Matjaž Pikalo

ZEMLJA ANĐELA

Sarajevske Sveske br. 37-38

prevela sa slovenačkog Ana Ristović

Profesor je došao rano izjutra. Ležao sam na stomaku. Na noćnom stočiću je stajala bočica sa heparinom. Bolničar se spremao da mi ubrizga lek za razređivanje krvi. U rukama je držao injekciju.
„Stani!“ povikao je profesor i izbio mu je iz ruku, da je pala na pod i razbila se.
Bolničar je protestovao protiv njegovog grubog gesta. Rekao je da će ga prijaviti doktorki i demonstrativno otišao.
Upitno sam se zagledao u profesora.
Hrapavim glasom je žurio da mi objasni kako se plaši da je u injekciji, umesto sredstva za razređivanje krvi, bilo ono za njeno zgušnjavanje.
„To bi sasvim sigurno prouzrokovalo tvoju smrt. Mislim da hoće da te u ovoj bolnici ubiju! Preti ti smrt, dragi Marco, veruj mi. Smesta moraš da brišeš odavde.“
“Kako to znate?“
“Znam, imam podatke…“, nastavio je šapatom. “Od svojih pouzdanih izvora, koje neću imenovati, saznao sam za slučaj da je doktorka koja te leči bolesnom detetu prepisala jednu celu tabletu. Međutim, majka mu je dala samo polovinu, a dete je, i pored toga, spavalo tri dana i tri noći! Na svu sreću je preživelo, čemu se doktorka čudila…”
Njegovu poučnu priču je prekinulo poznato coktanje.
“Tok, tok, tok…”
“Lupus in fabula“, rekao je profesor i zakolutao očima, a onda se, leđima okrenut doktorki, počeo da glasno izvinjava zato što se malopre ponašao kao slon među porculanom.
“Bolničar mi se požalio da ste mu injekciju izbili iz ruku precizno odmerenim karate udarcem”, prekorela ga je doktorka. “Uopšte me ne čudi da kao notorni grubijan i sami dobijete kakav udarac…”
Tvrdim da je pod tim mislila na modricu ispod njegovog oka.
“Ah, modrica će nestati sama od sebe”, odmahnuo je rukom. “Drugi put ću u kupatilu morati da budem pažljiviji!”
Hladno ga je upitala šta radi u bolnici tako rano.
“Zabrinut sam zbog kritičnog stanja na Vašem odeljenju. Čujem da je umro već drugi rudar koji se lečio kod Vas. Kada sam dolazio ispred bolnice su se odvezla mrtvačka kola…”
“Dobro ste obavešteni, profesore. A kako bi inače bilo drugačije u malom mestu. Vesti se brzo šire.”
“Žao mi je zbog njega…”
“I meni je. Dobro, barem se više ne pati… Najteže mi je da gledam pacijente koji su depresivni i koji trpe. Zašto bi patili i trpeli, ako to nije potrebno?”
“Patnja je potrebna da bi čovek došao do nekih spoznaja do kojih inače normalnim putem ne bi mogao. Ponekad je bolest potrebna upravo zbog toga.”
“Ali ipak nema na sve isto dejstvo, ne dožive svi koji obole prosvetljenje. Takvima treba pomoći na drugi način. Zašto bi neko ko je bolestan na smrt trpeo ako mu to nije potrebno?”
“Možda zato što tako želi Bog?”
“Ja u to ne verujem. Ali znam da bi mnogi pacijenti voleli da se oslobode bolova na samrtnoj postelji. Pitajte bolničara. Takvima to treba omogućiti. A posebno ako tu želju sami izraze.”
“Dakle, mislite da čovek ima pravo na to da odlučuje o svojoj smrti?”
“Ne samo o smrti – čovek može da odlučuje i o svom životu.”
“A ja mislim da o tome može da odlučuje samo Bog, jer Bog nam je dao život i samo Bog može da nam ga oduzme.”
“Već vidim, profesore, i oprostite mi na tome, da je i Vama ispran mozak. Da bismo mogli da se odlučimo za život ili da se odlučimo za smrt, moramo da budemo slobodni. To je uslov. Znam šta govorim, sve to sam detaljno prostudirala. U Holandiji, koja je veoma liberalna po pitanju toga, rađa se nova nauka – eutanazija.”
“Ili na grčkom – dobra smrt.”
“Tako je.”
“A šta je sa Hipokratovom zakletvom?”
“Ah, to… Odgovoriću Vam kao što sam i Marcu – prema našoj zakletvi imam sličan odnos kao i prema vašim zapovestima… Medicina je, znate, nauka koja se neprestano razvija. Na savremene dileme ne može odgovarati zakletvama iz prošlosti.”
“Ali takvo lečenje, ako to tako nazovem, pouzdano vodi u smrt. Čovek bi mogao da pomisli da su njegove žrtve bila i dva nesrećna rudara…”
“Vidite – rudar koji je umro prošle noći je imao teške unutrašnje i spoljašnje rane. Trpeo je strašne bolove koji su iz dana u dan bili sve nepodnošljiviji i iz sata u sat sve jači. Naravno, davali smo mu analgetik, ali na kraju nije bilo dovoljno ni to – doza morfijuma se povećavala sve dok pacijent više nije mogao da je podnese. Strefila ga je kap i to je bio kraj.”
“Baš o tome i govorim – vi, lekari, nemate propisanu tačnu količinu morfijuma za olakšavanje bolova bolesnicima, zar ne? Zato nemate ni problema sa opravdanim lečenjem bolesnika koji je u terminalnoj fazi, kada mu s ciljem da mu olakšate bol date takvu dozu leka protiv bolova da zaista dosegnete oslobađanje od bola, a s time i njegovu smrt.”
“Dobro ste to izučili, profesore, ne znam šta bi tu bilo sporno – u tom slučaju je reč o nenamernom nus-efektu.”
“Ali vi, lekari, tačno znate da je nužna posledica takvog olakašavanja bolova smrt, ili ne?!”
“Cilj lekara nije prouzrokovati smrt, lekari leče, a ne ubijaju, u tome je razlika.”
“Naravno, tako s lakoćom možete da etički opravdate taj čin. Ali, ukoliko sudimo na osnovu posledica, pred nama se otvara drugačija perspektiva, ne čini li vam se to? Onda razlikovanje između eutanazije i pomoći u ubistvu više-manje otpada.”
“Šta hoćete time da kažete? Da smo mi lekari ubice?”
“Nikako, nešto tako bi bilo veoma teško dokazati, štite vas propisi koji – ironično – uopšte nisu propisani, već su veoma labavi i omogućavaju različite interpretacije, a time i postupke.”
“Hoćete da kažete da su ona dva rudara ubijena?”
“Sam nikad nisam izgovorio te strašne reči. Imam li u vidu naš razgovor morao bih taj čin nazvati zdravstvena usluga.”
“Vaš sarkazam i latentne indicije me uopšte ne tangiraju. Nije me strah. Svejedno mi je šta će biti sa mnom. Ne plašim se, zato što sam u pravu.”
“Naravno, smrt treba održavati, makar i besplatno. Bojim se samo da će jednom u budućnosti morati da joj se plati.”
“Bez toga bi propala čitava farmaceutska industrija.”
“Ili bolnice… A sa njima zajedno i doktori.”
“Reći ću Vam nešto – bolje sudite o našim postupcima po njihovim ciljevima i namerama, koji su dobri, a ne po posledicama.”
“I put u pakao je popločan dobrim namerama…”
“Crkva se guši u konzervativizmu, bila u pitanju zapovest o neupotrebljavanju kondoma ili o zabrani abortusa, a sada mi tu još držite predavanja o smrti! Mislim da bismo u pogledu toga mogli da se ugledamo na protestantsku etiku. Za svoje postupke protestanti preuzimaju na sebe punu odgovornost, jer između njih i Boga nema posrednika kao što je to u vašem slučaju. Time su i skloniji ideji da čovek može sam da odlučuje o svom kraju.”
“Priznajem da je u društvu počela da se javlja takva klima, da. Odgovori, zašto je to tako su različiti. Mislim da su tome delimično doprineli i studentska revolucija, opšta liberalizacija...”

