Nikola Bretolino [1]

VREME INKUBACIJE

Sarajevske Sveske br. [2]

Vreme inkubacije
Do stravičnog pandemonijuma mržnje u poslednjoj deceniji XX veka, u onom delu Evrope koji danas obično nazivaju “zapadnim Balkanom”, nije moglo doći bez prethodnog sticaja određenih okolnosti u mnogim segmentima društvenog života zemlje osuđene da se raspadne, dakle bez izvesnog perioda “inkubacije”, kroz koju je dotad nedovoljno uočena bolest nekih balkanskih nacija dospela u svoju akutnu fazu. Simptomi te bolesti mogli su se dovoljno rano uočiti i u oblasti kulture, gde su, štaviše, bili i najizrazitiji.
Neka mi bude dopušteno da započnem iznoseći jedno svoje sećanje. Kad sam u kontaktu sa rodbinom iz drugog kraja tada još zajedničke države, već sredinom osamdesetih godina, izrekao slutnju da će se zemlja uskoro raspasti u krvavom bratoubilačkom ratu, bio sam iznenađen žestokom reakcijom kojom se odbijala i sama takva pomisao, a još više optužbom da sve to kuvamo mi, “ljudi iz kulture”. Tada mi se još uvek činila neverovatnom pretpostavka da bi “ljudi iz kulture”, književnici, filosofi, umetnici, čak i kad bi to hteli, imali moć da doprinesu izbijanju rata. Mada sam naslućivao šta će se dogoditi, nisam bio u stanju da uočim vezu između kolektivnog podsvesnog, to jest, stanja duha u širokim pučkim slojevima svake od naših nacija, i dovoljno jasnih poruka koje su tom običnom puku stizale iz sfera kulture, a prvenstveno iz pojedinih književnih dela. Uz jednu važnu napomenu: neposredni uticaj književnih dela na svekoliko pučanstvo svakako je zanemarljiv u odnosu na onaj zloćudni i destruktivni koji je krajem osamdesetih i tokom devedesetih ostvarivan putem medija, naročito televizije; ali valja imati na umu da je ono suštinsko u porukama upućivanim narodu preko medija koncipirano upravo u kabinetima intelektualne elite, dakle i pod perom književnika. Na taj način, uticaj nacionalističke ideologije “narodnih bardova” postajao je znatno veći nego što bi se to moglo pretpostaviti na osnovu same čitanosti njihovih dela. Presudno je, zapravo, bilo to što se politička elita pokazala izrazito zainteresovanom za određeni način prikazivanja međunacionalnih odnosa, iz čega je prirodno proisticala i zainteresovanost medija, koji su potom stvarali javno mnjenje pogodno za pojavu visokih tiraža dela o kojima je reč.
Uvidom u neka književna dela koja su sedamdesetih i osamdesetih godina bila štampana u mnogobrojnim izdanjima i velikim tiražima može se zaključiti da je u njima ovdašnji “čovek-masa” nalazio odgovore na pitanja koja su ga pod uticajem politike i medija počela mučiti, a ticala su se međunacionalnih odnosa, dakle nečega što je od presudne važnosti po život ogromnog broja ljudi. A to znači da su ta dela bila svojevrstan odjek kolektivnih preokupacija. U situacijama, međutim, kad je “masa” zaokupljena tako značajnim pitanjima, odgovori mogu u sebi nositi ogromnu, najčešće razornu istorijsku energiju, koja se u ovom slučaju, nažalost, i te kako pokazala na delu.
Pokušaću ovde da isključivo iz ovog ugla razmotrim dva književna dela nastala u godinama kad su se međunacionalna sporenja već ispoljavala kao najozbiljniji vid sve očiglednije krize jugoslovenskog društva, a to su roman-tetralogija Vreme smrti Dobrice Ćosića (iz sedamdesetih godina) i Knjiga o Milutinu Danka Popovića (iz sredine osamdesetih). Oba ta romana štampana su u velikom broju izdanja i u visokim tiražima, što znači da je njihov snažan uticaj na formiranje javnog mnjenja bio izvan svake sumnje. Uz roman Vreme smrti, ovde će predmet naše pažnje biti i druga knjiga Piščevih zapisa u kojoj su okupljeni Ćosićevi dnevnički i drugi tekstovi i beleške iz perioda 1969-1980, dakle upravo iz godina u kojima je nastajalo Vreme smrti.
