Enes Halilović [1]

ENES HALILOVIĆ - ODABRANE PJESME

Sarajevske Sveske br. 37-38 [2]

PRELUDIJUM
Vidio sam dojilju koja budi dijete da ga nahrani.
Rekoh, da je gladno ne bi spalo.
A ona veli,
Spi, ali gladno je,
Jer meni su nadošle grudi.
Ni ti koji uzimaš ove stihove
Nisi probuđen svojom voljom.
Niti ja pišem radi sebe.

ONI KOJI UMIRU
Taj bludni, taj ludi Neron
Iz hramova uzimao bogove od zlata,
Pa ih pretapao. Trebalo mu zlato.
Omer el-Faruk sjećao se doba kad je u zabludi bio,
I smijao se ovome:
Do podne je obožavao boga napravljenog od hurmi -
Popodne bi ga, gladan, pojeo.
Zato u mojoj biblioteci Borhes kaže:
Neka je slava Onome koji ne umire.

4 : 20

Kazuje Šarl Bodler
Da postoje samo tri bića dostojna poštovanja:
Sveštenik, ratnik i pesnik (znati, ubiti i stvoriti).

Kada se ratnik vrli, Odisej, nakon bojeva,
vratio na Itaku, živ ga dočeka njegov pas po imenu Arg.
Star je bio, već šugav, pa kada ugleda Odiseja
lipsa od sreće, a dvadeset godina je čekao i patio.

No još je veća žalost za pesnikom:

kada se nakon četiri godine rata
vratio kući Crnjanski, pas Mura nije ga sačekao.
Mati mu reče da je pas cvileo pri pomenu njegovog imena,
ali, od tuge, nije izdržao.

Ratnik je samo ratnik.
Pesnik je ratnik i pesnik.

TEMELJNA FARBA
Jednog jutra, direktor ugleda na zidu škole
Grafit koji zbori o klanju
I odmah naredi domaru da prekreči zid.
Već sutradan, direktor ugleda isti natpis
I opet pozva domara
Koji opet umoči četku u kreč.
I tako jutrima, i tako godinama,
Direktor poziva domara, domar kreči.
A noć ostavlja crn natpis na bijelom zidu,
A djeca nagađaju ko je pisac tih slova.
Ali jednog jutra, direktor reče da uzalud je krečiti
I domar odmori ruke.
Sutradan, na zidu ugledaše
Nečiju krv.
Tako inače počinju ratovi.

RUŠEVINE
Herostrat,
Obućar iz Efesa,
Spalio je hram
Samo da bi ostao upamćen.
Danas, međutim, ne bi imao takvu šansu.
Kao da ga gledam,
Čupa kose nad zgarištima
I lije suze po kamenju hramova razidanih.
I kune
Vladare i vojskovođe
Sveštenike i kurve.

BUSTROFEDON

Nekad su pisci na Kritu klesali slova
U kamenu načinom koji se zove bustrofedon.
Klesali su jedan red slova s lijeve na desnu,
Pa drugi s desne na lijevu stranu,
I tako,
Naizmjenično.
Na to ih je navelo okretanje vola pri oranju.
I danas neki pisci pišu kao da pluže.
Pišu na jednu stranu, vuku do promjene vlasti,
Pa okrenu na drugu.
I tako,
Naizmjenično.

BUSTROFEDON II

Ispeo se petao na kuću,
stao pred vetrokaz
koji škripi
i pita petla limenog

Zašto ti ječiš?
Zašto nikad ne pevaš?

A ovaj veli
Zato što moram da se okrećem
tamo kud vetar duva.

LEGENDA O HEROINI
Takav je bio vođa kineske revolucije
Mao Cedung.
Povede 86 hiljada vojnika
Na veliki marš.
I pregaziše 12 provincija,
18 planinskih vijenaca i 24 rijeke.
I dobiše više od trista bitaka.
Vođa je tokom velikog marša
Nosio 2 ćebeta, nekoliko knjiga i mušemu,
A 370 dana jahao je na jednoj kobili.
Kad ga, na kraju, upitaše kako je izdržala,
Vođa reče:
Prije polaska smo joj sakrili ždrijebe,
Još bi ona mogla da ga traži.

LOMAČA

Mi znamo danas šta je
Ep o Gilgamešu i znamo slavu ploča iz Uruka.
Znamo, sila je to, književni temelj nepobitan.

Može biti, bitanga neka, u nekoj vladi,
pritisne crveno dugme – zapali čitav svet.
Zapali svet, pa nestanu knjige, struja, pošte,
narodi, kuće i brodovi... sve nestane osim dojenčeta dva,
muško i žensko, i jedna knjiga u pepelu,
tanušna zbirka lokalnog amatera.

Nađu se muško i žensko, decu izrode, pronađu točak,
pronađu Indiju u Americi,
osnuju FIFA, UN i MMF – opet odmota se svet.
Pronađu i najstariju knjigu, tanušnu zbirku lokalnog amatera.
Jave se ugledni profesori, ishvale lošu knjigu,
pa ona bude njima ko ovo Gilgameš nama.
I svi se među njima slažu, ah, to je knjiga čuvena,
ah, to je knjiga značajna.

Kao da vidim lomaču, na lomači mlad neki pesnik
viče: Loša knjiga je to!
A narod ga spaljuje za misao jeretičku.

I on gori i viče:
Ipak je loša!

AGAMEMNON
- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?
1. Na istom kopnu umiremo.
2. Argonauti su iz Crnog mora uplovili u Dunav,
3. A naši kazivači pjesama narodnih
Nose kratke štapove, izrezbarene,
Baš kao Homer što je nosio.
4. Čujem danas da je razbojnik Feriz, s početka dvadesetog vijeka,
Usmrtio podanika svog (pred očima cijele bande)
Jer je ovaj ridao na vijest
Da mu se žena s komšijom viđa.
Neću da zbog njegovih suza
Vi sumnjate u vaše žene, rekao je Feriz
Koji nije znao da na ostrvu Temidu, blizu Troje,
Ujede zmija vojnika Filokreta
Pa mu nabubri rana i silno zasmrde
Da je morao Agamemnon čamcem na drugo ostrvo da ga iskrca
I kad se vrati, reče vojnicima:
Neću da od smrada jedne rane
izginete nadomak Troje.
- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?

NO COMMENT

Rastočen mi pogled na kanale razne i razne
pa noćas mislim na mog deda, Ahmeta iz Hotkova,
koji se čudio kad mu televizor upade u kuću.

A čudo je bio, tih i strpljiv –
mnogo puta je imao zapetljaj creva
pa mu se smučiše lekari i operacije.
Rekao bi sinovima da ga zavežu za volujska kola,
A kola da spuste niz brdo.
Tako bi se istruskao i creva bi se razvezala,
vratila na svoja mesta.
Ustajao bi, potom, nasmejan, i rekao:
Sad sam kao momak.

Na njega noćas mislim,
mislim šta bi bilo da ovog časa, nakon mnogo godina,
ustane iz groba i kaže: Sad sam kao momak.

Šta li bi bilo tad?

Ništa. Baš ništa.
Došli bi snimatelji, snimak bi išao na no comment,
a već sutra tu vest bi potisli
ratovi, poplave i prodavci magle.