Đorđe Jakov [1]

DVE ISELJENIČKE PRIČE

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

VRATA OD STAKLA
1.
”Sve se odigralo neprimetno, kao da si nekom čarolijom prošao kroz staklena vrata, neosetno kao oštrim kuhinjskim nožem kroz maslac, i eto te, iako to nisi hteo, premda to uopšte nije bila tvoja namera, začas na drugoj strani, osvrćeš se i gledaš kroz staklo, nazad više ne možeš, ali pogled ne uspevaš da zaustaviš, on kao da želi natrag i nađe te tamo na drugoj strani, onakvog kakav si pre bio, pa ti je nekako neugodno, okrećeš glavu i gledaš ispred sebe, ali uskoro ti se oči ponovo vraćaju i prikivaju za ona vrata, a pogled još jednom ponire kroz njih, kao u prošlost. Ali to nije nikakva prošlost, već ista ova sadašnjost u kojoj vidiš potpuno iste ljude koje gledaš, srećeš, s kojima razgovaraš i koje ponekad dodiruješ i ovde, na ovoj strani na kojoj si se iznenada našao, a da to nisi ni primetio.” Tako je jednog nedeljnog jutra razmišljao Petar Đorđević dok je stajao u kuhinji i pažljivo, kako se ne bi posekao, oštrim nožem za hleb rasecao dve sveže ispečene zemičke na jednake polovine, od kojih će zatim prve dve namazati buterom a druge dve jetrenom paštetom, da bi naposletku stavio komad šunke i punomasnog sira na zemičke namazane buterom, a po tri koluta tanko isečenog zelenog krastavca na one premazane paštetom. Kad je spretnim, uvežbanim pokretom hitro otvorio dve flašice kakaoa, on pozva sina i kćerku da dođu u kuhinju, a on sâm sede na stolicu nasuprot njima.
- Deco, vi sad lepo jedite, a ja neću ništa, ne smem, vidite kako sam debeo. I tu se Petar potapša dlanom po trbuhu, a zatim se glasno nasmeja, pogledavši pritom u sina i kćerku ne bi li im izmamio osmeh.
- Jeste, tata, stvarno si se udebljao – reče smesta Petrova kćeka Ivana koja je imala samo šest godina.
- Desetogodišnji Miroslav malo poćuta, razmisli, pogleda pravo u očev stomak, pa izusti:
- Ja mislim da si ti ipak malo smršao.
Petar se nasmeši deci, a kada su ova počela da jedu ustade i ode u kupatilo da se obrije. Otvarajući vrata kupatila i ulazeći u prostranu, svetlu prostoriju koja je sva mirisala na sapun i čist veš, on okrete glavu ka predsoblju i viknu brižnim glasom:
- Dok vi jedete ja ću brzo da se obrijem, a onda idemo napolje.
Zatim odvrnu slavinu, podesi mlaz vode i stade da sapunja obraze i bradu.

Napolju, sipila je kiša. „Kako je to tužno!“ pomisli Petar Đorđević, dopustivši Ivanu i Miroslavu da zadirkuju i plaze se jedno drugom, dok su išli ka autobuskoj stanici.
„Decembar mesec, a ovde samo kiša. Kako bi bilo lepo da iznenada padne sneg!“ Nebo je u daljini iznad pokislih i od vlage zgurenih krovova gradskih kuća izgledalo kao zlovoljni starac koji je na svoje već ionako nisko čelo duboko natukao sivkasti kačket, začkiljio očima i stisnuo bezuba usta, pa mu se sad niz lice izbrazdano još oštrijim borama slivaju potočići suza ili znoja.
Deci kiša kao da nije smetala. Miroslavu je sa glave spala kapuljača, ali on nije ni pokušavao da je ponovo stavi na glavu. Videvši ovo, Ivana skide svoju štrikanu kapu i tutnu je u džep. Petar ne reče ništa, valjda je pomislio kako kiša ionako nije jaka i da se deci neće ništa desiti što idu tako gologlava. Iako je sve vreme kišilo, vazduh je bio blag skoro kao u proleće i u njemu je lelujao nekakav slab, udaljen miris koji je budio misli o zavičaju, i verovatno bio uzrok ovom dečjem neobuzdanom nestašluku.