Zakašljao sam se. Razgovor profesora i doktorke je počeo da me pomalo umara.

“Au, da”, setio me se profesor, “a kako je naš pacijent? Želeo bih da ga odmah otpustite.”
“Njegovo stanje je promenljivo”, odgovorila je doktorka, “i zato će ostati na daljim ispitivanjima. Pored opasnosti od izliva krvi u mozak postoji i opasnost od epileptičnih napada. Krvavljenja mogu da izazovu moždani udar, a napad gušenje.”
“To nikako ne želimo... Dozvolite mi samo jedno pitanje – čime lečite Marca?”
“Između ostalog sam mu prepisala i metilprednisolon.”
“Lek koji upotrebljavamo i za lečenje artritisa i teške astme?”
“A kako to znate?”
“Zato što sam ga za lakšanje bolova obezbedio i sam. Već neko vreme sam Pfizerov pokusni kunić. Doduše, verovatno ga uzimate i vi?!”
“Ko Vam je to rekao?”
“Pustimo imena… Zanima me, zašto njime lečite Marca?”
“Zato da bi mu se smanjio otok na mozgu. Ne želite, valjda, da postane debil? Mada on taj lek veoma loše podnosi… Odlučila sam se i za terapiju heparinom.”
“Lekom za razređivanje krvi?”
“Tako je.”
“Zašto?”
“Zato što pacijent već dugo leži i postoji opasnost da se pojavi tromb. Lek se daje potkožno, a može i intravenozno.”
“Pri čemu treba paziti samo na to da se pacijentu umesto heparina ne ubrizga lek za zgušnjavanje krvi, zar ne?! To bi prouzrokovalo njegovu momentalnu smrt.”
“A kako to znate? Iz prakse?”
“Ah, ne budite cinični… Jednostavno, profesionalna deformacija – takvi smo mi, istraživači. Smrt, na primer, prouzrokuje i injekcija kalijum hlorida – najpre pacijenta uspava, a potom nastupi gubitak svesti i onda mu stane srce, zar ne?”
“Sada već preterujete sa svojim znanjem, profesore. Pored toga, u Vašem govoru se može prepoznati paranoja.”
“Oprez, gospođa doktorko, ne paranoja”, ispravio ju je profesor. “Ne bi škodila ni našem Marcu. Ispričao Vam je mnogo toga što ne bi smeo – na primer o svojoj odluci vezanoj za samostalnost… A vi ste to proširili dalje, zar ne?”
“To je moja stvar, profesore.”
“Time niste ugrozili samo moj život, već i njegov.”
“Ponavljam – ono što govorim, to je moja stvar. Pored toga Vam je Marco ispričao mnogo šta što bi trebalo da ostane među nama.”
“Kako god – ako dozvoljavate, lek koji ste mu prepisali ću poneti sa sobom”, rekao je i uzeo bočicu sa heparinom. “Naš apotekar će ga analizirati u laboratoriji.”
“Kako se usuđujete?” ogorčeno je rekla doktorka.
“Obazrivost, ništa drugo”, sasvim smireno je odgovorio profesor, “valjda ne želite da obavim još i obdukciju mrtvog rudara? Sigurno bih otkrio mnogo toga zanimljivog…”
“Vi ste jedan običan salonski biolog … Smesta da ste nestali s mog odeljenja!”
“Neću Vas više zadržavati, hvala Vam na dragocenom vremenu koje ste mi posvetili. A sada možete da se posvetite svom pacijentu. Vidim, da ga je naš razgovor već prilično izmorio. Završetak pregleda ću sačekati u kantini.”

