Palmi Rančev [1]

GOGO

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Penjao sam se uz stepenice bez žurbe. Lift nije radio od pre neki dan. I nije se znalo kad će da proradi. Nisam se nervirao, čak sam bio zadovoljan što ću kući da stignem kasnije. Tu i tamo bih stao i čitao napisano na zidovima. Na nekim mestima je bilo pretrpano pa se ništa nije razaznavalo. Ja sam autor „Gogo i Nataša se vole”. Odavno ne znam gde je Nataša, nekadašnja drugarica mog brata iz škole. Još manje znam u koju je sada zaljubljen Gogo. Najverovatnije ne voli nijednu. Ima devojke iz svoje krvne grupe, u koje ne moraš obavezno da budeš zaljubljen. Svi u kraju znaju šta se dešava preko puta u obdaništu. Ili noću u školskom dvorištu. Njima nije važno da li ih neko voli ili mrzi.
Nešto drugo, osim da se Gogo i Nataša vole, nisam pisao. I drugi iz ulaza su mnogo škrabali po zidovima. Gogo, koji je tri godine stariji od mene, ne škraba po zidovima. Nema tu potrebu. Čak i ne znam da li je pročitao informaciju o pretpostavljanoj ljubavi. Tada sam verovao da je zaljubljen u nju. Najverovatnije zato što sam ja bio zaljubljen u nju. Sećam se kako joj teška kosa postaje živa kad prođe pored mene, kao da mi daje znak da pođem za njom.
Sve je to trajalo oko dva meseca. Kasnije je postalo jasno da niti ona voli Goga niti on nju. Nataša je volela nekog levaka sa novom Jamahom. Košta kao nov auto, kazao je neko. Ali koji auto, nije bilo jasno. Ali je i to bilo dovoljno za početak. Ne volim kad su pare najvažnija stvar nekome, a pogotovu za žensko stvorenje. I postepeno, pošto sam proveo dosta večeri na straži, izlečio sam se od osećanja. Shvatio sam da nemam razloga da očajavam. Mislio sam samo na bubuljice koje su od skora počele da joj čine ružnim belo čelo.
Uskoro sam počeo da skupljam poštanske marke i sve moje interesovanje za devojke, a konkretno i za Natašu, sasvim bezbolno se prenelo na moj novi album. Počeo sam da idem u dva kluba. Tamo je najinteresantnije to što odrasli ljudi, skoro starci, i takvi kao ja, uživaju u istoj strasti. U početku sam sakupljao samo životinje, posle sam prešao na kosmonaute. Predložio sam jednom prijatelju da mu dam sve svoje „životinje” za mongolske kosmonaute. Jednostavno, voleo sam marke. Više sam voleo da imam ljude sa skafanderima i vasionskim brodovima umesto životinja. U klubu je jedan starac odmah ponudio da kupi celu seriju. Tad sam shvatio da je trampa bila dobra. Do tada sam kupovao samo od njega. Prvi put stvari su se promenile. Odbio sam ponudu, ali ono što se dogodilo bilo je dovoljno da još dugo hodam pun sebe.
Posle mi je Emčo, koji je živeo u susednom ulazu, ukrao album. U stvari, zaboravio sam ga kod njega, jer su nas pozvali da igramo fudbal u školskom dvorištu. Znate kako je to, hajde, skačemo, krećemo itd. Mi smo pobedili. Otišli smo da se počastimo bozom posle i za marke sam se setio tek uveče. Izašao sam pred zgradu i dugo gledao u zvonce i prozor njihove kuhinje. Nije bilo svetla. Bilo je i dosta kasno. Setio sam se kako majka često viče na njega bez razloga, trči za njim da ga udari i nisam imao snage da pozvonim. S vremenom, nisam bio potpuno siguran gde sam zaboravio album. Malo sam se sećao kako smo ga gledali sa njim, a posle se ničeg nisam sećao. Pa i nisam potpuno bio siguran da li smo ga tada uopšte i gledali. Kako je prolazilo vreme, sve sam bivao smušeniji. Verovatno zato što sam tokom dana odlazio na najmanje pet mesta da pokazujem zbirku. Istovremeno sam gledao da napravim dobru trampu. Sledećeg dana zvonio sam mu jedno pet puta, sve uzalud. Niko nije otvarao. Našao sam Emča tek posle dva dana. Učio je za kuvara u ugostiteljskoj školi i nije bilo lako da ga uhvatim. Tada je sve negirao.
