Ljiljana Pešikan Ljuštanović

Žensko telo kao prostor u usmenoj obrednoj lirici

Sarajevske Sveske br. 49-50

„Gajtano mome, Gajtano,
što si mi bela, crvena,
što si mi tanka, viskoka,
što si mi ramna, široka?
Da l' si mi od bašču niknula,
da l' mi te vetar dunuja,
da l' mi te voda donela?“
(Zlatanović 1995: 22)

U jednom broju usmenih obrednih pesama (kako onih koje se vezuju za kalendarski ciklus i obrede plodnosti tako onih koje prate životni ciklus čoveka i najvažnije porodične obrede) žensko telo je opevano kao višestruko ambivalentni granični prostor u kome se i preko koga se uspostavlja kontakt sa svetim. Takvo sakralizovano telo stapa se s prirodom, kosmizuje se, postaje izvor svekolike plodnosti – ljudske, zemaljske, životinjske. Ženska vezanost za prirodu u ovim pesmama postaje izvor moći, ali, istovremno, i razlog više da zajednica strogo sankcioniše i kontroliše tu potencijalnu moć, kako bi ona bila upotrebljena u interesu kolektiva. Ovakav doživljaj ženskog tela preliva se i u druge vrste usmene lirike i reflektuje se u formulativnim metaforama i poređenjima za ženu.
Prostor je izuzetno značajan kôd u usmenoj lirici uopšte, a naročito u obrednoj lirici, gde objedinjuje i stapa mitsko, religijsko, istorijsko i socijalno iskustvo zajednice. Slika prostora ostvarena u ovim pesmama ukršta geografske realije, istorijska i životna iskustva zajednice, s mitskim shvatanjem i građenjem prostora u duhu opozicije profano – sakralno. Istovremeno, upravo u prostornom kôdu ostvaruju se upečatljive pesničke slike i estetska sugestivnost usmene obredne lirike. Dubinska značenja obrednih pesama često se mogu iščitati upravo iz prostornih odnosa koji se u njima opevaju. Čulno konkretna slika prostora u obrednoj lirici objedinjava bitne prelomne tačke životnog ciklusa jedinke i obrednu praksu zajednice, a, posredno, i unutrašnja preživljavanja onoga ko taj prostor nastanjuje. Suštinsko svojstvo ovakvog prostora i osnov njegove estetske i značenjske funkcije jeste to što on, pored prostornih, modeluje „neprostorne odnose, semantičke i vrednosne” (Lotman 1976: 288).
Ovi prostori mogu biti apstraktni, visoko stilizovani, suštinski obeleženi opozicijama: svoje – tuđe, blisko – daleko, zatvoreno – otvoreno, pitomo – divlje, nisko – visoko; ali i poznati i bliski lokaliteti, nekad i neposredno imenovani. Bez obzira na to je li reč o jednima ili drugima, prostorne relacije opevane u pesmi smeštaju izvođače i učesnike obreda u složen sistem preko koga se, posredstvom obredne povorke ili neposredno, uspostavlja plodotvorni kontakt sa svetim:

Božić mi po se zemja.
Slava mu je do nebesi!
(Jastrebov [I. S. Яstrebovъ]: str. 30, podvukla Lj.P.Lj)

Istovetnu funkciju, na primer, u božićnoj pesmi imaju i neodređena visoka planina / brdo ili sam prostor neba i imenovani uzdignuti prostori – i jedni i drugi ukazuju na vertikalu koja
povezuje višu silu – izvor svetosti – i zajednicu koja je u vreme praznika proslavlja i dočekuje. Isto važi i za granične vode preko kojih emanacija svetog stiže ili biva preneta u ljudski, ovostrani prostor: one mogu biti bezimene ili imenovane, ali bez obzira na to, one su u obrednim pesmama granične vode, one koje obeležavaju i čuvaju granicu ovog i onog sveta.
Vezu sa svetim i njegovu emanaciju u ljudskom ovostarnom prostoru mogu uspostavljati i obredne povorke svojim kretanjem i obrednim radnjama koje izvode i, što jeste osnovni predmet našeg interesovanja, ta se veza može ostvarivati preko tela pojedinačnih učesnica u ophodu ili obredu. Ambivalentna priroda tog tela može biti samo nagoveštena. Ono ostaje ljudsko, smrtno, ali, stupanjem u obrednu povorku, odnosno preuzimanjem uloge u obredu, stiče moć da budi plodonosne potencijale prirode. Tako obredna igra, obrtanje lazarice, donosi svekoliku plodnost, sugerisanu glagolima vrnuti, roditi, puniti:
Obrni se, Lazarko,
Da s obrne proleće,
Da ni vrne kišica,
Da ni rodi pčenica,
Da punimo ambare,
I velike koševe...
(Bovan 2000: 77)
Ili, u široj varijanti iste pesme:
Obrtaj se, lazarko,
Nek s obrne proleće,
Da ni rodi sve voće,
Da ni bude sve rodno,
I u njive sve plodno:
Od dva klasa čabar žito,
Od dve opce vedar mleko;
Obrtaj se, Lazarko,
Nek s obrne proleće.