Profesor je bio u pravu. Bio sam već sit tog spajanja verske dogme i medicine. Doktorka je bila besna. Činilo mi se i da je uplašena. Nakon vizite profesor se vratio nameravajući da me odvede u samostan, ali mu ona to nije dozvolila. Izgovarala se da ne može da izda otpusnu listu, jer jugoslovenski birokratski postupci zahtevaju dosta vremena, i iako joj je profesor objašnjavao da nas dvoje nemamo toliko na raspolaganju. Morao je da joj objasni da je to za dva dana, jer to nije znala. Smatrala je da ima sasvim dovoljno vremena za ozdravljenje, a do tada sam morao da ostanem u bolnici.
“Nek Vam bude”, rekao je profesor, “Ali još samo danas. Sutra ću doći po njega. Vidite, otpusna lista je spremna! Do tada ću neprestano motriti na njega. Adio, dragi Marco.”

Nisam razumeo šta je mislio pod tim da će sve vreme motriti na mene. To sam shvatio tek kasnije. I te kako sam mu bio zahvalan za osetljivost njegovih čula.

Atmosfera u bolnici je bila morbidna. Svetlost u sobi samrtna. Pacijente je uznemirila smrt rudara. Plašili su se smrti. Njihova lica su se nemo pitala ko je sledeći. Ne znam zašto, ali, imao sam osećaj da se njihovi pogledi često zaustavljaju na meni. U ustima sam već osećao prst. Škot se žalio da mu smrt preti baš sad, kad je skoro već uspeo da otplati kredit za kuću. Doktorka je bila suzdržana. Nova situacija ju je promenila. U njen život se uvukao mrak. Pregled je obavila profesionalno, bez nekih ličnih konotacija. Izbegavala je razgovor sa mnom. Činilo se da je zabrinuta. Čak su i njene klompe tužno odjekivale po sobi.

Tvrdim da me je obuzeo nemir. Nisam znao kako da doktorki saopštim svoju odluku. Pored toga, više nisam bio sasvim siguran da li je ta odluka ispravna. Iznova i iznova sam se pitao da li je to zaista ono što od mene želi dragi Bog, ili samo ostvarujem sopstvenu volju. Još jednom sam preispitao sebe o korisnosti studiranja. Odgovori nisu bili laki.

Upisao sam se na fakultet da bih stekao obrazovanje. Međutim, da li mi se isplatilo žrtvovati duge godine studija, dok je običan život prolazio mimo mene? Većina mojih vršnjaka je odlazila na posao, neki su bili već venčani i imali su porodice. Zar nisam i sam želeo takav život? Priznajem – u velikoj meri sam uporno studirao samo zbog mame. Nisam hteo i nisam mogao da je razočaram. Ali, odjednom se sve promenilo. Moj svet se bukvalno preokrenuo na glavu.

Trpeo sam sve veće muke. Patio sam, iako ne bih smeo, jer sam bio Božji. Ako sam uopšte bio, jer ko je sa Njim, taj ne pati. A ja jesam. Hteo sam da budem odvojen od Njega zbog doktorke. Što je i značilo večno biti odvojen od Njega. Odluka je bila teška. Odvojiti se od Boga, to su bile paklene muke. Kao što su bile paklene muke spojiti se sa ženom. Uveravao sam samog sebe da sam, uprkos svemu, živeo po Njegovoj volji. Ništa drugo nisam želeo. Bio sam bolestan i nisam hteo da budem zdrav. Jer, moja bolest je pričinjavala radost doktorki. Sav moj bol je bio njena radost. To me je usrećivalo, iako sam u pogledu toga u početku bio nesrećan. Ispunjavao me je osećajem slobode, iako sam bio okovan sumnjama. Činilo me je živim, iako sam za samog sebe bio mrtav. Jer znao sam da ipak, i pored svega, živim u ljubavi. Morao bih znati da me, uprkos svemu, Bog beskrajno voli. Zato je i dopustio da se unesrećim. Onoga koga Bog voli, toga i tuče. A ja sam mu to zamerio. Povredilo me je što Njegovi anđeli koji borave tu, među nama ne bi li nas služili i čuvali, nisu čuvali mene. Nisam znao a ni želeo da mu to oprostim, jer ga nisam dovoljno voleo. Nisam ga voleo koliko je On voleo mene. To je bilo okrutno saznanje.

