ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ - ODABRANE PESME

Na pedesetak metara odavde, ne više,
Motorna testera radi, sečivo prodire kroz trupce.
U nekoj godini ovlaš zastane, takavši događaj
Nepotreban i žile njegove što nalik su još
Našem krvotoku. Mašine bi drugačije, eh,
Oblikovale istoriju da dostupna je bila.
I sada ljudi sklanjaju oblice, užurbani.
Da je vremena, sasvim bih uokvirio sliku,
Dodavši koji detalj: krv dok kaplje iz prsta
Probodenog ljuskom. Da je vremena,

Na pedesetak metara odavde, ljudi bi, ubrzani,
Prodirali u tkivo prisnim rečima,
Veličajući ptice, šume, spajajući strah i mitove,
I, kao sečivom, zbunjivali bi jedni druge, sve dok
Najavljeni sneg ne prekrije ih. I zaledi u času kad
Veze nestanu, a mitovi se razdreše i ubrzaju
Misao. Odmaknutu od perja, pahulja
I duše, slabe od nepotrebnosti.

NADMOĆ METAFORE

Izučavalac ptica i zaljubljenik
U njih i njihov stil kojim su izdvojene,
Daje u knjizi Ptice božja stvorenja
Opis gotovo nestvarnog susreta jastreba
Koji beše sleteo na tuđe i nejakog crvendaća
Koji je branio svoje: porodicu, prostor, suštinu.
Ta hrabrost male ptice i revnost u odbrani,
U odagnavanju gospodara šume i turobnog dela neba,
Zbunila je i pomela ubicu: odleteo je jastreb,
Povukao se u pometnji, da razbistri hladni um.

Čaroban ovaj opis, i crvendać o kome ništa ne znam,
Ne ostavljaju me danima mirnog.
Zgrabio sam plen i ne ispuštam ga,
Ili je on mene presreo i umesto da čerupa slojeve,
On naslage čiste pene, prozirnost neku nepoznatu,
Umeće tamo gde s mukom se kroz sebe probijah
Da dospeo bih do zračka, i grudvice ozarenja.

Ali, u toj slici ne zamišljam crvendaća
Nego ševu, ptičicu koju isto tako nisam
Video nikada, ni čuo.
O njoj znam ono što znaju pesnici,
To da ševa nije zemaljski stvor,
Ona je jedina nebeska ptica
Čije pevanje do nas dopire.
Na nevidljivog duha
Koji bi hteo da uteši zemlju
Liči njena laka, neumorna pesma
I ništa ne košta.

Iako nosi oskudni sivi kaput,
Ševa je oblak vatre i daje krila plavoj dubini.
Ona je oštra strela koja juri srebrnom sferom
I izazov je svim metaforama oblika i boja.
A opet, mi ne znamo šta je ona,
Kakve su radosti silne u njeno srce stale.
Zemaljske pesme takav božanski zanos
Ne poznaju,
Taj zanos koji budi ono najčistije u nama.

Da sam je čuo, i ja bih kao Šeli uzdrhtao
I hitnuo želju ka njoj:
Kad bi me naučila polovini radosti
Koju tvoj mozak mora da poznaje
Tako lud sklad potekao bi
Sa mojih usana
Da bi svet slušao, dok sam ja samo
Biće što sluša.

Ja sam i biće koje čita, dodao bih,
I brani svoj posed od te tako zavodljive
Prozirnosti neba; moja duša
Radosti zemaljske upoznaje i prisvaja,
Da bi s njima lakše prhnula.

Ja znam da svet, krilima i moćima
Jastreba opremljen, otkucaje
Moga srca sluša.
I znam da ga zbuniti ne mogu
Oskudnim odelom, nedaćom svojom,
Ni tužbalicom, niti srdžbom.

Ni nadom, ni verom.

Ali stvaram i nadu, i veru
Da mogu izaći na kraj s napasnikom
I oterati ga lako, bez tuge,
U dirljivom prizoru čiji će svaki detalj
Upijati i pamtiti, sakriven u paperju,
Posvećeni izučavalac i zaljubljenik.

I da ću zajedno s njim u tom času
Opet osetiti silnu nadmoć
Koja me povremeno obuzme i snaži,
Iako dokaza nema.

SENKE PLAMENA

Kad ponekad izostanem s posla
Da bih čuvao svog malog sina,
Uvek odustajem od navika:
Ne pušim, ne pijem, jedem zdravu hranu –
Ostatke njegovih obroka.
Tada umesto novina čitam bajke,
Govorim razumljive i nežne reči,
Prethodno ih izmislim.
Smejem se bez zazora.

Činim to, jer je
Moj dečak neotporan i čist,
Zažareno jutarnje nebo.
Kako su obojeni i blagi ti dani
Kada sam sa njim.

A na poslu, nadnet nad pesmama
I tumačenjima pesama,
Do podneva ispraznim kutiju cigareta
I, pre nego što pojedem kakvo pecivo,
Krvotoku dodam nekoliko čašica ljutog pića.
Trujem se tračevima i plamenim sujetama.
Kad se vratim kući
Nije mi do igre.
A moj sin je nezaštićen i slab,
Tek treću je zimu ogrejao dahom.

I svet je pre neiskazivo mnogo vremena
Nezaštićen i neotporan bio,
A, opet, pomislim, bio je savršen,
Izuzmemo li iz opisa klimatske mene
I srdžbu zveri.
Ne beše tad ni cigareta, ni opijata.
Bogovi ni začeti još ne behu.

Ni pesme niko nije sastavljao,
Ako se ne računa izmišljanje reči
I šaputanje mladuncu
Dok su se na zidu pećine
Igrale senke budućeg plamena.