U autobusu, Petru se iznenada vrati jutrošnja misao. Sedeo je sâm na sedištu do prozora. Deca su se smestila na sedište ispred i, omamljena pregrejanim vazduhom, najednom se smirila, utonuvši u sopstvene misli. Gledao je kroz staklo i u jednom trenutku oseti nesavladivu potrebu da ga dotakne prstom. Iznenadio se kada je otkrio da je staklo hladno kao komad leda. Napolju su promicale fasade kuća od crvene i svetložute cigle, sve jednake, kao vojnici u stroju. Ni u jednoj kući se iza prozora nije videlo svetlo. „Spavaju li ovde ljudi tako dugo ili su već otišli svojim poslovima?“ razmišljao je Petar, pokušavajući da ovom mišlju skrene sopstvenu pažnju sa čudnog osećaja da se nalazi sa druge strane stakla dok su svi drugi koje je poznavao ostali na onoj gde se do maločas i sâm nalazio, i sada ga posmatraju ne videći da se sa njim zbilo nešto neobično. I on duboko uzdahnu, skrenu pogled sa prozora, nagnu se preko naspramnog sedišta i pogladi dečaka i devojčicu po kosi.

Bila je nedelja i zabavni park je bio prepun ljudi. Ovde se on zvao „Tivoli“, ali Petar nije mogao da se seti da li ova vrsta zabavnog parka ima neko posebno ime u njegovom zavičaju i, ako ga ima, kako se on onda tamo zove. Razmišljajući još uvek o ovome, Petru se pažnja zaustavi na reči „tamo“. Obuze ga čudna jeza, kao pre izbijanja groznice, i on se namah oseti sićušnim i slabašnim u mnošvu ljudi koji su, veseli i bučni, promicali kraj njega i njegovo dvoje dece, koja sad počeše da ga vuku za obe ruke: Ivana je htela da se provoza na vrtešci, ali Miroslav je u isto vreme izrazio želju da odu do štanda gde su se puškom mogli gađati tanjiri naređani po uskoj polici na naspramnom zidu i gde je nagrada sledovala prema broju oborenih tanjira. Ovaj trenutni sukob dečjih želja izazva malu i kratkotrajnu svađu, zbog koje i u nameri da je što pre okonča, Petar povuče oba deteta natrag ka kapiji zabavnog parka, naredi im da stanu mirno pred njega, pa, kad se ovo dvoje utišaše, kleknu pred njih i u poluglasu reče:
- Vi ste, izgleda, zaboravili s kim mi ovde treba prvo da se nađemo.
Miroslav naglo ućuta jer nije mogao da se seti na koga to njegov otac misli, pa onda naivno reče:
- S mamom?
Iako mlađa od njega, Ivana je mudro ćutala. – Ti se sećaš, zar ne? – upita je Petar, smešeći se u iščekivanju njenog odgovora.
- Znam ko nas ovde čeka, ali neću da kažem – nabusito reče ona, prekrsti ruke i pogleda ćudljivo u zemlju.
- Dobro, ako ne želiš da nam kažeš, to je sasvim u redu – mirno reče Petar i sačeka malo da vidi hoće li se devojčica odljutiti. Uto se i Miroslav seti ko je trebalo da ih čeka u zabavnom parku, pa ponosno uzviknu:
- Znam, znam, tata! Naći ćemo se s Marijom.

- Zdravo, vas troje – reče Marija kad joj se Petar i dvoje dece primakoše dovoljno blizu kako ne bi morala da viče. Stajala je kraj štanda sa poslasticama od kojeg se širio miris pečenog kestenja, topljene čokolade i uštipaka.
- Mmm, kako ovde lepo miriše – reče Petar, ljubeći je u obraz umesto pozdrava. Marija se izmače malo u stranu, pocrvene, pa se, ne uzvrativši poljubac, okrete ka deci, pruži im ruku, prvo Ivani, onda Miroslavu, i reče:
- Zdravo, Ivana. Zdravo, Miroslave. Da li je tata uspeo da nađe put do ovde, a da prvo ne zaluta?
Ivana nabusito uzvrati pozdrav, dok Miroslav promumla nešto sto je trebalo da zazvuči kao „dobar dan“. Zatim se, najednom vidno oraspoložen, nasmeja i reče:
- Nismo zalutali.
Marija ih je čekala, osmehujući se veselo i pokazujući svoje male, lepe zube. Ličili su na pahulje snega koji samo što se nije istopio u njenim ustima. Stajala je odevena u ružičasti mantil koji joj je dosezao do kolena, otkrivajući njihove zaobljene čašice, koje su udobno klizile gore-dole u mekim pamučnim čarapama boje kože. Obula je svetlobraon čizme koje joj je Petar kupio kao rođendanski poklon te jeseni, a oko vrata je vezala svoju omiljenu ešarpu sa cvetnim dezenom u ružičastoj, rezedo i bledocrvenoj boji. Tamnoplave oči su joj iskrile nekom čudnom mešavinom radosti i dosade, dok se obraćala Petru:
- Ti uzmi Miroslava, a ja idem s Ivanom. Nalazimo se na istom ovom mestu za otprilike sat - sat i po.
- Čuj, kako bi bilo da ih uzmeš oboje, ja moram da trknem do pošte i pošaljem nešto bratu. Ne treba mi više od pola sata, pod uslovom da u pošti nije velika gužva.