(Bovan 2000: 87)
Potencijalna, buduća plodnost devojčice, članice obredne povorke, okretanjem se širi i rasipa na bilje i stoku. U istoj zbirci (Bovan 2000: 290) takva moć pripisana je i dodoli, čije obrtanje i obredno bacanje žita „pred sobom“ i „za sobom“ i polivanje vodom donosi opšte izobilje: „Neka u polju ima / i kada je leto i zima“, ali, kako nagoveštavaju završni stihovi, samo ako se to moćno uzdarje zasluži darivanjem posrednice:
Baci sito na krovu,
Da te gazda daruje.
To prelivanje i stapanje plodnosti ženskog tela i ukupne „skotske i zemaljske“ plodnosti mogu sugerisati i osobene, netipične metafore, poput one za muzilju iz lazaričke / đurđevske pesme : „Devojčice, rečice“ (Zlatanović 1994: 145), u kojoj se uz moguće sugerisanje čistote i lakoće kretanja, neposredno aktivira magijska formula za traženje izobilja i posredno izriče želja da mleko teče kao reka i da se plodnost šiti i prenosi bičevima od devojačke kose natopljene mlekom. Kosa je i inače u tradicionalnim kulturama, globalno opažana kao nosilac ambivalentnih značenja: ona je stecište i simbol životne snage, mnoštva, bogatstva, izobilja i sreće, ali i tabuirana, magijski moćna i opasna zamena za čoveka, potencijalna veza sa htonskim i onostranim.
Kosa i radnje povezane sa njom okružene su i mnoštvom tabua. U tradicionalnim balkanskim kulturama, na primer, strogo je tabuirano žensko češljanje i manipulacija otpalom kosom. Pri tom, nije reč o čuvanju čednosti patrijarhalne žene, već, pre svega, o magijskoj moći kose. Ako se baci u vodu, od nje mogu nastati zmije, ako se otpala vlas nagazi, čoveka će boleti glava ili se može razboleti, ako vetar ili ptica odnesu vlas, kosa se neće češljati (ostaće kao gnezdo), ili će vetar odneti pamet onome čija je to kosa bila. Od otpale kose može veštica ili činjarica napraviti „zavoj sa činima“. Balkanske veštice gologlave kradu mleko tuđe stoke ili domamljuju usev s tuđih njiva (vidi, SM: 286–287). I Margaret Mid [Margaret Mead] u studiji Spol i temperament u tri primitivna društva govori o strahu Arapeša da im neko ne ukrade „blato“, odsečenu ili otpalu kosu ili nokte, sve ono što pripada telu, ali kao periferno stalno odumire i obnavlja se, pošto onaj ko vlada „blatom“ vlada čovekom (Mead 1968).
Htonska priroda kose mogla bi počivati na paradoksu da su kosa i nokti na živom mrtvi – mogu se seći bez bola i bez fizičkog ugrožavanja jedinke – a na mrtvom živi – nastavljaju da rastu i posle smrti. Javno skidanje marame sa ženske glave (pogotovo kada je reč o majci) značilo je kod svih balkanskih naroda suštinski poremećaj svakodnevnog socijalnog poretka i nagoveštavalo ili smrt, ili kletvu (žene su klele gologlave), ili ropsko preklinjanje i apsolutno pokoravanje – deo obreda kojim se mirila krv bio je i dolazak gologlavih žena sa kolevkama da bi molile da se osveta zameni kumstvom. U većini tradicionalnih kultura, sem toga, po načinu češljanja i dužini kose razlikuju se različiti uzrasni i socijalni statusi. Promena načina češljanja i pokrivala za glavu bila je sastavni deo obreda prelaza. I seoske i urbane kulture su, maltene do našeg doba, jasno razlikovale frizuru primerenu devojčici, devojci i udatoj ženi.
Preko hiperbolizovano duge kose povezuju se u lazaričkim pesmama žena i priroda. Tako se čudesna vučja pastirica u lazaričkoj pesmi stapa sa prirodom. Kupina, malina, rana Petrova jabuka i devojka čija je kosa odgojena za udaju ne mogu se razdvojiti ni stvarno ni simbolički:
Mori, Vuko, devojko,
Poteraj mi vukovi
Kroz ti pusti lugovi!..
– Ne smem, ne smem, trgovče,
Kose su mi dugačke,
‘Oće da se zakače
Za kupinu, malinu,
Za Petrovu jabuku...
(Kićine pesme 2: VI)
Ženska kosa se prepliće sa trnovitim vrežama kupine i maline, koje po sposobnosti da kupe, pribiraju berićet mogu biti moćni biljni apotropajoni. Iako, kao svi biljni apotropajoni imaju i htonska svojstva, kupina i malina, prema tradicionalnim predstavama, mogu štititi prostor i čoveka od demona i bolesti. Istovremeno, one (poput vuka, koji se takođe pominje u pesmi) označavaju granične prostore, pa time sugerišu i osobenu marginalnost žene, njenu poziciju medijatorke između prirode i kulture, ali i ovog i onog sveta, koja joj pridaje ambivalentnu poziciju – bića povišene moći i potencijalno opasnog demonskog bića. Petrova jabuka, petrovača, s druge strane, simbolizuje (kao prva jabuka koja rađa u godini) mladost, blagost i plodnost.
