Miklavž Komelj [1]

PISMO IZDALEKA- PJESME

Sarajevske Sveske br. 29/30 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

(posvećeno Milici Nikolić)

Jer poezija je, pre svega, škola drugarstva. Opismeniti se
u njoj isto je što i ukinuti prirodnu i društvenu usamljenost
čoveka.
Ali uslov pisanja je kazivanje sebe do kraja.

Oskar Davičo, Poezija i otpori

Não tenho ambições nem desejos.
Ser poeta não é uma ambição minha.
É a minha maneira de estar sozinho.

Alberto Caeiro, O guardador de rebanhos, I

I

„... živim u potpunoj izolaciji.“
Koja seže
Do.
Do. Ovde.
Do. Tamo
gde teče crnilo iz.
Sipe.

Rast ... ... ...
Uzalud ... ... ...
Zlatno ... ... ...
Bezglasno ... ... ...

“Kao što raste kosa.”
“Ne mogu više to da
podnesem.”
“A šta onda podnosim?”
“Ne podnosim više
to da ne podnosim
ništa.”
“Moja moć je fiktivno biće
sa realnim efektima.”
“Moja noć.”

“... u potpunoj izolaciji.”
To pismo
iz.
“Ko je
ubacio
razdaljinu?”
“Svaka reč koja je doprinela toj izolaciji
neka se izdrobi u slova.”
“Ne. Neka se raspadne svako vezivanje
jezika
za opskurantizme
religija i nacija.”

... ИЗ МОЕГО ПРОКЛЯТОГО ДАЛЕКА ...

“Govorio sam o prirodnoj nepogodi, požaru, zemljotresu, poplavi,
a bio sam na kraju fašističke pobede.
Dete.
Iza mojih intimnih etičkih motiva:
dogovori, za koje nisam znao.
Paktovi, za koje nisam znao.
Ljudi, za koje nisam znao.”
“Neznanje
još nikome nije koristilo.”
“Ceo svet je na mene bacao mreže,
ostatke,
zemlju.”
“Pesnici su
učili
kako
uništiti svoj glas.”
“Pesnici?”
“Govorio sam o prirodnoj nepogodi, požaru, zemljotresu, poplavi,
a bio sam na kraju fašističke pobede.
Dete.”
“Dete?”
“Vekovi su mi padali na rame.”
“Kao sneg? Kao noć? Kao kosa? Kao?”

“Ime? Ime?”
(Nešto, što više nije bilo glas, u predsmrtnom ropcu je
razgovetno ponovilo: “Ime? Ime?”)

“Molim, ne govorimo više tim tonom.”
“Ratovi u Kongu, da tu blebeću preko mobilnog telefona ...”
“Tu? I ov-
de?
“Prekinimo da kukamo ako su se slova razbila u reči
i ako smo svoje ruke upotrebili kao krede
na tablama.”

“Ne! Jezik u mojim ustima ne pripada nijednoj naciji.”
“... u potpunoj izolaciji.”

Konj zubima čupa iz zemlje izmaglicu
koja se diže sa večernjeg tla.

“Pena na zubima ne pripada – “
“ ... u potpunoj izolaciji.”

“Ne! Povećavati razdaljinu – u pismo – u daljinu!
Amor de loinh: pretvoriti poplavu
u more.” “More čega? Vremena? Krvi?!”
“Serijska ubistva, imenovani prirodni tok stvari,
ne mogu ostati način veze među ljudima!”
“Joj, kako ići dalje od onog trena
kada Mamica u Harmsovoj Jelizaveti Bam poludi, vikne: 'Ja sam sipa!'?”

2

Ime?
“Golubovi sede na ivicama, oštrim do krvi.”

Ime?
“Ti, koji me učiš kako ubiti nostalgiju!”

Ime?
...

Ime?
“Ne odlete. Ne odlete.”

3

Imena,
razgovetno urezana
u zaborav.
Imena,
razgovetno
urezana u lica.

Lica, razgovetno
urezana u
zaborav.

Još jedan obred opraštanja?
Ne. Oproštaj
i od opraštanja.

Fotografija ruku, spuštena
na površinu guste neosušene boje.

Lica, razgovetno urezana u imena.

“Od koga je to pismo?”
“Od dalekog.”

4

Osećati
je
osećati

svoju
sopstvenu
bezosećajnost

kao
tuđu
silu.

Pre-
da-
ti

pi-
smo

iz-
daleka.

Nikakve utehe
koju daje tugovanje,
više.

To.
Podelio sam
se.

To,
što pišemo
na donju stranu

tla
kojim
hodamo.

5

“Kako si doživeo raspad Jugoslavije?”
“Doživeo?!”

