Mirjana Stefanović

SLATKA GUSKA MLADOSTI

Sarajevske Sveske br. 29/30

Prvo Novi Sad.
U njemu živim od svoje sedme do jedanaeste godine, kod tetke i teče koji i nije nikada kod kuće – gradi kanal Dunav – Tisa – Dunav.
Svi u kući igramo remi - tetka sa prijateljicama u salonu, ja sa drugaricama u kujni... U stan nam je država ubacila stanarku, tetka Ružicu, da živi u „beloj sobi“ do koje se stiže kroz kupatilo. Ova ljubazna, uvek nasmešena osobica, kad god upali plin da sebi nešto skuva, zabeleži stanje na gasomeru, a kad završi kuvanje ponovo zapisuje, tako da na kraju meseca provodi sate nad papirima i ciframa, sabira, oduzima i množi, ne bi li precizno i pošteno odredila koliki je njen deo u računu za gas.
Tetka me vodi u operu gde neki smešno obučeni ljudi, uglavnom debeljuškasti, prvo malo pričaju, pa onda iz čista mira zapucaju da pevaju... Ničim izazvani deru se iz petnih žila: “Ja sam Eeero sa onoga svijeta!” – još mi se u ušima ori taj povik zbog kojeg i danas ne volim operu. Slušam je samo kad sam negde na putu, u Moskvi Boris Godunov ili u Rimu Aida sa živim kamilama na sceni, u pleneru, ili kineska opera u Šangaju u kojoj glumci ciče kao prepadnuti miševi, mada u ritualnom mizanscenu, pod visoko stilizovanom šminkom, u raskošnim hiljadu godina (pretpostavljam) istim kostimima.
Idem da kupim hleb, - u radnji mi makazama odsecaju kvadratić – bon, sa već izgužvanog papira koji dobijamo, sa odštampanim datumima, na početku svakog meseca, a bez kojeg se hleb kupiti ne može.
Prvi limun kojeg vidim u životu, takođe na bon, jedan, - malo žuto sunce nam danima osvetljava stan. Puštamo ga da živi, da nas raduje, da mu se divimo, a ne da ga odmah pojedemo.
Od tečinog graorastog grombi kaputa, prevrnutog, šije mi se nekakva predugačka i preširoka skalamerija, teška kao tuč, da me štiti od zime. A i štitila bi me, samo da je ja, čim izmaknem tetkinom strogom oku, ne raskopčavam i zabacujem na ramena, da mi bude lakše, jer mislim kako ću se, ako to ne uradim, pod njenom težinom srušiti, unapred, nosom u sneg, izgažen a smrznut.
Zahvaljujući tečinoj velikoj plati, tolikoj da je mogao da se u moju korist odrekne svoga starog grombija, jer imao je, o čuda, i drugi kaput, došla sam, sedam-osam godina kasnije i do svoga prvog kostima: oparali smo tečino teget odelo sa tankim crnim štrafticama i okrenuli štof naopako, pa su mi sašiveni žaket i suknja, uska, jer je “isterana” od pantalona. Dosta neobična i starmala odeća za trinaestogodišnje dete koje ju je dugo nosilo sa mnogo ponosa.
Čupkamo vunu jedni drugima, sa džempera, šalova, kapa, - cilj je imati što veću i što šareniju loptu od očupkane vune.
Skupljamo omote od žileta, kao što se danas skupljaju sličice fudbalera, samo što ne postoji album, pravimo ga sami, usecajući u svesku proreze u koje se omot udeva.
Upisujemo se jedni drugima u spomenare, tražimo i dobijamo adrese holivudskih glumaca: pošalješ pismo pa dobiješ, posle nekoliko meseci, fotografiju sa potpisom. Sećam se da sam uspela da dobijem samo Margared Lokvud.
Moj tata Mita, poginuo na početku rata, i brat, tetkin i tečin jedinac Zoran, godinu stariji od mene, poginuo odmah po oslobođenju, jer se sa drugovima igrao u parku iza kuće nečim neobičnim i gvozdenim što je eksplodiralo, ne spominju se.
U jedanaestoj prvi put u životu sedam u kola – nekakav razdrndani folksvagen koji me dovozi u Beograd, na Čukaricu, ulica Radnička broj 3. Tu ću od sada živeti sa mamom i očuhom.
Znači, Beograd, moj!
Ovde sam, ispred Studentskog parka, prvi put u životu srela Oskara Daviča, jednu od maltene mitskih ličnosti naše mladosti. Pisac Srbije, među šljivama i Hane, sa prstima od vanile!