Značaj tela učesnice u obrednom ophodu ili neveste naglašavao se i hiperbolizovanjem njegove veličine, bilo preko poređenja sa planinom / gorom:
Previla se kupina
Preko vr’a planina;
Neje bila kupina,
No je bilo junače;
Ne je bila planina,
No je bila devojka...
(Jastrebov 1886: str.101)
Barjaktare, podigni barjaka,
Da vidimo faljenu devojku,
Da l je veća od gore zelene,
Da l je lepša od zlatne jabuke?
(Bovan 2011: 265)
bilo poređenjem sa jelom, vilinskim drvetom :
Rasla jela, jelika
Međ' dva bora velika.
To ne bila jelika,
Već đevojka velika,
S momčetom se gledala...
(Vasiljević 1965: 152)
Ovo „uvećavanje“ tela može se i posredno iskazati, neobičnom metaforom, poput one koja u uskršnjoj pesmi s Kosova izjednačava daleki grad i ženu koja čudesno zasenjuje svet:
Jeleno, Solun devojko!
Ne diži glavu visoko,
Dosta si sama visoka:
Senka ti Solun dovaća
I solunačke ofčare!
(Vasiljević 2003: 385)
Tim hiperbolisanim telom ističe se značaj žene i ukazuje se na njenu doraslost ulozi koju u obredu vrši. Istovremeno, to veliko telo može biti čulno konkretno otelovljenje značaja koji ima marginalna pozicija žene – vidilice i posrednice između božanskog i ljudskog. To veliko telo može biti prostor u kome se dodiruju i povezuju ovaj i onaj svet. Najzad, uvećavanje tela može biti ostvareno i kao osobena kosmizacija. Na gradskim vratima (dakle, opet u graničnom prostoru) igra čudesna kapidžija okićena nebeskim svetilima:
[...]
Oblakom se ogrnula,
Zvezdicama okitila,
Suncem glavu ukrasila,
Mesecom se opasala...
(Vasiljević 1965: 152)

Ženu kao biće povišene moći i neposredni most između ljudske zajednice i prirode opevaju i metafore i poređenja koji je vežu za vodu, naročito za plodotvornu rosu. Tako netipična metafora „nevestice, rosice“ i objedinjuje mladost, čistotu, prolaznost, sugestiju ranog jutra s ljudskom plodnošću i plodnošću bilja:
Nevestice, rosice,
kapni vojnu na lice —
da se vojno probudi,
da ti lice poljubi!
(Zlatanović 1982: 29; vidi, takođe, Forski 1974: str. 3)
Pretakanje ženskog, potencijalno kobnog erotizma u vodenu stihiju sugeriše i kraljička pesma. Voda u kojoj se ogleda čudesna lepotica postaje otrovna i opojna:
Devo, devoniko,
bela peruniko!
Na dva dela rasla,
na treći cvetala;
na treći cvetala,
u vodu kapala.
Čoban vodu pio,
pa se razbolio.
Čobanu je leka
od košute mleka.
(Zlatanović 1982: 45, 214)
Na vezu žene i prirode asociraju i formulativne metafore uzete iz semantičkih polja biljnog i životinjskog sveta i, naročito, prerastanje metafore u metamorfozu, pretvaranje žene u biljku, sačuvano kao redak, ali prisutan motiv u jednom broju obrednih i ljubavnih pesama. U lazaričkoj pesmi iz južne Srbije sveto, oličeno u manastiru, i erotsko, otelovljeno u mirisu čudnog cveća u koje se pretvara rasrđena devojka, stapaju se, erotsko se posvećuje, a sveto erotizuje i naliva tvoračkom silom:
Rasrdi se ruse Bose,
pa iskoči više kuće,
više kuće u gradine,
u gradine, pod maline,
pretvori se čudno cveće.
Ozdol ide tri trgovca,
iskubaše čudno cveće,
odnesoše manastiru,
sav manastir zamirisa.
(Zlatanović 1994: 52)
U ljubavnoj pesmi metamorfoza postaje posredni način da se iskaže uzajamna predodređenost devojke i momka i da se njihova ljubavna igra zaodene u priču blisku antičkom predanju o Dafni i Apolonu (Srejović – Cermanović-Kuzmanović 1979: 104–105):
Srdita devojća
srdito bežala
uz lojze zeleno:
„Bože, mili bože,
pretvori me, bože,
đižu belo grojze!“
Momče po nju trči
i bogu se moli:
„Pretvori me, bože,
pile kosovile
da pozobem, bože,
đižu belo grojze!“
Koželjac 1991: 37
Zajedničko lazaričkoj i ljubavnoj pesmi, pored motiva metamorfoze jeste i to što se metamorfoza devojke u obe pesme motiviše njenom srditošću. Sukobivši se sa svojim ljudskim okruženjem devojka aktivira svoju vezu s prirodom i prelazi u svet vegetacije.
Ipak, u ovim pesmama žensko telo se više sluti i nagoveštava, u opevanom mizanscenu obreda, nego što se opeva. Svojim dodirom, obrednom igrom, kretanjem, žena – učesnica u obredu preoblikuju svet:
Bubanj bije od grada do grada,
Vode Janju od Sokolovića:
Preo koje gore prevedoše,
Ona gora jabukom rodila;
Preo koje vode prevedoše,
Ona voda vinom otjecala;
U koje je selo uvedoše,
Ono selo zdravo i veselo;
U koju je kuću uvedoše:
Oko kuće senje i jasenje,
A u kući zdravlje i veselje.