Želeo sam da napustim oboje – i samog sebe i Boga. Samo tako bih mogao da budem deo nekoga drugog. Onog, koga volim više od sebe, više od Boga. A tako sam voleo još samo Nju. Onda bih dosegao savršenstvo. Bio bih stvaran ja, i nikakav bol više ne bi mogao da prodre u mene. Tome sam hteo da se čitav predam. Čak i ako bih napustio i svet. Samo ne bih li živeo u ljubavi, u jedinstvu. Zašto bih onda živeo i u večnosti, iako bih bio mrtav.

Počelo je da mi biva loše. Simptomi su bili slični kao i prilikom prvog napada: zbunjenost, dezorijentacija, grčevi u mišićima, slabljenje vida i sluha … Uveče sam krišom izašao iz bolnice. Vazduh je smrdeo na ugalj. Mesec je imao ledeni sjaj. Selo je bilo okovano u večni led i sneg.

Koraci su me sami nosili ka vili. Morao sam da posetim doktorku. Želeo sam da porazgovaram sa njom. Hteo sam da joj saopštim svoju odluku da ću ipak ostati u tom kraju, bogu za leđima, i da bih voleo da budem sa njom. Kroz prozor kantine, mimo koje me je vodio put, ugledao sam nekoliko rudara; bili su to stalni gosti. Zaustavio sam se ispred vile. Još uvek ju je čuvao Sneško Belić. Dugo sam zvonio. U kući je vladala tišina. Tek kada sam bacio grudvu snega na prozor u kojem je gorelo svetlo, u njoj se nešto trglo.

Za vratima sam začuo doktorkin glas. Pitala je ko je napolju. Isprva nije htela da me pusti u kuću. Očekivala je Crnog. Podsetio sam je da me je pozvala da još koji put svratim. Tek onda mi je otvorila.

“Ako ne očekujem posetu, ne otvaram”, rekla je uz izvinjenje.

Na sebi je imala ogrtač za spavanje. Otišli smo u dnevnu sobu. Televizor je bio uključen. Na programu je bio neki film. Ponudila me je cigaretom. Zapalili smo. Dala mi je kompliment rekavši da pušenje ide uz mene i da me cigareta čini odraslijim. Rekla mi je da joj je to već druga kutija cigareta.

“Obično ne pušim toliko, jedna kutija mi traje po nekoliko dana.”

Bio sam zbunjen. Nisam znao kako da počnem i saopštim joj svoju odluku. Plašio sam se kako će je primiti. I ona je bila nervozna. Kuckala je prstima o sto. Gledala je u ekran, ali činilo se da gleda kroz njega. Polako je progovorila. Rekla mi je da pored profesionalnih ima i privatne probleme.

“Crni ima drugu, konobaricu iz kantine... Sada to mogu da kažem. Prokleta svinja! Stvarno ne znam šta vidi na njoj! Osim toga da može da na brzinu ima seks. A onda umišlja kakav je jebač... Devojka je nikakva. Glupa ko noć. Samo ga zasipa pismima. A njega baš briga za to šta mu piše. Uopšte ne otvara ta pisma. Ali ih zato ja… Piše mu same gluposti – ko je sve bio u kantini i kako joj je tamo strašno dosadno ako njega nema, šta je sve radila kod kuće i gde je sve bila, pa kako je sa mamom, kod koje ponovo živi u dolini od kada se razišla sa onim bitlsom, kako su išle po prodavnicama, šta je sve kupila i sve same takve banalnosti... Na kraju poljubi pismo, a usne prethodno nakarminiše. Ili pismo naparfemiše. Ljigavo, nema šta! Crnog briga za svo to njeno pisanije, znam da mu ništa ne znači. Samo što, s druge strane, i dalje neprestano visi kod nje u kantini. Nedavno sam ga pitala gde je bio, i lagao me je da je bio kod kuće. Svinja! Ide i laže me, a lepo znam kada me laže. Čim otvori usta znam da me laže. Pre toga sam rekla prijateljici da prođe pored kantine i baci pogled da li je tamo. Naravno da je bio, prokleti lažljivac! Onda sam mu rekla da sam ga uhvatila u laži, pa se nešto izgovarao i izvinjavao. Obećao mi je da više neće odlaziti kod nje i da je više neće tucati. Da ne poveruješ, čak me je na taj način utešio, sada sam nekako mirna… Dok mi se opet sve ne sruši. A onda mu i dalje šalje ta ljubavna pisma...”

Ugasila je cigaretu i posegla za kutijom po novu. Ponudila je i meni. Uzeo sam i zapalio nam. Nastavila je:

“To me skroz dotuklo. Mislim, nek se valja s drugima, briga me, to ionako sve vreme čini. Ali, nije samo to u pitanju… S vremenom shvatiš da o nekim ljudima gajiš predstave za koje se ispostavi da su pogrešne. I onda ti se sve sruši, što je veoma bolno. Naravno da smo za to krivi sami. Stvaramo iluzije, bez njih ne možemo da živimo. Svi bismo voleli da budemo srećni. Plašimo se istine, jer ona boli. A najviše boli način na koji je saznaješ – oko nje sve same laži, foliranja i dvoličnosti.”

Iako je novost koju mi je poverila bio vetar u moja jedra, to nisam mogao da joj pokažem. Sada nisam mogao da joj pričam o svojoj odluci. Ne bi bilo pristojno. Bilo bi previše egoistično. Učinilo mi se da joj je potrebna uteha. Počeo sam da je milujem po glavi. Polako se prepustila. Odjednom sam postao svestan da je ljubim po kosi, obrazima, usnama… To me je uzbudilo. Priznajem, na pameti mi je bio samo koitus. Isto i njoj. Ali, pošto je imala menstruaciju do njega nije došlo. Tvrdim, umesto koitusa se dogodio felacio. Nakon felacia – upravo smo bili zapalili cigarete – začulo se snažno kucanje na vrata. Bio je to Crni. Zahtevao je da mu doktorka otvori.

