Barbara Marković
REALNA PRIČA
Sarajevske Sveske br. 21/22
Pošto se prodalo prvo izdanje knjige Izlaženje, za koju se govorilo da nije originalna jer sam sve prepisala, a većina protagonista, uprkos pomenutim optužbama, i dalje odbija da razgovara sa mnom zbog povrede privatnosti, i pošto sam iz izdavačke kuće Rende pokupila 50 evra zarade od čitavog izdanja, kao spisateljici mi nije ostalo ništa drugo nego da napravim šou. Naoružana diktafonom i prirodnom bezobzirnošću, pridružujem se Saški Radovanović na putu u Austriju i snimam važne momente odlaska iz zemlje, kako bih materijal na kraju rasporedila u različite modele realnih serija. Putopis, šou preobraženja, šou eliminacije, veliki brat. Za sve one koji su to oduvek želeli, ovo je prilika da za male pare urone u stvaran život književnice (mene), izvesne Saške Radovanović, kao i drugih studentkinja iz Beograda i Niša. Ostanite uz priču i čitajte kako se lomimo, svađamo, plačemo i padamo na nos. Koja od nas će uspeti u životu, koja će naći bogatog dečka, koja će početi da diluje? Ovo je u potpunosti realna priča.
REALNA PRIČA, KNJIŽEVNI ŠOU
1) Put pod noge (1. epizoda)
Čini ti se da Beograd steže?
Živiš sa roditeljima, babom i tetkom?
Nemaš gde da odeš s devojkom?
Do centra putuješ skoro dva sata?
Vizu pod mišku i put pod noge;
Go west! – Ispričaj svoju priču.
Saška i ja smo rešile da oprobamo sreću preko granice. Učinilo nam se da u Srbiji nemamo šanse ni za osrednji život, a toliko smo želele da se uzdignemo na društvenoj lestvici. Zato odlazimo u zemlju u kojoj nikad nismo bile, u kojoj nemamo rođake ni prijatelje, u kojoj nas ne čekaju ni posao niti krov nad glavom. Iz očaja i dosade, krećemo u neizvesnu budućnost. Pitanje je da li ćemo u Austriji moći da zadovoljimo elementarne potrebe, hoćemo li pleniti svojim kvalitetima, kombinacijom lepote i pameti, ili će nas progutati zapadni sistem. Sve je otvoreno. Ništa nije isključeno. Iako sam svima rekla da odlazim jer mi je dosta Beograda i posebno mog života u njemu, prošla su još tri meseca teške administracije, dok se nisam našla u autobusu sa pozajmljenih 500 evra i prijateljicom koja takođe pali iz zemlje. Potpuno različite, ona – crna, dugokosa, markantna, samouverena i ogorčena mlada žena, i pored nje ja – stidljiva, kratkokosa i pomalo dvolična devojka iz kraja, sedele smo na zadnjem sedištu autobusa Beograd – Beč i uveravale jedna drugu da nije nemoguće naći posao u inostranstvu. To što sam je s vremena na vreme snimala malim diktafonom nalik na mobilni telefon nije moralno i nije naročito legalno, ali bilo je neophodno za književni šou.
Čovek koji napušta domovinu prolazi kroz bezbrojne stadijume preispitivanja sopstvenih razloga.
