Goran Stefanovski

TRANS-UMETNICI I CIS-UMETNICI

Sarajevske Sveske br. 41-42

prevela sa makedonskog Jasmina Pakashki

Čini se da je pojam mobilnosti i pokretljivosti kod umetnika jedan opšteprihvaćeni kliše koji svi uzimaju zdravo za gotovo. Kao da postoji neka nepisana saglasnost da je mobilnost nešto što je svojstveno umetnicima i što se podrazumeva samo po sebi. Ali stvar nije tako jednostavna. Dozvolite mi da kažem reč-dve na ovu temu.
Jedan moj prijatelj, prekaljeni putnik i pozorišni svetski čovek, pre mnogo godina samo što se bio vratio u Beograd, u tadašnju Jugoslaviju, sa Univerziteta Jejl u SAD, gde je diplomirao. Jedan njegov stariji kolega, stariji srpski dramaturg i nacionalista, sklonio ga je u stranu i rekao mu: „Previše putujete mladiću. Zar ne znate da je putovanje muka za duh?”.
Kakva strašna primedba kojom kao da je bila otkinuta glava mladom studentu, a njegova diploma bačena kroz prozor. Jednom rečenicom mu je ubedljivo bilo pokazano da je stigao na mesto gde njegova diploma baš i nije bila na velikoj ceni.
Svi provincijalni nacionalistički filozofi smatraju da je njihova palanka centar sveta i sama suština stvari i da je svako kretanje samo kompromitovanje te luksuzne pozicije. Prema njima, nacija je dodirnula utopiju, prevazišla istoriju i promene. Umetnici samo treba da shvate svoj sveti nacionalni zadatak i da ostanu nepokretni, i da tako automatski održe ravnotežu univerzuma. Pa zar je toliko težak taj zadatak koji se od njih očekuje?
I stvarno, neki ljudi iz mog dela sveta umeju savršeno da praktikuju neaktivnost. Često kada nekoga pitam „šta radiš?”, on mi odmah uzvraća „ništa!”. Kao da sam ga uhvatio u krađi, kao da je raditi nešto zabranjeno zakonom. Razume se, od vas se očekuje da radite razne stvari iza kulisa, ali tako da niko ne primeti. Najbolje čak ni vi sami! Svakako ne vaša supruga! Fasada mora da ostane statična i imuna na radnju. I, razume se, zašto bi neko želeo da ode iz ovakvog, najboljeg od svih svetova? To rade samo oni koji su otpadnici i prokleti, i nespokojni, kao leteći Holanđanin.
Moja majka je u svojim mračnijim trenucima znala da kaže: „Zašto putovati? I tamo ljudi i ovamo ljudi, i tamo kuće i ovamo kuće.” Pojam putnika na Balkanu je vezan za sliku nekoga ko je malo sišao s uma. Naprimer, starac sedi na koferu, na praznom peronu železničke stanice, usred noći, obučen u svoje najbolje nedeljno odelo, s glavom koju je naslonio na ruku, čvrsto se držeći za štap. On zna da voz neće doći u toku sledećih deset časova, ali ne može da zaspi. On je jednostavno spreman za put. Kaže u sebi: „Bolje da ja čekam voz, nego on mene”. Čovek je sumnjičav, isuviše puta prevaren terorom vremena, istorijom, politikom, promenom režima, varijacijama u religijama i ideologijama, i sada, eto – i vozovima.
Čim voz napusti stanicu, putnike već obuzima metafizički strah, pa posežu za pilećim batacima, rakijom i tvrdo kuvanim jajima. Slučajni namernici se bratime, udružuju snage pred zajedničkom neizvesnošću. Kad avion dodirne zemlju čuje se produženi i spontani aplauz pilotu koji se bezbedno prizemljio, bogu koji je pokazao milost i njima samima koji su izdržali to teško iskušenje.
Putovanje je simbolična smrt. A ponekad je i stvarna. Na početku prošlog veka, deda mog kuma je s grupom pečalbara pošao da traži sreću u novom svetu. Popeo se na brod za Njujork, ali je nekoliko nedelja kasnije stigao u Buenos Aires. Kada je pitao šta se dogodilo, odgovorili su mu: „Ma, šta je važno, u čemu je razlika?” Umro je u Argentini i nikada više nije video svoje selo Carev Dvor. Moj kum je porastao uz ovu storiju kao uz temeljnu priču svog detinjstva.