- U redu – reče Marija. Pozovi me kad ponovo kreneš ovamo.
Petar poljubi oba deteta u čelo, pa se žurnim korakom uputi ka izlazu iz zabavnog parka.
5.

U pošti je, naravno, morao dugo da čeka. Broj paketa, pisama i razglednica udesetostručavao se pred Božić i zato je pošta bila otvorena i u nedelju. Iz automata koji je stajao na ulazu u poštanski hol on otcepi cedulju s rednim brojem. Zatim podiže pogled ka zidu i pogleda u ekran na kojem je pisalo 261. Na cedulji koju je Petar stezao u šaci stajalo je 296. Svi šalteri su bili otvoreni, poštanske službenice nasmejane, hitre i orne za posao, na ekranu bi u gotovo pravilnim vremenskim razmacima blesnule nove cifre, brojevi su brzali ka onom u njegovoj ruci, tako da se Petar najednom obradova mišlju kako, možda, ipak neće morati da čeka onoliko dugo koliko je s tim isprva računao. Pomislio je na decu koja su sada sa Marijom. Želeo je da se što pre vrati u „Tivoli“, ali je u isto vreme i žudeo za malo mira i samoće. I u pošti je, kao i u autobusu, vazduh bio pregrejan. „Ostaće večita tajna zašto ovde toliko greju kad napolju uopšte nije hladno“, pomisli Petar Đorđević. Oseti kako niz grudi i bokove počinju da mu klize potočići znoja i brzo raskopča jaknu. Zatim povuče patent-zatvarač na dukserici, pa tek onda skinu rukavice i spusti ih u džep. Odjednom ga obuze umor kakav je obično osećao posle obilnog ručka i on požele da sedne. Počeo je da se osvrće oko sebe i zagleda iza stubova u prostranoj poštanskoj sali, ne bi li našao slobodno mesto, ali svuda su sedele starije žene i muškarci s torbama ili paketima u krilu. Najednom, Petar postade svestan tihog žamora koji je ispunjavao celu salu, dizao se uvis, kovitlao kao pregrejani vazduh pod svodom kupole, a zatim se iznova spuštao dole, strujao naokolo, da bi se onda, kao da je postepeno bivao zagrejan dahom ljudi, ponovo dizao uvis. Žamor je bio postojan, ličio je na smireno, dobroćudno, ali istovremeno opominjuće zujanje pčela u košnici, pa ipak je to bio posve drugačiji zvuk, sa nekim nepoznatim, skrivenim smislom u sebi. I Petar, našavši napokon jedno slobodno mesto pred šalterom br. 6, poče da osluškuje kako se zupčanici života postojano vrte i zuje, zapevajući tiho svi u glas, dok su između njih kao ulje klizile sudbine bezbrojnih ljudi oko njega, a on nije mogao da razabere ni jednu jedinu reč te velike pesme.

Bio je zadihan od brzog hoda kad je kod vrteške sa pomalo izbledelim šarenim konjićima i čezama u obliku lotosovih cvetova otpozadi stisnuo Marijinu mišicu. Ona se, iznenađena, brzo okrenu.
- O, to si ti! – reče. – Brzo si se vratio.
Sada se osmehivala, a iz očiju joj beše iščezao onaj izraz dosade.
- Vidi – kaza i upre prstom ka ringišpilu. Tamo je Ivana bila uzjahala belog konjića i sada je na njemu pocupkivala, vriskala od zadovoljstva i ispruženom rukom upirala negde daleko ka horizontu, gde je počinjalo da se razvedrava i gde je pruga čistog neba gutala malo po malo kupolu oblaka, praveći sve više mesta sunčevim zracima. Ovi su se rasipali u širokim mlazevima, kupajući udaljena brda i površinu mora snopovima prigušene, poluprovidne svetlosti, kojoj su sa dna horizonta u susret hrlila magličasta isparenja od kojih je titralo pred očima i postajalo teskobno oko srca.
- A gde je Miroslav? – upita Petar.
- Eno ga – reče Marija. – Mladi gospodin se izvalio u udobnoj sofi.
Tek tada, kada je vrteška već usporavala a deca se polako dizala sa svojih mesta kako bi za koji trenutak sišla i ponovo se pridružila svojim roditeljima, Petar ugleda Miroslava. Sedeo je zavaljen na širokom sedištu jednih čeza i obema rukama crtao imaginarne figure po vazduhu.
Oba deteta pojuriše ka Petru kad ga spaziše. On ih zagrli i poljubi u kosu. Marija, koja je za trenutak bila nestala, sada se vrati, noseći u svakoj ruci po veliku bananu, prelivenu tankim slojem čokolade. Pružila ih je deci, a zatim uhvatila Petra ispod ruke.
