš! Lažeš, majčin sine...
Otac se pomalo sa mnom šalio, govoreći mi: Ti imaš dugačke prste i bićeš vješt sa iglom pa ćeš zarađivati pare i pomagati mlađu braću da se školuju. Godinu dana sam bio učenik krojačke radionice u kojoj sam od čišćenja, raspaljivanja pegle na ćumur, pripremanja vode i necera (krpice za kvašenje tekstila pri peglanju), okretanja točka šivaće mašine naprijed-nazad, lagano ulazio u tajne krojačkog zanata. Kada su mi majstori dali iglu, rekli su mi: Nemoj nikada da u iglu udjevaš dugačak konac i ispričali mi kako se Sveti Sava opkladio sa đavolom ko će brže sašiti neku stvar. Sveti Sava je uzeo kratak konac i iglu, a đavo je pomislio, što da svaki čas uvlačim konac u iglu, bolje je da pustim dugačak, neću gubiti vrijeme oko novog utinjanja. Međutim, dugačak konac se stalno mrsio, a za to vrijeme Sveti Sava je s kratkim koncem završio posao. Paralelno, uz tanku iglu pratila me je narodna izreka koja glasi: ’Tanka igla, tanka i večera’, što znači da se na krojačkom poslu nije moglo mnogo zaraditi... Sa jednom godinom zanata nijesam znao šta da radim, izgubio sam kontakt sa školom, a roditelji su mi na to predložili da idem u Novi Pazar kod udate sestre od strica i da tamo nastavim sa izučavanjem zanata u nekoj od mnogih krojačkih radionica. Poslušao sam ih. Marljivo sam učio razne faze šivenja odijela. Za kratko vrijeme savladao sam uklapanja rukava na sakou (što je jako teško), pa džepova, paspula. Breventikovao sam, durknedovao, pikirao, da upotrijebim neki od stručnih, krojačkih izraza. U to vrijeme u Novom Pazaru je bilo mnogo učenika iz Rožaja koji su pohađali neku od tri srednje škole koje su tamo postojale. Sretao sam se sa njima i bio sam ljubomoran na to što se oni pripremaju za razne činovnike, a nijesu bili bolji učenici u osnovnoj školi od mene, a ja ću doživotno biti zagnjuren u komade odijela prebačene preko koljena. To su godine kada mlad čovjek želi da se dopadne drugima, djevojkama naročito. Kako ću ja u tome uspjeti kada po cio dan prenosim štofove ili gotova odijela iz jednog lokala u drugi. Kompleks je rastao. Gušio me je. I odlučio sam, bez saglasnosti roditelja, da se upišem u gimnaziju. Položio sam prijemni ispit. Mojoj sreći nije bilo kraja. No javio se strah zbog toga šta će na to reći roditelji.
Na moju radost, sve se dobro svršilo. Kao da su i oni to priželjkivali. Zajedno sa mnom i sa moja tri mlađa brata, od kojih su već dvojica bila stasala za srednju školu, napustili smo Rožaje i otišli u Novi Pazar da živimo kao podstanari i u iznajmljenom stanu. Žrtva mojih roditelja je ogromna, i nema pandana u našem kraju. I danas se divim, i to sa suzama u očima, koliko su oni, kao skoro nepismeni, shvatili našu želju da se školujemo. Živjeli smo od male očeve penzije. Preko ljeta smo dolazili u Rožaje i radili razne poslovi i štedjeli za školu... I tako, uz razna snalaženja, ja sam završio fakultet, književnik sam, bio sam glavni urednik školskog programa TV Beograd, jedan brat je završio likovnu akademiju i slikar je, treći profesor matematike a četvrti činovnik.“
Povodom rada na Rožajskom Rječniku I. Hadžić kaže:
„Kada smo kod Rječnika, volio bih da ispričam jednu zanimljivost. Naime, ja potičem iz patrijarhalne porodice, a to podrazumijeva da smo vaspitani tako da se o nekim stvarima u kući nije moglo ni glasno ni međusobno govoriti. Recimo, ja i moja braća nikada nijesmo pričali jedni drugima erotske viceve, nijesmo pričali o ženama a šta da tek kažem o roditeljima. I u vrijeme kada sam prikupljao riječi za Rječnik, bio sam svjestan da postoje lokalizmi koji se tiču odnosa među polovima, polnim odlikama itd. Krenuo sam, uza svu nelagodu, da ispitujem svoju majku, koja je bila svjesna šta ja skupljam i zbog čega to skupljam. Na moje prvo pitanje, ona je rekla: ’Znaš, ja ću ti napisati sve te riječi, a ti kad odeš u Beograd, otvori papir i prepiši.’
Ponekad mi se čini da imam višak energije te da mogu da se bavim još nečim osim književnošću. Tako je nastalo izučavanje gljiva. Odjednom su se pojavili pred mojim očima i noćni leptiri. Pošto noću, u toku ljeta, ostajem dugo budan, kroz otvorene prozore u moju sobu ulijeću leptiri koji oko sijalice plešu derviški ples padajući na pod ošamućeni. Ja ih samo fotografišem i puštam u noć. Onda sam se zainteresovao koje su to vrste. Pokazalo se da je riječ o vrlo interesantnim i raznovrsnim predstavnicima noćnih leptira, iliti moljaca. Determinisao sam preko 120 vrsta. Ima onih koji dolijeću iz sjeverne Afrike, prelijeću Mediteran i dolaze do Rožaja... Noćni leptiri su predivni, diskretnih boja i nenapadnih šara. Ja ih nazivam letećim Roršahovim mrljama.“

