Bora Ćosić [1]

DNEVNIK O IRENI

Sarajevske Sveske br. 08/09 [2]

DNEVNIK O IRENI

Možda smo svi prognani u naše stanove, u sobe našeg života, kako kaže ova pesnikinja. To je ona pustinja gde protiče naš vek, a vani, na ulici ove civilizacije, traje samo jedna opštost bivstva, nešto kao film o tome kako bi trebalo u vremenu i van njega obitavati. Tako postoji jedan stožer, nekakva scenografska tačka gde su postavljene figure naše sudbine, a ona najmanje važna i skoro nezamjetljiva, figura je nas samih u nekom uglu cele te pripovesti.
Naš je svijet kao škrinja. U njemu ima nešto škatuljasto, sve kao da poseduje onu geometrijsku ograničenost na četiri stranice te kutije, te sobe Ireninog bivstva.
Tako makar znamo gde ćemo ovu pesnikinju naći, ako je neko bude potražio, u kutu njene sobe, kao između korica nekakve knjige. Jer ona sama veli kako soba ima svoje korice, možda svoju naslovnu stranu. Samo što na njoj nema našeg imena, jer mi nismo autori ove storije u kojoj živimo. Tako se odvija jedna drama, koja nije samo Irenina, to je opšta drama našeg evropskog pisanja. U onim sivim vedutama raznih soba proizvodi se tragični opus našeg života, nem i nezapažljiv. Ova pesnikinja mnogo je učinila da se u toj tmuši izvan svih struja, da se u tom zakutku povijesti nađe. Da bi ovo postigla, ona je najpre morala da raskrči jedan golemi prostor, koji zatekla je na ovom svetu, sobe i opštu maniju stanovanja našeg građanstva. Jer ono što gospođa Vrkljan čini sa svojom prošlošću, s podacima svog detinjstva i sa parametrima opšteg toka roditeljsko-porodičnih uslovnosti, neuporediv je buntovni čin, daleko od svake lakrdije jednog Jarrya. Zato što Irena svesno destruira nastanjenost građanske sredine, rušeći jednu za drugom, dečju sobu, onu roditeljsku, potom jedaću prostoriju, to košmarno sastajalište nekoliko osoba na obrednom uzimanju hrane, bez veselja, bez ikakve mrve nekakve ljudske opuštenosti, jer u svaki momenat taj demijurg, onaj sumanuti otac u stanju je da porazbija sve sa stola i da isto tako nezasnovano išiba male devojčice, tamo sakupljene, koje bi mu imale biti kćerima. Irenini tekstovi, oni u stihu i ovi u prozi, optužujuće su štivo upravljeno na rušenje jednog poretka, ne poremećaj onog stanja stvari, i samog ruševnog, bez sopstvenih izlaza i bilo kakvog ljudskog vidokruga. Ona međutim to želi da obznani. Tako moja pesnikinja ne piše kao anđeo, kako veli nekakva njena američka obožavateljka, nego je ona borac jednog odreda, rešenog da sruši Zimski dvorac naše glupave, ustajale i besmislene prošlosti. Samo što ovo izvode njene majušne ruke u kutu jedne sobe, bez opaljivanja iz pištolja; nikada, sama veli, nije bacila ni jednu šalicu na pod, u ljutnji, nikada se nije obrecnula na krutog policajca koji premišlja hoće li joj overiti putovnicu ili ne, uvek jedino u svojoj samozatajnoj rešenosti da izbaci iz sobe našeg života i najmanju budalaštinu kojom ispunjeni behu oni prvotni dani i ono što je već odmah te dane tragično zagorčavalo. To je onaj redosled koji Irena prikazuje kao besmislen i neljudski, da se ima ćutati kod jela, da se mora sve pojesti, da se i na ulici ne sme gledati u stranu. Samo slušajući dirigentsko vođstvo oca obitelji, ma kako rogobatne, silovite i katkad sumanute bile njegove kapetanske odluke. Moja pesnikinja koja baštinila je jedan diktum nadrealistički, poučila se od ovih buntovnika još nečem, da treba rešiti se vlastitih porodica kao prvobitnog zla. Samo što ona ne čini nikakve dadaističke izgrede po ovom životu, nego sedi u svom kutu, sabirući stavke optužbe, koju potom obznanjuje kao svoje shvatanje, svoju poetiku i čar svog posebnog pisma. Zato se njen prevratnički nacrt i ne zapaža. Zbog toga fine gospođice i učtivi recenzenti pronalaze u njenom pisanju stotine stilskih figura, samo što ne vide zbog čega ova sitna osoba i ovaj prefinjeni duh tu sopstvenu frazu koristi. Ona je jedan zapreteni autor, čija trajna zaturenost među tolikim trivijalnostima proizvedena je njenim stavom da se i najteže optužbe mogu proizvesti tihim glasom, a da se bar u nekoliko tuđih glava može izvesti jedan duhovni prevrat, bez i jedne kapi naše književno-estetske, estetičarske i polemičke krvi. Zbog toga niko ne vidi da se njena poezija i njene prozne knjige, da se sva njena vidovita i gusta prozodija, koja je pjesnički oblik neke moralne silovitosti, da se ova metafora njene pojave takođe nalazi na barikadi, kao poznata devojka u Delacroixa. Samo što, kao i na toj slici, svetski publikum zadivljen je lepotom grudi one osobe, a ne njenom ulogom u ustanku.
To je izveštaj iz jednog Čilea detinjstva, iz neke diktature obiteljskog Trećeg Reicha. Gde se ne sme nikad plakati, gde se mora gledati pred sebe, a kada nežni prosjak dođe na vrata, ima ga se baciti niza stube svojim psovkama. Tamo je bilo zabranjeno doneti kitu cveća jer se među laticama mogla kriti opasna uholaža. Tamo je sve bilo predviđeno, u svemu postojala je opreznost, samo što se među stavkama ovog opšteg kućnog zakonika zaturio dečji život. Koji protiče neprimetno, tupo i zamorno između sivih zidova, a ono malo događaja koji se imaju odigrati, odvijaju se u nekoj vrsti domaćeg parlamenta, sobe za ručavanje. Tamo je sve pretvoreno u ritualno uzimanje hrane, kao da je ishrana neka vrsta torture, izvršenje kazne na javnom trgu. Onde se već u od jutra priprema trpeza kao da se postavlja giljotina na trgu Grève. Potom traje ona nema svečanost žderanja, uz povremeni očev govor, mahom nerazumljiv. Koji se takođe odnosi na jelo i na imperativ da se jede ćuteći, bez primedaba i bez radosti. A pošto se ovo obavi, rasprema se sto i kasnije postavlja ono, predviđeno za večeru. U vreme pojedinih svečanosti, kao što su rođendani dece, ovaj pandemonijum pojačava se vrzmanjem drugih ljudi i njihovih potomaka, uglavnom slabo poznatih, nesimpatičnih i bezidejnih. Gde se dnevni ritual samo umnogostručuje, bezglava sitna čeljad trči kroz prostorije, sudarajući se i cepajući papir sa rođendanskih poklona – da se otkriju besmislice pohranjene onde, u majušnim mogilama svečarskih kutijica. Tako traje jedan vek, sedmi krug našeg građanskog pakla. U kome padaju kazne a da se ne zna šta smo skrivili, posebno kada to stiže malu curicu od četrnaest godina, poslušnu, samozatajnu i posve nevinu. Koja onda beži u tamni vrt i seda pod krošnju goleme lipe, pronalazeći onde svoj divlji dom, kao da se našla pod svodom pariske biblioteke. Nedavno jedan moj mladi albanski prijatelj na sličan način napušta sto našeg razgovora uvređen od jednog tvrdokornog diskutanta, a kasnije, pošto se vrati, dobija od mene savet da to ne čini, jer ovo gde sedimo naš je opšti dom iz kojeg ne treba da se povlači. Tako i moja junakinja vraća se iz svog baštenskog exila, pokušavajući da popravi prilike koje u domu njena detinjstva vladaju. Ne znam kako je milionski proletarijat dece građanske epohe uspeo da sačuva svoj dignitet, kako svi skupa nisu upali u kolektivno ludilo, kako nije počinjeno neko masovno uništavanje vladajuće roditeljske klase, nekad. Povremeno, ta poluluda deca upošljavaju nekog profesora iz oblasti mentalnih oboljenja, i to je sve.