“Inkubacija” buduće ratne pošasti nesumnjivo se može uočiti i pratiti i u drugim sredinama bivše zajedničke države. Ovde, međutim, razmatram samo dela iz srpske književnosti, iz prostog razloga što su mi zbivanja u njoj bolje poznata nego ona u drugim nacionalnim literaturama tadašnje Jugoslavije. To, naravno, ne znači da se sličnoj analizi ne bi mogao podvrgnuti i znatan broj dela nastalih u istom periodu u književnostima drugih naroda između Triglava i Đevđelije. Stanovište sa kojega će dva pomenuta dela biti u ovom tekstu razmatrana nije aksiološko; vrednovanje njihovih umetničkih efekata ovde je od sporednog značaja. U tom pogledu, kad je reč o Knjizi o Milutinu (a donekle i o poznijim delima Dobrice Ćosića), korisno je konsultovati esej Mirka Đorđevića Književnost populističkog talasa , u kojemu je teorijski ubedljivo objašnjeno zašto “populistička književnost”, to jest, svako delo koje je “prihvaćeno kao neka vrsta programa ili sume nacionalnih interesa” , ne može pretendovati na neku veću umetničku vrednost. Delo koje je “sistemom motiva i značenja bliže prepoznatljivoj slici predmetno-materijalnog sveta”, pa se “lakše može koristiti za ciljeve koji literaturi nisu imanentni”, delo čija je potreba “da se iskaže ne individualna, već opšta, najčešće narodna, nacionalna istina o ljudima i životu”, kao takvo se “udaljava iz polja literarnosti” . Ali samim tim, dodao bih, ono izmiče književnim aksiološkim analizama i nameće potrebu da bude razmatrano upravo u svetlosti tih opštih istina koje iskazuje. Štaviše, kod ovakvih dela, umesto dva vremenska sloja koji se u književnim analizama uglavnom analiziraju i upoređuju, a to su vreme fabule (vreme prikazanih događaja, u ovom slučaju vreme formulisanja i početka ostvarivanja srpskog nacionalnog cilja koji se pokazuje kao sporan), i “piščevog vremena” (vremena nastajanja dela, a to je, u ovom slučaju, vreme kad je u krugovima nacionalističke inteligencije počelo preovladavati uverenje da je taj cilj bio pogrešan i štetan po srpski narod, i kad je ona pred naciju postavila nov, bitno drukčiji cilj), valja uzimati u obzir i jedno treće, buduće, ne tako daleko vreme, na koje se “istine” iskazane u delima populističke književnosti projektuju, i u kojemu se posledice tih iskaza ukazuju kao najbitniji, često sudbonosni učinak dela. To “naknadno” vreme je sada već za nama, i u njemu je pokušaj ostvarenja novog cilja razotkrio promašenost te nove varijante srpske nacionalističke ideologije i njenu pogubnost po srpski narod i sve njegove susede. Posle devedesetih godina Vreme smrti i Knjiga o Milutinu više se ne mogu čitati na isti način kao pre. Ali ne sme se ni za trenutak zaboravljati kako su ta dela čitana sedamdesetih i osamdesetih, i kakvu su ulogu samim tim igrala u podgrevanju opakih strasti koje će buknuti krajem osamdesetih godina, i u čijem će plamenu, početkom devedesetih, nestati jugoslovenska zajednica.
Svojom vanknjiževnom motivacijom (istorijskom, ideološkom, političkom) ova dela opravdavaju vanknjiževni iskorak u analizama kojima se podvrgavaju.
Pri svemu ovome ipak treba imati u vidu da Ćosićev roman Vreme smrti, koji je objavljivan tokom sedamdesetih godina (1972-1979), zahvaljujući svojoj složenijoj strukturi ne pripada književnosti populističkog talasa u užem smislu reči, iako joj je dao glavni podsticaj i usmerenje.
Drugi teorijski momenat s kojim pri analizi delâ populističke književnosti valja izići načisto jeste onaj koji se tiče autorove “namere”, a s tim u vezi, i onoga što se uobičajeno zove “likom autora”, ili pak mogućnosti identifikacije autora sa pojedinim likovima u njegovom delu. Svestan da mu ova teorijska aporija, u smutnom vremenu u kome živi, pruža izvrsnu odstupnicu pred optužbama da je nacionalist (što je on uvek kategorički poricao), a svakako i željan da svoje književno delo izdigne iznad skučenih horizonata konkretnih društvenih i materijalnih datosti, Ćosić u Vremenu smrti dobro pazi da mišljenja koja se tiču nacije, istorije, politike, i to često veoma različita i suprotstavljena, dakle data u polemičkom kontrapunktu, ne saopštava drukčije do posredstvom svojih likova. Možda jedina mesta u romanu gde se oseća nešto izrazitije prisustvo autorovog “ja” jesu ona u zanimljivom dnevniku “neznanog bolesnika” (u trećoj knjizi).