Enes Gusinjac je za Radio Rožaje vodio razgovor sa Ibrahimom Hadžićem. Upitao ga je kako je izgledalo njegovo poratno detinjstvo:
„Ja sam rođen na kraju Drugog svjetskog rata, baš nekako u vrijeme kada je Rožaje oslobođeno. A kada sam se već rodio morao sam da ispunim taj sveti zadatak – da živim. Prvih godina života se ne sjećam, ali od treće-četvrte godine počeo sam da zapažam svijet oko sebe.
Moje prvo svjesno djetinjstvo započelo je pedesetih godina, kada su se na sve strane razmicali moji pogledi-vidici. Svakog jutra iz divahne (divanhane), bacao sam kroz prozor pogled na planinu Hajlu. Izjutra bi je sunce obasjavalo žutim sjajem i ja sam mislio da je ona od zlata. Drugi put sam je zaticao u magli, pa sam mislio da se na njoj kuhaju oblaci. Još otada sam živio u iluzijama ili metaforama... Onog dana kada sam vidio da Hajla nije od zlata, već od kamena, nije se srušila moja iluzija, umjesto iluzije javila se simbolika.
Strašno sam želio da studiram književnost. I sjećam se dana kada sam se spremao da putujem, sreo sam jednog rođaka koji me je pitao gdje ću i šta ću da studiram. Ponosno i samouvjereno sam mu odgovorio: ’Idem u Beograd i hoću da upišem svjetsku književnost.’ Sam pojam svjetska književnost privlači mlade i nadobudne ljude isto onako kao i grupa na fizici pod nazivom Atomska fizika, itd... Tako sam i ja s ponosom izgovorio: ’Idem da upišem Svjetsku književnost.’...“
„Pjesme objavljujem od 1963 godine. To je došlo spontano i relativno rano. Razlozi za početke pisanja su različiti. Neko počinje da piše iz nezadovoljstva životom, ili iz dubokog promišljanja i pokušaja da se shvati i razume svijet. Neko zbog ljubavnih jada. Moj nagon za pisanjem javio se u 6-7 razredu osnovne škole. Čini mi se da sam tada uočio da postoje neke razlike u poimanju svijeta između mene i mojih drugara iz komšiluka ili drugova iz škole. Tada je počelo moje odvajanje...
Prve pjesme pisao sam svojom azbukom. Za tu, da kažem svetu rabotu, strogo intimnu, bio sam izmislio svoju azbuku koja mi danas liči na ideogramsko pismo ili na glagoljicu. Niko osim mog drugara Meha Fetića nije znao sadržaj mojih pjesama. Da mi ih ne bi čitala braća, a oni su voleli da riškaju po mojim stvarima, ja sam ih pisao svojim tajnopisom. Lijepo sam bio savladao brzinu pisanja i čitanja. Naime, u početku sam pisao pjesme normalnom azbukom, pa sam to poslije prevodio na drugo pismo. Ne drugi jezik, već drugo pismo, poput onoga što se zove bosančica, a to je srpski jezik na arapskom pismu.
S pisanjem pjesama nastavio sam i u vrijeme dok sam učio zanat, pa zatim kao gimnazijalac. Svoje prve radove objavio sam u listu Raška, list tekstilnog kombinata Raška iz Novog Pazara... U prvom razredu gimnazije stanovao sam u internatu. Tamo je bilo dosta mojih drugova iz Rožaja. Oni su mi ’krali’ sveske s pjesmama i čitali ih naglas. Jurili smo se oko zgrade. Nijesam želio da iko čita moje ispovjedi.“