Destruirana, razorena i u svakom pogledu diskreditovana soba našeg građanstva, sada, posle tog Ireninog državnog udara, polako biva nameštena na njen, sasvim nov način. Gde se može živeti po regulama ljudskim, u trajnoj i stabilnoj vokaciji, ne samo pesničkoj, nego i onoj vlastita bitka. Tamo više neće biti bedastih rituala i trule ornamentike teškog detinjstva, pronaći će se raspored za stvari i za delove njene duše, doći će nešto slika na zidove, izrađenih od prijatelja, a možda jedini ukras celog tog preformulisanog prostora biće ona zbirka ukrasnih stakala, koja, svako za sebe, na svome dnu ima po neku vedutu evropskih krajeva, kakvi bili su nekad, a takvi, u svojoj ne sasvim jasnoj sepiji, u onoj zamućenosti koja čini smisao fotografske veštine-govoreći više i bolje o tim predelima nego oni sami. Jer nebo ionako u Irene nema boju neba, nego je to nekakav privid, kako je već u starih grčkih filosofa utvrđeno. Jer ni ti, onaj ti koji nasuprot Irene stoji neko vreme u njenom životu, ni ti ne postojiš stvarno, već samo u onom, kako ga pesnikinja zamišlja da jeste i kako želi da jeste. Moj svet je ogrezao, kao i njen, to znamo već davno u zajedničkim svojim molitvama. U tom rasulu ispostavlja se spasonosan izlaz, produkovan u tim pesničkim sobama, kako bi pust bio svijet da nisu ostale riječi. Zato što su reči naše pesme ona letva koja preostaje i posle najtežih brodoloma, taj komad daske u našim glavama i na površini nemirne vode, kojom moguće je domoći se bilo kakvog kopna. Bez riječi o ruševinama one bi bile, pogledaj, još mnogo više same. To je nalaz ne samo o moći ljudskog govora, no i o položaju ruševina koje ostaju iza te, takođe, nažalost, ljudske ruke. Pa zato govorenje, pesničko i ono svakodnevno, potpomaže da se ovo malo cigala i to nešto polomljenih greda iz moga krova presloži u jedan novi dom. Jer Irenina poetika, na začuđujući način u vreme međuratno, dakle relativno mirno, priziva slike patnji i bitaka koje će tek imati da se izvedu. Sve njene knjige pisane pre godine 1991, kao da su mogle biti napisane i posle ove tačke na kojoj počela je produkcija naše najnovije destruktivnosti. Ovaj opus, jedna je retrospektiva ljudskih stradanja tokom velikih sukoba, na nekakav način prekognicije. Zato što je pesnička duša neprestano u ratu sa okolnostima koje je okružuju, a ova, istovremeno ne predstavlja se kao bojovnik, borac, branitelj, nego kao izgnanica i kao žrtva. Pesnički položaj onaj je žrtve, to zaboravljaju domoljubni trubači s bojne Drine ili ma odakle, mi nismo tu da bivamo slavljeni nego da trpimo. To je golema stavka u biografiji Irene Vrkljan, njena katkad nerazumna trpeljivost. Trpela je ona uz mnogo samozatajnosti diktaturu jedne porodične hunte, osećala je ona ovaj pritisak kada je i svaki drugi punkt njenog života tačno preuzimao takt i strukturu obiteljskih prilika, uvek, kao u uskom hodniku nekog ureda, gde jedna zver od čoveka pokušava da joj učini nažao, a ona se samo sklanja poslušno u stranu, kao da se u senku od sunca što je progoni, uklanja. Zbog toga se mnogim ljudima iz našeg opšteg društvenog i književnog publikuma čini da je ova poetesa trajno uklonjena, što ovim i mnogo čim drugim rešio sam da demantujem. Jer njeno lice iz sene zrači onako kako gotovo niko ne fosforescira u našem malom krugu.
Soba, dakle, taj strašni vrt, nekakav prostor nad kojim ona sama takođe pati i brine, jer ovo malo našeg volumena pati od umora i tišine, soba je katkad bolesna, ponekad iznemogla, kao da o nekakvoj starici, bliskoj a skoro izgubljenoj, govori. Zato postoji i jedan momenat kada ovo kvintesencijalno sobno stvorenje pomišlja da iz tog okolja, kao iz ljuske golemog jajeta, treba napokon da izađe. To je ona tužaljka za jedan petak, kada zaželelo je ovo pesničko oko da u njenoj vlastitoj sobi počnu vladati živa bića. Gde samo sukob svijeta slika i onog ogledala, obavlja se. Pisaći stol trebalo bi da se odmori od težine riječi. Možda bi se mogao rasterati zatvorski sistem zidova. Opet nanovo razmestiti stolice, razbiti sve nepotrebne uspomene. Kako bi se u ovoj prostoriji stvorio neki novi red i uveli sasvim novi zakoni. Odjednom potrebno je zamoliti, smerno, buduće došljake, proklete grobare i dobre ljude da je u toj sobi ne pokopaju, da je u njoj kao konačnom lijesu ljudskog bitka ne potope. Irena potom izlazi iz ovog azila, bar na jedan način sopstveni, metaforičan, što znači njen izlazak u svet. Ovaj je u njenim slikama uvek jedan trg, slikan od de Chirica, dakle pust i nenaseljen, metafizičko polje prepušteno melodiji melanholije i meditaciji. To seže u najraniju njenu zbirku, gde se opisuje majušni trg naše zajedničke zbilje, onaj rovinjski. Ovo će se samo uvećavati, dok se ne ozakoni i njen bitak na trgu potsdamskom, na tolikim ploščadima gde se danas zatiče njen život.
Na nedavnoj izložbi umetnosti iz vremena DDRa, u Berlinu, posmatram jedan niz fotografija koje prikazuju privatni život ove arijevske klase u doba Istočne Nemačke. Čitav niz pustih enterijera, najčešće upravo iz jedaćih soba tog perioda, za trpezarijskim i drugim stolovima bez ukrasa, sa zaleđem tupih zidova bez knjiga, sa gde-gde utaknutim glupavim goblenom ili nekom ubogom vedutom, ta fiskulturna dvorana našeg života u nultoj zemlji, a onde raspoređene osobe iz dve ili tri generacije, kao skupljene u nekom noćnom pretresu, kao dovedene iz racije povijesti, iz te potrage za životom, pa onda nije ni čudo što su im lica tupa, bleda, katkad unezverena, umorna i pospana. Cela Irenina porodična pripovest predviđa ovaj raspored i taj grupni portret s istorijom, obitelj Vrkljan, ne samo hrvatska, ona iz kraljevine Jugoslavije, ta iz istočnonemačkog poglavlja, naša je kolektivna porodica, naš zajednički ljudski skup.
Trebalo je samo dočekati rasap one jedaće sobe u kojoj, mimo svega, buduća pesnikinja u četrnaestoj svojoj godini ima jedini vlastiti kutak: moj je život uvijek bio na nekom propuhu, između otvorenih vrata. Jer ona spava u prolaznoj prostoriji, što označava svu njenu buduću sudbinu, istoriju osobe u progonstvu. Zato što svaki od naših subjektivnih exila počinje još u ranim danima, nekom naznakom iz života, kao u obliku kakve metafore. Pa ona lomna svađa među roditeljima ili nesreća koja je zadesila obitelj daje znanja o okolnostima koje slede. Tako Irena spi u prolaznoj prostoriji svog roditeljskog doma kao da je već na peronu neke evropske postaje, s koferom u ruci i sa zebnjom u preplašenom srcu. Ona spi u sobi gde je upravo raskrčen lom posle porodičnog obeda, kao da stoji na stanici Savigny, nekoliko decenija kasnije, a ne zna tačno gde da po toj opštoj sablasnoj sobi naše evropske familije kroči. Svi smo mi na vetrometini, i svi smo u jednoj prolaznoj sobi našeg doma, koji je naš samo na jedan aproksimativan način, a zapravo smo onde u određenom smislu, u položaju podstanarskom. Jer veli se na jednom mestu u Irene kako se i u najsvojijoj našoj sobi odjedanput hvatamo u pomisli da smo negde u tuđini a da stvari koje nas okružuju, nečije su tuđe stvari. Zato što stvari uglavnom svoje su sopstvene, a u našim rukama nađu se samo za kratko. Kao što i naši životi naši su samo neko vreme, kao da smo ih uzeli na pozajmicu, a posle, treba da ih vratimo u pozorišnu garderobu života, odakle potiču.
Kao u onoj sobi, na nekom letovanju. Gde stanodavac predaje ključ i veli, dvosmislenim naglaskom, da je nekad bio nacist. Mimo toga, otvorio se onde pakao hotelske sobe o kome je govorio pesnik Dušan Matić: Namještaj dnevne sobe bezlično je praktičan. Sve je pri ruci za neko domaćinstvo koje nije naše.