(O tome sam mogao da progovorim samo tako
što više nisam mogao da govorim.
Nisam ćutao. Kako da ćuti onaj
koji više ne može da govori?)

6

“Izricanje sebe do kraja?”
“Sebe? Mene?
Izgubio sam ime.”

“Nikakvog 'znam ... ali ipak ...'“

“Ne, ne živim,
ne živimo
ni u
kakvom
postkomunizmu.

Komunizmu
se nismo
nikada ni
približili.”

(Samokritika
disanja!)

Portret

[...] stuce glavu,
I moƒcdani svèmu prolj,
Kî tad strepte, i u kârvavu
Blattu leƒce na tle doli [.]

Gundulić

Tu inerciju
održavaju visoke napetosti.
Udarci u čelo – istovremeno
sa obe strane čela – u čela –
da se ne bi
oblikovala misao.
(Ali zato
nastaju iskre.)
To pisano odsustvo udaraca
(ko je trenirao boks, zna koliko teško
je udariti čoveka):
udarci bez udaraca.
Govorenje, koje začepljuje usta,
Iz kojih dolazi

(do grla,
do povraćanja). Golota koja nije gola, već je od ljudskih
koža. Glupost, produkovana
zapanjujućim naporima misli
(da se ne
oblikuje misao).
Na svaku trepavicu
poslata serija
samolepljivih snova.
(Samo misli-samoubice,
koje raznesu sebe u masi
jesu mirne.)
Kakve zamršene jezičke igre stoje iza toga da čovek
više ne zna da govori!
Zamršene i krhke.
Ne jezičke.
Ne igre.
Tu inerciju
održavaju visoke napetosti.
Ta nezainteresovanost
čak i za sopstvene strasti
(privatizovane!) (olujne!) na ivici je
eksplozije.
(Privatizacija intime
moguća je samo kao ubistvo.
Privatizacija samog sebe
moguća je samo kao samoubistvo
bez samoubistva.)

•

Sa vama se srećem tamo gde se od vas razdvajam –
zato vas tako glasno – во вес голос - pozdravljam –
ad rem, ad hominem – dok putujem kroz tuđi
san bez stvari, bez ljudi – prijatelj gladnim mravima.

Golubovima koji se otiskuju sa prozorskog simsa –
i oni moraju da se bace u prazno –
i da u deliću sekunde dobiju krila –
a u prvom deliću sekunde to je jednako ludo.

Ne više kroz san – putujem po tuđoj nesanici –
trzaj preko lica, mrmljanje preko usana –
materijalistički diskurs o večnosti –

milovanje koje putuje kroz dlaku životinje –
za vas falsifikujem pasoše, propusnice.
(Za doba kada se budemo sreli u dubokoj ilegali?)

•

Ne želja – prostor u koji je moguće
ući, ali ne sasvim – ne želja –
nalet skoro predsmrtne radosti –
ne želja – udarci, udarci tuče –

ne želja – crtanje vlažnim pepelom –
ne čekanje pravila na izuzetak –
ne želja – nemoguće. Nemo. Nemo
od govora. Nemoguće delo.

Ime? Ime? Ne. Jedno jedino slovo.
Ne glas. Rekao sam: slovo. Noć je u venama.
Ime ti je? Ko intonira himnu?

Ući u intimni prostor imena
znači: biti sam, sam sa anonimnim
slovom. Ne noć, samo svetlo pomračenja sunca.

•

Što se Paskala tiče, spomenuo bih
njegovu glavobolju izazvanu povišenim krvnim pritiskom
usled pojačane mu svesti o zimogrizivoj praznini
koju je, kao i sebe samog, doživljavao
kao da sve vidljivo i saznajno posmatra izvan
zemnog kruga
sa neke komete koja će proći blizu, ali ovu planetu
neće dotaći, ni istinski ugroziti. Pa ipak, strahovao je
cvokotimice.

Oskar Davičo, Trema smrti

Ne u šumu ulica, ne u razmeni ideja,
srećemo se u samotnim glavoboljama:
kada unutrašnjost lobanje nema granica
kada je mozak sasvim go.

Ne u rečima, ne u mislima. U načinu
kako oblikovanje misli ranjava.
Kako reči kljucaju ljusku
istovremeno sa unutrašnje i spoljašnje strane.

I drobe slova. Ne na dnu,
koje zalivaju prepotopske škrge.
Ne u lavirintima i gubljenju.
Susret je kada se nešto prekine.
Reči su na usnama kao pena
na ustima konja. Same, bez imena.

Pesma kamena

Iskoračiti u.

Sopstveno ime je zvalo natrag.