– Nemam pojma.
– Kako ne pamtiš da smo razgledali marke?
– Pamtim. Ali si ih poneo. Kad smo izlazili album je bio kod tebe.
– Mislim da sam ga zaboravio. Mnogo brzo smo rešili da idemo na fudbal, pa sam ga zaboravio. A i gde da ga stavim na igralištu?
– Ti najbolje znaš. Rekao sam ti da nisam kod nas ništa našao. Šta će mi marke i albumi? To me ne interesuje.
Priznao je tek posle godine i nešto. Opet smo bili kod njega i ispalo je da treba da otvorim jednu fioku. Video sam album gurnut u stranu, ispod gomile požutelih stripova, u dosta jadnom stanju. Bio je bukvalno mastan. Sive korice imale su fleke i odvratnu prljavštinu. Samo sam ga dotakao prstima. Marke za mene odavno nisu imale nekadašnje značenje. Uzeo sam flomaster, zbog čega sam preturao, i zatvorio fioku. Podigoh pogled, ne znajući da li mi lice izražava šta sam video. Nisam hteo da se bilo šta otkrije. Emčo se odmah doseti. Pocrveneo je i počeo da se opravdava – u stvari nije on, već je njegova majka uzela album. Mislila je da je njegov. Dugo mu nije ništa pričala, krila ga je od njega, da se ne zamajava i da uči. Kad mu ga je dala, on je već bio u dobrim odnosima sa mnom i nikako nije imao hrabrosti da mi kaže šta se dogodilo.
Već nisam čitao natpise na zidovima, niti se sećao albuma sa markama. U stvari, sve što sam do sada radio bilo je zato što me bilo strah da mislim na brata. Nije uspevalo. Šta god da mi se motalo po glavi, čak i gluposti, koje me već dugo ne interesuju, na kraju bih se sve na njega vraćao. I još sporije sam se vukao na šesti sprat. U jednom trenutku sam stao. Ponovo sam se zagledao u natpise. Dobro sam se napregao da raspoznam šta je napisano sivim flomasterima, najverovatnije su to učinili blizanaci, koji su do pre nekoliko godina bili najaktivniji. Razumevali su se samo delovi – „MAMICU VAM, SVI STE VI ĐUBRAD”, „NEĆEMO OD VAS NIŠTA, ŠTA GOD DA NAM DATE”, „HOĆEMO SVE, AKO PRODUŽITE DA NAM BACATE MILOSTINJU”. Poslednjih godina obojica su bili pankeri i skinhedski – sada ne znam njihovo tačno opredeljenje. Priznajem da me strah da im se muvam pred očima. Gogo je nekad bio prijatelj s njima. Odavno više nije. Oni dvaput dnevno idu u teretanu i gutaju nekakvu hemiju od čega su im se mišići utrostručili. Bodigardovi su nekakvom vlasniku barova, voze be-em-ve, pretposlednji model, i već duže vremena govore za Gogu da je đubre. Većina, ne samo blizanci, Gogu zovu đubretom. Ponekad ga i otac tako zove. Siguran sam, da je majka živa, zvala bi ga – moj sin, kao što sam ja nastavljao da ga zovem – moj brat. To ne znači da krivim oca. Ima pravo da ga zove kako hoće. Zato što jedan jedini normalan čovek hoće da bude sa njim, traži ga i stalno su u sukobu. Što se mene tiče, izabrao sam da sa strane posmatram šta se dešava. I sa bratom i sa svim ostalima. Nemam osećaj da nešto zavisi od mene i da bilo šta mogu da promenim. Gogo naposletku ne obraća na mene nikakvu pažnju. Čak je prestao i da me pita imam li neki sitniš u džepu.
Ispod našeg sprata više nisam izdržao sporo hodanje pa sam ubrzao, što znači da sam samo posle dva koraka čuo oca kako se dere. Bio sam siguran da je tu i Gogo. Pred drugim čovekom otac jedva da bi se tako drao. Samo sa njim nije izdržavao.
– Postao si obično đubre! – čuo sam ga i ne želeći se nasmešio. – Kako te nije bilo sram da prodaš i televizor!
– A šta da prodam? – upita Gogo. – U kući nema više ničeg što vredi. I da znaš, za televizor ništa nisam dobio. Ne žele ga. Nisam imao snage da ga vratim, zato sam im ga ostavio.
– Dobro, bre, zar ti nije palo na pamet da uveče sa tvojim bratom nemamo drugi posao – produži otac, nešto tiše. – A ti postaješ sve veće i veće đubre.