Kako smo slabo bili opremljeni za ovaj život. To stoji u Ireninim tekstovima. Ništa nas nisu naučili osim da budemo trpeljivi, da pojedemo sve što nam se u tanjir stavi i da, mahom, za to vreme šutimo. To je možda ono najbolje što smo baštinili iz ovog starog građanskog sveta, šutljivost – samo što se naše ćutanje odnosi na nešto drugo no na ono što su zamišljali naši roditelji. Pa mi ćutimo o tom ćutanju iz njihove zamisli, a razlog naše šutnje naša je sopstvena zakopčanost prema mnogo čemu iz okolnog sveta. To beše jedan naraštaj bez mnogo vike i sa samozatajnim sedenjem po kuhinjama one civilizacije, gde se kovalo bratstvo današnjeg pisanja. Zna li neko da u jednoj od tih kuhinja iz Mommsenstraße, u Bennovom prisustvu Grass čita rukopis svoga Limenog doboša.
Pred nekih pola stoleća ja sam u našoj beogradskoj kuhinji prevodio svoj Oblak u pantalonama.
Taj dečji narod onog vremena tumara tako kroz stanove svog rođenja kao kroz gustu šumu iz bajke Grimovih, pa onda katkad pronalazi spas u kuhinjskom prostoru, gde uvek tinja nekakva vatra i onaj, moguće jedini proplamsaj ljudske topline. Potom i kasnije, mladi ljudi moga naraštaja, naš proletarijat duha odrastao u skromnosti ratnih i međuratnih prilika, nalazi onde, u prostoru kuhinje, svoju agoru i svoje prvo okolje, društveno. Neizbrojive su epizode iz Ireninih knjiga u kojima tih nekoliko junaka njenog života sedi za kuhinjskim stolom, u toj veštičijoj laboratoriji – najčešće bez ikakvog kuhanja, zato što je kuhinja naš trg, tržnica naših ideja i mesto naših govorancija, kao da se u Hyde - parku nalazimo. Najčešće ovo liči na poznato ulje Sézannea, s kartašima koji puše lule, samo što moj proletarijat malo igra karte, nego prevrće tarot svog vlastitog života, pitajući se kako ćemo, s kim ćemo i sa čime. Jer mi u svojim rukama nemamo ništa, mi smo obespravljena pastva jedne nove crkve koja na nas ne misli, mi sričemo svoj vek sami od sebe i po sebi, u tom majušnom prostoru, kao u nekakvoj nusprostoriji Evrope, pa čak i sto koji se među nama nalazi polako iščezava, kao u citatu Hannah Arendt. Ona veli kako u duhovnim događajima i ono malo opipljivih međustvari iščezava, kao što u spiritističkoj seansi učesnici odjednom primećuju kako je stočić između njih nestao. Zato što mi nemamo čvrste podloge za svoje zamisli, čak ni to malo mesto po kome mogu da se slože naše umorne ruke, da se naša neslavna tela svojim koščatim laktovima naslone. Tako traje ovaj period, koji je kuhinjski. U sumornim i prohladnim prostorima gde se umesto tople juhe kuva onaj obrok koji će nakon mnogo godina pokazati svoje hranjive efekte. To beše jedno vreme prohladno i veoma siromašno. Skromnost, siromaštvo, to se nalazi u srcu filosofije ove pesnikinje, ove žene mudre i samozatajne, do svojih današnjih dana. Ona ista zamisao koja je vodila prvu modernu srpsku spisateljicu i esejistkinju, Isidoru Sekulić. Koja je provela svoj vek u samoći, kao što svako pesničko biće imalo bi da provede svoje vreme.
Bili smo siromašni u jednom kutu juga i bili smo sigurni u budućnost. Godinama nismo nosili ništa novo. Kuhanje, šivanje, siromaštvo, kazala bi Marina.
To će veoma teško ući u glave junaka naše savremene književne scene, odmah odomaćenih u javnosti i lišenih vrlo brzo materijalnih briga. Samo kasnije nastaju problemi kako sastaviti jednu vrednu i suvislu sopstvenu književnu rečenicu. To je nalaz nekog finansijskog inspektora dok naknadno ispituje materijalno stanje moje pesničke generacije, koje je bedno. Jer mi smo već odmah bili na putu u svoje progonstvo, koje najpre beše prognanost iz društvenih kretanja.
To se ne odnosi na one koji su ostali da se kreću po lestvici društvenog uspona, u prilikama koje važe i danas. Ovo je zapis o ljudima Ireninog kova i njene magistralne, reprezentativne sudbine. Koja prikazuje čahuru njene poetike, stegnute u sebe samu i tvrdokorno odbojne prema svemu što njenu nezavisnu zamisao ugrožava. Jednom se pokazalo da moja pesnikinja slaba je na sunčevu svetlost, pa da se upravo njegovog sjaja ima kloniti. Ta tegoba telesna nastavlja se, prikazujući jedno trajno stanje, njen položaj u senci. Pa nama i danas jedva da je uspelo da je popnemo na ovaj podij, iako u doba zimnje možda baš i ne očekujemo neki puni sunčev sjaj. Zato što smo mi iz našeg naraštaja dočekali zimu svog nezadovoljstva kao stari Lear koji luta šumama. Naš je položaj u kraljevstvu poezije zaključen, a kako će naše dobre ili loše kćeri postupati sa svojim nasleđem, na njima je. Zbog toga ja nastavljam da se bavim sudbinom ove poetese, jedne kraljice u sjeni. Koja bila je to i u prilikama obiteljskim pre toliko decenija, a ova familija, društvena, književna i pesnička, nastavila je da o toj subjektici naše pismenosti misli na isti način.
Zna li ova pesnikinja koliko puta pomenula je staklo kao materiju od koje sazdavala je svoje slike, svoj svet? Od stakla behu kosmički elementi njene poezije, njena nebesa, njene noći i dnevi, njeni brodovi, biljke, reči, senke i delovi vlastita tijela, kao da je sve upućivalo na krhkost ove individue koja svaki čas mogla se razbiti kao skupocena čaša. To se posebno ističe u vremenima i okolnostima grubosti, čime ispunjeno bî naše vreme. Gde je opasno kretati se i robusnijim primercima ljudske rase, jer svuda prete oštri bridovi, neravno tle po kome hodamo, svakojaki krš koji pada po nama i našem ljudskom putu. Zna li potom ova autorka koliko rđe ima u njenim slikama, koje sve tačke okolja, pa i mi sami, komadići našeg sopstva, u stanju su zarđalosti, po njoj opisane. Kao da je taj svet nekakav stari brod, sav u smeđoj sepiji, pred trenutak kada mu je poći u rezalište.
A on, međutim, i dalje plovi, sed od svoje rđe i poaban nesrećnim prilikama. Tako ja vidim Irenin brod, zarđao i star, a koji ipak ne spušta zastavu koju istakla je još u vreme naše daleke mladosti.
U Ireninom detinjstvu, punom zabrana, nije se smeo videti nečiji batrljak ruke, kao da je invalidnost značila nekakvu porugu i greh. Ovo je kasnije mnogostruko nadoknađeno njenim pisanjem koje i nije drugo do neprekidni lament nad našom bezrukošću, nad našim mnogobrojnim nedostacima, životnim. Kao da smo u svet pušteni kao invalidi i bogalji, lišeni mnogo čega, pa imamo da se snađemo kako umemo. Samo se u ovih petnaestak knjiga i raspravlja o ubogoj ljudskoj individui, onoj koja je bolesna, siromašna, dovedena u nedostojnu poziciju, dakle invalidna u smislu socijalnom, društvenom.
Njeni junaci su martiri poraza, nesreće, siromaštva. Njena subraća ljudi su poput Benna, kraj kojeg provodi život, a on je mogao svojim svojstvima, spisatelja i svedoka, trpeljivog domorodca ljudske blagosti, on je mogao igrati anđela u Wendersovom filmu, anđela na nebu berlinskom i drugde. Godinama pratim njegovo kretanje po našim skupnim ulicama u Charlottenburgu, gde njegovo lice izaziva poverenje stare gospođe koja od njega traži da joj pričuva psa, čak da podigne u njeno ime novac ili baci dragoceno pismo. On odlazi kod umobolne Dore da joj nacepa drva, iako smatram da je sekira u njegovoj ruci pogibeljna za njegove noge. On toj istoj nesrećnici odnosi električnu grejalicu iako nema pojma kako da je uključi i kako se ova uopšte koristi. Isuviše spretni ljudi su nam, nekako neprijatni, zar ne, pita moja pesnikinja.
Mnogo smo svojih dana poklonili mrtvima. Trošimo se sve više, veli Irena, na svoje umrle prijatelje. Čitava jedna pesma ispunjena je izvinjenjem pred mrtvim prijateljem i njegovom sudbinom. Puna briga za njegov ružni položaj, onde, u ilovači. Jedno groblje u stanu, u glavi.