Kad je reč o Vremenu smrti, sam autor je kategorički odbio mogućnost da mu se pripišu mišljenja nekih njegovih likova. Optužbu o nacionalizmu, koja mu je marta 1979. upućena sa simpozijuma održanog u CK SK Srbije, Ćosić je ovako komentarisao: “Centralnom komitetu Saveza komunista ne može se prebaciti neuvažavanje stručnog mišljenja; on se pokrio ‘kompetencijom’. Mišljenje Živojina Mišića i prote Božidara o ujedinjenju jugoslovenskih naroda i stvaranju Jugoslavije, ovi ‘stručnjaci’ – profesor i pesnik, proglasili su piščevim mišljenjem i nacionalizmom.”
A da li su mišljenja Živojina Mišića i prote Božidara, ili mišljenja što ih izriče bilo koji drugi lik u romanu, zaista i autorova? Pravi odgovor na to pitanje jeste da odgovora u stvari nema. Ako se ostaje u granicama samog romana, to jest, ako se ne traži oslonac u onome što je pisac rekao u drugim prilikama i u drugim kontekstima (što nije postupak koji sasvim pouzdano vodi legitimnim zaključcima, jer se ličnost identifikuje i s obzirom na trenutak i okolnosti u kojima govori i deluje), ni po čemu se ne može znati šta pisac misli o bilo kom pitanju: on stvara jedan svet u kojemu su moguća najrazličitija mišljenja, kao i najrazličitiji odgovori na jedno isto pitanje. Zato je besmisleno pitati se “šta pisac misli”, kao što je, u istraživanju istorijskog učinka književnog dela, besmisleno tražiti bilo kakve odgovore na relaciji između pisca i njegovih književnih likova. Ali zato ima smisla tražiti ih na relaciji između piščevih književnih likova i čitaoca. Jer književni lik, ono što on “čini”, “kazuje” i “misli”, jeste, ma koliko to izgledalo paradoksalno, ono što je za čitaoca stvarno, i što poseduje moć da sugeriše i utiče. Čitaoci podvlače u knjigama mesta koja na njih ostavljaju izvestan utisak, ne birajući pri tom ono što izgleda iskazano kao “piščevo mišljenje”, već, znatno češće, izdvajajući reči koje pisac pripisuje nekom svom liku, bio on potpuno fiktivan ili vezan za neku istorijsku ličnost. Tim podvlačenjem izražava se određena reakcija – uzbuđenost, oduševljenje, slaganje, protivljenje: lik potiče čitaoca na razmišljanje, na donošenje nekih zaključaka, a u izvesnim slučajevima i na neko određeno delovanje. Pisac je toga i te kako svestan. Likovi iz njegovog dela, uostalom, stvarni su i za njega, i to do te mere da se i on sam, ako ustreba, može sakriti iza njih, kao što i čitalac ima na raspolaganju mogućnost da se povodi za književnim likom koji mu imponuje, koji mu otkriva nešto novo, ili na videlo iznosi neka njegova sopstvena mutna saznanja, nedorečene misli, skrivene težnje... Iako zavisna i od čitaočevih sklonosti i opredeljenja, kao i od njegove “prijemčivosti”, to jest, od stepena njegove spremnosti da prihvata sugestije, ta mogućnost uvek ostaje i te kako realna i ostvarljiva, i nije dobro gubiti tu okolnost iz vida. Uz to, čitaočeva autonomija je velika: on, na primer, ima pravo da procenjuje koja su od mišljenja iznetih u književnom delu validna u autorovim očima, uzimajući pri tom u obzir osobine, karakter, kredibilitet likova kojima ih pisac pripisuje. Iz svega ovoga uzetog zajedno nastaje “lik autora” – jer, kao što zapaža Mirko Đorđević, “taj ‘lik autora’ i u delu i ‘oko’ dela, gradi autor sam, ali i vreme, uz recepciju čitalaca” . U tom pogledu, u Vremenu smrti ima nekoliko likova koji se sa svojim dilemama, sa onim što kazuju i misle, mogu sa više osnova nego ostali oceniti – uz neophodnu rezervu, razume se – kao reprezentativni za autorova promišljanja, čak i onda kad međusobno polemišu, jer kroz njihovo sporenje Ćosić pruža uvid u sopstvene dileme i kolebanja. Takva su, u Vremenu smrti, dva izmišljena lika: prvenstveno Vukašin Katić, a u nešto manjoj meri i Mihajlo Radić; takve su, zatim, tri istorijske ličnosti, date u svojevrsnom kontrapunktu, kao da se nadopunjuju čak i kad protivreče jedna drugoj: predsednik vlade Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik i vojvoda Živojin Mišić (s tim što bi se ovaj poslednji mogao smatrati najbližim nekoj vrsti Ćosićeve varijante Tolstojevog Kutuzova).