- Znaš šta – reče. – Da pogledamo malo unaokolo, pa ću ja kući.
Iz daljine su dopirali udarci doboša koji su davali ritam limenom orkestru. Zvuci su postajali sve jači i razgovetniji, a kada je mali orkestar došao u blizinu štanda sa hranom i poslasticama, zaustavi se i muzika na kratko prestade. Bio je to ženski orkestar, sastavljen od devojčica kojima nije moglo biti više od trinaest-četrnaest godina. Trupkajući nogama, one se rasporediše u polukrug oko dirigenta i zasviraše ponovo. Orkestar je izvodio božićne pesme. Najednom postade svečano. Sviračice su bile blede, dalo se po tome zaključiti da su danima pre nastupa bez prestanka uvežbavale božićni program, i sada su im lica bila ozbiljna i usredsređena na note koje su im sa instrumenata štrčale uvis, prikačene o gracilne srebrnkaste držače. A umor koji je savladao Petra dok je čekao u pošti najednom iščeznu iz njegovog tela. Tada se u neposrednoj blizini začuše i neki drugi zvuci, oglasi se rezak zvuk trube nalik na fanfare i neki glas poče da uzvikuje, opominjući šetače i publiku da napravi mesta.
- To je cirkus! – uzviknu Marija.
- Ne... – vikao je Miroslav, koji je poskakivao kako bi bolje video šta se u daljini zbiva. – Evo ga ide Deda Mraz.
I stvarno, u daljini se moglo videti kako se jedna prilika odevena u crveno odelo ritmično klati, smeštena između dve grbe sanjive kamile. Mala povorka se kretala sporo, tempom koji je diktirala neobična životinja. Kad dođoše do mesta na kojem su stajali Petar i Marija sa Petrovo dvoje dece, vodiči zaustaviše kamilu, a Deda Mraz skliznu sa njenih leđa i spretno se dočeka na obe noge. Bio je to pozamašan čovek visoka stasa, plavih očiju i duge sede brade koja nije bila veštačka. Zakoračio je sigurnim korakom, uputivši se pravo ka mestu gde su Ivana i Miroslav stajali skamenjeni kao u čudu i s divljenjem gledali u priliku čoveka koju su do tada poznavali samo sa slika, i čekali šta će se dogoditi. Deda Mraz im priđe na korak – dva, pruži obe ruke, predstavi se, pa uzviknu:
- Ho-ho-ho, neka vam je srećan božić, deco!
Ivana je blistala od radosti, ali Miroslav se postideo. Pozdravivši se s oboma i poželevši im sve najbolje, Deda Mraz se onda okrenu drugoj deci, koja mu počeše prilaziti, i sa svakim se detetom rukovao i svakom ponaosob poželeo srećan božić. Zatim je glasno izjavio kako kasni jer su ga još iste večeri očekivali na Grenlandu, pa se ponovo pope na kamilu koja ga, isto se onako sanjivo gegajući, polako odnese kroz kapiju zabavnog parka.
Marija i Petar odlučiše da delom puta idu zajedno, a da onda svako pođe svojoj kući. Deca počeše da grle jedno drugo u hodu i Miroslav stade onda da ljubi sestru u oba obraza. I Marija je veselo pocupkivala poput nekog velikog deteta, još uvek držeći Petra ispod ruke. A tog istog dana – u nedelju pred božić – kasno popodne, Petar je već sedeo u autu, vozeći decu natrag u grad u kojem su živela sa svojom majkom, Petrovom bivšom ženom. Ivana je sedela pozadi, sanjiva, i možda je već dremala; Miroslav je, za razliku od nje, uvek voleo da sedi na prednjem sedištu, do oca, i sluša muziku. Ovog puta na redu je bio Salif Kejta.

U povratku, sedeći sada sâm u automobilu, Petar je razmišljao o Mariji. Jutrošnja misao o tome da se neosetno našao s druge strane staklenog zida i osećanje koja je ova u njemu izazvala bili su se izgubili: Petar je voleo da vozi. Marija, nepunih četrnaest godina mlađa od njega, bila je njegova nova devojka. Od kako je pre više od pet godina - odmah nakon Ivaninog rođenja - napustio ženu, uveren da se ponovo zaljubio, ovog puta u koleginicu s posla, svoju vršnjakinju, i da mu život odjednom počinje iznova, Petar se našao u više odnosa nego što je to u početku i mogao da zamisli. Sve kod žena – a ponajviše njihova ćudljivost - neodoljivo ga je njima privlačilo, ali bi ga isto tako i brzo od njih odbijalo. Sada se Petar, zašavši već duboko u četrdesete, osećao umoran i iscrpljen, otežao i kao zaprljan iskustvom. Pređašnjeg poleta odavno je nestalo. U trenucima iskrenosti on je čeznuo za čistom ljubavlju i sve se češće pitao kako ova izgleda. Razmišljajući godinama posle razvoda o svojoj bivšoj ženi s kojom je proveo najbolji deo života, on nije više mogao da se seti da li ju je ikada voleo. U početku, pomisao da nikada istinski nije voleo svoju ženu, s kojom je proveo skroro dvadeset godina i s kojom ima dvoje dece, užasavala ga je; a onda se na nju navikao. U srcu mu je ostalo sećanje na nekakvu ljubav, veliku i bolnu, nedostižnu i neostvarenu, i nekako je znao da se sa svojom bivšom ženom nikada nije primakao ni za korak bliže toj ogromnoj i sanjanoj ljubavi, koja je, začeta još negde u ranoj mladosti, i dalje negde duboko u njemu tinjala kao san iz kojeg se još nije sasvim razbudio...