(Rajković 2003: 145)
Osnovni izvor ove moći, ali i izvor duboko podvojenog odnosa prema ženi bila je moć rađanja. Žena je, preko plodnosti, „mitski solidarisana sa zemljom” (Elijade 1998: 108) i analogna opštoj roditeljki Majci Zemlji, pošto „ljudska majka predstavlja samu Veliku Majku” (Elijade 1998: 106), ona je izvor i preduslov svekolike plodnosti – ljudske i zemaljske.
Zbog toga se žensko telo u obrednoj pesmi opeva se i kao prostor za sebe, sastavljen od niza toposa koji zasenjuju i preoblikuju okolni svet. Ono se stapa s prirodom, istovremeno objedinjavajući najviša i visoko cenjena kulturna dobra zajednice u kojoj je pesma nastala.
Tako se, u lazaričkoj pesmi iz belopalanačkog kraja, od simbolički uvećanog ženskog tela dolazi do oprostorenog čudesnog tela–sveta:
Nevestica po del odi,
Po del odi, pole veje:
Pole su voj vijalice,
Usta su voj kutijice,
Kosa voj je gusta gora,
Gajtan vedže pijavice,
Crne oči dva kladenca,
Zubi su voj sitan biser,
Ravna snaga, ravno polje,
Bele ruće dve topole.
Oj ubava mala momo!
(Đul devojče: 28)
Mlada, skoro dovedena žena (na to ukazuje deminutiv nevestica) kreće se po brdu. Razvijeni opis tela stapa formulativne metafore koje u predmetima kulture i prirode sabiraju ideal ženske lepote (usta – kutijice, zubi – biser, veđe – pijavice) s prirodnim stihijama (vetar, koji stvaraju skutovi njene košulje, odnosno, ukrasni karneri kojima je produžavana svečana košulja: pole – vijalice i voda – „Crne oči dva kladenca“), bujanjem bilja sugerisanim metaforama za kosu i ruke („gusta gora“ i „dve topole“), pa i samom Zemljom Majkom („Ravna snaga, ravno polje“). Erotsko, sadržano u nesputanom, uskovitlanom kretanju tela i nagovešteno odećom koja pokriva telo (s akcentovanim donjim delovima), prerasta ovde u iskonsku sliku žene zemlje, izvora i uvira svake plodnosti, a iz niza metafora izrasta žena slična onoj iz Pjesme nad pesmama, koja objedinjuje prirodna i kulturna dobra vlastite zajednice.
Oprostorenje ženskog tela, drevno stapanje ljudske majke i Majke Zemlje, u kojem se erotsko pozicionira kao univerzalna i moćna tvoračka sila, prisutno je u lazaričkoj pesmi iz leskovačkog kraja, namenjenoj momku iz drugog sela, ili slugi:
Ovo momče selo nema,
A gde će ga naselimo?
U livade nekosene?
Neće momče tuj da sedi,
Momče oće gore, dole!
U konoplje nebereno?
Neće momče tuj da sedi,
Momče oće dole, dole,
Dole, dole, još podole,
Devojački svilni skuti,
Oće momče tuj da sedi!
Oj ubava, mala momo, lado!
Vasiljević 1960: 72 (z)
Devojački skuti stavljeni su ovde u kontekst plodnih i nenačetih, novih, mladih prostora koje sugerišu „livade nekosene“ i „konoplje nebereno“, i najpoželjniji su od njih. Istovremeno, „Devojački svilni skuti“ jesu i prostor u kome se može staniti i naseliti onaj ko „selo nema“. Ovo kretanje „dole, dole, još podole“ i pitanje „A gde će ga naselimo?“ – neposredno vezuju ovu pesmu s onim ljubavnim i erotskim pesmama u kojima se na ženskom telu seli selo (SNPr V: 8; Mrduljaš 1980: 10) ili podiže „građa momaka mlada“ (SNP V: 8).
Najlepša među njima, i jedna od najlepših erotskih pesama srpskog jezika jeste pesma Ajde selo da selimo!, koju je, među „osobitim pjesmama“ zapisao Vuk Karadžić. Ova pesma sugestivno i efektno spaja sakralno i profano, sveto i sramotno, mitsku sliku sveta i erotsku fascinaciju, istančanu lirsku sliku i lascivnost. Već prvi stih dvostruko je akcentovan: aliteracijom glasa s i asonancom e–o–i: „'Ajde selo da selimo!“ Etimološka figura – „selo da selimo“ – nalaže zasnivanje ljudskog staništa i ponavlja se lajtmotivski tri puta, zajedno sa pratećim pitanjem: „Gdi ćemo ga naseliti?“. Odgovori se nižu odozgo nadole. Posle prva dva: „Međ' obrve devojačke“; „Među dojke devojačke“, sledi odbijanje, naglašeno četvorostrukom negacijom – ne može, nema, nema, nema:
Tu ne može selo biti:
Nema šume, nema vode,
Nema zemlje za oranje!