Preplašeno me je pogledala. Isprva nije znala šta da učini. Ugasila je cigaretu. Rukavom je obrisala usta. Na brzinu se sredila. Zakopčala je bluzu i popravila frizuru. Onda se spustila niz stepenice i otvorila mu vrata. Crni ju je prekoreo zašto se zaključava i što je tako dugo nije bilo. Doktorka mu je nešto objašnjavala. Stajao sam za vratima i slušao kako dolazi stepeništem. Crni ju je upitao da li mu je donela tablete. Odgovor je bio potvrdan. Ušli su u sobu. Doktorka je otišla do stočića i izvukla iz njega fioku. Crni je odmah uzeo iz nje dve tablete i progutao ih na suvo. Tek onda me je primetio.

Predstavila nas je jednog drugome. Bila je sarkastična. Rekla je da je krajnje vreme da se upoznamo jer već sutra odlazim.

Crni se pretvarao da se raduje našem poznanstvu. Tvrdim da me je pri tom čak i zagrlio. Počeo je da mi priča kako je puno slušao o meni – da sam najpre bio sasvim lud za Bogom, ali kada sam pao s konja počele su da mi se sviđaju žene, što uopšte ne bi bilo loše da se nisam spetljao baš sa njegovom. Rekao je da sam običan konvertit i pri tom me blago ošamario po obrazu.

Doktorka mu je rekla da me ostavi na miru.

“Bolje da nešto popijemo”, predložila je i sipala nam piće. “Na zdravlje!”

Crni je podigao čašu nepomično me gledajući. Činilo se kao da razmišlja o nečemu.

Iskoristio sam priliku i zahvalio se doktorki za sve što je učinila za mene u bolnici, i pozdravio se. Hteo sam da odem, ali Crni mi je preprečio put. Rekao mi je da ga se ne bojim, valjda smo prijatelji.

Doktorka ga je upitala šta hoće od mene.

Odgovorio joj je da bi želeo samo da me zamoli za malu pomoć, kao što je nekada zamolio nju, ako se toga još uvek seća.

Kada je shvatila na šta misli pod tim, postala je preplašena. Zapalila je cigaretu. Povukla je nekoliko dimova, a onda je cigaretu uzeo Crni. Upitao me je da li igram igre na sreću. Odmahnuo sam glavom.

Bio je oduševljen mojom izjavom, jer je to navodno značilo da će me u bacanju kocke, za šta me je odredio, pratiti početnička sreća. I, tvrdim, hteo je da igram protiv doktorke. U igri je bio njegov dug njoj. Ukoliko pobedim, dug bi bio otpisan. U suprotnom slučaju dug bi se udvostručio.

Doktorka je protestovala da ne poštuje pravila igre koju je zamislio. Još jednom ga je zamolila da me ostavi na miru i da ne čini to, ali on se nije dao ubediti.

Diskretno nam je pokazao da za pojasom ima pištolj. Onda je seo za sto na kojem je bila flaša rakije. Sipao nam je, iako smo piće odbili. Ali, morali smo da ga poslušamo i da pijemo. U međuvremenu je izvukao iz džepa dve kocke i izvagao ih u ruci. Onda mi je naredio da ih bacim.

Doktorka ga je još jednom zamolila da me ne iskorištava za svoje hazarderske igre.
Učinio sam ono što mi je naredio. Alea iacta est. Kocka je bačena.
Bio je oduševljen mojim rezultatom. Pozvao me je, da bacim još jednom.
Rekao sam da ne mogu i da se ne usuđujem.
Sipao mi je još jednu čašicu ne bi li me ohrabrio. Morao sam da poslušno popijem to jako piće. Potom sam opet bacio. Rezultat je opet bio dobar.
Crni se s oduševljenjem čudio mojoj početničkoj sreći. Zahtevao je da i dalje bacam.
Pritisak, koji je izvodio nada mnom me je sve više umarao. Izjavio sam, da ne mogu više. Doktorka ga je upozorila da ne preteruje, jer ionako zna da je sreća varljiva.
Nije mu bilo do psihologiziranja. Mirno je izvukao pištolj i njime mi dao znak da bacim. Doktorka se uplašila. Rekla mu je da skloni oružje, ali on je nije poslušao. Postalo je napeto. Ruka mi se tresla. Zaista sam bio umoran. Osetio sam kako mi se čelo orošava kapljicama. Oblivao me je hladan mrtvački znoj. Drhtavom rukom sam bacio kocke. Rezultat je bio očekivano loš. Sreća me je napustila. Ili kao što bi rekao profesor: A fortuna desertum esse. Sreća te je zaboravila.

U sobi je nastala grobna tišina. Čulo se samo tiktakanje zidnog sata. Crni je zurio u mene izbuljenim očima. Bio sam kriv za njegovu nesreću, govorile su. Novcem koji bih mu zaradio igrom, mogao bi da otplati dug doktorki i drugima, i još bi mu i ostalo da ode u Nemačku, kao što je nameravao. A ja sam mu upropastio planove i prokockao novac. Povikao je da će me upucati kao psa.