Na sreću, moj otac je bio izuzetak. Kada smo brat i ja bili mali, on nas je neustrašivo izvukao iz naše male i kopnom okružene domovine i odneo nas na azurno ostrvo Hvar na Jadranskom moru. Van ovog sveta. Svakako van sveta koji sam dotad bio video. Malo jaje u kojem sam živeo neopozivo se slomilo. Uvukao se u mene crv putovanja. I kada sam pomislio da sam sve video, sin i kćerka su me prevazišli i rekli mi da sam staromodan, i produžili su onamo gde sam ja stao.
Moji susedi me ponekad šapatom upozoravaju na to da je putovanje duhovna smrt. Znali su da kažu: „Kamen koji se odvalio od zemlje svako može da šutne.” „Kad ćeš se vratiti da napuniš baterije?” „Eh, nisi više onaj stari.” Baš znaju da me oraspolože.
Nemojte misliti da ovog iskonskog straha od putovanja nema i u sofisticiranim postmodernističkim državama. Naprotiv. Milioni savremenih Britanaca lete s jednog na drugi kraj zemljine lopte, da bi stigli u mesta identična onima koja su ostavili iza sebe: sa istim engleskim doručkom, istim dekorom i istim prenosom domaće fudbalske lige na plazma televizorima. Veliki broj prividnih putnika putuju u prikolicama i nose sa sobom konzerve mesa i povrća, da im se, ne daj bože, ne promeni režim ishrane. To i nije pravo putovanje, kad kao puževi svoj dom nose sa sobom. Skamenjeni su od straha da se van njihovog kućnog blaženstva nalazi rizičan teren masnih domorodaca, stranih jezika i hrane od koje dobijete dijareju. Da, možda će jednog lepog dana skupiti hrabrost da izađu da kupe suvenire i da se fotografišu s lokalnim magarcima i kamilama. Da bi se zatim ponovo vratili u svoj „dom, slatki dom”. Globalno selo? Pa, više selo nego globalno.
Ali, ljudi su ljudi i takvih zajednica koje mrze da putuju ima svuda po svetu. Od centralne Rusije do centralne Amerike, od Azije do Afrike. Ali da je baš ovakvim zajednicama potrebna transformacija, baš su one u kritičnoj situaciji, baš kod njih ima straha i predrasuda o kretanju, baš u njima ima usamljenih pojedinca i usamljenih umetnika suočenih sa inercijom, strahom i kolebanjima. I po pitanju putovanja, ali i po mnogim drugim ključnim pitanjima. I baš je tim i takvim umetnicima očajno potreban – dijalog.
Pravo putovanje je duhovni čin koji zahteva imaginaciju, talenat i napor. Ono je rizik, avantura, zahteva snalaženje na nepredvidivom terenu, saradnju sa živim ljudima, toleranciju i saživljavanje. Poštovanje drugog. Pravo putovanje je umetnost koja prevazilazi i prekoračuje granice predrasuda i ograničenja.
Često kao primer navodim slavne umetnike globtrotere iz XIX veka, romantične duše u potrazi za egzotikom. Ali oni su često proizvod kolonijalizma i primeri su čiste arogancije.
„Zdravo, došao sam da vas posetim, ali ne smete da me dodirujete jer na mom pasošu piše 'vlasniku se dozvoljava da slobodno prolazi, a da mu se niko ne meša i postavlja prepreke'“.
Kuda god da krene moja supruga Engleskinja, vetrovi njenog bivšeg carstva, bez obzira na to da li su realni ili imaginarni, još uvek duvaju u njena jedra. Kuda god da stigne, sasvim je izvesno da će iste večeri imati mogućnost da sluša vesti ili da gleda film, ili da pročita meni na svom maternjem jeziku.