Ima u jednoj iz ovih knjiga kojima se bavimo poglavlje koje sabire osobe što smo ih pogubili na svome putu, nestale kroz kampanju našeg bitka. Nije čudno što se tom spisku mrtvih, toj čitulji s čitave stranice dnevnog lista priključuje sudbina, nestala i pokopana za pesnikinju na jedan drugi način. Bila je u neki čas poznata istorija jednog sibirskog zatočenika, vraćenog posle dvadeset godina u naše krajeve, pa je taj povratnik iz mrtvih postao slavan po izveštaju odande poteklom. Samo što je taj martir i stvarna žrtva bio neuki radnik, nepismen i slabog znanja hrvatskog jezika, budući drugog porekla i sasvim drugih svojih opredeljenja. Pa je naša pesnikinja, skupa sa svojim mužem, ispisala taj tom patnje, a da joj zvanični autor ovog dela ne prizna potom ni status prevodilački. Okrenimo se danas, pa prebrojmo, kako i sam činim, naše žive mrtvace, ljude pristojne nekad, nama bliske, koji su zapali u mećavu skore prošlosti, počinivši onde zločin prema sebi samima, uklanjajući vlastite likove iz našeg pamćenja i iz naše donedavne skupnosti. Isuviše je teško ostati čitav, netaknut, veli negde drugde moja pesnikinja. Čovek u sebi nosi, kaže Irena, sve svoje cijelo bivše vrijeme, ali ne samo to, mi smo uvijek samo zbroj svega onog što se zbilo, ne misleći tek na vlastitu sudbinu, no na pripovesti mnogih bliskih osoba, ugrađenih u naše duše. Ako nije skup, ako nije suma, čovek nije ništa. Autobiografija stoji naglavce. Tako Irena vidi životopise svojih junaka, kao da ih gleda u odrazu neke vode, a kada se onamo zagleda, pronalazi mahom svoj sopstveni lik. Ko su, dakle, ti drugovi jednog pesničkog srca, prijatelji njenog života? Onaj golemi slikar, ubog do boga, koji između pohabanog kaputa i tela nosi novinski papir da bi savladao stud. Onaj reditelj, koji, postiđen izneverenim idealima oslobodilačkog rata, pije kao zver. Tih nekoliko poeta, glumaca i sasvim običnih mladih ljudi, nesigurnih u sebe, nejasnih ideja i neprestano zapitanih šta će se i kako će se u tom nastupajućem uraganu od života. Među njima pojavljuje se neminovno i jedna profetska osoba, jer bez Marka Ristića bio bi nepotpun spisak onih najužih likova koje okuplja ova pesnikinja izrazite surealne kombinatorike, i slika uvek bliskih idejama Bretonovim. Potom dolazi ovo nekoliko osoba iz Berlina, takođe sabijenih u jednu drugu kuhinju, kao u novu sekvencu Irenine povesti. I to je sve. Kao da ima više pesama o prijateljstvu u nje, no što uopšte prijatelja u njenom vidokrugu postoji. Zbog toga se mogu pomno proučavati njihove sudbine, uvek slične, katkad istovetne. Čitavu jednu dugu elegiju Irena posvećuje ljudima do kojih joj je stalo. To je njena formulacija ljubavna: da voli usamljene, one nepravedno dovedene u loš položaj, one poražene i ponižene, privedene očaju i pustoši, uvek samo slabe ljude, one nikom potrebne, bezumne. Jer i ona sama je takva. Njeni prijatelji, to je ona sama, uvišestručena na taj par imena, katkad imena iz autentične istorije one zemlje i jezika.
Irena je svako od njih, ma to bio slikar grandioznih telesnih dimenzija, jedan prognani pesnik iz Čilea, ili malena devojka, smušena pred pesmom života, koja sedi na podu, kraj Ireninih nogu, kao što se pored matere sedi. Jer Irenina bezdetnost poništena je sada već mnoštvom njene duhovne dece, rasute po svetu, koja joj pišu pisma i traže od nje zaštitu. Od ove krhke dame velikih i bistrih očiju, koja ni sama ne zna da li je bilo kome još potreban njen šal, njena pesma. Koja je jednom nekom muškarcu obećala da će načiniti rukavice od sopstvene duše, a mislim da od toga kasnije nije ispalo ništa. Jer onaj brod, željezni, kojim plovi naša pesnička četa, već je zarđao, vremena su ova dotrajala, ničega više nema.
To je onaj prostor gde je čeljade od četrnaest godina svima na smetnji, svakom na putu. Jer mala djeca imaju svoju sobu za malu decu, roditelji imaju kutak za svoj roditeljski pakao, kuharica je u kuhinji, a buduća pesnikinja, ona spava na prolazu, skoro u predsoblju života, odakle mora na brzinu sabrati prnje svoga sna da bi se onamo izgradila tribina svakodnevne sumanute svetkovine hranjenja. Otud ovaj segment autobiografski odslikava ne samo jednu privatnu sudbinu, nego i položaj pesničkog rada, kamen njegova postojanja o koji se sapliće naš utilitarni svakodnevni bitak. Pomišljam kako smo i mi danas, sa svojom svetkovinom poezije na putu, u prolazu posred jednog grada gde se grade brodovi, gde povremeno marširaju vojnici, gde se trži, kupuje i prodaje a biciklisti zuje u raznim pravcima; to je taj naš grumen sna, možda nepotreban a trajan, i njegov položaj koji će ovakav ostati, uvek. Zato ovoliko obraćam pažnju na one scene, porodične, iz Ireninog detinjstva. Koje kao da čine kvintesenciju svega što smo doživljavali kao da ispunjavamo hrestomatiju jedne porodične satnice, katalog njenih katkad sumanutih radova. Jer sve što se čini sa tom decom koja besmo mi sami, sve što ovi naši roditelji čine sami jedni drugima, sve to može da ispuni vademekum nekog psihijatra, u ono doba. Jer ta baka koja od one porodice želi da načini tek privid života, njene spoljne oznake, a ne življenje sámo, ta baka odjedanput potegne nož na sebe, pa završava u ludnici. Da li ste primetili koliko u Ireninim knjigama ima ludih ljudi, ludaka u okviru porodice i onih koji se broje među njene prijatelje? A ako nisu ludi, onda su u alkoholu, a ako nisu ni to onda su samo stalno nesrećni u tinkturi svoje pogruženosti. Jer ništa nije bilo ono pravo, veli moja pesnikinja. Nikakav život. Od svuda odbijeni. Izgubljeni dom. Svet joj se čini neutešnim. Ona, kao i svi mi u to doba, besmo samo gosti života, ništa drugo. U onom košmaru obiteljskih formulacija, mahom suludih, možda se jedna jedina, potekla iz očevih usta, činila opstojnom i istinitom. Da se treba navići kako u životu nećemo imati mnogo prijatelja. Jer mi smo mali odred neke duhovne rebele, ona grupica šćućurena u poluhladnoj kuhinji, za tim stolom koji takođe preti da u jedan mah iščezne.
Lirska fraza Irenina protejski se razvlači na tuđe izraze kada o pesnicima, ovoj nalik, govori. Miljkovićevski u jednoj rimovanoj epizodi, a potom na drugom mestu, u duhu Uspavanke kao porediti, Marka Ristića: okrećete glavu prema neočekivanim došljacima koji stižu kasno, poput nosača na veličanstvenim selidbama i odnose predmete iz soba i hodnika, da bi mogle da listaju prozirne biljke na stolu, odanom vašem rukopisu, tada se sjetite tog velikog lista i pjesnika, ostavljenih u tom uvelom moru, u kome plivaju kao blistavi trenuci, blago se osmjehnite i blago ih dodirnite, jer mi takođe odlazimo a jesen je uvijek hladna. Da bi se shvatila ta gusta mreža njenih asocijacija treba moguće znati ne samo teško razaznatljivu frazu našeg nadrealizma. Ima u ovome i odlomku i topografije jesenje ulice sa beogradske Čubure gde je Marko stanovao, a potom ima se shvatiti da naša mlada književna četa u svome nastupu s kraja pedesetih godina zadržava skupnu sudbinu svojih prethodnika, ostajući uvek u položaju došljačkom za prilike sitnih palanačkih duša, a da i svojim mladim dobom takođe smo već odmah na odlasku, a jesen naše povijesti i sveg socijalnog ustroja, uvijek je hladna.