I Marija je bila koleginica s posla; s njom je, prošle godine negde u ovo vreme, počeo da se zbližava iz dva razloga: kao prvo, odjednom ga je obuzela ideja koje nikako nije mogao da se otarasi, uverenje da će se, ukoliko nađe ženu mnogo mlađu od sebe, već sâmim tim primaći onoj ljubavi koju je tako živo video u svojoj mašti, i, kao drugo, Marija je dolazila iz iste zemlje iz koje i Petar; k tome, bili su jedini sunarodnici u arhitektonskom birou u kojem su oboje radili – on kao vođa omanjeg tima, ona kao najmlađi asistent. Drugim rečima, Petar se nadao da će se kroz svoju vezu sa lepom, mladom Marijom vratiti na onaj početak s kojeg je nekako krivo skrenuo i pošao pogrešnim putem još pre toliko godina. Uz to, bio je umoran od toga što je sve vreme, pa čak i sa svojom decom, bio prinuđen da govori tuđ jezik, pa mu je bio potreban neko s kojim bi nesputano mogao da razgovara na maternjem jeziku.
Jezik je Petru značio mnogo. Iako je bio arhitekta, te, dakle, prinuđen da se izražava slikovno, putem simbola, on se prema jeziku odnosio onako kao što ratar u vrelo leto kome se ne da sagledati kraja pogleduje u nebo, očekujući i nadajući se kiši za svoje useve. Petar je od svog jezika očekivao materinsku pomoć, ništa manju ili manje značajnu od ponovnog rođenja. Uvrteo je sebi u glavu da će se, ako bude našao srodnu dušu s kojom će slobodno moći da razgovara o svemu, vratiti kao nekim čudom u prošlost, sve tamo negde do svoje mladosti i da će tu, uz pomoć te srodne duše, pronaći pravi put i konačno njime krenuti, pokupivši na tom povratku sve ono što je za sve ove godine, krećući se u suprotnom pravcu, izgubio, zaboravio ili što mu je bilo oduzeto...
Ali, Marija mu nije pružila ono čemu se nadao i što je u svojoj samoći tako strasno priželjkivao: bila je mlada i ambiciozna i njihova veza je imala izgleda na uspeh – odavno je zaključio Petar – samo ukoliko se niko od njih dvoje nije mešao u privatne stvari svog partnera; ona je izrazila želju da svako od njih dvoje ostane dobrim delom po strani od života onog drugog, uživajući u trenucima provedenim zajedno bez obaveze da se razgovara o ključnim pitanjima i učestvuje u rešavanju životnih začkoljica. Stav tako tipičan za ovu zemlju i njene stanovnike, smatrao je Petar. Kada mu je postalo jasno da se to nikada neće dogoditi, da mu Marija neće pružiti ono za čime je žudeo, počeo je da se udaljuje od nje, pa su se sada viđali retko, jednom ili dvaput u desetak dana, ne računajući susrete u arhitektonskom birou, gde su ionako nas provejali samo o poslovnim stvarima. „Ni to, dakle, nije bila ljubav“, razmišljao je Petar te vlažne decembarske noći, sekući automobilom pramenove magle na putu kući. Razmišljao je o Mariji i svojoj vezi s njom u prošlom vremenu, kao da je s njom već završio, i od ovoga ga podiđe jeza, prostruji mu kičmom, pa se rasprši i nestade negde u udovima, ostavljajući Petra u stanju neke bolne nedorečenosti.

U stanu kod bivše žene, ranije iste večeri, Petru beše mučno. Ono osećanje neprijatne, bolne nedorečenosti koje ga je obuzelo nešto kasnije, dok je vozio kući, začelo se, u stvari, u njemu dok je još sedeo ovde. Čim su se Ivana i Miroslav pozdravili sa majkom, odmah izađoše da se igraju sa komšijskom decom, koje su se bila uželela preko vikenda, a Petar sede da zajedno sa Tijanom, svojom bivšom ženom, popije kafu.