Tek treći odgovor „Među noge devojačke“, biva prihvaćen, a četvorostruko nemanje smenjuje imanje i izobilje:
Ta tu može selo biti:
Ima šume, ima vode,
¸ Ima zemlje za oranje!
Tako se stapaju mitsko i erotsko, eksplicitno telesno i njegova sakralizacija – sve izrečeno u prostornom kodu, u kome žensko telo dobija razmere sveta. Sirova erotičnost opisa ženskog međunožja i lako čitljiva alegorija telesnog spajanja, transcendira se, opet preko prostora, dopunjava se drugim, dubljim slojem značenja. Konačno seljenje sela „među noge devojačke“, donosi revitalizaciju, ponovno prepoznavanje drevnih mitova plodnosti i sakralnosti ženskog tela.
U pesmi Građa momka mlada (SNP V: 574) devojka vlastito telo samosvesno nudi i opisuje kao prostor:
Grad gradilo mlado momče
Među oči u đevojke.
Odgovara đevojčica:
„Od’ otole, mlado momče,
„Tu ti gradu mjesta nije,
„Ni konjicu poigrište,
„Ni junaku pristupište;
„No pomakni grad naniže,
„Tu ćeš gradu mjesta naći,
„I konjicu poigrište,
„I junaku pristupište.“
Sakralno je ovde potisnuto erotskim, ljubavnom igrom i zadirkivanjem, ali ta vrsta metaforike koja izjednačava ženu i zemlju, začeta je u drevnim mitskim predstavama o iskonskoj vezi Zemlje Majke i žene. Odbačeni ljubavnik tako vapije:
− „Draga moja ’oću ti umr’jeti.”
− „Kaži dragi, đe ću te kopati?”
− „Draga moja, u njedrica tvoja.”
− „Nisu moja njedra za mezara,
Već su moja njedra za bećara,
Koji nema oca, ni matere,
Koji nema brata, ni sestrice!”
(Popović 1892: 32)
Ljubavno utapanje u kosmosu voljenog tela, sadržano u vranjanskoj pesmi:
O što imaš, Dimke,
Tija crni oči!
Daj mi gi, Dimke, daj,
Noć da noćujem,
D'n da ladujem.
O što imaš, Dimke,
Toj biser-grlo!
Daj mi ga, Dimke, daj
Noć da noćujem,
D'n da ladujem.
O što imaš, Dimke,
Tuj gustu kosu!
Daj mi gu, Dimke, daj,
Noć da noćujem,
D'n da ladujem.
Daj, Dimke, daj!
(Zlatanović 1967: 85)
stupa u dijalog sa svadbenom pesmom zapisanom negde u Bačkoj, gde nevesta priziva žednog i umornog mladoženju:
„K meni hajde, mladi mladoženjo!
U men' ima hlada neležana,
U men' ima trave nekošene,
U men' ima vode nepijene:
Bele grudi – hlade neležani,
Rusa kosa – trava nekošena,
Medna usta – voda nepijena.”
LMS: 36
Metaforično i mitsko ne mogu se u ovim pesmama razdvojiti do kraja, metafora je ovde odista, u punom smislu te reči „izvidnica otkrića“ (Pavlović 1986: 81), dijalog sa drevnom mitskom pričom, koja se zaboravlja ali, začudo, i traje sve do našeg vremena. Tako se u svadbenoj pesmi iz pirotskog kraja, zapisanoj krajem 20. veka, nevestino telo stapa s biljem u iskonskoj magiji reči, koja treba da dosluti i dočara plodnost i vitalizam mlade voćke u telu mlade žene:
Prekloni se, vildan drvo,
Kum te bogoslavlja.
– Na snagu mi teško gronje,
Ne mogu se klanjam.
Na glavu mi zelen ven’c,
Ne mogu se klanjam.
(Pevala Velika Jenačković iz Rosomača kod Pirota. Zapis Vesne Đukić, 1980)

Drevni, obredni smisao i uvek nova životna drama jedinke stapaju se ovde u jedno. Vildan, fildan, jeste dug, prav lastar, mladica – ova metafora može se tumačiti i kao opis mladosti, visine, tananosti, gipkosti i vitalnog izboja nevestinog tela, i kao iskonski blagoslov, nagovešten stalnim omlađivanjem i plodnošću bilja.
Mimo reda, nevesta ne može da se pokloni kumu koji je blagosilja. Gronje, granje otežalo od ploda, teško leži na njenom telu, sputavjući pokrete koje gipkost fildana nagoveštava. Vreme se magijski ubrzava i sažima, mladica se pokriva plodom, nicanje i zrenje se sustiču i krunišu zelenim vencem, simbolom sunčevog kola i životnog ciklusa bilja koje se neprestano omlađuje i preporađa. Iza obredne priče sluti se i svakodnevica, odražena u ambivalentnoj obrednoj izdvojenosti neveste. Obremenjena slućenim i prizivanim plodom, ovenčana i slavljena, ona je, u isti mah, sputana teretom nove životne uloge.