– Slušajte radio – reče Gogo. – Kad zaradim pare, kupiću vam lep televizor.
– Daj, ne zasmejavaj me – ponovo se javi otac. – Hoće da nam kupi televizor. Od tebe do sad nisam ništa video dobro. I da znaš, ne želim ni da vidim.
Najneočekivanije, otac nastavi gotovo šapatom, toliko tiho. Zaćutao je, zatim sam ga čuo kako plače. Vrata stana se otvoriše, zalupiše se uz tresak i kad je Gogo prolazio pored mene, primetio sam da i on plače. I ja sam bio gotov da zaplačem. Čim otac plače, Gogo plače, imam pravo i ja da se rasplačem. Čak sam bio dužan da učinim to. Nije imalo smisla da baš sad ulazim u stan. Nisam želeo da vidim oca u takvom stanju. Najverovatnije ni njemu ne bi bilo prijatno. Prilepio sam se uza zid, sačekao da se Gogo udalji i, kad mu više nisam ni čuo korake, krenuo za njim.
Izašao sam pred zgradu i samo reda radi bacio pogled oko sebe. Znao sam da ga je uhvatila kriza. Nisam bio siguran ima li para. Najgore je ako mu stvarno ništa nisu dali za stari televizor. Sad, em nemamo šta uveče da gledamo, em će on bivati sve luđi. Viđao sam ga u takvom stanju. Tada ne samo da mi ga je žao, već me i strah. Nema užasnije slike mog brata kad satima ili, ne daj Bože, dva-tri dana, nema para da kupi dozu.
Nekoliko puta je pokušavao da se očisti od heroina. Teško je. Ponekad mislim da je nemoguće. Kad smo još govorili, znači, pre oko dva meseca, on me uporno uveravao u suprotno. Moguće je. Samo da donese odluku. Navodio mi je i primere. Siguran je samo kad udari iglu ili, tačnije, nešto posle toga, kad mu sve izgleda roze. Ima samo jedan poznati koji se rešio heroina. Ja ga znam i on ga je najčešće spominjao. Propuštao je da kaže da su ga zaključali zbog krađe žutih recepata. Isčistio se po prinudi. Dve godine je dovoljno da zaboraviš šta si radio. Dok je Gogo uvek u blizini heroina. Postojano bunca ili od njega ili što ga nema. Bolje što ne razgovaramo. Ne slušaju mi se stalne laži. Ništa drugo ne želi, znam ga dobro, sem da se uradi. I kako prolazi vreme, koliko sve više ulazi u igru, to postaje različitiji. Ponekad mi se čini da to nije moj brat, već jedan užasan i nepoznat čovek.
Sada je najverovatnije u školskom. Časovi su se odavno završili. Kad bude dovoljno tamno, dvojica Dembijevih dilera sedaju na klupe ispod tende gimnastičke sale. Znaju ih svi u kraju. Mnogo puta sam ih posmatrao sa najgorim namerama. Pitao sam se šta da im uradim, samo da ih oteram sa klupe ispod tende. Bacao sam na njih kamenice, drao se. Hteo sam jednostavno da ih ubijem. Priznajem, i ubio ih, samo da mi je neko dao pištolj. Bio sam spreman na sve. Čak i pošto sam dvaput – ali ne nešto bolno – dobio šamare.
Približio sam se školskom, koje se nalazi na nekih petsto metara od naše zgade. Osvrnuh se unaokolo. Uđem li na glavni ulaz, videće me. Ne zna se šta će se sa mnom onda dogoditi. Zato sam napravio krug i preskočio ogradu. Sagnuo sam se uz nju, dok se nisam uverio da me oni sa klupa nisu primetili. Prepoznao sam jedino Goga koji je jedini stajao i hodao tamo-vamo mašući rukama napred-nazad.
– Obećao si da ćeš da mi daš dve četvrtine – reče muklim glasom. – Rekao si da nećeš da mi daš pare, već dve četvrtine. Priznaj da si to rekao.
– To je bilo pre dva sata. Sad kažem drugo. I povlačim reč. Šta će mi tvoj jebeni televizor.
– Pa što si obećao da ćeš da mi daš?
– Zato što sam mogao. A sad mi se već ne može. I neću da ti dam. Provaljuj u bogate kuće, prodavnice – radi šta hoćeš. „Ručak” ćeš da dobiješ samo posle nečeg što ima realnu vrednost. Ako ne, idi , baci se, znaš već odakle.