Doveo me je pesnik iz Kluba mladih pisaca, Crnogorac, mislim da je to bio Janko Đonović, nisam sigurna, došli smo da bih Oskaru uručila svoje pesme koje će on objaviti u Delu, ako budu dovoljno dobre... A ja gimnazijalka, objavljivala u Književnim novinama, Listu mladih, Našem vesniku, Mladoj kulturi... Ma, čuven pisac, nema šta! Ali Delo, Delo je ono veliko i pravo, u njemu kad objaviš, kao da si diplomirao, ma doktorirao, nego šta... I u kojem su se već pojavili moji drugovi iz škole Mića Danojlić i Dragan Kolundžija.
Marica Stojšin, dugogodišnja sekretarica redakcije ovog časopisa, u posthumno objavljenoj knjizi Provetravanje života navodi reči Branka Miljkovića: “Rođen sam 1955. u Delu uz pomoć Oskara Daviča”
Eto sa koliko sam uzbuđenja očekivala, doživela i posle kroz sećanja listala ovaj sudbonosni susret. Do danas nezaboravljen, ne duži od dva-tri minuta, a živi klasik u patikama, ne smiruje se ni sekundu, tako, na ulici, primajući iz ruke u ruku moje pesmice, bez koverte, povezane samo spajalicom, stoji u mestu a sav je u pokretu, a gleda onim lepim očima što titraju kao na zejtinu, pogledom sveznajućim, kao da je najrazbuktalija vatra našeg jezika što je u njemu celoga života gorela, neobuzdana, sevala plamičcima i varnicama kroz te prodorne oči.
Mesec dva kasnije mama, očuh i ja sedimo u osunčano septembarsko subotnje podne u bašti Moskve, jedemo sladoled, a ja, sva važna, sa neizmernim ponosom i unutarnjom uznesenošću gledam preko ulice pravo u impozantnu belu palatu čija je adresa Terazije 27, u drugi sprat, gde je bio i ostao Nolit i bilo Delo, i gde su mi upravo bili prihvatili pesme. Objaviće ih sedam, u novembarskom broju 1956. A ja ću u oktobru te godine napuniti sedamnaest.
I ne slutim kako ću posle često odlaziti u tu zgradu, na taj drugi sprat, prvo kao jedan od “po broju priloga najznačajnijih saradnika u poeziji i prozi”, kako, na moje iznenađenje, stoji u nedavno objavljenoj Bibliografiji Dela Dejana Vukićevića i godi, makar kao puka statistika... Potom kao autorka Indiga kojeg mi Nolit objavljuje 1973. i najzad, od 1974. kao urednica u redakciji Nolita, što ću ostati čitavih sedamnaest godina, a kada u ulaženju u tu zgradu nije bilo ničeg ni toržestvenog ni uznesenog.
Jednom sam u Delo dojurila pravo iz škole, sa Banovog Brda, u crnoj đačkoj kecelji, sa belom kragnom, i u nekoj od Nolitovih soba naletela na Mihaila Lalića: - Pa mi Vas učimo u školi!
Davičo i Delo su tada, u prvim godinama od nastanka časopisa, otkrivali, podržavali i negovali mlade u kontekstu “otvorenosti prema eksperimentu i inovacijama u oblasti poezije i kritike, prema revolucionišućoj svesti u širem smislu”. (Muharem Pervić) “Imamo ambiciju da otkrivamo i plasiramo mlade ljude, nove talente” (Antonije Isaković)
Mi oko Dela, verovali smo, bili smo ono novo, istraživačko, otvoreno, svetsko, od svežeg vazduha, iz budućnosti, dakle jedino pravo, a one dosade iz Savremenika – retrogradni, tradicionalisti, dakle iz prošlosti, zatucani, provincijalci i daveži.
Podele na dva ljuta literarna fronta su se sa protokom vremena ublažavale da na kraju izgube svu oštrinu. Te danas Vukićević može mirno da napiše u predgovoru svoje Bibliografije: “Moderne umetničke tendencije postale su neosporive, obezbeđeno im je pravo na postojanje, a prostor za slobodno stvaranje je osvojen”.
Da li?
Da, ali...
Zašto sam ovih dana osetila neodoljivu potrebu da napišem ovu, recimo, pesmu i natovarim sebi na glavu mrz i mrs i kal i žal mnozijeh?!