Gusti su slojevi Ireninih metafora. Zida ona taj svoj čardak ni na nebu ni na zemlji, kao u trdiciji velikih veštaka našeg jezika, kako hrvatskog, tako i srpskog. Ta visoka uzglavlja od mašte i kamena kroz koji juri snop iznemogle pruge sve do bolnog zgloba tvoje pustolovne postaje - ali tu nije kraj - na kojoj čekaš nenadni dolazak umora okus davno pretrčanog voćnjaka, koji zajedno s medom gasne u užarenom vrisku tih olujnih insekata, što nadiru poput hlada, munjevito nastalog i prikrivaju površinu tvojih pogleda u praskozorje, dok obilaziš stanice. Ne znam kako je u godini 1963. ovaj eksplozivni peron našeg pesništva, ova postaja s koje se zaista može stići svuda u svet ljudske prozodije, kako je taj naš stanični prelaz, onaj punkt gde čovek s crvenim barjakom maše kroz svemir, kako je to izricanje ovog čovekovog umeća uopšte moglo da preživi pogromašku, uskogrudu i najpre neuku periodičnu kritiku. Protiv ove navale slika, te celovite galerije našeg pevanja, moglo se braniti, a ovo čini se i danas, samo ignorancijom. Jer naša domovina jedva da zna kakvu pesnikinju ima u svojim nedrima. Njenih pet čula raspoređenih po opštem prostoru ovog skupnog bitka, ta osjetila kojima posvećen je onaj minijaturni ciklus koji se teško može prevazići, ta ticala pomažu nam da vidimo predmet našeg života sa svih mogućih strana, u svim euklidskim deimenzijama i iz tolikih, katkad neslućenih uglova. Naš je prostor ovalna dvorana ispunjena pregradama od kristala, koji lome sliku našeg valcera na bezbrojne valove što se traže i ne mogu sresti u tom vilinskom vrelu krika, koga prekida iznemogli prasak šutnje. Jer se šutnja i konvulzivna fraza puna slikovnih eksplozija smenjuju kao u muzičkoj partituri. Pa od surealnog onog perona sveukupnog pesničkog govorenja stiže ona do minimalizma kojim slikao je Matisse: okrećem se zidu i suzbijam u sebi pomisao na čašu vode u kojoj spava rijeka, dugo i ustajalo, dok veče pada i liječi se od jutra. Godine postaju guste i neprohodne, veli Irena. A mnogo kasnije, u jednoj prozi: Sad vlada onaj koji ne čita. Samo što taj koji ne čita vlada uvek, u diktaturi, u prosvećenoj monarhiji, u demokratiji. Jer kad bi čitali, ne bi stigli da vladaju. Kao što mi, čitaoci, vladati ne stižemo. U trošnoj kutiji sobe mi smo još samo mrtve stvari, kaže Irena na vrhuncu svog pesimizma. Da kasnije, dok posmatra svog pratioca, svog Benna kako piše za stolom, veli za svoj stan u Mommsenovoj: On još štiti taj rad kao neki krov u oluji. To je sve što imamo. Iz ovog nalaza pući će čitava definicija našeg umeća, izuzetog iz dnevnog toka, kao u nekoj republici nestvari i kontradogađaja: Mi još uvijek imamo život samo u stihu.
Riječi su svemir života, istina je jedino u samom tekstu. Sada ona sabire svoj spisak antistvarnosti, jer sve je u toj stvarnosti prošlo, a da nije ni postojalo. Mrtvi su stari i novi gradovi našeg života, mnogi ljudi koji su onde obitavali, a kao sukus svega, ova je malena zbirka na njenoj etažeri: stvarnost je u ovalnim staklinama s gradovima. U onom kamenju, kao palom sa neke zvezde, na čijem dnu razaznaje se tamna sepija naše nekadašnjice. Samo je pisanje još neki put ono što jest. Jer ono što jeste ionako nije.
Poslije skoro čitave decenije šutnje, u Irene se javlja nova biljka pismenosti, njena proza. To se činilo kao da je neko njen stih razvukao donekle, skoro ispeglao u ovaj novi oblik. Pa se pojavio nekakav minimalizam, kao sa crteža Vanište. Ponekad sabijeni dijalog, kako se u približno isto vreme pojavljivao u sumanutim koncertima Fluxus-grupe. Razbij u paramparčad tamnožuti stol ispod kosog prozora i piši o iverju. Točno ih prebroji i sakupi. Spremi sve razbijeno u kutije i na poklopcima uredno napiši sadržaj. Vidi ono što jest. To je mogao napisati George Brecht ili Maciunas. Zato što u ovim sitnim fabulama ima i nečeg drugog osim fabula, ima tu nekakvih moralnih vežbi i proba sa ljudskim sopstvom pred izazovima spolja. Kao što ima onde i dijaloga, sasvim bliskih Beckettu, koji sumiraju ponekad sudbinu, na primer dvoje izgubljenih i zaturenih ljudi: Jučer je u parku bilo pet stabala, zar ne? Ne sjećam se više. Jučer? Tada su u njima bile i ptice. Ne sjećam se više. Jučer? Tada je još postojao i park. Gdje se to nalazimo? Ne sjećam se više. Tada muž još kaže: Dobro. Noćas ću naslikati park.
Prošla je dakle ta duga berlinska šutnja, potekla je svila njenih mini-romana. Koji posteriorno odslikavaju sav jedan život, od pre. Kao što njena omiljena i tragična slikarka Charlotte Salomon, iz našeg zajedničkog susedstva u Mommsenstraße, beži pred nacistima u Francusku, da u onom malom međuvremenu između bekstva i dušegupke naknadno slika stablo sa ugla te berlinske ulice, u mnogo varijanti i s mnogo dodataka koji znače život, drvo koje je još i moj kasni dolazak u Berlin dočekalo.
Bio se u ranom jednom periodu Irenina života pojavio strah od buke: kad bi negdje zalupila neka vrata bacala sam se na pod. Otud potiče njen unutrašnji kult tišine, njeno skoro bezglasno govorenje, njena čitanja koja teško dopiru do ušiju slušalaca. Godinama nastupam sa svojom književnom sestrom, i uvek pokušavam da je učinim glasnijom, bezuspešno. Jer to je njen subjektivni zvuk i ona visina koja nije dostupna svakom sluhu; samo posebno nabaždareni uspevaju da dođu do njenog teksta. To se odnosi i na njeno štivo kada ga sami za sebe čitamo. Jer ono što publikum u ovim pripovestima i toj prozodiji njenog pesničkog tkiva nalazi nije taj nedostižni ton, koji većini izmiče. Tako njena fraza ostaje dostupna samo po nekim formalnim osobinama a mudrost koja leži u onim visokim tonovima, to istom ima da bude otkriveno. O mračna zemljo, ti ne poznaješ svoju djecu!
Ovo dijete bî disident svoje porodice, kao što to i mnoga druga djeca jesu: sve što sam činila ili željela bilo je loše. Jer želje i zamisli naših roditelja, naših učitelja i opštih sudaca naše sudbine jedno su, a naše dečije duše uvek streme na neku drugu stranu, i tu nema pomoći. Tako retko ko od nas u onom uzrastu u stanju je biti to što bi hteo: nisam mogla biti ono što zaista jesam, nisu mi to dozvoljavali. Tu, na tom polju staromodne obitelji s kojom igramo igre skrivača, varajući mi njih i oni nas, jer oni te ne mogu ozbiljno shvatiti, a ni mi, hvala bogu, njih kao ozbiljne ne shvatamo. Smisao života, tako, nije se više mogao uspostaviti. Svijet se mojoj pjesnikinji činio neutješnim, ništa nije bilo ono pravo, dom je bio izgubljen, za navjek. Bila je to ona pustolina, to ništa prostora, postajem sve sažetija. Nezadrživo nestajanje sreće. Odrastanje. Onde se koreni tempo Ireninog pesimizma, njena staložena slika sveta, iako potpuno negativna. Davno već izgradila je ona svoju metaforu o sretnom paru, svoj prosvjed protiv bolesnog optimizma koji svuda vidi samo schönes Weter, Bel tempo. I kao da to mora biti, taj partner, kao da nas netko mora voljeti. Kako je neki put lijepo biti sam i bez sreće. To je jedno sasvim utvrđeno osećanje, laka senka pod kojom Irena bije svoj boj za pravi pogled na stvar, neobojen bilo kakvom vrstom ružičaste paste. Sve do ovih poslednjih pesama iz letnjeg Zagreba, godine 2002, Divno je što telefon uopće ne zvoni, divno je što me na ulici nitko više ne prepoznaje, dok su u Deželićevoj stabla ozelenila, divno je što sam ostarila i konačno nestala, divno je.
Sva su vremena u Ireninoj vizuri već prošla. Nikad više neće biti toplo oko nas. Kao da sam sama sebe prespavala.
Znam, veli ona, pomisao na tu sobu i njena četiri zida, to će uskoro biti prošlost kao neka pomisao, recimo, iz godine 1900. Mi smo prošli ljudi već odmah, jer vučemo na sebi i u sebi sve što bilo je, ako baš ne patimo od morbidnog i zlonamernog zaborava. Čine nas i životi koji su prošli. Tako svaka ozbiljna književna pismenost dokaz je te opšte anahrone sudbine koja nas prati. To stoji i kod Franza Hessela, kojeg Irena citira: Kameni su zidovi, svilene haljine, krpe i plodovi s tržnice, dok ih vidimo već odmakli poput sećanja.