A u onom momentu kada ja izađem iz svoje otadžbine, Republike Makedonije, stižem u neizvesnost tvrđave Evrope. Treba sam da duvam vetar u svoja jedra. Da, da, znam da je to kliše i stereotip! Pa, ipak, ako neki umetnik iz moje zemlje želi da poseti Britaniju, mora prvo da nađe nekoga ko će ga pozvati zvaničnim pismom, pa da onda pošalje ambasadi najnoviji izvod iz platnog spiska, kopiju ugovora o zaposlenju, saldo računa u banci, da popuni zahtev za vizu, da zakaže susret, da uđe u konzulat u tačno utvrđeno vreme, ni minut ranije ili kasnije, da prođe detektor za metal, da ostavi otiske svih deset prstiju, biometrijsku fotografiju očiju, da čeka da sa razglasa bude prozvano njegovo ime, da ostavi dokumente, da ode kući i da jednu nedelju čeka i da se moli.
Pre nekoliko godina napisao sam scenario za pozorišni projekat u Stokholmu, koji se odnosio na ove probleme. Zvao se Eurostranac (Euralien) i imao je u sebi razne umetničke provokacije, kao na primer to što je publika morala da popuni imigracione formulare da bi dobila karte. Bila je u njemu kratka scena nazvana Ispitivanje. Mesto dešavanja je punkt za imigraciju na aerodromu u Kopenhagenu. Dramski likovi su Savetnik koji razgovara sa Studentom koji samo što je stigao sa naših prostora:

Savetnik: Zašto hoćete da uđete u Dansku?
Student: Zbog Sorena.
Savetnik: Sorena?
Student: Kirkegarda.
Savetnik: Filozofa?
Student: Da.
Savetnik: Ne razumem vas.
Student: Njegovi pogledi na individualnu egzistenciju i lični izbor izvršili su dubok uticaj na modernu teologiju i filozofiju.
Savetnik: Vi ste ljubitelj Kirkegarda?
Student: Recimo.
Savetnik: Šta ćete da radite u Danskoj?
Student: Želim da posetim Univerzitet u Kopenhagenu, gde je on studirao, i kafiće gde je u jednom periodu vodio ekstravagantan socijalni život.
Savetnik: Da li znate nekog živog ko živi u Danskoj?
Student: Soren je još uvek prilično živ.
Savetnik: Mislim fizički.
Student: Znam Lote.
Savetnik: Ko je ona?
Student: Moja devojka.
Savetnik: Dankinja?
Student: Da.
Savetnik: Šta radi?
Student: Ona je mislilac.
Savetnik: Šta to znači?
Student: Zar nije jasno?
Savetnik: Imate li pismo sa njenim pozivom?
Student: Ne zna da dolazim. Hoću da je iznenadim.
Savetnik: Ali ne možete da uđete u zemlju.
Student: Ona je triput ušla u moju zemlju bez mog pismenog poziva.
Savetnik: Imate li novca?
Student: Ne.
Savetnik: Kako to?
Student: Pa ne zarađujem.
Savetnik: Šta ćete jesti?
Student: Kirkegarda. I Lote.
Savetnik: A ako se razbolite?
Student: Neću.
Savetnik: Otkud znate?
Student: Intuicija.
Savetnik: A ako umrete?
Student: E, vi ste čista depresija!
Savetnik: Kako ćete putovati bez novca?
Student: Pešice.
Savetnik: Ako vam dozvolim da uđete, možda ćete poželeti da živite u ovoj zemlji!
Student: Zašto ne bih mogao da živim u bilo kojoj zemlji u kojoj poželim?
Savetnik: Lako vam je da to kažete.
Student: Ne, to je vama lako da kažete!
Savetnik: Hoćete da čujete neke činjenice?
Student: Uvek.
Savetnik: U Evropi ima tri miliona i sedam stotina hiljada Istočnih Nemaca koji ne znaju šta bi sa sobom, jedan i po milion Iračana izbeglih posle Zalivskog rata, dva i po miliona palestinskih izbeglica, dva miliona bivših Jugoslovena, jedan milion Albanaca. To je objektivna istina.
Student: Najveća istina je subjektivna.
Savetnik: Postoje državni zakoni.
Student: Ali postoji i ljudski život! Čiji fundamentalni problemi nisu podložni racionalnom, objektivnom objašnjenju.
Savetnik: Kirkegard?
Student: Tačno.

To je bila ta scena. Ne znam šta se dalje desilo jadnim likovima. Ali znam da je većina ljudi koja je učestvovala u projektu bila iz istočnoevropskih država koje su sve u međuvremenu postale članice EU. Osim moje države, Makedonije.