Smanjite doživljaj

o vi srpski pesnici zaludnici
ta man'te se Svetog Save i Jefimije
prestanite da se po svojim kompjuterima
dodvoravate upokojenim carevima i kraljevima

može vam se ucrvljati hard-disk

ne hrlite u šmiru ko bule u jagode
ne folirajte se ne prenemažite
jer stideće vas se deca
a odricati vas se unuci
kad pojme kako ste
i zašto
iz petnih žila glumatali
i crnje i gore ako ste mislili stvarno
pašće sistem
od još jednog ceđenja
već isceđene komine istorije

to više ninašta ne liči
i teško je da se gleda i sluša
kako škripi kamen zaslepljenosti
dok tare se o kamen častohleplja

ili – možda liči
ali na karneval nekrofiličara
još nigde do sada održan
pa ste eto bar u nečemu
i vi prvi na svetu

eno Dušana Dragutina Milutina
Nemanje Uroša Lazara
mučenici štucaju li štucaju
i ne smiruju se zbog vašeg lupanja

trzaju se skaču po ćivotima
udaraju glavom lome krte ruke i karlice
puštaju krike neće u antologije
pep'o im se srdžbom uzvitlao

mole me da ih lupnem po leđima
dlanom da prestanu štucati
da se smire da zasluženo spavaju
u svojoj smrti pod jorganom vekova

ili da vam prenesem učtivu poruku

skin'te nam se pesnikinje i pesnici
s glave imena nam više ne pominjite
da vam ekrane ne zatrpamo
svojim nasmejanim lobanjama

a preskočite i naše zadužbine

mi znamo najbolje kako smo ih gradili
i šta smo sve nepristojno radili
i sa koliko smo se devojčica sladili
i ponekim dečačićem beloguzim je l' da
i kome smo naživo oči vadili
i jezike i nokte i uši –
što i ini vladaoci nose na duši –
jer tako nam naših imena
takva su čupava bila vremena

i svetost svoju znamo
i kako smo je zaradili
i srebro i zlato znamo
kojima smo je platili