Pitanje autorovih “namera” biće, dakle, od sporednog značaja u ovoj analizi. A ukoliko se ipak ukaže potreba da neku od njih ustanovimo, u tome će nam pomoći sam Ćosić, onim što je kao neosporno vlastita mišljenja izneo u knjizi Piščevi zapisi (1969-1980), a što je beležio upravo u vreme dok je pisao Vreme smrti.
Pokušajmo, dakle, u svetlosti dosad rečenog, analizirati Vreme smrti upoređujući tri vremena na koja nas to delo upućuje: fiktivno istorijsko vreme koje je u njemu prikazano; piščevo vreme (vreme nastajanja romana, koje je u ovom tekstu, s obzirom na istorijske okolnosti s kojima je to nastajanje povezano, nazvano “vremenom inkubacije”); i “naknadno” vreme u koje današnji čitalac može i ima pravo da projektuje problematiku romana.
Vreme smrti pripada užoj književnoj vrsti istorijskog romana, na sličan način kao – recimo – Rat i mir Lava Tolstoja. Poređenje sa Tolstojevim monumentalnim romanom-epopejom nije ovde nimalo slučajno, budući da ga sâm Ćosić sugeriše na mnogim mestima u ovom svom delu. U Piščevim zapisima, uostalom, saopštio je, u vreme kad je radio na četvrtoj knjizi Vremena smrti: “Od mene se očekuje da napišem srpski Rat i mir”, ali je odmah potom oprezno i skromno dodao da je taj zahtev “anahron i megalomanski” . Poređenje s Tolstojevim delom nameće se i samom tematskom sličnošću dvaju romana, u kojima je kao istorijski okvir ispričanih zbivanja prikazana najezda stranog osvajača na jedan slavenski narod, ali uz jednu bitnu razliku: kod osvajača je u Ćosićevom delu uočljiva prisutnost – i te kako značajna – našeg, “bratskog” (to jest, slavenskog) elementa, što u roman unosi posebnu psihološku tenziju i čini prikazani sukob dramatičnijim. Tako jedan od junaka romana, Ivan Katić, sin političara Vukašina Katića, saopštava da “nije pošao u rat da ratuje protiv braće; on ne može da puca u Slovene” . Istorijska problematika u Tolstojevom romanu nije ničim relativizovana; on je trajno aktuelan, ne samo zbog svoje neprolazne umetničke vrednosti, već i po tome što osnovno vanliterarno pitanje koje se u njemu postavlja, a to je pitanje o smislu ratovanja proisteklom iz neophodnosti pružanja otpora zavojevaču, ne može da izgubi aktuelnost. Najezda stranih armija na Rusiju u toku i posle Prvog svetskog rata, ili hitlerovska agresija iz 1941, nisu nametale potrebu da delo kakvo je Rat i mir bude, u ovom pogledu, viđeno i ocenjivano iz nekog novog ugla, već su samo potvrđivale tu njegovu večitu aktuelnost. Prisustvo “bratskog” elementa u Vremenu smrti, međutim, uslovljava vremensko relativizovanje poruka ovog romana, čineći neophodnim da se autorovo viđenje dramatične sudbine srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao i prirode tadašnjih sukoba na Balkanu, preispita u svetlosti poznijih jugoslovenskih sukoba, a naročito (s obzirom na trenutak pojave romana) tragedije do koje je došlo u poslednjoj deceniji XX veka. Samim tim nameće se i preispitivanje Ćosićevih književnih dijagnoza o “bratskim ratovanjima” Srbije iz 1914-1915, koje se izriču na stranicama njegovog romana i koje se u njemu čak pokušavaju nametnuti kao istine, istorijski dokazane i neosporne.
Pogledajmo najpre kakav se odnos sugeriše čitaocu Vremena smrti prema samom fenomenu rata.