Nema modernog, nema «novog», osim u zamislima nacista. Zar nije najekstremniji oblik modernog pisanja, dakle nadrealizam, samo poslednji izdanak romantike. To zaboravljaju današnji junoše i mladi lavovi oko nas, smatrajući nesumnjivim novumom svoje štivo, koje nije savladalo ni onu tradicionalnu stepenicu pismenosti, što je isto jedan dokaz loše anahronosti, jer propada negde između. Ovo ne govori jedan stari čovek, nego hroničar ljudske zastarelosti. Čovekov život ona je najdalja grančica na našem opštem drvetu, s kojom gasi se sav razvoj, mi nismo pali s nekakve zvezde, nego samo dokazujemo beskrajnu starost ove rase, jedno stanje koje treba poštovati. Tek onda razumet ćemo novi razmeštaj predmeta, knjiga i slikarija po Ireninoj sobi, koji nije nikakva pasija staretinarska, nego majušni primer sabira najvažnijih naših predznanja i tog našeg današnjeg imanja koje su nam namrli preci. Samo divlji i pomamni skorojevići na dvoru naše pismenosti smatraju da naše skupno pismo počinje od njih, ne računajući šta već postoji od ranije. Mi smo već došli iz erozije, obiteljske, društvene. Ljeta su bila sve toplija, razbijala su se prijateljstva, rastao je broj automobilskih nesreća. Godinama pratim taj osjećaj, katastrofičarski, moje prijateljice, kome nema uzmaka. Moja pesnička sestra brine zbog prognozirane oluje, strahuje da će porasti računi za gas kao i broj desnih glasača u Austriji, propituje se da li poštujem poreske obaveze, zatim režim sabraćaja, ne veruje da je ceo berlinski zid porušen, kida se zbog samoubistva Unice Zürn od pre dvadeset godina, malim koracima odlazi niz dugi hodnik po stanu pa se odande vraća kao da je bila u Africi, tako radi njena manufaktura briga, bez prestanka. Napokon dolazi ova gorka knjiga pisama jedne gospođe u godinama, mlađanoj prijateljici, što je zapravo niz poruka njenih, sebi samoj, kada bî mlada. To je onaj tamni talog na dnu šalice života, smeđi pesak uspomena posle rata, posle mnogih tegoba, posle svega. Kao da je sastavljen spisak svih loših strana naše sudbine, slika koje prikazuju samo prazan boravak u jednoj pustoj zemlji. Majke prilično bespomoćno sjede u kuhinjama i ne znaju izići iz svoje svakodnevice. / Kasnije sam ipak sivu i crnu boju otkrila kao boju svoje odeće. / Ali ne, ništa ne bi trebalo ostati iza nas. / I tako se čovjek neki put osjeća kao u nekoj hotelskoj sobi, potrošene stvari odjednom izgledaju tuđe i kao da pripadaju drugom.
Napolju ruševni gradovi jugoistoka, izblijedjele šume i ovo nevrijeme. / Sjedimo li mi stvarno na ostacima književnosti? Tako se moja pesnikinja našla u nekoj konačnoj sobi svoga života onde, pod teškom sparinom jednog leta sedimo na ovoj stolici kojoj je lijevi naslon napuknut i svezan špagom. Jer više ništa nije čitavo u našem životu, nego je u svemu pojedini deo zakrpljen, popravljen na brzu ruku da još posluži dok smo ovde. Stolica od tamnosmeđeg drveta htjela bi se poput svega pretvoriti u prah.
To je smisao one opšte, kolektivne biografije, koju Irena pod raznim krinkama ispisuje. Već je davni naš mrtvi prijatelj, slikar Šejka, smatrao da je naša biografija kolektivna, skupni rad više života, sabranih u nekom približno zajedničkom cilju. Ništa nije samo sâmo, veli Irena, samo tako za sebe. U svemu postoji ono što je bilo i ono što jest. Otud izrasta njena biografija Cvetajeve, kao da delomično i sopstveni letopis ispisuje. Otud joj se katkad čini da stoji na raskrižju različitih biografija, kao pod semaforom gde se izmenjuju kratka svetla različitih sudbina. Onaj presek sila gde se pronalaze citati koji dobro stoje i s ove i s one strane, citatski tekstovi, to su tačke opšte euklidske geometrije sveg svetskog pisanja. Moj prijatelj Vladan Radovanović u svojim multimedijalnim poduhvatima pokušava upravo to, da na jednom gigantskom poliedru ubeleži one ključne reči preko kojih prelama se sve najvažnije u duhu ljudskih bića. Zato Dora o kojoj Irena piše, zato Cvetajeva, i ona mlada žena kojoj šalje svoje poruke, sve one i svi oni samo su otvorene zamene, neskrivene alternacije njena vlastita života, koji je uvek delimično glumljen u svojstvu drugih i za račun drugih. Malo je tako dubokih nalaza o ženskoj poziciji, o stanju ženskih ljudi naše civilizacije. O bedi osamljenih čovekovih pratilja. Zanima me što se događa s nama, ženama između 40 i 50 godina. Kao i svih drugih.
Neuporedive su analize ove male žene o drugim ženama našeg sveta, o našim majkama, prijateljicama, ljubavnicama, onim poniženim i uvređenim bićima koja sede po sumornim kuhinjama našeg života trudeći se da ishrane nas, bebezumnu hordu muškaraca, a potom neki od nas još uvek nađu vremena da ove hraniteljice zatuku po tim kuhinjama prvim tupim predmetom. Žene kasno shvate da su im potrebne i žene, veli Irena, a mislim da i muški svet u tom smislu to jedva uspeva da razume. Jer žensko ptanje nije žensko pitanje koje pokušavaju da devalviraju svojom histerijom izluđene sifražetkinje, žensko pitanje je i ljudsko pitanje. Ono ulazi u sastavni deo dijalektičkog maerijalizma na planu spolnom. One, kako je jedna umna nemačka knjiga dokazala, ulaze u zbirku potlačenih i izgruhanih autsajdera, uz jednospolno orijentisane jedinke, Crnce i Židove. Žene su Jevreji našeg života a da mi to i ne znamo. One su u gethu svoga pola, kao u žicama Auschwitza, a da nikakva amerska ili ruska vojska neće ih osloboditi ako to one same ne učine. Samo bez mahanja svojim katkad bezumnim knjižicama punim jada, kako životnog, tako književnog. No mudrošću kojom ispunjene su Irenine knjige. Koje nisu nikakvo žensko pismo, kao ni muško. No su pismo ljudske rase, onog čoveštva koje nam još preostalo je.
Kod Irene su uvek pronalaze oni najtačniji citati, taj delić nečijeg teksta koji navođenjem postaje naš sopstveni. Jer gdje god se nastanjujem, citira ona Virginiju Woolf, ja umirem u progonstvu. I prije se bježalo, ali ne u tolikoj mjeri, to je nešto sadašnje, dodaje Irena.
Vučem za sobom svoj jastuk i kročim dublje u šumu. Izletnička prtljaga, na brzinu sastavljena, oskudna. Mi smo jedno maleno pleme izgnanika, onaj skromni odred koji moguće odslikava celokupno stanje stvari i prilike oko nas, a možda i ne. Pa ipak, ostavite nas, rasute po svetu, po tamnim gradovima Evrope i drugde, da budemo tamo gde smo. Mi vas nećemo izneveriti, ma gde bili, više vam možemo koristiti tamo gde smo, nego da svojom tminom uvećamo vaš jad. Mi smo se uklonili sa tog kupa nesreće, da bi ovaj bio bar za malenkost manji i lakši. Odahnuti u Kreuzbergu, veli Irena, umreti u Berlinu, kazao sam ja. Jer Berlin danas, to je ono što je ostalo. Bar u mom i njenom životu. Berlin, veli Irena, to je kao nekakvo stanje. Uzdam se da će svako od vas koji živite u našim krajevima načiniti od svog bivstva ovako nešto, okolje jednog stanja, u kome dopustivo je biti.
Ono što bismo trebali naći, bila bi neka kuća bez vrata, otvorena kuća kroz koju bi sve samo prolazilo: misli, osobe, pismo.
Čovjek ne treba da se veže za neki ugao, ulicu, oblik nekog prozora. Čovjek treba da prolazi. Bez prtljage. Ništa ne treba nositi sa sobom.
Hvatam sada sebe u pomisli kako ove Irenine zaključke sprovodim oduvek, hodeći kroz svet uvek praznih džepova. Ne podnosim da me bilo šta boči iz odela, ne razumem osobe koje su nartrpale svaki kutić svoga kaputa olovkama, notesima, novčanicima, ključevima, cigaretama, ludačkim majušnim telefonima. Smatrajući da će bez svojih telefona izgubiti vezu sa svetom, a nje ionako nema, ona i tako ne postoji. To shvatam samo kao poslednju pupčanu vrpcu koja nâs, nepostojane ljude ove planete, vezuje sa našim mrtvim materama. Kojima imamo običaj da se javljamo kako smo se na tom i tom uglu našli. Tako koračam ja kroz ovo vreme, kako Irena sebe samu savetuje, da bez prtljaga prođe svetom, da ništa iza nas ne ostane, osobito ne u našim rukama.