To bi i učinio da se za mene nije zauzela doktorka. Preklinjala ga je da me ne teroriše, jer nisam ni za šta kriv. Sam je hteo da igram za njega, a pored toga je pijan i još i pod dejstvom tableta. Plačnim glasom ga je preklinjala da skloni pištolj. Žurila je da mu objasni da je ona ta koja mi se prva obratila. Da nije bilo tako, među nama se ništa ne bi ni dogodilo. Priznala je da sam joj se svideo. Da nije mogla da mi se odupre.

Crni ju je jedva slušao. Slobodnom rukom je zgrabio flašu i pio iz nje. U drugoj ruci je i dalje držao pištolj.

“Da, Marco je bio poput anđela ljubavi”, nastavila je doktorka. “S njegovim dolaskom moj život je obasjalo sunce. S njim sam mogla da pričam o svemu mogućem – o književnosti i o muzici, o bogu, da, i o seksu i o još mnogo čemu drugom, o stvarima o kojima sa tobom, oprosti, nisam nikada mogla. Pored toga je znao i da me nasmeje…”

Crni nije obraćao pažnju na njenu priču. Rekao je da sam joj možda život učinio lepšim, ali njemu sam ga pokvario.

Spustila se u privatne stvari i priznala mu da joj je seks sa njim bio mnogo bolji nego sa mnom. Rekla mu je da ne znam da se suzdržim i da prebrzo svršim. I da, pored toga, on ima mnogo lepše telo od mene, mišićastije. I da sam ja jedan običan bogalj. U seksu je više uživala sa njim, ako mu to išta znači. I potvrdila mu da ga voli.

Upitao ju je zašto je onda abortirala njihovo dete.

Odgovorila je da mu je ionako na početku veze rekla da će abortirati ako bude zatrudnela, jer još uvek ne želi da ima dete i ne može to sebi da priušti. Previše bi trpeli i ona i njen posao. Molila ga je za razumevanje i objasnila mu da to ne treba da shvati lično. U pitanju je bilo načelo, a ne dete, iako je to bio sin.

Tvrdim da je Crni u tom trenutku povikao i udario je. Krenuo je da vrišti da je kurva i da mu je uništila život. I da je bio slep za ono što se dešavalo oko njega, i kako je za sve prekasno. Njegov život je upropašten i nema nikakvog smisla. Nema više nade, iz tog kraja, iz te vukojebine, kao što se vulgarno izrazio, ikada se spasti.

Krenuo sam unatraške ka vratima. Pri tom sam prevrnuo vaznu na stolu. Pala je na pod i razbila se.

Crni je automatski uperio pištolj u mene.

Doktorka ga je preklinjala da ne puca, vazna nije bila original. A onda je izgovorila reči koje su izražavale svu ljubav koju je gajila prema meni. Na kolenima ga je molila da ubije nju, a ne mene, što ga je sasvim zbunilo. Hteo sam da što pre zbrišem iz te sobe. Već sam se hvatao za kvaku na vratima. Ali, Crni mi je namerno preprečio put. Povikao je da mi nema mrdanja. Opet smo se gledali preko pištolja. Činilo se da se cev tada konačno zaustavila na meni. U tom trenutku je u sobu utrčao profesor Ebner.

Bio sam iznenađen, svi smo bili iznenađeni. Crni je počeo da preti kako će upucati i mene i doktorku, da će ubiti oboje i još i sebe, ukoliko se profesor odmah ne pokupi iz sobe.

Profesor mu je mirnim, ali odlučnim glasom rekao da ne ubija.

Činilo se kao da te reči nisu dotakle Crnog i da razmišlja o nečemu. Profesor je iskoristio njegovu neodlučnost. Pažljivo me je uzeo za ruku i odveo iz sobe. A onda me je pažljivo smestio u samostan.

I tvrdim, iskreno, sledećeg jutra nas je sustigla strašna vest: doktorka Planinšek i rudar Crnojević su bili mrtvi! Nakon što smo profesor i ja napustili vilu, Crni je naterao da pođe sa njim u rudarski rov. Odvezao ju je na takozvanu Kotu eksplodiranih. Tamo je oboje razneo u vazduh. Eksplozija je navodno odjeknula po čitavom kraju.

Bio sam u šoku. Pitao sam se da li sam ja kriv za njenu smrt.
“Ne znam, Marco... Ne znam...”, odgovorio mi je profesor. “Ali znam da to dvoje nisu presudili sami sebi, sudio bi im neko drugi. Imam dokaze.”

Žitelje samostana tragičan događaj je potresao ne manje nego mene. Profesor ih je zamolio za razumevanje.

“To je bio tvoj inicijacijski obred, prelazak kroz jamu, razumeš”, objasnio mi je položaj u kojem sam se zatekao. „Tako se materijalizovao regressus ad uterum. Povratak u matericu.

Bio si u jami, koja verovatno predstavlja naš svet, kao kod Platona. Hod ka razumu će osloboditi tvoju dušu veza i podići je iz sveta, iz jame u koju si pao. Duša je zarobljenica strasti, ali oslobađa je misao!”

U bolnicu sam se vratio još samo po lične stvari. Pozdravio sam se sa pacijentima. Bolničara je doktorkina smrt veoma pogodila. Dok sam odlazio bio je sasvim utučen.