„Dugo sam kao pjesnik bio raspolućena ličnost, jednom nogom u zavičaju, drugom u Beogradu. To se donekle osjeća u mojoj poeziji i u najnovijim radovima, samo što se vizura promijenila. Možda to nije u redu vizavi dugogodišnjeg života u Beogradu. Čovjek bi morao da se opredijeli da bi se lakše i komotnije osjećao i kretao. Nije dobro vući repove. Evo, ja živim u Beogradu 35 godina. U zavičaju sam živio tek 16. Po vremenu provedenom u Beogradu ja jesam Beograđanin. U zavičaj sam dolazio samo u vrijeme ferija, ali bez obzira na sve, ja se osjećam Rožajcem. Kažem ponovo da to nije u redu, dvolično je. U Beogradu sam završio studije, ostvarivao se kao pjesnik, zasnovao porodicu, zaposlio se. Šta još treba pomenuti da bih bio Beograđanin. Ali zavičaj ne može da se izbriše.

– Što više znamo, sve smo, kažete, savršeniji u zlu.
„Da, kao da izvlačimo negativne pouke iz prošlosti da bismo kazali da to što je bilo nije dovoljno. Izmislićemo mi nova zla.

– Pišete i prozu...
„Prije nekoliko godina objavio sam jednu knjižicu proznih zapisa pod nazivom Zapisi i crte. To je uglavnom proza koja se tiče mog zavičaja. To su kratke forme. Ja pišem prozu, ali nemam snage da napišem novelu ili roman. To što pišem, zbilja su crtice. Najduža ima dvije-tri stranice. To je moja prozna spisateljska snaga i koncentracija, toliko mogu da se kontrolišem i da vladam situacijom.

– Šta vas je privuklo gljivama?
„Gljive me privlače time što one nijesu ni biljke ni životinje, za njih se kaže da su ’životinje koje ne hodaju’. One sadrže više elemenata koji ih svrstavaju u životinje nego u biljke. Sam taj neobičan sjaj, a nije riječ o metalu, izazovan je. Ta karakterizacija izdvaja ih u posebno veliko carstvo koje se zove Fungi. Gljive privlače bojom, oblikom, pojavom, raznovrsnošću vrsta, a ako krenemo sa onog gastronomskog stanovišta, jestive su delikatesna hrana, no ne smijemo zaboraviti da među njima ima i smrtno otrovnih vrsta. Nesmotrenost pri branju može biti kobna. U jednoj svojoj gljivarskoj knjizi poredio sam ih sa ruskim ruletom. Loš znalac gljiva svakog trenutka može posegnuti za smrtnom presudom.“

– Da li u Beogradu nalazite mir, zadovoljstvo?
„Ne, mir više nigde ne nalazim...“

Zlata Kocić: Marina Cvetajeva: Izabrane pesme

Iako sam verovala da se Cvetajevoj više neću vraćati, jer sam joj posvetila najmanje dve decenije života, nedavno objavljena knjiga Izabrane pesme, koju je priredila, prevela i napisala uvodnu studiju pesnikinja Zlata Kocić, zaslužuje da bude prikazana u „mojim“ Sarajevskim sveskama, u Dnevniku čitanja 2013. U svakom slučaju bila je to najuzbudljivija lektira ovoga septembra.
Sa Zlatom Kocić sam sarađivala kada sam sama priređivala knjige Marine Cvetajeve – bila je najbolji prevodilac, izuzetan znalac ruskog jezika, vladajući istovremeno i umećem prenošenja svih tananosti na srpski i savladavajući ono što drugi nisu mogli.
Ovog puta je Zlata Kocić zadala sebi veoma ozbiljan zadatak – da sama načini izbor pesama i poema Marine Cvetajeve, sama ih prevede, analizira i napiše uvodnu studiju. (Njena tumačenja poezije sam uvek visoko cenila.) Sve je to uradila besprekorno, tako da sam u nedoumici šta pre da spomenem: uvodni esej, koji, čini mi se, nadilazi sve što je o Cvetajevoj pisano svojom produbljenošću, inovativnošću i kompleksnošću – ili njene prevode, svakako najbolje od onih koje imamo. Tako da ovu knjigu, koju je izdala izdavačka kuća Orpheus iz Novog Sada, možemo smatrati jednom od najboljih zbirki posvećenoj Cvetajevoj, o kojoj se danas piše u celom svetu kao o jednoj od vodećih pesnikinja XX veka. „Istorija“ već to potvrđuje, to je ona Pasternakova „najveća revizija“ koja nema pandana u svetskoj književnosti. Pošto se broj poštovalaca Marine Cvetajeve s vremenom ne smanjuje već samo povećava, možemo biti sigurni da smo dobili knjigu koja će doživeti novo izdanje. Isto tako se nadam da će – moguće je – i ovaj prikaz u Sarajevskim sveskama doprineti tome.