Funkcija mosta, posrednika između prirode i kulture, svetog i profanog, pitomog i divljeg, ovog i onog sveta, jeste izvor povećane moći ženskog tela, ali jeste i povod da zajednica strogo sankcioniše žensku telesnost, kako bi je podredila vlastitim interesima i ciljevima. Upravo zbog rađanja, žena može biti posmatrana i kao ugrožavajuće biće, koje tu svoju moć može uskratiti zajednici. Zbog toga ona, sa stanovišta tradicionalne zajednice, neprestano mora biti kontrolisana, u ravni obreda, ali i u životnoj svakodnevici (Karanović 2010: 96–107; 152–164), odnosno, mora biti potčinjena muškarcu kao čuvaru socijalnih i kulturnih normi (Ortner [Sherry Beth Ortner] 1983: 152–183).
Sem toga, s udaljavanjem od starih zemljoradničkih i stočarskih kultova i misterija i sa zaboravljanjem i potiskivanjem starih verovanja, veza s prirodom, na kojoj je počivala predstava o ženi kao biću povećane moći, postajala je, sve više, osnov omalovažavanja, a razgraničenje između muškog i ženskog, sagledavano je kao kontrast pozitivnog, svetlog, gornjeg, čistog, ognjenog, dnevnog i negativnog, tamnog, donjeg, nečistog, vlažnog, noćnog (Ivanov – Toporov 1965: 175–178; Tolstoj 1995: 101–119). Ovo posebno dolazi do izražaja u graničnim životnim situacijama. Tako se u svadbenom obredu neprestano spaja veličanje neveste, čiju plodonosnu moć treba nedirnutu prevesti iz tuđe u vlastitu zajednicu i njeno potčinjavanje uklapanjem u novu porodičnu hijerarhiju (vidi: Karanović 2010: 96–107; 152–161). Telo oblikovano kao moćni sakralni prostor rađanja i izobilja, postaje prostor koji se zaposeda i koristi po tuđoj volji.
Slika ženskog tela u obrednoj lirici, koja se nužno preliva i u druge žanrove, slojevita je, zagonetna i često protivrečna. Ostvarene kao složen diskurs: „konkretna manifestacija jezika“ u čiji kontekst se „uračunavaju ne samo jezički elementi nego i okolnosti njihovog produkovanja: sabesednici, vreme i mesto, postojeći odnosi između tih vanjezičkih elemenata“ (Todorov 2010: str. 7), ove pesme stapaju mit i životnu svakodnevicu. Od tela nagoveštenog obrednim scenarijem, čije kretanje u prostoru uspostavlja vezu sa svetim i donosi izobilje, preko koncentrisanja na granične segmente tela, formulativnih metafora i odstupanja od njih, stiže se do moćnog, velikog tela–erotizovanog prostora rađanja i izobilja, čija se mitska plodnost, istovremeno, ukršta sa slutnjom lične drame sputane jedinke. U tom ukrštaju izlučuje se poetsko, kao osećajnost, kao značenje, ali i kao neugasla, duboka i zagonetna poetska sugestivnost.

ZBIRKE I IZVORI
-Bovan, V. (2000): Obredne narodne pesme. Studentski zapisi srpskih narodnih umotvorina na Kosovu i Metohiji, Priština – Banja Luka – Istok: Besjeda – Dom kulture „Sveti Sava”.
-Bovan, V. (2011): Lirske i epske pesme Kosova i Metohije, Priština – Beograd: Institut za srpsku kulturu – Stručna knjiga.
-Vasiljević, M. A. (1960): Narodne melodije leskovačkog kraja, Beograd: Muzikološki institut Srpske akademije nauka.
-Vasiljević, M. A. (1965): Narodne melodije Crne Gore, Beograd: Muzikološki institut Srpske akademije nauka.
-Vasiljević, M. A. (2003): Narodne melodije s Kosova i Metohije, priredila Zoroslava M.
-Vasiljević, Beograd – Knjaževac: Beogradska knjiga – Nota. [Fototipsko izdanje knjige]
-Vasiljević, M. A. (1950): Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu, Beograd: Prosveta.
-Grbić, S. M. (1909): Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog, Beograd.Srpski etnografski zbornik. Knj. HIV.
-Grupa autora. (1979): Đul devojče. Lirske narodne pesme iz belopalanačkog kraja, Niš: Gradina.
-Zlatanović, M. (1967) : Nišna se zvezda pod vedro nebo. Narodne pesme koje se pevaju u Vranju i okolini, Vranje: [b.i.].
-Zlatanović, M. (1969) : Stojanke, bela Vranjanke. Narodne pesme koje se pevaju u vranjskoj oblasti, Leskovac: Radnički univerzitet „Kosta Stamenković“.
-Zlatanović, M. (1982) : Lirske narodne pesme iz južne i istočne Srbije, Beograd: Narodna knjiga.
-Zlatanović, M. (1994) : Narodne pesme i basme južne Srbije, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti.
-Zlatanović, M. (1995) : Nešto mi se pamet pomerava. Lirske narodne pesme Kosovskog pomoravlja. Izbor, Gnjilane: Knjižara Sveti Sava.
-Jastrebov [Яstrebovъ], I. S. (1886): Obыčai i pэsni tureckihъ Serbovъ (vъ Prizrэnэ, Ipekэ, Moravэ i Dibrэ). Izъ putevыhъ zapisokъ. S. Petersburg: b.i.
-Kićine pesme 2 – Kićine pesme: zbirka srpskih narodnih pesama. Knj. 2. (1926). Beograd: Uredništvo „Kiće“.