Mene, nepomičnog.
Mene, kamen.

Užarenog od radosnog, nepopustljivog života.

Iskoračiti u.

Srp i čekić Tine Modoti

1

Hoće li crvena zastava moći da leprša s takvom težinom
na sebi? Sa tim srpom? Sa tim čekićem?
Koji nisu uzeti sa zastave
već iz ruku. I prvi put stavljeni jedno do drugog.

Taj oštar srp, koji seče. Taj teški čekić, koji udara.

Crvena zastava mora lako da leprša
sa najvećom mogućom težinom – sa svom težinom – na sebi.
I, ako se pri tom pocepa –
ako postane pazolinijevska krpa

i, ako mi pukne srce u taksiju?

2

Udara i dalje. Udara i dalje.
Ne srce. Čekić, koji kuje.

To nežno golo telo.
Ne srce. Čekić, koji kuje.

Koji kuje nedefinisanu prazninu
u poput metka jasno definisanu tačku,

koja pretvara srp
u upitnik

i nestaje i pretvara upitnik
u fizički opipljiv

srp.
Ta fizička opipljivost

efekat je toga da je to fotografija.
Taj zanosni bol
koji pogled bez ruku
uz to sečivo, tu mogućnost udarca

oseća na jeziku.
Na fotografiji.

Tina Modoti se odrekla
čak i fotografije.

(To joj pišem tokom pomračenja.
Tokom neprimetnog

delimičnog pomračenja sunca
u podne.)

Potpuno odricanje. I više:
uz vesele zvuke.

(“Mislim na lepe zajedničke razgovore,
na dobru kafu

/još bolju, zato što smo je pili zajedno/, na gramofon
/pretvoren u lisicu – Feličita

zna čitavu tu priču/ - i mislim
na Tojove noge, dok je pravio piruete

uz zvuke rumbe.”)
Uz oštre zvuke.

To nije okrvavljen čelik.
To je krv koja teče iz čelika.

To nežno golo telo
je od čelika.

Od čelika ili od železa?
Od posebnog materijala.

Koji je isparavanje. Isparavanje
izmaglice. Živog srebra.

Odrekla se efekta
fizičke opipljivosti koji su imali

taj srp i čekić na njenoj fotografiji.
Izvan opipljivosti uzeti

taj srp i čekić u ruke!
Ali ko još ima ruke? Tina Modotti,

bolničarka u španskom ratu,
u španskoj revoluciji.

Kako su se za bolničarkama
pružale ruke ranjenika!

Kako se tek pružala bol ruku
bez ruku!

(Ranjenik koji je izgubio noge, ranjeniku
koji je izgubio ruke:

“Lako je tebi! Ti možeš da trčiš,
Bežiš, i na patrljke mogu da ti nešto navuku.

A šta da navuku na patrljke
mojih nogu?”

Drug bez ruku: “Uzmeš štake i ideš kuda hoćeš.
Noge je lako zameniti.

A ruke?
Rukama možeš da zakopčaš barem pantalone.

Ako nemaš ruke, bez sestre ni u klozet ne možeš.
Koja devojka bi me htela takvog?

...
...

Najgore je kada me ljudi sažaljevaju.
Da li bi mi se tako približila
kada bih imao ruke?”
/Vidi: Veljko Kovačević, U rovovima Španije./

Od železa. Ne govorite mi o fizičkoj
opipljivosti ili neopipljivosti.

Pitajte, ko još ima
Ruke.

Uzeti srp i čekiš u ruke!
(Ko je, nakon što ste bili fotografisani,

Opet uzeo taj srp i taj čekić
u ruke?)

Uzeti srp i čekić u ruke!
I ići napolje, napolje. Ali tamo opet udaraš o slova.

Sa srpom i čekićem u rukama
Opet udaram o slova.

JURAD SOBRE ESTAS LETRAS HERMANOS
ANTES MORIR QUE CONSENTIR TIRANOS

Slova zaklinjanja kao ono u šta se zaklinjem.
“Instanca slova.” I Frida Kalo

i Marsel Dišan su se odmah
sprijateljili.

A Tina Modoti je ostavila sve
i otišla u poslednji boj.

I španski borac je nekoliko najtežih trenutaka na frontu opisao
kao da to nije front, već film.

“Plašili smo se za njega kao da nismo na frontu,
već pred filmskim platnom.”

Tina Modoti je nekada čak
i glumila u nemim filmovima.

Tina Modoti se odrekla
čak i fotografije.

Da je na njenoj crno-beloj fotografiji
Žena sa zastavom

Postala razgovetno čitljiva
crvena boja.

Ne kao boja.
Kao prostor.