- Ako hoćeš, možeš da ostaneš na večeri – predloži ona.
- U redu – složi se Petar. – Ali moram rano kući, radim sutra.
Dok su pili kafu, razgovarali su o deci i iznenada se dotakli prošlosti. Ali Petar pažljivo zaobiđe ovu temu, usmerivši brzo tok razgovora na Tijanu i njenu vlastitu situaciju, u kojoj se pre izvesnog vremena neočekivano našla... Ona odmah poče da priča ozlojeđeno, kivno, klimajući s vremena na vreme tužno i nezadovoljno glavom, pa onda iznenada zaplaka. Kada bi Petru bivalo mrsko da se njegova bivša žena i on dotiču dece i njihovih potreba, onog jedinog zajedničkog što im je od čitavog života još preostalo, prenosio je brzo temu razgovora na Tijanu i njen odnos s čovekom u kojeg se bila nesretno zaljubila. Bilo je ovo donekle podlo s Petrove strane i on se, svestan toga , stideo...
Jednom pokrenutu, bujicu njenih reči niko više nije mogao da zaustavi. Petar ju je u početku slušao, trudio se da učestvuje u razgovoru postavljajući tu i tamo neko pitanje i pokušavajući da Tijanin monolog prekine ponekom razumnom upadicom, a onda prestade da sluša. Mirno je pio kafu, i iznenada pažljivo počeo da posmatra lice svoje bivše žene. I uhvati ga tuga za vremenom koje je prošlo, obuze ga najednom teška žalost za vremenom koje su on i Tijana delili, vremenom koje je sada, eto, nepovratno prošlo, a koje je odjednom tako neočekivano iskrslo pred njim dok je posmatrao lice svoje bivše žene. Na svemu – i na njegovom okrupnjalom, ulenjelom telu, i u sitnim borama oko Tijaninih očiju i bledilu njenog lica, i na novim stvarima kojima je ispunila stan, i u ovoj večeri u tuđoj, nepoznatoj zemlji koju nikad neće upoznati, pa čak i u novcu koji su sada imali i oko kojeg više nisu morali da brinu - na svemu su se videli tragovi tog vremena koje je tiho, neosetno, kap po kap iscurelo iz njihovih života. I Petru se učini kako je ono isteklo kroz rupice sitnih nepažnji koje su malo po malo zavladale njihovim zajedničkim životom. Bio je to niz besmislenih, nevažnih događaja, koji su se sada kao beskrajno dug rep nemilih uspomena gubili negde u bogatom, velikom, neopisivom pejzažu onoga što je bilo bitno, presudno, važno, a što niko od njih dvoje nije više mogao da razume i dokuči. „Briga“, pomisli Petar, „briga je ono što je iščezlo, ne vreme“. I on čvrsto stisnu oči i pokuša da jasno zamisli kako su mogli da dopuste da do toga dođe, pokuša da se seti svega što se u proteklih nekoliko godina dogodilo među njima dvoma, da, barem na trenutak, sve to skupi pod kapu razuma i da u tome uoči neki red, ali u sećanje mu dođoše samo delovi događaja istrgnutih iz celine vremena, pred čvrsto stisnutim očima blesnuše mu kao svetlaci samo pojedinačne scene, grube i proste, koje malo zatim stadoše da naviru proizvoljno, bez ikakvog reda ili smisla...
Petar otvori oči tek kad na svojoj nadlanici oseti hladnu i vlažnu Tijaninu ruku.
- Nije ti dobro? – upita ona.
- Umoran sam – reče Petar.
Kasnije za stolom, počeše da se svađaju. Deca, koja su do tada veselo razgovarala, iznenada zaćutaše. Petar se diže da pođe kući.
- Idem ja sad – reče.
- Dobro. Kako hoćeš – reče njegova bivša žena.
Do tada su deca već bila otišla u svoju sobu na spratu i Petar pođe gore da se s njima oprosti. Na stepenicama, on na prozorskom simsu ugleda jednu fotografiju na kojoj ga je majka, dok je bio sasvim mali, držala u naručju. Nije mu bilo jasno zašto njegova bivša žena čuva tu fotografiju i zašto ju je ovako izložila, da li je to bilo zbog njegove majke koju je Tijana volela kao svoju rođenu, ili zbog njega sâmog. Petar nije voleo sentimentalna raspoloženja, pomenuta fotografija nije mu ništa govorila, ništa osim što je odjednom u njemu izazavala ono isto osećanje od jutros, utisak i predstavu o tome da se vreme nekako čudno podelilo i da sve - život oko njega, kao i njegov sopstveni, prošlost i sadašnjost – da sve teče jedno kraj drugog, istovremeno, samo razdeljeno jedno od drugog onim tankim slojem stakla.