-Koželjac, Lj. R. (1988): Venci za mladenci. Lirske pesme i bajalice iz Timočke krajine. Knjiga prva, Minićevo: Biblioteka zavičajnog društva Timočana Torlaka.
-Koželjac, Lj. R. (1991): Jato golubato. Lirske narodne pesme iz istočne Srbije, Zaječar: Kulturno prosvetna zajednica.
-Kleut M., Maticki M., Samardžija ., Radević M. (prir.) (2003): LMS – Narodne umotvorine u Letopisu Matice srpske, Novi Sad – Beograd, Matica srpska – Institut za književnost i umetnost.
-Mileusnić, S. D. (1998): Srpske narodne pjesme iz okoline Pakraca i Požege, priredila Slavica Garonja Radovanac, Zagreb: Prosvjeta.
-Rajković, Đ. (2003): Srpske narodne pesme iz Slavonije, priredila Slavica Garonja-Radovanac, Beograd: udruženje Srba iz Krajine i Hrvatske – Književno društvo Sveti Sava. [Fototipsko izdanje.]
Raskovnik. Proleće –leto 1994. God. HH. Br. 75–76
-Stevanović M. i dr. (ur.) (1997): RSANU IV – Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Knj. IV, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti [Fototipsko izd.].
-Stevanović M. i dr. (ur.) (1967): RSHKJ I – Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika. Knj. 1, A–E, Novi Sad – Zagreb: Matica srpska – Matica hrvatska.
-Tolstoj S.M., Radenković Lj. (red.) (2001): SM – Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik Beograd: Zepter Book World.
-Nedić V. (prir.) (1975): SNP I – Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Knjiga prva u kojoj su različne ženske pjesme Sabrana dela Vuka Karadžića, Beograd: Prosveta.
-Stojanović, Lj. (prir.) (1898): SNP V – Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Knjiga peta u kojoj su različne ženske pjesme, Biograd: Državno izdanje.
-Mladenović, Ž., Nedić, V. (prir.) (1973): SNPr I – Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića. Knjiga prva. Različne ženske pjesme, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti.
-Mladenović, Ž., Nedić, V. (prir.) (1974): SNPr V – Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića. Knjiga peta. Osobite pjesme i poskočice, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti.
-Forski, D. M. (1974): Antologija lužničkih narodnih pesama. Babušnica: Izdanje autora.
-Hasani, H. (1987): Goranske narodne pesme, Priština: Jedinstvo.

***
-Grgić M., Kolanovi, J., Žagar, M. (prev.) (1972): Biblijski leksikon. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
-Mrduljaš, I. (1980): Kudilja i vreteno: erotske narodne pjesme, Zagreb: Znanje.
-Savić, S. i dr. (prir.) (2001) Romkinje: biografije starih Romkinja u Vojvodini, Novi Sad Futura publikacije.
-Hribar, M. i dr. (prijevod i redakcija) (1987): Religije svijeta, Zagreb Kršćanska sadašnjost – Grafički zavod Hrvatske.

LITERATURA
-Bulgakov, S. (1996) : O evangelskim čudima, preveo Zoran Buljugić, Beograd: Logos.
-Detelić, M., Delić, L. (2014): „Večna kuća u usmenoj epici“. Promišljanja tradicije: folklorna i literarna istraživanja. Zbornik radova posvećen Mirjani Drndarski i Nenadu Ljubinkoviću, uredili Boško Suvajdžić, Branko Zlatković, Beograd: Institut za književnost i umetnost, str. 105–126;
-Detelić, M., Delić, L. (2014a): „Kuća božja u usmenoj epici“. Glas. Knj. 29. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, str. 111–129
-Detelić, M. (1992): Mitski prostor i epika. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Dosije.
-Detelić, M. (2004): Gradovi u hrišćanskoj i muslimanskoj epici [Elektronski izvor]. Beograd: Balkanološki institut SANU.
-Đorđević, Tih. R. (1958): Priroda u verovanju i predanju našega naroda. Knj. I. Srpski etnografski zbornik. LHHI. Beograd: Naučno delo, izdavačka ustanova Srpske akademije nauka.
-Elijade, M. (1998): Sveto i profane, s francuskog preveo Zoran Stojanović, Beograd: „Dositej“.
-Ivanov, Vяačeslav V. – Toporov, V. N. (1974): Issledovaniя v oblasti slavяnskih drevnosteй. Leksičeskie i frazeologičeskie voprosы rekonstrukcii tekstov, Moskva: Akademiя nauk SSSR. Institut slavяnovedeniя i balkanistiki. Izdatelьstvo „Nauka“.
-Jokić, J., Vujnović, T. (2014): „Od cveta do ploda: ženski inicijacijski put u srpskoj obrednoj lirici“. Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti: zbornik radova, urednica Gorana Raičević, Novi Sad: Filozofski fakultet, str. 79–94.
-Jokić, J. (2011): „Žena kao nosilac magijske moći u kalendarskim ritualima i poeziji“. Žene: rod, identitet, književnost. Zbornik radova sa V međunarodnog naučnog skupa održanog na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Knjiga II, ur. Dragan Bošković, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet, 33–44.
-Jokić, J.(2012): Kraljičke pesme: ritual i poezija,Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.