Otputovao sam sa profosorom za Sveta tri kralja. Oprostili smo se od ljudi u samostanu. Oproštaj je bio tužan. Pater Einspieler je rekao da će za nas održati misu. Braća Istvan, Martin, Janez i Patrik su obećali da će nas uvek imati u mislima dok se budu molili. Kuvarica nam je spremila obrok. Sluga Matevž nas je već čekao sa upregnutim saonicama. Dan je bio mračan i siv. Sneg je bio vlažan. Počeo je da se kravi. Na istoku se među oblacima ukazivao pojas svetlosti. Kroz izmaglicu je prosijavalo svetlo. Profesor je zastao na vrhu brega, odakle se pružao lep pogled. Polja i travnjaci su bili sasvim beli, drveće u voćnjaku je bilo crno. Zaduvao je južni vetar. Profesor me je pozvao da priđem. Rukom je pokazao na selo koje se na trenutak ili dva čudesno ukazalo u uvali.
A onda me je upitao: “Vidiš ovaj predeo?”
Klimnuo sam.
“To je zemlja anđela!” rekao je. “Od severa do juga, od istoka do zapada nastanjena je njima.”
“Kako to mislite?”
“Kako da ti objasnim… Otkrio sam da je rudnik čuvao strašnu tajnu”, počeo je da mi pripoveda i zapalio cigaretu. “Mogao bih da kažem da je to Pompeja totalitarne pretnje... Rov je bio zatvoren zbog leševa, a ne zato što u njemu nije bilo uglja. Leševe je slučajno otkrio rašljar, koji je rašljama tražio ugalj. Direktor rudnika ga je ubedio da su u pitanju leševi rudara koji su tamo nastradali od eksplozije. Za njegov trud mu se zahvalio neobično velikom napojnicom i poslao ga kući. Ali, mene nije uspeo da prevari.”

Izgovorivši poslednju rečenicu nekoliko puta je zavrteo glavom. Onda je nastavio:

“Jama čuva lobanje i kosti nekih dve stotine ljudi, ratnih zarobljenika. Pretpostavljam da su u pitanju ustaše i domobranci. Po završetku rata vraćali su se kroz selo. Išli su ka granici sa Austrijom. Međutim, do nje nisu stigli. Uhvatili su ih partizani. Svedoci tvrde da se među zarobljenicima najbolje snašao Barbarin otac. Bio je komandant partizana. 'Družino! Ovo je vaša zadnja stanica. Odavde će većina vas otići u pakao, a samo retki na nebo, ako uopšte iko bude otišao', poput nekog anđela je Kamael poručio zarobljenicima. Niko od njih nije ostao živ. Ali komadant nije bio glup. Likvidaciju nije naručio partizanima već drugima: mladim seoskim momcima i rudarima. Slagao ih je da su to nemački vojnici. Zarobljenike su poterali u Barbarin rov i likvidirali ih. Na telima nema tragova prostrelnih rana, i zato pretpostavljam da su ih ugušili plinom. Njihove leševe su bacili u jarkove i zakopali ih.”

Profesor je na trenutak prekinuo svoju zastrašujuću priču i povukao dim iz cigare.

“Leševe su, dakle, morali da zakopaju rudari. Među ožalošćenima su bila i dva rudara koja su doživela nesreću u rudniku. Pretpostavljam da je Planinšek hteo da ih se otarasi, jer su bili još jedini živi svedoci gnusnog zločina. Ubistvo je naručio od svoje ćerke, doktorke u bolnici, mada za to nemam nikakvih dokaza. Ali uveren sam da joj je nakon što se spetljala s tobom naredio da ubije i tebe. Htela je da te se otarasi, imam dokaz!”

“Kakav dokaz?” upitao sam u neverici.

“Brat Janez je otkrio da je u flašici sa lekom koji je bolničar trebalo da ti ubrizga bilo sredstvo za zgušnjavanje krvi!”

To me je zapanjilo. U to nisam mogao i nisam hteo da poverujem.

“Nakon svega toga, ocu je postala prepreka na putu njegova sopstvena ćerka”, nastavio je profesor. “Još pre toga ju je tukao i zatvarao je u vilu, stalno su se prepirali, više puta joj je pretio da će je ubiti… Po svojoj staroj navici, naručio je njenu likvidaciju. Zadatak je poverio rudaru Crnojeviću. Važio je za notornog tabadžiju. Jednom davno je nekoga prebio skoro na smrt. Da bi izbegao kaznu koja mu je pretila, otišao je po pomoć kod doktorke. Postavila mu je dijagnozu, da je psihotičan. Navodnu psihičku bolest lečio je tabletama, čiji efekat je bio taj da su ga učinile još nasilnijim i luđim. U zamenu za tu uslugu u bolnici je povremeno radio kao domar. I, naravno – postao je doktorkin ljubavnik. Crni je sve vreme bio direktorov odani sluga, iako se izdavao za saveznika rudara. Stari ga je za tu odanost odgovarajuće plaćao i nagrađivao. Ali, očigledno ne dovoljno da bi mogao da otplati njegove dugove. Prezaduženi rudar je u očajanju ubio sebe i doktorku. Kažu da se u jami otvorila stena koja joj je ponudila skrovište od njega. Moguće da je ta pukotina nastala kao posledica potresa. Crimen morte rex extinguitur. Smrt poništava zločin.”

Profesor mi je otkrio da je tragediju u porodici najavio već jedan događaj posle rata.