Preko noći je iznenada zahladilo, temperatura se spustila na minus tri stepena, na nebu se nagomilaše oblaci, i pred zoru poče da pada sneg.
U arhitektonskom birou tog dana Petar je sedeo sâm. Božićni praznici bili su otpočeli, ali on nije imao nikoga s kim bi mogao da ih proslavi. Deca će ovaj božić provesti kod njegove bivše žene, a Marija sa svojim majkom i ocem, koji su živeli u drugom gradu, daleko na jugu zemlje. Uz to, voleo je da radi sâm, da posedi za svojim projektima u tišini ateljea, neuznemiravan ni od koga: ni od kolega arhitekata, ni od crtača, ni od ostalog osoblja. Zurio je sada u nacrte vodovodnog tornja koji je trebalo da završi do kraja januara. Iako su se svi u njegovom preduzeću već uveliko koristili kompjuterskim programima u izrađivanju planova, Petar Đorđević je više voleo da crta na poluprovidnom papiru, služeći se lenjirima, šestarima, olovkom i rapidografom. I sada je u ovo zimsko praznično jutro sedeo sâm, odvajajući list po list papira sa varijantama plana, nadnosio se nad njih i onda ih dugo posmatrao, kao da je s onu stranu zamršenih, izukrštanih linija, polukrugova, uglova i brojki ležala nekakva nedokučiva istina kojoj bi on, ovim pažljivim zagledanjem i studiranjem nacrta, mogao da se približi i konačno je odgonetne. Gledao je i gledao, ostavljao jedne pa uzimao druge nacrte, razvlačio papire po stolu, pa ih onda prinosio licu i odmicao od njega, a oni su se, kao da imaju svoju volju, tiho šušteći savijali u meke, neprozirne rolne koje je on ispravljao uvežbanim pokretima ruku, gledao je i gledao, a onda je ustao i stao kraj prozora. Napolju, kovitlale su se pahulje snega. Obuze ga radost kao nekada, u detinjstvu. Srce mu zakuca brže, a čitavo telo ispuni milina. Petar stade pažljivo da posmatra kako sneg pada. Pahulje su bile različite veličine i oblika: neke su ličile na spletove borovih iglica, druge na kuglice od vate, ostale na majušne balerine koje su, spuštajući se negde sa nebeskih visina, sigurno i lako nošene vazdušnim strujama dole ka zemlji, širile ruke i preplitale tanušnim nožicama u providnim belim čarapama, spretno održavajući ravnotežu u tom uzavrelom snežnobelom plesnom kovitlacu... I Petar Đorđević se prepusti svojoj radosti. Prizor snega koji je padao napolju i tišina toplog ateljea, u kojoj su se mirisi papira mešali sa mirisom olovaka, boja i tuševa, učini da se u Petru ponovo razbudi želja za budućnošću, ista ona neodređena, iako duboka i čvrsta nada, koju je osećao u detinjstvu i mladosti, nada ni u šta određeno, a opet nada u sve na ovom svetu.
U grudima mu je igralo, nije ga više tištalo i on se ushoda po prostranom ateljeu. „Vera... vera je ono što mi je uvek nedostajalo“, razmišljao je. „Čvrsta vera u ono što radim, u ono što bih jednog dana mogao da uradim, vera u neki dublji smisao, u nekakav poredak stvari, nepromenljiv i trajan.“ Ponovo je prišao velikom stolu za crtanje i sa njega podigao jednu rolnu. Raširio ju je preko stola, a onda je uze u obe ruke, zategnu ivice, podiže je u visinu očiju i poče da proučava. Ali umesto linija i kontura svog vodovodnog tornja, on na poluprovidnom papiru koji je držao pred sobom opet ugleda lice svoje bivše žene. Ono mu se javilo ne onakvo kakvim ga se inače sećao, već onakvo kakvo ga je video juče: izmenjeno i ostarelo – nepoznato, tuđe, beskrajno udaljeno, s tamnim polumesečastim senkama ispod očiju i onim izrazom usta koji je Petar prezirao; izrazom kao da se bori ili tek sprema za borbu i pati istovremeno, muči se, i očima koje to ne žele da priznaju. I tada mu se učini kako mu u sećanje najednom, protiv njegove volje, dolaze sva ona lica koja je ikada video - Marijino, lica devojaka s kojima se zabavljao nakon razvoda od Tijane, vide i lica svojih kolega, ponekog prijatelja, svoga šefa, nekih nepoznatih ljudi koje je nekad, davno upoznao i onda na njih više nikada nije mislio - sva ta lica iskrsnuše ponovo pred njim, čudno izmenjena, kao da su svi ti ljudi u međuvremenu proživeli stvaran i razuman život u kojem su saznali nešto što on nije i nikada ni neće; jer on kao da se, sopstvenom greškom, nije skoro nikako