Irena Vrkljan

OSJETILA

PRVO

Ogledalo u kome se odražava snijeg,
stoljetne biljke uglja i boje duge,
jezero koje zanos traži u velikom prozoru
što ga otkriva putanja patnje,
napunjeno sokom i solju,
ti plivaš
ti tražiš među rubovima bdjenja
svoju sliku
svoj odraz
nalik na staklo.

DRUGO

Kutija od slame,
školjka vjetrova
koji donose tišinu,
zaleđen zvuk lišća
pretvoren u lepeze zraka,
u mali okvir od zlata
za tvoju mladost,
za tvoj san
koji traje
u hodnicima jeke.

TREĆE

Mirisi traju u stvarima
i donose ti davne krajolike,
svjetiljke i kruh,
paljevina godina
podiže visoki zid
i nepremostiva tuga
uvlači se među ponjave,
da tamo
kao mlaka voda
preplavi tvoj dah.

ČETVRTO

Visok bunar neizgovorenih riječi,
pun meda i mladih oraha,
što su davno već zreli
na rastopljenom suncu podneva,
koje te otapa,
koje te peče
kao onaj trn od pelina
zaboden
zarobljen
u središtu tvoje slatkoće.

PETO

Stvorena od mekoće za mekoću
ti se prostireš sve do plitkog ušća
gdje zemlja dotiče nebo
laganim prstima vune,
ti drhtiš
kao osjetljiv oblak
pun pijeska i topline
što ga donosi ljeto
na tvoju put
od žive ljubavi.

POSJETIOCI

I

Govorenje,
iznad ograde od briga,
raznobojni svežnjevi leže u čamcu,
na ramena polažemo daske
i unosimo goste
povezanih očiju
unutra u kuću.

II

Siktajući postavljen stol,
staklo, oči, kugle,
jedno pogrbljeno pseto,
vi nudite mnogo starog voća,
suhe kore kruha,
tri zlobne priče o susjedu,
tanjur pun brašna,
žutu riječ nepovjerenja
i sedam otkucaja zvona
za moju smrt.

III

Kada odlaziš od nas
zaboravlja B.
ili mu je svejedno,
usred hladne kišne noći,
da je u papučama
i on te prati
na ulicu,
do autobusa broj 1,
i on vidi iza tvojih leđa
daleko rumenilo,
plavi snijeg,
i on stoji nepomično,
bez šešira i bez cipela
na podnožju Kordiljera.

BERLIN

Svađa, svadljiv,
mislim na krivotvorene trgovine voćem
zbunjene otrovom dana,
posve bez vrta,
bez bujnosti, trava.

Kamenje putuje i preko krovova,
ne pada strmoglavce,
tamo gore bacam usta u vis
i dugo tako stojim,
sve dok nebo ne posivi.

Starost sjedi u grlu
i piše brojke na kožu,
rubovi ulice nisu mjerljivi,
nema dobrih koraka,
mrzovolja, nijem prah,

SAN

Bilo zastaje,
koso svjetlo pada u ovaj zatvor,
mrve šećera u moja usta.
Grad se topi i pretvara
u okruglu ružu,
uspomene teku s prstiju
umočenih u tintu, u pijesku se gubi
crveni rukopis.
Na tržnici prodaju blistave ribe
i seljaci još plaču strašno i glasno,
duhovi iz rata
sjede zagrljeni oko spomenika,
trg je posve blijed,
nijedan gram života ne pokreće plave tramvaje,
kuće su se okupile oko sinjih golubova,
nigdje nema mog prozora svjetla.
Bijele noći leže na krovovima,
dok prozirni muzičari
iznad perivoja plove,
kada sam u tuđini i kada sanjam,
cvjeta unutarnje jezgro Zagreba
poput ploda od crvenog baršuna

REPORTAŽA

februar ovdje, veljača ovdje ima stare ožiljke
brz vjetar
linija autobusa 57 prepuna je kiše
kao kuća mržnje odjednom svugdje
čuli smo srce alaina calmata
i izmišljen miris ruže
dok se fasada prekoputa proteže kao lijena životinja
sa svojim uspomenama na zgarišta
iznad kojih nitko više ne broji mrtve
strašna poslušnost
čudno bezumlje
pod vulkanom prekrivenim snijegom
što sad da kažem thomasu
koji je izgubio domovinu
što starom trafikantu
koji se plaši
i zato tuče ženu
što svjetiljkama koje progone ulicu
ali nimalo tamu
dok se voda prošlosti izlijeva na grad
i tri marionete dave fotografiju jutra
nad onim selom
koje nikad nisu napustili
što je ostalo od riječi
koje su nabrekle od stare krvi
i u sjećanju vrelo dišu
podmuklo opasno mrtvo
i sudbina mog oka postaje neizvjesna
slijepa neživa

dim svagdje razvaljena veljača
naprsla godina nade
isušeno grlo pjesme
smrt se ponavlja ponavlja ponavlja

POSLIJE PODNE

Melankolična dopisnica kući:
bijeli galeb usred ulice,
sunce pred brojem 73,
zatim lijepe plave šalice,
pet je sati.
u sobi je strašno dobro,
sok od kupina i novine,
knjige, tri sata spavanja više,
jedno smo brdo donekle pomakli,
osim toga te čujem,
znam da je već sumrak i onda veče
i da oklop sobe gori.

STOLICA

Stolar u mome srcu
već dugo sastavlja stolicu
za staricu
koja neću biti,
a veliko, meko iverje
prekriva nadu
u tami radionice:
skupljen život
od slabog, svijetlog drva.
Sjenovit je taj rad,
a odlazak će biti bezglasan
poput nezavršene stolice
koju su rastreseno ostavili
u nekom kutu vremena.