unapred vam hvala
grupa srpskih vladara
sa porodicama

Pa je klatno opet otišlo na suprotnu stranu... Dva koraka napred, pa dva nazad, kao da igrate kolo na pesmu Makedonsko devojče u nekom luksuznom hotelu sa pogledom na plaveti Ohridskog jezera...
U doba moje mladosti poezija je bila važna. Knjige pesama su se kupovale, čitale, prikazivale, u dnevnim novinama, u časopisima, na radiju i na televiziji, kada se to čudo pojavilo. Ne baš na njenom početku, dok smo se još okupljali pred retkim izlozima prodavnica elektro-materijala u kojima je treperila ta zaprepašćujuća kutija i izdizali se na prste da, preko ili između ramena onih ispred nas, više gledamo nego što smo mogli da čujemo Miću Orlovića i Dušanku Kalanj kako govore vesti. Ali docnije, kada se uhodala i krenula po vrletima svog vrtoglavog uspona, njeni su urednici decenijama smatrali neophodnim da se pre sporta i vremenske prognoze koji minut glavnog Dnevnika posveti novoobjavljenoj knjizi, pa makar u pitanju bila i poezija.
Književni su časopisi izlazili redovno, imali pristojne tiraže, plaćali honorare, mogli su da se, za razliku od toga kako stvari stoje danas, kupe u knjižarama i čitali su se i u drugim republikama one velike države koju smo, alas, svi smatrali malom. Ili bar za nas, onakve, nedovoljno velikom...
Misao moje mame o nama pesnicima “Štagar vas je, ko kusih pasa!” izrečena još u ona vremena kada su postojali skupi olovni slog i državni izdavači čiji su urednici primali platu da vrše trijažu, da žito odvajaju od pleve i kukolja, te sprečavali ulazak u korice, u knjižare i u biblioteke vanknjiževnih sočinjenija i pod kontrolom držali neobuzdanu proliferaciju skribomanije, ta misao, poučna i ohrabrujuća, tek danas dobija snagu krajnje i neporecive istine.
Danas kada svako ko ima ušteđenu jednu ili dve prosečne plate može sebi da naštampa knjigu, a sa nešto više novaca i sam će, ako mu se ćefne, postati izdavač, zakupiti štand na Sajmu (knjiga, naravno, oktobarskom, na kojem se mnogo ceni Tolstojevski) obezbediti halabuku u medijima i početi da, iako nediplomirani turizmolog, a duboko u duši ljubitelj španskih serija, usmerava tokove srpske književnosti: - Ovo ću da objavim, a ovo neću. Zato što je, brate, em dosadno, em skroz nerazumljivo! Ko će, bre, za te gluposti da da pare, a?
Kupuju se dela osoba sa dobrim vezama u žutoj (a bogami i drugih boja) štampi i žutim (a i inim) televizijama, te, uz golicavu temu i talenat za skandale i provokaciju, eto je, već je autorka bestselera... Polupismenog, sklepanog, zbrdazdolisanog, sočnog i svežeg kao suva drenovina, manje od publicističkog, skroz vanliterarnog, ali prodavanog! Tiražnog!! Traži se!!!
A ne one ko bajagi umne, znači napora iziskujuće, i pri čitanju i pri pisanju, tvorevine... Pa makar ih pisci pisali godinama... Da na kraju, u najoptimističkoj verziji, dobiju honorar od 500 evra, a u onoj manje ružičastoj isto toliko plate izdavaču da ih udostoji objavljivanja.
Pesničke su knjige sasvim izmodile.
Sećate se onog vica o Titu u lovu: on stalno promašuje divlje guske, a uprpljeni pratilac, ne znajući šta bi od muke, mrmlja: Hm, čudno, mrtve, a lete!
Tako i naša poezija danas, naoko mrtva, a ipak leti...
Ne objavljuje se zato što se ne prodaje, a ne prodaje se zato što se ne čita, a ne čita se zato što se ne voli, kao što se ne voli ni moderna likovna umetnost: vole se save stojkovi i tapiji... Pa se i među pesnicima ne baš vole, ali voluckaju, oni koji pišu kako Tapi i Stojkov slikaju!
Pobedio je, dakle, Savremenik, a Delo, šta to beše Delo?
Što bi se dalo ilustrovati i ovim zaprepašćujućim detaljem: za pisca najlepše pesme o Srbiji nije se do danas našlo mesta u Plavom kolu Srpske književne zadruge. Pa su se i o stogodišnjici rođenja Oskara Daviča u osveštanim koricama SKZ-a opet šepurili urednici SKZ-a, ljudi koji, očigledno, znaju šta valja. Kao što i država koja ih dotira valjda zna koji joj urednici valjaju.