Pet minuta nakon polaska, već smo sposobne da sagledamo beogradski život kao zatvorenu celinu i rezimiramo. Na sedištu do prozora sedi Saška Radovanović, klima glavom i tvrdi da kapira to što joj objašnjavam kad kažem da me za Beograd ne vezuje ništa osim neprijatnih uspomena i komplikovanih odnosa. Pričam joj o frustracijama, siromaštvu, babinim masnim prženicama i bubarusama u WC-u, kako sam uvek nosila ružne, prekratke pantalone i slično, ona klima glavom i čeka na red da dune u svoju trubu. // Nisam znala da će Saška umesto sopstvene prošlosti u usta uzeti ljude sa kojima putujemo. // Odlazim iz zemlje, kaže Saška (ja snimam), jer su mi se mnoge stvari smučile. U poslednje vreme više nisam mogla da podnesem Beograd. Ni saobraćaj, ni vazduh ni ljude. Beograd je grad pun groznih otresitih prostaka poput ovih sa kojima putujemo, koji uvek nešto švercuju, mute, piju i smeju se seksualnim šalama. Pogledaj, to su te iste krezave babe iz pedesetšestice što jedu pečene piliće iz celofana i perverznjaci fiksirani na grudi devojčica, sa kojima sam svakodnevno, satima putovala od Labudovog brda do centra, čiji laktovi su mi se zabadali u leđa, sa kojima putujem čak i danas, kada želim da pobegnem od njih. To su te iste žene koje znamo iz gradskog prevoza, u belim košuljama ili doživotnoj crnini, sa milijardama kesa, uvek spremne sukob, fizički nadmoćne i mentalno neopterećene, iste one koje su nas uporno gazile i kvasile znojem sa svojih širokih pleća u borbi za povoljna mesta na suprotnom kraju autobusa. Evo ih sad i na međunarodnoj liniji, zauzimaju po dva sedišta, rutinski premeštaju putnike, poznaju vozača. Možda nas samo prate do granice, iz radoznalosti ili predostrožnosti, kako bi bile sigurne da stvarno odlazimo, to bi bilo zanimljivo, da nas jednog po jednog ispraćaju do granice dok potpuno ne očiste Srbiju od ovakvih studenata i umetnika kao što smo mi, ali to je samo eufemizam. Ne idu one do granice nego i preko granice, nose sir i jaja sinovima-kriminalcima i žutim muževima-pušačima, krijumčare svinjske glave i bokseve cigareta i uživaju u tome. Dok mi želimo da napustimo Srbiju, one rade na tome da je prenesu preko granice, jaje po jaje, svinju po svinju, pitu po pitu, svakog jutra u pet ustaje nova smena žena sa kesama i kreće u inostranstvo, jedne odlaze, druge se vraćaju, bez praznog hoda, ima ih dovoljno da uvek napune autobus. Tako mi se makar čini, sad kad ih vidim i na međunarodnoj liniji, kad prvi put razmišljam o tome, sve govori u prilog činjenici da one uporno postepeno iznose zrno po zrno domovine, dok se pogača ne stvori s druge strane, dok i u Austriji ne osvane Srbija, na radost Ministarstva za dijasporu, na užas svih nas koji se nadamo bekstvu! // Saškino ponašanje na početku putovanja me je paralisalo i zgadilo. Samo luda osoba je u stanju da se u prvih petnaest minuta glasnom kritikom zameri čitavoj grupi od 40 saputnika na liniji Beograd – Beč, koje ne poznaje, na koje bi morala da se osloni u slučaju saobraćajnog udesa. Srećom, nisu bili raspoloženi za pravi fajt, samo su sebi u bradu mrmljali umirujuće reči: m' ti jebem, n' ti nabijem u usta. // Saška sve više galami. Putnici se nerviraju, ali ne ulaze u raspravu. (Ne znaju da li imaju posla sa ludom ili bezobraznom osobom). Vozač iz najbolje namere pojačava muziku, ja gledam u stranu uz izraz lica koji govori o Saškinoj neuračunljivosti i pre svega o tome da ne delim njeno mišljenje i nemam ništa s tim. Obrazi su joj sve crveniji, putnici su sve žući, a ja gubim boju, dok se tirada uspinje prema vrhuncu. // Molim te prestani, kažem joj, mrzim scene. // Neću da prestanem!, kaže ona. Što da prestanem? Neka prestanu oni. Utišajte tu muziku, molim Vas, boli me glava, viče prema vozaču. Celog života me maltretiraju svojom seljačkom muzikom, još od devedesetih. Tačno se sećam: Ko se s nama druži, život mu je duži, ko sa nama pije, dosadno mu nije. Samo što ti i ja dobro znamo šta se desilo sa onima koji nisu hteli da se druže. Njih su prvo proglasili previše finima, zatim debilima i na kraju su ih jednostavno šamarali. Grupe dizelašica u bodijima, šalvarama i patikama sa vazdušnim đonom, sa kosama zalizanim u nazad, ismevale su moje mršave noge i italijanske sandale. Naravno da sam želela air max u to vreme, htela