Dok rat i mir u Tolstojevom delu bivaju suprotnosti ne samo kao realni fenomeni nego i kao moralni pojmovi (mir, naime, odnosi pobedu nad ratom kao što sila ruskog naroda, nalik sili same prirode, odnosi pobedu nad zloćudnom voljom koja teži da se snagom oružja nametne drugima), roman Vreme smrti sugeriše neku vrstu inverzije u aksiološkom uspostavljanju odnosa među pojmovima rat i mir, i to u korist rata, budući da je rat, po Vukašinu Katiću koji se ponekad doima kao Ćosićev alter ego, “naše jedino vreme u kome mi radimo za istoriju. Kad patnjom i pogibijom steknemo nešto poštovanja. To što u miru nema ni narod ni pojedinac.” Reč je o tipično ćosićevskom stanovištu: Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru, saopštiće to kasnije, drukčijim rečima, “srpski Tolstoj”. Rat, bez obzira na patnje i užase koji ga prate, prikazuje se i doživljava u Vremenu smrti kao epopeja, kao vreme u kojemu narod ostvaruje najviši smisao svog postojanja i pokazuje svoju veličinu. “Jedan od osnovnih smisaonih zadataka u Vremenu smrti,” – kaže sam Ćosić – “koji mi je bio u samom motivu stvaranja tog romana, može da glasi: razumno, kritički izneti na svetlost i učiniti opštom svešću – našu ljudsku i nacionalnu veličinu; našu sposobnost za veliki čin; našu moć da se borimo za najviše ideale; našu strast za slobodom; našu žudnju za pravdom i dostojanstvom; našu moć da poštujemo, razumemo i volimo drugo i drukčije od našeg; naše nezlopamćenje i plahost naših mržnji itd. To je najviši duhovni zadatak generacije kojoj pripadam.” Ivan Katić, zaokupljen “suštinskim istinama”, kazuje svoje viđenje rata u sledećim rečima: “Ljudi koji ne ratuju, nikad ne mogu saznati te suštinske istine o čoveku i životu. Bez rata, ljudi će se degenerisati, i raspasti u lažima i prividima. Ako čovečanstvo ne ratuje, na zemlji će se proizvoditi samo hrana i pokućstvo. Nestaće velike mudrosti i velike umetnosti.” Veličanje rata, svih srpskih bitaka i ustanaka od 1389, a posebno onih od 1804. do 1945, predstavlja takoreći opšte mesto u srpskoj književnosti. Prisetimo se da je za Miloša Crnjanskog, boljeg i značajnijeg pisca nego što je Dobrica Ćosić, rat izgledao “kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama” . A ne bi trebalo gubiti iz vida da su ovakve poruke srpske intelektualne elite imale odjeka i bivale potvrđene u pesmama koje su se prilikom “događanja naroda”, na mitinzima u Srbiji i Crnoj Gori, pevale krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
Opredeljenje za rat je opredeljenje za stradanje, te samim tim i za “carstvo nebesko”, za pročišćenje i posvećenje kroz patnju i pogibiju. Srpska intelektualna elita decenijama je stvarala mit o paćeničkom srpskom narodu čijim stradanjima nema ravnih u istoriji. To se u delima srpskih književnika često ispoljava kao beskrajno kukanje i jadikovanje. Čini se da je ovoga donekle svestan i autor Vremena smrti, jer jednom svom liku pripisuje odbojnost prema ovoj nacionalnoj osobini: njegovom vojvodi Putniku mrsko je “da sluša srpsku kuknjavu na svetske nepravde i kad mali grde velikog. Sve te galame i pobune protiv velikog poretka i večnih zakona sveta, smatra izrazom niže inteligencije i kad se u tome pretera – ljudskom budalaštinom.” Pronicljiva misao, ali može li se ona, pitamo se, pripisati i autoru? Bilo kako bilo, ako se na roman Vreme smrti pogleda iz perspektive devedesetih godina, valja čestitati Ćosiću što je makar i ovako indirektno naslutio i predskazao novu, do tada nečuvenu “srpsku kuknjavu na svetske nepravde” – u kojoj će, međutim, i sam i te kako učestvovati.
“Nesrećan je taj duh. To osećanje tragičnog” – konstatuje Vukašin Katić. Pitajući se “kako drukčije misliti i osećati srpski?” , on pokušava da objasni tu fatalnu predodređenost srpskog naroda za tragičnu sudbinu, a samim tim, i taj tragični doživljaj života i sveta, između ostaloga, i njegovim geografskim položajem: “Između Azije i Evrope, na granici vera, carstava, ginuli smo nežalno i glupo, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo nijednog vernog prijatelja. Taj nesrećni i prokleti srpski narod.”
Konstatacija o usamljenosti srpskog naroda koji nema “nijednog vernog prijatelja” ima širi značaj, ne samo zato što se u romanu često ponavlja, već i zato što ta usamljenost dobija izrazito metaforičan smisao. “Bez prijatelja”, “okružen neprijateljima”, srpski narod je kontinent za sebe, Srbija je posebna planeta. A u toj izolovanosti, u toj fatalnoj samoći, narod, kako ga vidi Ćosić, jeste nešto u čemu individualnost teško može da opstane, kao da ga ne sačinjavaju ljudi uzeti kao pojedinci, već nekakva mistična materija, produhovljena zemlja, živa vasionska supstanca... Književnom liku slikarke Nadežde Petrović pripisane su u Vremenu smrti sledeće reči: “Narod je nešto svekoliko i večno. Kao zemlja na kojoj smo. Kao vasiona oko nas. Živi beskraj.” Prema Ćosiću, “nestajanje naroda označava suštinski prelom kolektivne ljudske egzistencije. Čovek se lišava jedne svoje suštastvene sadržine: kolektivne pripadnosti i etosa. [...] Jer, s nestajanjem naroda legitimno nastupa epoha egoističnog, agresivnog, ugroženog, manipulisanog čoveka.” (Podv. N. B.) Dakle tačno onakvog čoveka – moramo dodati – kakvog je, u zemljama “zapadnog Balkana”, upravo “događanje naroda” krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina izvuklo na scenu iz dubokog istorijskog mraka!