A kako je letela naša poezija u vremena potopljena u moju nostalgiju, kako kliktala pre nego što je u nju uperio pušku vrstan strelac, neoliberalni kapitalizam?!
Samo u Beogradu su Nolit, Prosveta, BIGZ, Narodna knjiga i Rad smatrali pitanjem izdavačke časti i obaveze da na svaki Sajam knjiga donesu novih pet do deset pesničkih zbirki... Plus izdavači u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Zrenjaninu...
Pa sad vi to izračunajte, samo za Srbiju!
I ne d'o vam bog da vidite ustrašen, zgrožen, skoro uvređen, zgranut i zgađen izraz lica ovdašnjeg izdavača koga ste priupitali bi li možda i nekim slučajem, onako, da se ne primeti, može i bez honorara, naravno, izdao vaše nove lirske epifanije! Pa makar bile i pesme za decu! Ni one se kod nas više ne čitaju, ne kupuju i (skoro) ne štampaju.
A pesme ipak lete, ili bar letuckaju.
Iznad Vršca, na primer, gde su tamošnja Književna opština i Petru Krdu lane jedini obeležili stogodišnjicu Davičovog rođenja izborom iz njegovog pesništva, a i inače se sa radošću bave zaludnim poslom objavljivanja poezije.
I iznad Kraljeva čija Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani” izdaje časopis Povelja, a Povelja istrajno i uporno objavljuje nove knjige domaćih pesnika, te, evo, godinama predstavlja našeg najagilnijeg zatočnika pesništva.
Eto kako uporno promašujem temu.
A htela sam da pišem o letima na Adi, do koje smo se prevozili čamcima, a kupali se i sunčali na drvenim splavovima gde sam, najviše na Šećerancu, naučila da skačem na glavu, što i danas, ne bez ponosa i puvakanja, činim.
O tome kako se očuh vratio sa službenog puta po Nemačkoj i doneo dve bele najlon košulje: samo ih opereš i obesiš na aufenger, nema uopšte da se pegla...
Nemoguće!
Komšinice nam u stan dolaze u grupicama da se svojim očima uvere u to čudo.
Godine 1954. u osmom razredu osmoletke “Josif Pančić”, matematičarka režira Sterijinu Lažu i paralažu. Meni dodeljuje ulogu Jelice a Ivica Kocmut će biti baron fon Golić.
Na razne načine smo pokušavali da se izvučemo i oslobodimo toga kuluka, ali je matematičarka ostala neumoljiva. Umesto da se kupamo na Adi, morali smo napamet da učimo Steriju.
Na proslavu pedesetogodišnjice velike mature pre neku godinu došao je, na opštu radost, i Ivica Kocmut, kontrolor letenja zagrebačkog aerodroma u penziji. Pa smo se setili našeg ranog teatarskog iskustva. Pa mi je iz Zagreba poslao svoje sećanje na ovu izvedbu:
“Odnekud donesoše kostime. Mene dopade neki iznošeni frak, ogromne pantalone i otrcani veliki cilindar. Više sam ličio na Čarlija Čaplina nego na barona Golića. A Mira je u kući pronašla tetkin svečani šlafrok od zenane, prepun sitnih dugmića.
Predstava je održana u baraci, Domu kulture fabrike šećera, kod pravoslavne crkve. To je bio stari čukarički bioskop, za ovu priliku dupke pun, jedva da je bilo mesta i za stajanje. /.../ Sve je išlo dobro do momenta kada sam se bacio pred Jelicu da joj izjavim ljubav i da zatražim njenu ruku. U tom času nestala je struja, što se inače u ta vremena često dešavalo. Vratila se kroz desetak minuta, ali su prvo uključili svetla na bini, kako bi svi akteri zauzeli poze u kojima ih je zatekao mrak. Podigla se zavesa i glas iz publike je zavikao: ”Gledaj, ovaj je sve vreme klečao u mraku”. Bura smeha u sali.
Mene je posle neki deda hteo da bije zbog svih onih laži kojima sam obmanjivao Jelicu, to mi je kasnije ispričao otac koji je sa majkom sedeo u publici”.
O letu kada sam na Grafičaru trenirala veslanje – četverac bez kormilara, sa Sonjom, Marijom i Dankom, a trener nam posle vožnje davao suve smokve da povratimo snagu. Najteže je bilo izvaditi čamac iz Save i nositi ga na rukama, visoko podignutog iznad naših glava, uzbrdicom do hangara.