sam da mi se dive umesto da me ismevaju, ali nisam ih imala. Ta odvratna prostačka muzika, to je saundtrek mojih najmračnijih godina, kojih ne želim da se sećam. Neprekidno su me tukli u glavu, u prenesenom smislu, šutnuću te u glavu, pretili su i doslovno, na kraju sam pokušala da volim te pesme. Na maturskoj večeri sam se uhvatila u kolo. Tri napred, dva nazad. Na ekskurziji sam pevala Otkači!, dok mi glas nije otkazao, samo da bi me zagrlio glavati Kiza, za koga sam se nadala da će me prosvetliti po pitanju prvog poljupca, ali on je te večeri nestao sa Vesnom, sa Snave. I tako dalje, i zato nemoj da mi govoriš da prestanem, kaže ona, ja ćutim i gledam ispred sebe. // Saškin pokušaj da zaustavi narodnu muziku u gastarbajterskom vozilu izazvao je nemir na okolnim sedištima. Neke žene su se okrenule prema nama i prosiktale: šta je, šta hoćeš, mala. Tenzija je rasla. Saška je zaplovila opasnim vodama. Moja saputnica je histerična, pomislila sam tada, kao lik iz drame. Na kraju će stradati ili potpuno odlepiti, ali ne mogu da dozvolim da me povuče sa sobom. Predložila sam joj da ne troši energiju na gluposti jer ćemo uskoro biti u Evropi i stavila slušalice na uši. Par minuta se dezorijentisano crvenela, a zatim je sela i potražila svoju muziku. // Gledamo kroz prozor i slušamo svaka svoj plejer. Na malom, visećem tv-ekranu Bata Živojinović otvara vrata mladoj glumici. Svakih pet minuta neko prolazi do wc-a i vraća se jer je zaključano. Suvozač ide od sedišta do sedišta i pita putnike da li nose cigarete. Carinik u plavoj uniformi proverava pasoše i želi nam srećan put. Carinik u zelenoj uniformi govori nešto na mađarskom. Izlazimo iz autobusa, stajemo svako pored svog prtljaga. Otvaramo torbe na uvid kolegi u zelenom. Vraćamo stvari u torbe i psujemo kolegu u zelenom jer više ne možemo da zakopčamo rajsferšluse. Ponovo sedamo na svoja mesta. Suvozač se petlja sa DVD plejerom. Film o Bati Živojinoviću počinje iz početka. Putnici se bune, već su odgledali prvih sat vremena. Vozač savetuje suvozača da premota traku na disku. Suvozač se nervira. Suvozač rezignira i ostavlja putnike na milost i nemilost iritantnoj melodiji DVD špice, koja se ponavlja na svakih minut i po. Suvozač se pravi da spava. Neko vreme protestujemo zbog DVD špice, zatim prihvatamo melodiju kao bolest. Autobus staje pored livade. Majka iznosi dete na travu, skida mu pantalone i gaće jednim potezom i drži ga za obe ruke u visećem položaju. Dete piški. Gledamo kroz prozor u dosadne mađarske predele. Pretiču nas kamioni. Smrde izduvni gasovi. Nekoliko putnika spava s otvorenim ustima. Žena priča o jeftinom mesu koje je stavila u zamrzivač. Mladić crvenog lica energično prilazi DVD plejeru i prekida špicu. Diže se siv dim, od koga mnogi kašlju. Zaustavljamo se. Vozač i suvozač izlaze. Gledamo ih odozgo kako gledaju u motor. Motor se puši. Gledamo kako gledaju jedan u drugog. Na ogradi pored puta čekamo nov autobus. Vozač i suvozač u polučučnju obilaze oko motora. Prolaze automobili i kamioni. Jedemo sendviče sa zdenkom i pilećim prsima. Motor se puši. Prolaze sati. Gledamo niz put. Devojka sa kratkom, plavom kosom (ne ja) pokazuje prstom na vozilo u daljini. Iz glanc novog Jović Rajzena izlazi gospodin u odelu i poziva nas da pređemo kod njega. Guramo se oko gepeka u panici da ne ostanemo bez prtljaga. Vozač Jović Rajzena drži mikrofon u ruci, ali ne ume da ga uključi. Čujemo ga i bez mikrofona. Objašnjava putnicima da je pušenje u autobusu zabranjeno, osim za vozače. Ako neko ima potrebu da zapali, neka sedne na suvozačko mesto. Babe sa kesama, kao i babe u crnini oduševljeno tapšu. Pušenje kod vozača!, uzvikuju i smejulje se dvosmislici. Kako je bilo na pušenju?, pitaju onu koja je već bila kod vozača. Putujemo kroz Mađarsku. // Zadubljene svaka u svoje privatne misli, Saška i ja smo poslednje odreagovale na kvarenje autobusa u Mađarskoj. Videvši da ostali putnici već sede napolju, priključile smo im se na zaštitnoj ogradi da naglas naizmenično sumnjamo u spas. Saškin ispad s početka bio je zaboravljen, posebno otkad se uz pomoć sendviča sprijateljila sa jednom od žena. Prenele smo kofere do novog autobusa, zauzele povoljna mesta, i zatim još dugo zadovoljno gledale kroz prozor. Sve je bilo u redu, (osim straha).