Dembi, koji je bio šef dilera u kraju, retko je dolazio u školsko. Tu su obično bili samo njegovi ljudi. No, kad je trebalo nešto da se završi, pojavljivao se i on. Bio je debeo, ogromnog rasta i opasno poguren. Znao sam odakle bi trebalo da se baci Gogo. Sa „Zvezda”, kako su nazivali tri nova stambena bloka koji su se nalazili na kraju. Autobus tamo još nije išao. Radnici su nekoliko puta pokušavali da zatvore izlaz na krov. Uvek bi se našao neko da razbije metalni kapak. I ubrzo bi odatle poletao sledeći narkoman. Posle bi policajci ispitivali motive samoubistva. Brzo su digli ruke. Svi u kraju znali su da među njima ima mangupskog društva koje zarađuje od trgovine drogom. Isto su društvo sa dilerima ili svojim načelnicima.
Video sam da brat ne može da izdrži, ukopao se u mesto i odmah se bacio na njega. On je samo to čekao. Dočekao ga je ne previše jakim udarcem noge. Odbacio ga je tri-četiri metra. Gogo se ponovo zalete, onako pogrbljen napravi još koji korak i teško se zadrža na nogama.
– Ima da te razmažem ko govno – procedi Dembi ne ustajući sa klupe. – Je l’ nisi razumeo kakav sam ti dao savet?
– Molim te, hoću samo četvrtinu!
– Što znači da si se smilovao – reče Dembi i ružno se nasmeja. – Do malo pre si hteo dve četvrtine za pokvareni televizor. Sad si došao na jednu. A ja ti najiskrenije savetujem da se baciš sa „Zvezda”. Već ti je i vreme.
– Siguran si da mi to predlažeš?
– Zašto, šta je tu čudno? Odavno od tebe nema ništa. Niti donosiš pare, niti robu. Šta ćeš mi onda? Bolje da skočiš. Inače ćeš da nastaviš da mi dosađuješ.
– Važi! – viknu Gogo. – Skočiću. Al’ da dođeš da gledaš.
– Sa najvećim zadovoljstvom – promumla Dembi i polako ustade. – Što da ne dođem? Je l’ ima još neko ko hoće da prisustvuje?
Nisam siguran da je stvarno hteo društvo. Ni ostali na klupi nisu bili sigurni. Niko nije pošao za njim. Preskočio sam ogradu i trkom im presekao put. Sačekao sam ih u bloku, i potom pustio da se rastojanje među nama poveća, jer nisam hteo da me neko od njih vidi ako se osvrne. Ubrzo smo koračali poljem. Napred je išao Gogo, koji se maltene nije ni video u sve većem mraku, iza se ocrtavala troma Dembijeva silueta, a ja sam se vukao na kraju. Došli smo do prvog bloka, prošli ga i njih dvojica iščezoše u ulazu sledećeg. Još nisam znao šta da uradim kad sam počeo da se penjem za njima. Nije bilo ograde na stepeništu, sve vreme sam bio prilepljen uza zid. Trudio sam se da hodam što tiše. To i nije bilo ne znam kako teško. Pažljivo sam postavljao patiku na sledeći stepenik, obično posut peskom i okrunjenim malterom, i pravio sledeći korak tek kad bih bio siguran da imam dobar oslonac. Okliznuo sam se dva puta, praveći buku, ali njih dvojica, napred, izleda da me nisu čuli. Sačekao sam da se još malo udalje, potom produžio. Postepeno, oči su mi se svikle na mrak i sve bolje sam se orijentisao. Nisam brojao spratove, slušao sam korake brata i Dembija; nekad su mi se činili sasvim blizu, ponekad gotovo iščezavali; jednom se slomila nagažena letva. Predosećao sam da ćemo ubrzo da stignemo do krova. Čim sam zakoračio u stranu, pazeći da se ne strmoglavim, u prostoru iznad stepeništa videh nebo. Tu se neočekivano pojavi Gogo. Nisam mogao da pogrešim. Telo mog brata bilo je još koštunjavije. Zadržao se u svetlom pravougaoniku – tanak, pretvoren u jednu tamnu nit koja je na kratko presekla prazno prostranstvo. Savio se od napora, napravio još jedan korak i odjednom nestao. Za njim se, bezobličan, sa rastojanja, uspuzao i zastrašujući Dembi.
Usporio sam korake i polako stigao na poslednji sprat. Pogledao sam na krov ne pokazujući se previše. Njih dvojica su stajala jedan prema drugom.