O tome kako je Sava znala da u proleće preplavi Adu pa se po njoj moglo voziti čamcem na vesla, između tek propupelog drveća, što sam nekoliko puta s ushićenjem doživela.
O prelepoj braći Muškatirović za kojima, jato četrnaestogodišnjih guščica, trčimo po Adi, da ih se nagledamo: vitki, visoki, zelenooki, duguljastih kao isklesanih lica, tako različitih od svih ostalih. Starijeg je ožiljak na obrazu, po opštem mišljenju, činio još zgodnijim, a mlađi je, posle, kada smo već znale da ga zovu Gale, postao najbolji vaterpolo golman na svetu i potom doktor nauka i profesor univerziteta. Posle njegove prerane smrti Sportski centar na Dorćolu dobio je njegovo ime.
O Ljubi Tadiću koji u Beogradskom dramskom pozorištu igra Raskoljnikova, majstorski, a tek što je prešao dvadesetu.
O izložbi Henrija Mura na Kalemegdanu od koje se kulturni Beograd postavio naglavce i načisto obeutio.
O dolasku Žerara Filipa – kako stojim iza poslednjeg reda partera u Jugoslovenskom dramskom i slušam i gledam iz filma mi znanog i obožavanog Fanfana Lalu, otmenog i nežnog, sa plemićkim profilom, kako ovde, u Sidu maestralno govori Kornejeve stihove.
O Ivu Montanu, koji svojim moćnim glasom talasa i kao da u naručju nosi prepunu salu Kolarca, a odeven jednostavno, u smeđu košulju uvučenu u tamnije smeđe pantalone, da svi vidimo koliko je zgodan ovaj stasiti čovek.
O Oliveri Marković u Mački na usijanom limenom krovu na Crvenom krstu “razgolićenoj” u crni satenski kombinezon, što se tada smatralo za veliku hrabrost i reditelja i glumice, a danas je to, maltene, odeća za slobodoumnije kaluđerice. O blistanju i lepoti njenih krupnih, usplamtelih očiju i erotskoj uzbudljivosti njenog sonornog glasa.
O Coletu Dečermiću!
Nepodnošljivo lep, svestan svoje lepote, igrao je Hamleta na Lovrijencu i posle predstave sedeo “Pod lozom”, a kada bi se otvorila pijaca na Gundulićevoj poljani, u svitanje, pokupovao bi od Konavoka sve cveće koje su donele, natovario ga na magarca, popeo se sa njim na stenu i, gledajući u sunce što se diže ponad beskrajne plaveti, uzimao sa magarčevih leđa cvet po cvet i bacao ga u more, polako i sa uživanjem.
O zgodnim sestrama Pešić, Mirjani, Vesni i Stanislavi, najmlađoj, koju smo smatrali za najmanje lepu, neku vrstu ružnog pačeta u tom vižljastom triju u kojem je Mirjana bila najlepša, a koji će proslaviti prvo baš Staša, kao glumica, pa za njom neukrotiva i hrabra Vesna, kao, da kažem, revolucionarka.
O mom drugu iz razreda Aleksandru Stojanoviću koga smo zvali Aca Nos i koji je, šaputalo se po klupama, prvi od svih, spavao sa ženom, a bio je beskrajno duhovit, veliki šarmer i neumorna pričalica i producent najboljih filmova beogradskih đaka Praške škole.
O tome kako sam, u sedmom gimnazije, htela da idem na Svetsku izložbu u Brisel, pa sam tražila vizu, našu, jer granice još nisu bile otvorene, pa su me pozvali, pismom, negde na razgovor neki graorasti tipovi posle kojeg vizu nisam dobila.
Zato mi, kao brucošu, Aleksandar Vučo u ulozi generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije, daje ćagu sa pečatom ko vrata. Pomoću nje ću dobiti i našu i francusku vizu, sesti na voz i posle dvadeset četiri sata drmusanja u trećoj klasi stići u Pariz, svoje prvo inostranstvo. Sa novcem koji sam zaradila pisanjem! Dok mama gunđa kako nam treba novi kauč, a ne da se pare troše uludo.
O dve sedmice provedene na pariskim trgovima i ulicama i naročito po muzejima i katedralama tokom kojih jedem isključivo baget – kupujem svež svakog jutra – i Gavrilovićevu salamu koju sam donela iz Beograda, celu. A kada me neko od onih kojima sam iz Juge donela pisma, poklone ili pare pozove u bistro i gostoljubivo upita šta ću da popijem, uvek tražim hladno mleko. L le froa, sil vu ple! Ruo, Kle i Šagal postaju moji miljenici, a Jonesko čije Stolice gledam u teatru Huchette gde se igra, kažu, godinama, čini mi se umnijim od Šekspira.