“Barbarini roditelji se nisu razveli”, rekao je i pogledao me. “Istina je da su njenu mamu odveli u ludnicu. Kada je saznala za pogrom, otkačila je. Nije mogla da podnese činjenicu da je naredbu za likvidaciju zarobljenika izdao njen muž. Shvatila je da su za zlo krivi pojedinac i njegovi postupci, a ne društveni sistem – a istina je da sam sistem omogućava takve postupke.”

Ono što mi je ispričao profesor učinilo mi se sasvim morbidnim i gnusnim. Obuzela me je jeza. Postalo mi je loše. Stao sam u stranu. Podigao mi se želudac.

”To”, s mukom sam ponovio za profesorom, kada sam povratio, “to je, dakle, zemlja anđela?”

“Tako je”, potvrdio mi je profesor. “Njeni žitelji će morati da se pomire sa tim da u njoj ne žive samo dobri, već i zli anđeli. Da među njima nema samo nedužnih, već i onih koji su krivi. Da nisu samo žrtve vojnih zločina, već da su i njihovi počinioci. Moraće da se suoče ne samo sa slobodom koju su izborili tokom rata, već i sa zločinom posle rata. I još nešto će morati da shvate – da nije tako važno šta sa njima čine drugi, već pre svega ono šta čine sami sebi.”

Popeli smo se na saonice. Noge smo pokrili ćebetom. Tokom vožnje ka stanici profesor mi se poverio da ga je doktor Lalosz poslao ovamo, između ostalog, i zato da bi otkrio da li u pričama o posleratnim pogromima u ovoj zemlji ima istine.

“Mogu da kažem da je to tačno i da su se pogromi dešavali pod komandom Josipa Broza Tita.”

“Kako to možete da kažete?”

“Jer nema vojske, u kojoj bi se ubijanje dogodilo bez znanja vrhovnog vođstva”, odgovorio mi je i nastavio: “Ali niko se još nije usudio da o tim pogromima progovori javno. Jedan moj slovenački prijatelj iz Trsta, nazovimo ga Pisac, nagovara svog druga, nazovimo ga Pesnik. Bio je partizan, aktivan učesnik u narodnooslobodilačkoj borbi. Ali, uprkos tome, nije bio komunista već hrišćanski socijalista. Za pogrome je, doduše, saznao već po završetku rata, ali u tu vest nije mogao da poveruje. Moj prijatelj Pisac ga već duže vremena nagovara da obave razgovor. Taj zapis bi potom objavili, ali ne u Jugoslaviji, jer to ne bi ni bilo moguće, već u Italiji. A pitanje je kada će do toga doći, ako uopšte bude došlo. Do tada to zavisi od nas.”

Stigli smo u selo. Deca su vrišteći potrčala za saonicama. Rudarski voz je već čekao na stanici.

“Kako to mislite – da to zavisi od nas?” usudio sam se da upitam. “Kakve veze to ima sa mnom? I sa mojom pričom?”

“Dobro pitanje”, rekao je profesor. “Naravno da vas mlade više zanima sve drugo osim morbidnih posleratnih priča. Vama je samo do zabave i zadovoljstva. Reč je i o tome da se čitava stvar s pogromima raščisti i oslobodi, jer ako se to ne dogodi, još dugo će se vući, a sa njom će biti opterećene i mnoge druge buduće generacije, koje sa tom stvari zaista neće imati ništa. Valjda treba da se smene čak četiri generacije, da bi se zločin oprao. Ukoliko se to ne dogodi, u narodu će i dalje dolaziti do raskola, kao tokom rata, a trebalo bi da mu je do sloge i opstanka. Jer, u suprotnom slučaju će narod uništiti samog sebe, ukoliko ga već drugi nisu mogli. A to ovaj narod sigurno ne želi niti to zaslužuje. Dođi, idemo. Imam rukopis, što je odlično, prepis je ostao. Barka nas čeka. Pax tibi, Marce, evangelista meus. Mir s tobom, Marko, evanđelistu moj.”

To su bile profesorove poslednje reči, pre nego što smo otputovali. Ponovo je počinjalo da sneži. Sneg je polako prekrivao selo i događaje, kojima smo bili svedoci.

Tvrdim i to, da se rudnik nije izvukao iz krize u koju je zapao. Izuzetno loša situacija je pogodila proizvodnju koja je opala za više od polovine, a broj zaposlenih još za toliko. Država je ponudila rudnik na upravljanje rudarima, ali ni to nije pomoglo. Ironija je ta da su rudari na kraju postali upravnici svog, nažalost iscrpljenog rudnika. Pojedinci među njima su još neko vreme kopali ugalj, dok ga nije sasvim ponestalo. Rudnik su morali da likvidiraju. Tako se nakon sto pedeset godina ugasio nekada najveći rudnik uglja u Sloveniji.

Direktor Planinšek je “za nagradu” postao direktor ugljenokopa Rudnici.

Kanarček, ta zlata vredna ptica, nakon propasti rudnika se radije zaleteo u zidove svog kaveza i ubio se, nego što bi i dalje živeo. Tako je tužno završio i poslednji svedok rudarstva u tom kraju.

S propašću rudnika prestala je s radom i bolnica. Po svemu onome što se dogodilo u njoj, ionako bi je zatvorili.

To je sve, što na pitanje sudije Škofijskog suda, Silvia Potoccnika, mogu reći u svom izveštaju. O mom daljem boravku u semeništu i nastavku školovanja neka odluči s obzirom na gore ispričano. Svoju sudbinu stavljam u Božje ruke.