I dok je sopstveni narod jedina poznata vasiona, jedini prisni svet, u “druge” narode nema nikakvog uvida; oni su ograđeni zidom, daleki i neshvatljivi. Novembra 1975. Ćosić u Zapisima saopštava da je boravio nekoliko dana u Beču, dodajući: “da omirišem Franjinu prestonicu i potražim neku činjenicu za četvrtu knjigu Vremena smrti.” Jer: “Ozbiljnost, istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje jednog naroda, ispoljavaju se u poznavanju svojih neprijatelja.” Putovao je, dakle, u Beč, onaj iz 1975, da upozna neprijatelja, onog iz 1914-1918, a i da nađe “neku činjenicu” za četvrtu knjigu svog romana. Čitalac može koliko hoće da traži po toj četvrtoj knjizi, tu činjenicu neće naći. Neprijatelj je ostao neupoznat.
Srpski narod, dakle, nalazeći se na razmeđi Istoka i Zapada, priklješten među imperijama, strada i ratuje u svojim vekovnim nastojanjima da očuva slobodu. Svest o ovakvom njegovom položaju istovremeno je i odsustvo svesti o tome da i drugi narodi imaju svoj Istok i svoj Zapad, neprijateljske imperije na svojim granicama, mračne epohe robovanja, tragičnu istoriju punu ratovanja i najtežih iskušenja. Kad vojvoda Mišić kaže, nesumnjivo izražavajući autorovu misao: “Stradamo mi otkako postojimo. Jer smo odlučni da postojimo kao Srbi i kao ljudi” – tu se već nazire tendencija da se srpski narod prikaže kao izuzetan, jer se u tim rečima podrazumeva i pretpostavka da drugi narodi nisu tako odlučni da stradaju u odbrani svog nacionalnog i ljudskog identiteta.
Bezbroj puta ponovljenu konstataciju o nesreći i stradanju srpskog naroda autor romana pripisuje i jednom Rusu, lekaru Sergejevu, koji kaže u razgovoru sa majorom Stankovićem: “A ni slutio nisam da ste vi Srbi toliko nesrećan narod. Vi, prosto, raspolažete svim osobinama koje su neophodne za stradanje”. Međutim, ovaj Rus, govoreći o svom narodu, dodaje značajne reči: “Ali mi nismo tako oholi u stradanju kao vi.” Ovo mesto u romanu zaslužuje pažnju jer tu vidimo uobičajeni postupak kojim Ćosić nastoji da kamuflira svoje autorsko ja. Uz svaku delikatniju konstataciju ide neko “ali”, uz tvrđenje o stradanju naroda ide i ono o njegovoj “oholosti u stradanju”, uz pro ide po pravilu i contra. Čitaocu se skoro uvek, uglavnom u polemičkim dijalozima, pružaju na uvid suprotstavljena mišljenja, te mu je na taj način prividno omogućeno da se opredeli. Međutim, kad je reč o sudbinskim nacionalnim dilemama, ili o bitnim konstatacijama kao što je ova o narodu-stradaocu, čitalac teško može da bude u nedoumici oko toga koje od iznetih mišljenja preteže kao istorijski zasnovano i u moralnom pogledu jedino prihvatljivo. A osnovni utisak koji na svakog čitaoca mora da ostavi roman-reka Vreme smrti, sa svojih skoro dve hiljade stranica, jeste onaj o nesravnjivom, neviđenom stradanju, kojim je srpski narod, kao nijedan drugi, stekao izvesna prava. Ta se prava, kao što ćemo videti, ne svode samo na to da mu se ukazuje poštovanje i priznaje dostojanstvo. Sudeći po zanimljivom dokumentarnom dodatku romanu, pregledu pisanja strane štampe i drugih reagovanja na velike srpske pobede iz 1914, licemerni je Zapad štedro davao takva priznanja; međutim, ostajao je škrt u svemu ostalom, a najviše u konkretnim dokazima zahvalnosti, odbijajući da prizna da je srpski narod ratovanjem i stradanjem izvojevao pravo na ono najvažnije: da njegovo nacionalno pitanje bude rešeno shodno isključivo njegovom vlastitom htenju – ili, tačnije rečeno, shodno projektima njegove nacionalističke elite.