O budućnosti je teško razmišljati pozitivno
Ne možemo da zamislimo ništa osim naših beogradskih egzistencija. Zato se u drugoj polovini puta još jednom suočavamo sa starim hit problemima: bivšim vezama, umrlim rođacima, društvenim zapletima. Ako nabrojimo sve što nas u novom gradu definitivno ne čeka, da li ćemo prići bliže životu koji ne poznajemo? Ne znamo od čega zapravo bežimo, od grada ili od sebe. Jedan diktafon, dve devojke, 500 evra. Destinacija: Ne-Srbija. // Nakon što smo od nervoze pojele skoro sve sendviče i promenile sve položaje na sedištu, postalo je jasno da se opasno približavaju kraj puta i nov početak, a to nas je mučilo, svaku na svoj način, već prema karakteru. Sašku, kao ambicioznu vitku i nezasitu osobu, najviše je mučio kraj, dok je mene kao neurednu, neveštu osobu bez samopouzdanja veoma zabrinjavao neizvestan početak. Razgovarale smo u beskonačnoj vožnji kroz monotonu Mađarsku. // Misliš da će ti neko nedostajati?, pita Saška. Toga se najviše bojim, da će mi nedostajati roditelji i prijateljice i bivši dečko sa kojim se razvlačim. Istovremeno je to i razlog iz kog odlazim, (gušili su me) svi ti roditelji i prijateljice i dečko, sa kojim se razvlačim već godinama i nikako da prestanem da pričam o njemu. // Pojma nemam, prevrnem očima, još me ne puca nostalgija. // Da, ali šta ako to što si otišla znači da ćeš ostati bez nekoga ko ti je drag, nastavlja ona, šta ako me prijateljice zaborave, i taj dečko prestane da mi se javlja, to ne bih mogla da podnesem. Ne mogu da dozvolim da sav taj trud padne u vodu, ni moj, ali ni tvoj – sećaš se kako sam te non-stop zvala i satima plakala u telefon, nesrećna zbog poluveze koju vodim. Zvala sam te svakog jutra, bez izuzetka, ništa me nije moglo zaustaviti. Nisam se pitala da li imaš obaveze, da li je suviše rano, često si me savetovala iz kreveta, dok se neki tvoj prijatelj meškoljio pod ćebetom, svakog jutra si slušala istu priču uplakane prijateljice, umesto doručka, sna ili seksa, zato što sam bila depresivna i nisam mogla drugačije. I sada, posle svih tih godina i napora koji smo uložile, ja u vezu, a ti u mene, jednostavno odlazimo, kao da ništa nije bilo, kao da nije bilo te priče koju sam ti ponovila najmanje petsto puta. Nemoj me pogrešno shvatiti, znam zašto odlazim i ne dvoumim se, ali zar te ne muči misao da nešto gubiš, ako ne i sve što si do sada imala, da prodaješ život koji si gradila poslednjih 25 godina, doduše gradila pod najgorim uslovima, i kupiješ mačku u džaku. // To što sam 25 godina gradila pod najgorim mogućim uslovima nije bio život nego odskočna daska, kažem Saški. Ti možda napuštaš Beograd, ali ja panično bežim iz njega. Moja beogradska mladost nije bila ništa drugo nego glupa i morbidna smejurija sa propašću u svakom kadru. Da si ikada kombinovala pepito suknju sa čipkanom roze majicom i šminkala se kao anime devojčica dok se iz kupatila čulo kako rođaci kupaju i šišaju tvoju babu-samrtnicu, koja vrišti, i govore joj: gle kako baba ima mlade noge, tako stara a tako mlade noge, i da si