Vojka Smiljanić-Đikić

Sarajevo je najlepši grad na svetu

Sarajevske Sveske br. 43-44

Sada živim u Sarajevu.
Sarajevo je najlepši grad na svetu.
Pod uslovom da ništa ne znaš ni o čemu.
U Sarajevu živi Irena.
U Sarajevu je ubijen Osman
u oktobru 1995.
Tek nekoliko dana pre završetka rata.
On ne zna kako strašno izgleda
mir
U Sarajevu je sahranjena i baba Staka
koju sam više volela od celog
Sarajeva.
Zauvek je nosila crninu
Za mojim dedom Stojanom ubijenim
1914. u nekom drugom ratu
Preko njegovog groba prešao je most
na Ciglanama.
Sad nema grob i mislim
da je to dobro.
Ni postojao nije
Ja sam poslednja koja zna
Da je Stojan Knežević postojao.
Jedina slika koje se sećam
Iz neke spomenice;
Lep čovek u velikom crnom šeširu
mlad
Dakle, imam dedu
mlađeg od mene sto godina
Deda Rade Smiljanić uvek je bio
star deda.
Da li postoje knjige
U kojima su pohranjeni svi naši
djedovi,očevi, sinovi

Mladi i stari
Kada su rođeni
I kada su ubijani
U Crnim kućama
(to moram jednom ispitati)

Skoro sam zaboravila
Da je jedan sin te moje voljene pramajke
Proteran četrnaeste u Arad
Nikad se nije vratio
Imao je 17 godina
Posle 20 godina pojavio se bradat čovek
Koji više nije bio ni sin ni brat ni ujak
Da li postoje svedočanstva
O tim mladim i starim
Poubijanim četrnaeste
Možda u tim spiskovima žive
Još neki zaboravljeni ujaci
(Moram to ispitati jednom)

Mislim da nije dobro što je sve prepušteno
mome sećanju
A šta će biti ako ih ja zaboravim
Kao što sam skoro zaboravila
Malodobnog sina moje voljene pramajke
Koji je u Aradu zaboravio svoj mladi život
I probudio se kao starac bradat izgubljen
Pred drvenom kapijom
U čikmi Obala Vojvode Stepe 3
Gde ga se više niko nije sećao

Grobovi mojih roditelja su
U nekoj drugoj zemlji
U koju više ne idem za praznike
Ionako
Treba ići u Judeju
Za praznik sjenica
Dobro je kad nemate grob
I niko ne dolazi da
Obilazi grobove čak
Ni za Dan mrtvih
Zašto nemamo Dan živih
Tada bi sva deca došla iz sveta
Da obiđu svoje zaboravljene roditelje

Ja sa Zvjezdanom za Dan mrtvih
živo mrtve obilazim
Prvo Senka,pa Ranko,
Neki Zvjezdanini nevažni rođaci,
Pa onda skačući preko gora do
Osmana.
Ostavljamo cveće,
I vraćamo se u Sarajevo
Lepšega grada naći nećeš
Na svetu svemu
Pod uslovom da ništa
Ne znaš ni o čemu.