Pričom o narodu koji je jedinstven po stradanju, po nerazumevanju kojim je okružen i po tome što nije stekao nijednog “vernog i istinskog prijatelja” , otvara se druga, možda centralna tema romana: ona o “izuzetnom, dobrom narodu”, okruženom mržnjom manje vrednih i “zlih” naroda. Reč je o temi veoma omiljenoj u krugovima srpske nacionalističke intelektualne elite (naročito onima oko Srpske akademije nauka i umetnosti – a valja imati na umu da je Dobrica Ćosić jedan od najistaknutijih članova SANU, i kao takav, po svemu sudeći, i inspirator čuvenog Memoranduma). Neka od istaknutih imena srpske nauke bavila su se ovom temom na krajnje iznenađujući način; sledeće reči, na primer, uzete su iz jednog, slobodno možemo reći, neverovatnog teksta, čiji je autor akademik Radovan Samardžić (jedan od članova komisije za izradu Memoranduma):

“Srbi su izazvali podozrenje kao narod ratnički, naklonjen bunama i nasilnim promenama toka istorije, uz to i sposoban da posluje i stiče, prevazilazeći bogatstvom i nadmoćnim izgledom druge [...] Odbijalo je to od Srba ne samo njihove prve susede, posebno one koji su bili osuđeni na pasivno iščekivanje drukčije sudbine, već i pripadnike brojčano velikih naroda koji su često netrpeljivi prema prednostima malih. Upravo usled potrebe tih velikih da sve druge svode na istu ravan i komotno ih izjednačuju kako im ne bi izazvali suvišne napore u posmatranju i rasuđivanju Srbi su osuđeni na podnošenje stalnih oštećenja. (U tome strance svesrdno pomažu neposredni srpski susedi koji od zle pakosti nameću svetu lošu sliku o Srbima kako bi ih srozali bar do svog nivoa, ako ne i niže.)”

Autor Vremena smrti ipak je znatno inteligentniji, i daleko je od toga da bude ovako otvoren. Shvatanja koja su slična upravo navedenome, mada ne u tako ogoljenoj i brutalnoj formi, on ne iznosi kao vlastita, već ih pripisuje onim svojim likovima s kojima se čitalac lako identifikuje. Jedan od takvih, major Stanković, na primer, sledećim se rečima obraća Ivanu Katiću: “Čovek se rodi dobar ili zao. Ništa tu škole i vaspitanje ne pomažu, uverićete se. Koji su to učitelji, molim vas, vaspitali srpske seljake da ovako uporno ratuju za slobodu i pravdu, protiv jedne velike evropske carevine? Mi smo narod slobode i pravde.” U ovim rečenicama uspostavljena je relacija među pojmovima “čovek” i “narod”: kao što čovek može da bude “dobar ili zao”, tako se i narodi međusobno mogu razlikovati po tome što je jedan od njih “narod slobode i pravde”, dok drugi to očigledno nisu. A kakvi su onda ti ostali narodi? Na stranicama romana Vreme smrti, u onome što tvrde neki likovi od nesumnjivog autoriteta i moralnog integriteta, ali i na svim onim mestima u kojima pisac opisuje ratna i druga zbivanja, i iza kojih nesumnjivo stoji njegovo autorsko ja, neki od tih naroda se pokazuju kao narodi neslobode i nepravde, rečju, kao “zli” narodi. Takvi su pogotovo, u odnosu sa Srbima, u većoj ili manjoj meri, skoro svi narodi u njihovom neposrednom susedstvu. Patološka mržnja koju ti narodi ispoljavaju prema “svemu što je srpsko”, njihova, takoreći, urođena zloća, prikazuje se u romanu kao istorijska činjenica koju, otkrivajući njihovu genocidnu prirodu, dokazuju zločini počinjeni nad srpskim življem tokom dveju kampanja Poćorekove Balkanske armije na teritoriji Srbije u 1914.