– Ajde, skači! Je l’ si hteo da te gledam kako letiš. Evo, gledam te. Zato sam se dovde i popeo.
– Daj mi četvrt, a? – zamoli ga Gogo. – Samo jednu. Pre nego što postanem mrlja na betonu.
– Znao sam da računaš da ću da smekšam – reče Dembi i ružno se nasmeja. – Neće te ogrejati to sunce. Šta bi bilo kad bih davao četvrt svakom trulom narkomanu koji hoće da skoči sa nekog mesta?
– Zajedno smo odrasli.
– Zabole me.
– Daćeš, ili ne?
Rekavši to, poče da se povlači. Brzo je stigao do ivice krova. Tu mu se telo jasnije ocrtavalo. Dembi je išao na njega kao da će ga gurnuti. Bilo je trenutaka kad su obojica ostajali nepomični. Posle bi se brat opet povlačio. Zadnji put kad su stali, opet nepokretni jedan naspram drugog, Gogo izvede pokret rukama i baci se na njega. Dembi se odmače, dočeka ga preciznim udarcem i obori na krov.
– Mamicu ti! – reče.
Sede na njega dahćući, čak poče da reži, nastavljajući da ga uporno udara pesnicom, sve po jednom te istom mestu, koje je najverovatnije bilo lice mog brata. Već sam znao da čak i da se ne baci sa dvanaestog sprata, Dembi će ga ubiti udarcima pesnice. U kraju se govorilo da kad se ostrvi na nekog, uvek ga šalje – na jedan ili drugi način – u grob. Tačno kad sam se prebacio na krov i potrčao ka njima, neko me preduhitri. Bila je to samo senka ili, tačnije, tamna mrlja, koja je prošla pored mene, još više ubrzala i bacila se na Dembija.
Od neočekivanog udarca Dembi je prvo urliknuo kao medved, posle, kad su udarci pesnicom učestali u njegovu glavu, zaskičao je kao prase. Na kraju je ispuštao zvuke kao kokoška kojoj ne uspeva da snese jaje. Posle izvesnog vremena, zbog mnogih teških udaraca, i on se kao i Gogo nije oglašavao. Jedva sam uspeo da zadržim ruku mog oca. Bio je to on. Prepoznao sam ga, uprkos tome što sam bio potrešen, pa čak i uplašen njegovom iznenadnom pojavom. Bilo je jasno da je sasvim izgubio kontrolu. Hteo sam da ga pitam kako se našao na ovom mestu baš u odlučujućem času. Ali samo sam ga svim silama otpozadi držao za ruke.
– Hajde da pomognemo Gogu – predložih kad se smirio. – Ova debela svinja skoro ga je unakazila.
– I svinja je unakažena.
– Bitan je Gogo.
Okrenuli smo se ka njemu i videli da sedi i gleda u nebo. Podupirao se na jednu ruku. Drugom je uhvatio izobličeni nos. Kako smo ga gledali sa strane, jasno se zapažalo da je bio iskrivljen na stranu. Stisnuo ga je obema rukama i povukao napred. Još jednom pokuša da ga ispravi. Jauknu od bola, polako se podiže i polete ka nama. Obojica ga uhvatismo sa obe strane. Bio sam spreman da sačekam neko vreme. Ali, bratu se očigledno nije stajalo na jednom mestu. Rame uz rame, odmah smo krenuli ka stepeništu.
– Čekajte malo – kaza Gogo. – Vratiću se da uzmem dve četvrtinke od onog gada.
– Nemoj, molim te! – reče otac.
– Moje su zbog televizora.
– Pa, zar nemaš nimalo snage? – procedi otac samom sebi. – Probaj da prestaneš! Jedanput, ako treba, pa još jedanput. Valjda će jednom i da uspe.
– Nema problema – viknu Gogo, koji se sagnuo iznad Dembija, pretražujući mu džepove. Evo, uzimam samo ono što je moje. Obećao je da će mi za televizor iz kuće dati dve četvrtinke. Sada ih uzimam.
Prišao nam je i pokazao dva paketića.
– Vidite sad šta ću da uradim – reče i pocepa ih. – Evo, to ću da uradim.
Naglo se okrenu i iz trka zabi jedan šut u Dembijev stomak. Zatim se vratio do nas. Dugo smo silazili. Otac i ja smo ga pridržavali, a on je stalno ponavljao da mu ne treba pomoć.