-Karanović, Z., Jokić, J. (2009): Smehovno i erotsko u srpskoj narodnoj kulturi i poeziji, Novi Sad: Filozofski fakultet.
-Karanović, Z. (1994): „Simbolizacija prostora svatovskog rituala bojom“. Folklor u Vojvodini. Sveska 8, Novi Sad, str. 61–75.
-Karanović, Z. (1998): „Motiv zabranjene vode u junačkoj tradiciji balkanskih Slovena, jedno moguće tumačenje“. Književna kritika. Časopis za književna i estetička pitanja. God. HHVII. Proleće – leto, 35–45.
-Karanović, Z. (2010): Nebeska nevesta, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.
-Kleut, M. (2001): Srpska narodna književnost, Biblioteka Evropski klasici. Srpski pisci. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
-Lasek, A. (2005): Granica u narodnoj poeziji Južnih Slovena (Na materijalu svatovskih pesama). Magistarski rad. Filozofski fakultet u Novom Sadu [u rukopisu]
-Lasek, A. (2006). „Medijatorske granice u svadbenim pesmama Južnih Slovena“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 53, sv. 1/3, 179–252.
-Medić, V. (2011). „O belopalanačkoj narodnoj nošnji“. Glasnik Etnografskog muzeja, knj. 75/1, str. 87–117.
-Pavićević, B. (1955): Stvaranje crnogorske države, Beograd: Rad.
-Pešikan-Ljuštanović, Lj. (2005): „Prostor u usmenoj lirici Polimlja – oblikovanje i značenje“. Mileševski zapisi, br. 6. Prijepolje: Muzej u Prijepolju, str. 231–246.
-Pešikan-Ljuštanović, Lj. (2009). „Vilinski grad u hajdučkoj pesmi – od refleksa drevnog mita do alegorije“. Sinhronijsko i dijahronijsko izučavanje vrsta u srpskoj književnosti, Novi Sad: Filozofski fakultet, str. 59–75.
-Pešikan-Ljuštanović, Lj. (2011): „Sakralni, socijalni, istorijski i psihološki prostori ljubavne usmene lirike“, Jezik, književnost, kultura – Novici Petkoviću u spomen. Zbornik radova, uredili Jovan Delić i Aleksandar Jovanović, Beograd: Institut za književnost i umetnost – Filološki fakultet, 2011, str. 339–364.
-Pešikan-Ljuštanović, Lj. (2012). „Na jabuci zapisano“. Lirske narodne pesme, priredila Ljiljana Pešikan Ljuštanović. Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti. Knj. 7. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, str. 19–47.
-Pešikan-Ljuštanović, Lj. (2014). „Kuća neobična. Prostor groba u usmenom pesništvu“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 62, sv. 3, str. 7–24.
-Popović, M. S. (1892): Srpske narodne umotvorine (knjiga prva). Srpske sevdalinke, iz kovčežića Marka S. Popovića – Rodoljuba, Pančevo: Štamparija braće Jovanovića.
-Radenković, Lj. (1996): Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Niš – Beograd: Prosveta – Balkanološki institut SANU.
-Sofrić Niševljanin, P. (1990): Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba. Beograd: Sv. Sava. [Navođeno prema fototipskom izdanju: Beograd: BIGZ, 1990.]
-Srejović, D. – Cermanović-Kuzmanović, A. (1979): Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd: SKZ.
-Tolstoj, N. I. (1995): Jezik slovenske kulture, prevela Ljudmila Joksimović, Niš: Prosveta.
-Toporov, V. N. (1994): Mifы narodov mira. Эnciklopediя. I, A–K. Glavnый redaktor S. A. Tokarev. Moskva: Rossiйskaя Эnciklopediя, 398–406.
-Todorov, C. (2010): „Jezički simbolizam“. Simbolizam i tumačenje, preveo Jovica Aćin, Beograd: Službeni glasnik.
-Čajkanović, V., Đurić, V. (1985): Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, rukopis priredio i dopunio Vojislav Đurić, Beograd: Srpska književna zadruga – Srpska akademija nauka i umetnosti.
***
-Detelić, M., Ilić, M. (2006): Beli grad. Poreklo epske formule i slovenskog toponima, Beograd: Balkanološki institut SANU.
-Detelić, M. (2007): Epski gradovi: Leksikon, Beograd: SANU, Balkanološki institut.
-Filipović, M. S. (1966): „Čovekov dvojnik u narodnom verovanju Južnih Slovena“. Radovi. Knj. XXX. Sarajevo: Akademija nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Odeljenje društvenih nauka, str. 149–185.
-Lotman, J. M. (1976): Struktura umetničkog teksta, prevod i predgovor Novica Petković, Beograd: Nolit.
-Mead, M. (1968): Spol i temperament u tri primitivna društva, prevela Dunja Rihtman-Auguštin, Zagreb: Naprijed.
-Ortner, Š. (1983): „Žena spram muškarca kao priroda spram kulture“. Antropologija žene. Zbornik, priredile i predgovor napisale Žarana Papić i Lydia Sklevicky, preveo Branko Vučićević, Beograd: Prosveta , str. 152–183.
-Prop, V. (1990): Historijski korijeni bajke, prevela Vida Flaker, Sarajevo: Svjetlost.