Jula 1972, u beleškama koje će biti objavljene u okviru Piščevih zapisa, Dobrica Ćosić nabraja mane koje kod pojedinih jugoslovenskih naroda postoje kao latentne, ali ih je posebno “podstaknuo titoizam”. Kao bard svoje nacije i njen “otac” i učitelj, on ne može da oprosti Srbima to što su prihvatili i obožavali “poročnog i lažljivog vladaoca”, “brionskog monarha”, pa i njima udara packu, okrivljujući ih za “lopovluk, nerad, primitivnost, amoralnost, neodgovornost, razularenost, primitivno srbovanje, agresivnost, asocijalnost i sl.” U ovom moralizatorskom zakeranju, međutim, ne treba videti izneveravanje Ćosićevog “smisaonog zadatka” da “iznosi na svetlo ljudsku i nacionalnu veličinu” Srba, već samo njegovu uobičajenu taktiku da uz pro kaže i contra, s tim što je čitaocu sasvim jasno koja od dveju suprotnih ocena ovde izrazito preteže. Uz to, navođenje nekih grehova vlastite nacije ovde služi i kao izgovor da se žestoko ošine po drugima. Zanimljivo je, naime, kakve mane on nalazi kod drugih jugoslovenskih naroda. Kod Slovenaca, to su: “njihov tribalistički egoizam, provincijalnost, malograđanština, netrpeljivost prema svemu ‘južnome’.” Kod Crnogoraca – “bolesno sebeljublje, nerad, retrogradni istoricizam, grandomanija, primitivna plemenština i ono što je jedinstveno u svetu – dvostruki nacionalni identitet.” Kod Makedonaca – “rajinska dvoličnost, falsifikovani identitet, dvostruka duša, sirotinjski egoizam, inferioristička pretencioznost, čokalijski mentalitet”. A kod Hrvata – “retrogradno nacionalno biće, ustašoidna, katolička, antidemokratska, primordijalna svest”.
Zaista neobično kvalifikovanje bratskih naroda od strane nekoga ko sebe proglašava Jugoslovenom!
“Bila bi velika nesreća ako bismo mi Srbi postojeće opravdano nacionalno nezadovoljstvo iskazali u zahtevu za rušenje Jugoslavije” , piše Ćosić januara 1969, i valja mu verovati, jer je tada još uvek mislio (a neće dugo tako misliti) da je tadašnja jugoslovenska državna zajednica jedina u kojoj svi Srbi mogu da žive na okupu, ali ga je to uverenje zacelo koštalo velikih duševnih muka, jer je morao gušiti u sebi “opravdano nacionalno nezadovoljstvo” i primoravati sebe na zajedništvo sa retrogradnim, ustašoidnim itd. Hrvatima, ili sa Slovencima koji “sprovode ekonomsku pljačku Srbije” ...
Recimo uzgred: i pojedinci, izuzev onih iz kruga istomišljenika, loše prolaze kod Ćosića: Ivo Andrić je u njegovom viđenju “veliki podanik vlasti” , ali čak i takav, on je “nesumnjiva moralna veličina” u poređenju “s Krležom, Crnjanskim, Vidmarom i ostalim ‘velikim starcima’, a osobito s Krležom” ; što se tiče Krleže, “za iskrenost, on nema mudrosti, ni hrabrosti”; “on je suviše tašt da bi pristao na ravnopravan dijalog” . Bolje mišljenje Ćosić nema ni o našim “elitnim” (navodnici su njegovi) piscima srednje generacije, Kišu i Kovaču.
Tvrdnja o “tradicionalnom hrvatskom i slovenačkom antisrpstvu” , koje je najpotpuniji izraz pomenutih mana tih nacija, za Ćosića je aksiom. Austrougarska uniforma Hrvata i Slovenaca u vojsci crno-žute monarhije predstavlja, u Vremenu smrti, bitnu odrednicu ovih naroda i neosporan dokaz patološkog antisrpstva, za koje će nekoliko godina posle pojave ovog romana, u vreme “događanja naroda”, biti nađen i u najširu upotrebu uveden nov termin: srbožderstvo.
Zanimljivo je zašto je Ćosić skratio vremenski okvir romana, izostavivši iz svog prikaza sudbine srpskog naroda u Prvom svetskom ratu njen početni deo, koji, budući takođe obeležen zločinima agresora i srpskim žrtvama, pripada “vremenu smrti”, a završava se Cerskom bitkom, prvim trijumfom srpskog oružja nad austrougarskim agresorom. U trenutku kad počinje radnja romana, taj veliki događaj već pripada prošlosti. Srpska vojska, iscrpljena, bez hrane, obuće i municije, neprestano se povlači, i na rubu je potpunog poraza. Granate što ih kao pomoć šalju Francuzi neispravne su, neprilagođene cevima srpskih topova. (U dijalozima Ćosićevih junaka padaju tim povodom teške reči: sabotaža! izdaja od strane Saveznika! Međutim, ostaje neobjašnjeno i potpuno neshvatljivo zašto bi Francuzi namerno činili pakost svom savezniku i išli na ruku svom zakletom neprijatelju. Čitaocu se u stvari sugeriše da je “sveopšta antisrpska zavera” već tada bila u punom jeku...) Katastrofa je ipak izbegnuta, zahvaljujući genijalnoj strategiji generala Živojina Mišića, zasnovanoj na poznavanju osobina vlastitog naroda i mogućnosti srpskog vojnika: neočekivanim povlačenjem on je svojoj vojsci omogućio neophodni odmor i oporavak, te je ona krenula u protivnapad, da bi potom ostvarila takoreći natčovečanski podvig. Usledila je veličanstvena pobeda u