Čuvam ulaznice u muzeje, karte za metro, reklame, prednju stranu kutija šibica, mala palidrvca od voštane hartije, hotelski račun, voznu kartu i druga svedočanstva svoga boravka ovde i posle, u posebnoj, za to određenoj svesci, od njih pravim kolaže.
A Sena me razočarala, mala i nikakva, a kad o njoj čitaš u romanima i pesmama i veća je i lepša.
Prva izložba Medijale, u Grafičkom kolektivu. Olja već slika sebe, što će raditi do kraja života.
Vladan Radovanović izlaže, mislim u Domu omladine, pipazone, skulpture koje se doživljavaju dodirom. Pamtim šoljice za kafu postavljene krznom.
Posle mature moj dečko i ja teglimo moje školske knjige i sveske u zembiljima, autobusom, do podnožja Avale pa onda pešice, uzbrdo, sve do pod sam vrh, gde ih, na skrovitom proplanku u blizini Neznanog junaka, ritualno spaljujemo. Knjige i sveske dugo gore, a mi se, fašistoidni piromani, radujemo.
Lorens Olivije i Vivijan Li gostuju u Beogradu, gledam ih u Narodnom pozorištu, na matineu. Posle predstave prelaze ulicu na semaforu ispred Narodnog – ona sva krhka, sićušna, u baletankama i sa lepršavom suknjom sa žiponom, i on visok i lep, a oboje kao da se ni ne trude da prikriju koliko su ispunjeni svojom veličinom i svetskom slavom.
Klub mladih pisaca u Domu omladine na Obilićevom vencu. Tu sam odlazila godinama, kao gimnazijalka. Među članovima su bili i Ranko Radović, budući arhitekta, pričljiv, energičan, veseo, iz one gimnazije na dnu Francuske ulice koja se danas zove Prva, u plavoj košulji i drap džemperu koji su mu divno stajali. Otišla sam pre koju deceniju na jedno od njegovih čuvenih predavanja iz istorije arhitekture koja je u serijama držao na Kolarcu: velika sala je bila puna zadivljene publike. Sociolog Trivo Inđić, današnji savetnik Predsednika Republike, Miodrag Racković, budući pisac značajnih romana, Ilija Marinković, istaknuti novinar, Ognjen Lakićević, dugogodišnji funkcioner Udruženja izdavača Jugoslavije, antologijski pesnici a moji školski drugovi Dragan Kolundžija i Mića Danojlić, koga ću venčati sa njegovom drugom suprugom, Sanjom Grahek, sada profesorkom romanistike, negde u Hrvatskoj. Njegovu prvu ženu, Jelenu Stakić, visoku, vitku, smrtno ozbiljnu, a svu bebastu, gimnazijalku, upoznajem u jedno prolećno veće u ulici Carice Milice. Mića je drži za ruku i sav srećan kaže “ovo je moja devojka”. Sa Jelenom, sada uglednom prevodilicom, se družim i danas, evo duže od pola veka, a sa Mićom sam se posvađala, zbog Miloševića. Za kojeg je moja ćerka umela da kaže: - Ti ga toliko mrziš, kao da ti je lični neprijatelj.
Pa je ispalo kako je prijatelj moga neprijatelja i moj neprijatelj.
Bilo je tu još budućih, što bi se danas nakaradno reklo “selebritis”, ali je ondašnji naš “selebriti”, naš predsednik Kluba, svima nama glavni, bio Petar J. Vasić, zvani Vaske... Kome se potpuno zameo trag! Nekoliko puta sam pokušavala da ga pronađem, bezuspešno.
Na moje pitanje da li se seća Kluba i njegovih članova, evropski slavan etnolog dr. Ivan Čolović mi odgovara mejlom:
„Sećam se, nego šta. Tada sam bio pesnik, a to se ne zaboravlja. /.../ Sećam se Bože Đurovića i njegove pesme koja je počinjala ovako: 'Odrastao sam u kolebi šindrom oblepljenoj i ne stidim se što sam u njoj rođen', a završavala se sizifovskim zaključkom: 'I pad se sa njim peo'. Ta me je oborila s nogu. Mislio sam: jebi ga, nikad neću napisati tako moćne stihove. /.../ Na sastanke Kluba koji su uglavnom bili čitanje pesama, dolazio je i Brana Crnčević. Mihajlo Blečić je bio jedini kritičar među pesnicima.
Tada je Dom omladine izdavao list 15 dana zajedno, gde su objavljene moje pesme i fotografija, jedina koju sam tada imao – iz lične karte, koju sam upravo 'izvadio'.