PREVOD LEPOTE

Širom planete zažare se krošnje s jeseni.
Pre nego što zgasne na podatnom tlu,
Lišće nam podari preobilje lepote.
Tako je ovde, nedaleko, u šumama na Jelici
I na Goču, tako, i još čudesnije, u Vermontu,
Gde je davno, davno u plemenu Irokeza
Opstajalo verovanje da se te strasne boje
Slivaju i pohode crvenokošce jer je
Nebeski lovac ustrelio Velikog medveda.
Visoko negde, iznad svih dosega, neznano kad.

Zato i sad ne prestaje da kaplje
U zeleno gorje države Vermont
Ozvezdana medveđa krv.

Čarobno je ovo tumačenje beskrajnog
Buktanja: eh, da je i oslikana koža
Istrebljenih tumača bila istog porekla.
Čarobno je, uinat sitničavim
Poukama nauke koja nas uverava
Da divljeg pigmenta zapretenog u lišću
Ima maltene posvuda:
I u mrkvi, i u paprici, u voću.

I lepo je, toliko, da očas zažalim
Što i ovde, nad ovim gorama,
Nad Paležom i Rajcem, nad Lokvama,
Nebeski lovac nije ranio medveda,
Jelena ili barem vepra,
Što takvu sliku u silnoj gladi
Nismo stvorili, mi sanjari.

A opet, ponadam se da se to nikada
Neće desiti, dokle god ima vremena,
Taj prevod lepote u tajnu,
Prelaz vidljivog u maštu.
Da ću i sam trezvenije milostiviti
Nepoznato, uvek kad nepoznato
Poželi moje reči. Boju. Sve.

Indijanci su, opčinjeni vlastitim
Simbolima i opijeni vatrenom vodom
I đinđuvama, polako nestajali,
Jer je istinski lovac video samo
Njihovu krv, ne mareći za lišće,
Senke krošnji, ptice u njima.
Video je daljinu, daljinu, i na obzorju
Svoje tričavo pravo na svetove.

Tako su i ovde odvajkada lovci
Bojili nemoćno tlo ljudskom krvlju.

I nije da nije bilo:
Plamenom tečnošću bejasmo opijeni.
Najjače onda kad je iz naših žila
Liptala i prskala nebo,
Da nam se nikada otuda ne vrati.

UPOTREBA

Ponekad kroz prozor našeg stana
Gledam lepu, narušenu gradsku noć.
Izvodim najčešće taj ritual kad pada kiša,
Kad se kapljice prelivene svetlošću
Odbijaju od asfalta, barice kad se mreškaju.
Smiruje me treperenje, prožimanje sjaja i tame,
Okačene u nama, damaranje te vode dospele
Ko zna odakle, iz nezamislive
Vremenske špilje.

I kao da propadam sve niže i niže,
Brojeći spratove svog preobražaja,
Lišavajući se uzgred iskustva i sećanja,
Želeći ponovo da otkrijem vreme, samo vreme.

A moj mali sin pita da li to gledam zvezde.

Ponekad me prene sirena poslednjeg voza
Za Kraljevo; skladno potonuće dva osvetljena,
Zamašćena vagona koja su davno
U dalekoj državi izbačena iz upotrebe.
Uvek kad putujem tim vozom, pomišljam koliko ima
Oholosti u tom preziranju, u odbacivanju nečega
Što služi, i čini život snošljivim.

Tako i ljudi budu izbačeni iz pravog života,
Samo njima darovanog, čim ne ispune standarde
Koje neko vazda propisuje.
I sam se katkad tako osetim,
Kao odbačen, nepotreban.
A opet, znam da bezbroj sam puta
Sam sebe lišio nečega, sklonio.
Sakrio od kapljica koje padaju oko mene,
Rasprskavaju se i osvajaju prostor.
Jer bejaše mi teško da se ulijem
I budem jedno, glatka površ, a ne ostrvo.

Ne žalim za propuštenim.
I ponovo bih isto utrošio vreme,
Ponovo isto,
I po cenu da ritual rođenja
Bude doživljen kao čudo, novo uskrsnuće.
I po tu cenu.

Gospode, skloni me, Gospode,
Od prozora. Od vremena.
Da ga iznova imam, ono bi bilo drugačije,
Odavno povučeno iz upotrebe.
Tek tada ne bih umeo s njim.

ZEMLjA I NEBO

Nalik su olovkama
Uzdignutim na radnom stolu
Visoka, zašiljena stabla
U šumici naslonjenoj
Na fabričku ogradu i mir.

Njihovi su vrhovi otežali
Od gnezda gladnih ptica.
Osim pokojeg leta,
Kao da se i rumeno mastilo
Izliva iz najdužih grana,
I sneg kao da je
Otuda razliven:
Tako su moćna ta stabla.

Od njih nastanu tela olovaka,
Njihovom je toplinom
Zaštićeno i samo srce.
Usudio bi se da opišeš
Ili da nacrtaš tu moć.

Ali znaš da moć imaju
Samo zemlja i nebo.
I ti, dok ih spajaš.

ZBOG SVETA

Ponekad, i sve češće,
Osetim da navalu
Iz sveta oko mene ne mogu
Da izdržim. Svet je u meni,
Sav, nijedan njegov vidljivi deo
Nije ostao izvan tela.
Mesta je sve manje.

Učini mi se da teglim
To obilje zalud.
I zastajkujem, nalik motoru
Kad u najvišem stepenu prenosa
Uspon veliki savladava.
Nešto se otkine u njemu,
On se rasprsne, ostanu delići.

Nevažna je strmina, brdo,
Sve je do onoga ko drži upravljač.

Sve je do njega.
Zato mu se i obraćam,
Zbog sveta okolo mene.

Languages

Živorad Nedeljković

ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ - ODABRANE PESME

Sarajevske Sveske br. 37-38