menjao tokom ovih godina koje su prošle od onda kada je bio mlad, pa je zato sada, nekako preživljen i zastareo, ostao napušten, s ove strane vremena u kojem su svi oni drugi našli, sakupili i postigli nešto bitno, pomakli se za korak-dva, možda i više, i u toj razlici, u ta dva vremena – jednom njegovom, drugom ljudi oko njega - počiva sav nesporazum, nelagodnost i osećanje otuđenosti kad gleda druge kako se kreću s jedne strane staklenih vrata, dok on, nepromenjen, u isto vreme sedi tu, s ove strane, odgurnut i izguran ovamo tom masom tuđih životâ u kojima nikada istinski nije učestvovao. Petar je razmišljao o tome kako je ostao isti onakav kakav je bio i u detinjstvu, naivan i neiskusan uprkos svemu što mu se u životu dogodilo i šta je morao da iskusi, zaplašen bukom sveta i nedorastao zamršenosti obaveza kojima je svakodnevno bio izložen. Još uvek je čeznuo za istim stvarima za kojima je čeznuo i u svojoj mladosti, i dalje su ga uznemiravale iste detinje nade, bio je sâm i osećao da svakim danom postaje sve usamljeniji. Razmišljajući o tome kako mu ranije nije smetalo da bude sâm, dok ga je sada pomisao na usamljenost sve više tištila i plašila, gotovo je mogao da čuje kako dva lista vremena - onog u kojem se kreću ljudi oko njega i onog u kojem on živi - tiho šušte, klizeći i tarući se jedan o drugi kao poluprovidni papiri na stolu pred njim...

10.

U četvrtak uveče, tri dana pred novu godinu, Petar je sa svojim najboljim prijateljem otišao na koncert. U malom klubu u centru grada svirao je poznati američki džez saksofonista sa grupom lokalnih muzičara. Petar je dobro poznavao njegovu muziku kojom, pak, nikada nije bio previše oduševljen, i na koncert je pošao uglavnom da bi ugodio svom prijatelju koji nije čuo za ovog muzičara, a kome bi njegova muzika mogla da se svidi, nadao se Petar. Petrov prijatelj je bio profesor istorije, i činjenica da su njih dvojica dobili jednom u životu temeljno različito obrazovanje samo je učvršćivala i produbljivala njihovo prijateljstvo; očito, nijedan od njih dvojice nije voleo da u svoje slobodno vreme učestvuje u profesionalnim diskusijama ili bilo čemu što je imalo veze sa poslom. Petar je ovo čak mrzeo, klonio se društva svojih kolega, njihovi razgovori su mu bili dosadni, pretenciozni i neukusni, pa je van posla uporno izbegavao sve susrete sa kolegama i ljudima iz iste branše. Osim toga, on je strasno voleo muziku, za koju većina njegovih poznanika nije marila.
U detinjstvu, po želji svoje majke, počeo je da uči da svira violinu. Prestao je posle nekoliko godina, shvativši da nema dovoljno talenta da bi svoj život u potpunosti posvetio muzici, onako kako je on to želeo i smatrao da bi trebalo učiniti. Da se muzikom bavi ameterski, nije hteo čak ni da čuje ili pomisli. Razočarao je majku, a još više sâmog sebe. Za razliku od mnogih koje je poznavao i koji su u mladosti išli u muzičku školu pa je potom napustili, izgubivši kasnije i svako interesovanje za sâmu muziku, u Petru se tokom godina, što je bivao stariji, ljubav prema njoj samo sve više rasplamsavala, dosegavši sada neki stadijum opsesije, kada je Petar počeo jasno da oseća kako mu bez muzike život uopšte ne bi bio moguć. U muzičkim formama nalazio je ono što mu nije uvek polazilo za rukom da pronađe u arhitekturi, a još manje u svakodnevnom životu: kristalno bistru apstraktnost oblika i bestežinsku pokretljivost osećanja u kojima je njegova duša slobodno mogla da se kreće i boravi, a da se ne muči i sudara sa omeđenošću prostora. Drugim rečima, ova sloboda igre u kojoj su se apstrakcije formi hvatale ukoštac sa konkretnošču osećanja, menjajući mesta i nadopunjavajući jedna drugu, istinski je Petra činila srećnim i on se, blažen, ceo prepuštao svojoj strasti.
*
Mesto - omanji klub u takozvanom Domu studenata - skladno ušuškano prigušenim osvetljenjem i barom u obliku polumeseca na jednom svom kraju, bilo je prijatno, sa stolovima i stolicama u boji prirodnog drveta i velikom sofom u dnu prostorije iza koje je stajala dugačka polica ispunjena knjigama koje verovatno niko nije čitao, na stolovima su gore

PRINT [3]