Pozdrav, expoeta Ivan“

Odlasci na generalne probe u pozorišta, sve je kao što će biti sutra na premijeri, samo što je sala skoro prazna i ne plaćaš ulaznicu.
Mira Stupica kao Petrunjela i Jozo Laurenčić kao Pomet, prvo u Jugodrpu, pa na balkonu iznad Gundulićeve poljane i na samom pločniku od belog uglačanog kamena, pod zvezdama.
Prvi Bitef za koji kupujem komplet ulaznica i posle mnogi sve do danas.
Kinoteka, Ajzenštajn, Ivan Grozni, Krstarica Potemkin, Plavi anđeo...
Bal na vodi! Onaj sa Ester Vilijams! I Nijagara sa Merilin Monro u crvenoj tesnoj haljini... A Ajvanho sa Elizabet Tejlor i njenim strukićem kao u osice?!
Proces Franca Kafke, prvo izdanje na srpskom (tada i hrvatskom) 1953. godine! Dobila sam ga 1955. kao poklon za šesnaesti rođendan od Snežane, kako piše u posveti... Ne mogu da se setim koja je to Snežana bila, ali mora biti da su joj roditelji imali velike plate, jer kupiti nekome knjigu predstavljalo je u ta oskudna vremena pravo rasipništvo: mi smo jedni drugima poklanjali polovne knjige, pernice ili samo novu grafitnu olovku... Hemijske, naravno, još nisu bile izmišljene, te su se pismeni zadaci pisali penkalom koje se punilo mastilom iz flašice i umelo je često da procuri. A pili smo “vino” od kupina i jeli sendviče sa salamom, barenim jajima i kiselim krastavčićima, na tim rođendanskim žurkama koje svejedno pamtimo kao urnebesne.
A možda je, sad mi pada na pamet, toj Snežani Proces bio dosadan, pa mi ga je zato poklonila?!
Bezistan, tek napravljen, uglancan, šljašti, i voda teče iz ruke one velike gole bronzane žene... Tu oko podneva sede pisci. Rade Konstantinović, visok, visoko uzdignute glave, otmen i lep, vodi na povocu dva blistava mlada irska setera... I Bora Radović je lep, upravo je igrao u nekom filmu, kažu, a kažu i da gasi pikavce devojkama na čelu, u šta ni danas ne verujem. Branko Miljković nije lep, uvek pogužvan, masne kose i lica, ali poštovan zbog dela i zbog pameti. Vodi me u Moskvu na maline sa šlagom, a tamo u uglu sedi elegantna savršeno doterana plavuša. – Je l' znaš šta je po zanimanju? – Ne. – Prostitutka... Ja zaprepašćena, otkud mi da imamo prostitutke i to još u podne?!
Otvara se Atelje 212, u zgradi Borbe, ima 212 stolica, uzbudljiv repertoar, ništa što se daje u Ateljeu ne sme se propustiti... Vlada Stojiljković je samoinicijativno napravio ilustracije mojih pesama, tušem, na papiru A-4 formata, donosi mi ih, kojom se prilikom i upoznajemo, predlaže da pesme i crteže izložimo u Ateljeu, idemo kod Mire Trailović, ona prihvata, a danas jedini dokument koji imam o toj izložbi predstavlja fotografija Mire, Vlade i mene, naslonjenih na neku ogradicu...
U tom će prostoru biti održano suđenje Antologiji srpske poezije Zorana Mišića, u prepunoj sali. Sedela sam na ćošku nekog stola u dnu i upamtila samo kako je rečit i duhovit bio Borislav Mihajlović Mihiz. Nije baš da je držao banku, ali sve je iz njega prštalo.
Plavokosi, plavooki, vitki, urbani Boba Selenić jednom mi je u tom Ateljeu posle predstave pridržao kaput, pa sam, sećam se, to pamtila mesecima. Da bih ga docnije često sretala sa njegovom Merimom koju smo zvali Meca u domovima zajedničkih prijatelja i našim... Takođe, spremno mi je pomogao da od Kulturno-prosvetne zajednice ili nečeg sličnog dobijem treći kredit kada sam kupovala ovaj stan u kome živim ne mogući, nemajući živce ni laktove da se ponižavam na golgoti uz i niz stambene liste po kojima se dobijao državni, za džabe.
Nikada ti, dragi Bobo, to neću zaboraviti!
A sa dvadeset sedam godina pomišljam da se ubijem, zato što ne vidim zašto bih dalje živela kad sam već tako stara.