DANI ZIME

Snijeg, ne žurim više, ništa se ne mijenja, nijedna slika,
ista Klaićeva, bezazlen perivoj, dani bez kisika.

Što to još znači, moj suputnik ili ti pored mene,
neki čovjek, riječ, ovalna posuda slanog prosinca?
Ne, ne znam više nijedno ime kome treba moj šal ili
pjesma,
ne krivim ništa, to se život gasi
i prestaje da blista.

Izmišljam bolest kako bi sve izgledalo prirodno,
ne postoji više slušač pred kojim mogu govoriti,
hladno je i odjednom mi se čini, o mrtvo sunce,
da je lakše bez snijega umirati.

Pogledaj, i izlozi mi odobravaju što te zaboravljam,
pjesma se uči korak po korak u danima zime,
kad ustajem s ravnodušnim očima
i zmijskim srcem, a stupovi leda me divno grle.
Gledam prazninu ispod tvog lica, neuvježbanu
hitrinu tvojih pokreta, močvarnu površinu smijeha,
i čudim se što više ne osjećam slatkoću koja opčinjava,
vrijeme je, vrijeme je naučenih rastanaka.
Tako svijet postaje običnim predmetom u mojoj ruci,
odbačen kao staro pismo ona ga nevoljko odlaže
na rub stola, u sivoj svili prašine,
on ne ostavlja nikakav trag, ne, ti nemaš djetinjstva,
nisi znao da rasteš, a čak to biljke mogu,
dok mislim na tebe ispunja me samo tužna dosada.
Od svih napora ostaje samo to i dva stakla
jutra, ništa veliko, nikakva bol,
sporo šetam po jezeru u koje svi zajedno tonemo,
zbrajam valove, mirno ležim, živim tu smrt,
širim ruke prema odrazu koji već nestaje,
ali ni to nije više stvarni pokret, mirovanje je tako
savršeno da ne postoje razlozi za bilo koji osjećaj,
no ipak znam: sudbina koju doživljavaš obasjava i
mene.

Još sam prilično nespretna u tom toku mlake bare,
ali naučit ću to, sve je lakše od ljubavi,
i tako se i ja pridružujem velikoj skupini stabala,
što žive unutar svoje kore, sigurno i besmisleno
kao punjene ptice koje umiru u muzejima,
u svojoj nekorisnoj i neuvjerljivoj pomisli da sliče
grlicama.

Mirim se time, o zebnjo pjesme,
u konačnoj i potpunoj pobjedi mrtvih stvari
postajemo osamljeni, i ubrzo suvišni.

SOBA, TAJ STRAŠAN VRT

Ovo je moja soba za strah, za malene stvari od stakla
što kao raznobojne kugle krase ovaj prostor, i on je
razbijen,
strašan taj vrt unutar zida od surove žbuke
ili blijedog kreča, svejedno,
soba ili kutija u kojoj živim svako poslije podne
sigurno i istovremeno me razara, moj himbeni mir,
moju poslušnost koja nije odricanje,
i ja svakog dana pokorno u nju slažem godine, sudbinu,
smrt,
obilazim uspomenu na trave i pretince nečijeg glasa,
šutim, pjevam i spavam.

Otkucava soba tako neko drugo vrijeme,
u drvoredima već pada lišće i pozno ljeto,
a prozori se oblače u snijeg, ogorčeno i strastveno,
vjetar stanuje u satu, on bezglavo juri,
kiša u svjetiljci od bakra što od nje gasne,
i aveti, i aveti nečujno ulaze u nju.

Soba od umora i tišine, samo vjerna, odana meni,
od raskošnog plača žuta, bolesna i ponekad iznemogla,
perivoj kobne tajne, luda sakupljačica vremena
spremljena u mom srcu kao neka strašna zagonetka
bijelih, čujnih prizora u pamćenju,
ljudi kojih više nema, mene koja se mijenjam,
a život je njen od mog praha.

Visoka soba kao ponor, i vrt njen od uzaludnih slika,
ta razglednica svih bitaka, svadba i pogreba
putuje oko moje ruke, vrti se i vene kao staro cvijeće,
brani me, opkoljava i steže
kao vrijeme na dnu čaše, ostatak nečeg lijepog,
i to ovdje traje, zanosna ruža pakla
u kojoj postoji ponešto od sreće.

O ljubljena samoćo, sobo mojih užasnutih sumraka,
do grla od vode, riječi i izdaje,
potoni sa svojim životom zarobljenim životom u neki daleki
predio,
u jednu zemlju od mraka otputuj,
i odbrani vječne putnike malih, prisnih dana
što žele da ti dođu, jednom,
zabrani sve seobe, pomicanje stvari, kupovinu namještaja,
ostani tako očajna, lijepa, tako strašna,
kolijevka, grobnica, postelja,
sobo moje mašte, mog djetinjstva i pepela.

17 PROSINAC

III

Knjiga leži na krilu u kući čitanja. Rumena malina, ona
iz jedne pročitane zimske pjesme. Sleđen put do nje.
Netko prolazi kroz sobu, ohlađeni meteori
padaju u čašu trena. Rđa, prašina,
trošne rešetke pred licem. I zastave vjetra, snježni
život, ne zaboravi to. U ovom prosincu
Aleksandar Blok prolazi kroz vrijeme korova i šikare,
sjene, zaljubljenost kaplje u pjesmu.
Ledena tišina, ozlojeđeni oblaci, jedno daleko svjetlo.
I u venama sad Neva, jedan drugi život,
on se izlijeva preko rubova knjige,
napušta nas, na čelu ledene sige.

CITAT IZ RUSKE LITERATURE

«Da bih upamtio broj košulje
moram zaboraviti nešto važnije»,
citiram
i ti me čuješ,
i pamtiš broj svog telefona, automobilske tablice,
sumu plaće, višak, radni staž,
broj žena koje si imao,
broj odijela, talijanske cipele,
kuću, vrt i možda ruže,
crne brojke života,
novinske članke,
pozitivne kritike,
groblja, ratove, dugove,
moje godine, moje riječi
meke i neopasne,
jer okrenuti su svi stropovi
i po njima hodam,
zaboravila sam putove,
uspomene i slike zemlje:
grleni motori su naš svijet,
naše su ljubavi brojke,
prazne folije sudbina
istih i u krugu,
otisak nauke i poezije,
anesteziran puls,
rezak miris smrznutoga mesa,
i ja, i ja,
ako mogu ponuditi
samo faktični zbroj viđenih stvari,
neću biti tvoj pjesnik,
neću biti ni broj,
samo obješeno tijelo neke dosadne priče
o onome što znamo, znamo,
što je neminovno, kažeš,
dok ja, glavom prema dolje,
na rubu ovog uređenog vrta,
sadim tri, četiri jeftine biljke,
tri, četiri male tratinčice,
a ti se smiješ
i brojiš
i prolaziš.

JESEN JE UVIJEK HLADNA
Marku Ristiću

Ako ispred vašeg prozora još uvijek treperi
veliki list s korom pamćenja,
a u njemu sačuvana uspavanka
o prkosnom i odanom drugu,
kojeg, znam da je to uzalud,
uspoređujem sa skromnom lipom,
i ona blago zasjenjuje neke sporedne staze
što teku oko jednoličnog opadanja žbuke,
i tako otkidaju dane sa starog stabla,
ako ispred vaše kuće
još uvijek prolaze putnici i pjesnici
s noćnom prtljagom snova,
nagnuti nad svojom sebičnom i prokletom osamom,
i zato zaboravljaju okrenuti uvale sluha
prema svemiru jedne jedine riječi,
koja na rubovima stakla
može dozvati samilosne iskre neba,
zaista bezmjerno vrele,
ako još uvijek, makar poneki put,
okrećete glavu prema neočekivanim došljacima,
koji stižu kasno,
poput nosača na veličanstvenim selidbama
i odnose predmete iz soba i hodnika,
da bi mogle da listaju prozirne biljke na stolu,
odanom vašem rukopisu,
tada se sjetite tog velikog lista i pjesnika,
ostavljenih u tom uvelom moru,
u kome plivaju kao blistavi trenuci,
blago se osmjehnite i blago ih dodirnite,
jer mi također odlazimo
a jesen je uvijek hladna.