Ali članstvo u EU, koliko god da je perfektna ta unija, neće automatski rešiti probleme mobilnosti. Još uvek će biti zajednica koje će se međusobno ignorisati, ljudi koji neće hteti da kažu susedima „Zdravo“, partnera koji će živeti pod istim krovom sa zidovima podignutim između kreveta i sa viznim režimom između kuhinje i spavaće sobe.
Kako je sjajan prefiks trans! Koliko je moćan, plodan i bogat! Nalazimo ga u važnim pojmovima: transakcija, transfer, transformator. Kako lako klizi preko jezika: Tranzit! Tranzicija! Transverzala! Trans je latinski prefiks koji znači „preko”, „iza” ili „s druge strane u odnosu na”. U geografiji imamo Trans-Alpe, Transval, Transsibirsku železnicu i, svakako, Transilvaniju („iza šume”). U seksualnom smislu trans je opšti pojam za ljude koji bar delimično odbacuju rod kome pripadaju po rođenju. Baš uzbudljivo!
Na suprotnom kraju trans spektra nalazi se prefiks cis, latinski termin koji znači „na istoj strani u odnosu na” ili „sa ove strane”. Sad razumem šta znači Cisjordan, termin koji opisuje geografski region između Sredozemnog mora i reke Jordan. Ovaj izraz sam stalno slušao na radiju kad sam bio dete i nikad mi se nije dopadao. Bilo je nečeg kliničkog i bolesnog u njemu, poput ciste. U medicini i sociologiji cis-seksualne su osobe koje izgledaju u saglasnosti sa svojim fizičkim i(li) dodeljenim polom. Zvuči malo kao Tom Džons. Baš dosadno!
Snage trans i cis su u stalnoj borbi. Trans-svet je svet konstantne promene i dijalektike i pregovaranja, a Cis-svet je svet rigidnosti, nepokretnosti i fundamentalizma. Oni su kao centrifugalna i centripetalna sila, u konstantnoj smrtonosnoj tenziji. Često znaju da deluju istovremeno, usred zajednice, usred pojedinca, usred srca umetnika. Ponekad su ovi kontrasti, kontradikcije i suprotnosti u bogatoj kreativnoj i delikatnoj ravnoteži pa rezultiraju zrelom kulturnom različitosti i nude načine pomirenja i suživota. No, često su ove sile u otrovnom i destruktivnom razdoru.
Dobro se sećam ožiljaka koje sam zadobio tokom svog boravka u Programu za pisanje u Ajova Sitiju u SAD osamdesetih godina prošlog veka. Jedne večeri u kafani Gejbova oaza pitao sam neke Amerikance oko stola za bilijar zašto se oni, kao najjača država na Zemlji, nalivaju pivom koje ima ukus mokraće. Jedan od njih mi se okrenuo i zagrmeo: „Zato što nam je ćeif!“ Neke stvari su mi odmah postale jasne. Još uvek ne znam ko je bio trans, a ko cis u ovom sudaru.
Nekoliko dana kasnije, isto tako u Ajova Sitiju, na jednom prijemu, slučajno sam čuo kako jedan kolega pisac, crnac, kaže da ima kulturni šok. Okrenuo sam se ka njemu pokroviteljski, na moj eks-jugoslovenski neobavezan način, i pitao ga odakle je. Očekivao sam da mi kaže da je iz nekog malog zabačenog afričkog plemena. On mi je rekao „iz Harlema”. Shvatio sam da ispred mene stoji čovek iz Njujorka koji ima kulturni šok u Ajova Sitiju, a ja, iz Skoplja, se nudim da mu pomognem.
Da se izvučem iz nezgodnog položaja, ali još uvek pokroviteljski nadmeno, rekao sam mu da uskoro idem u Njujork i pitao ga da li tamo ima opasnih delova grada koje bi trebalo da izbegavam. On me je pogledao od glave do pete i rekao mi: „Ti ličiš na Portorikanca. Ljudi će bežati na drugu stranu ulice da bi izbegli tebe”. I, eto tako, lepo me je sredio, s jedne strane trans, sa druge cis.
Kažu da je smisao putovanja nekud daleko od kuće u tome da bi se ponovo mogli kući vraćati. Prema T. S. Eliotu cilj je stići kući i „po prvi put prepoznati to mesto”.