onda krenula po plavu maskaru i ušla u kupatilo baš u trenutku u kom baba viče: pustite me, ja sam gospodarica porodice!, i da si tada pomislila: u, jebote!, i preskočila babine čvornovate, plave noge kako bi izašla iz kupatila i nastavila da se pripremaš za koncert na kome moraš da se dopadneš jednom prijatelju, onda bi me možda razumela i ne bi pitala da li mislim da nešto gubim. Samo što sumnjam da si ikada doživela išta slično. Ali, o kej, istina je da ne možemo da pretpostavimo šta nas čeka, tu si u pravu, kažem Saški. Niko, ko još nije prešao granicu, ne samo geografsko-političku nego i jezičku, ne može da zamisli svoj život preko granice. Na osnovu televizije i glasina pretpostavljam da se taj život razlikuje od onog koji ostavljamo za sobom. Najradije polazim od toga da je potpuno suprotan beogradskom životu. Pre svega onom koji sam ja vodila. U Beču se, nadam se, ne stanuje sa babom, ujakom, ujnom, bratom od ujaka i roditeljima. Ne stoji se na stanici po snegu u sve dubljoj gradskoj kaljuzi. Ne čeka se u nedogled bez reda vožnje. Ne psuju se vozači koji namerno u velikoj brzini uleću u bare i prskaju pešake na trotoaru. Nema takvih vozača. Nema takvih ulica. Bez problema se govori dobar dan, hvala i doviđenja. Nije sramota izražavati se u konjunktivu. Prodavnice su pune zdravih proizvoda po normalnim cenama. Naravno, mora da se radi, svi rade, ali to mi se dopada. Postoje studentski poslovi od kojih može da se živi. Tako ga zamišljam. Možda grešim. // Ne grešiš!, usklikne Saška, upravo tako ga i ja zamišljam: predivan grad bez saobraćajnih gužvi u kom su svi uravnoteženi i dobro raspoloženi, uostalom, nemaju razloga da ne budu. Mislim da stanovnici Beča ne poznaju probleme kakve smo mi imale, nemaju oni pojma, čak iako se razboljevaju i umiru, venčavaju i razvode, što ne osporavam, nije to isto, jer njihove bolnice su čiste i pune zaliha krvi, njihova socijalna pomoć hrani samohrane majke. Da ne govorimo o tome da svi imaju po nekoliko automobila i neprekidno putuju u druge zemlje. Oni ne znaju za redove, prevrate, masne psovke. To nije sirov i apsurdan svet na kakav smo navikle. // Na sat i nešto od granice sa Austrijom, u cilju prevencije histeričnog napada, razvijale smo utopiju o drugoj zemlji i crnile zemlju iz koje odlazimo. Međutim, dok je Saška bila manje uspešna u odbacivanju prošlosti, ja sam imala problem sa svetlom budućnošću. Nikako nisam videla sebe kako sedim i ležim u tim lepim novim stanovima i čistim bolnicama, videla sam sebe na ulici, na nekom ćošku. Kao i uvek, bojala sam se da ću propasti najgorom propašću, da ću ostati nesposobna i nepotrebna i u novom gradu, a Saška je za to vreme govorila o gubicima i starenju. // Ipak, pri pomisli na to da ću nešto izgubiti, podilaze me žmarci, kaže Saška. Možda je taj dečko, o kom uvek govorim, koji sad ostaje u Beogradu, bio jednostavno najbolji za mene. Možda više nikada neću naći takvog pametnog, visokog, crnog, sa zelenim očima. Uostalom, kada misliš da nađem drugog? Imam već 25 godina i svake godine kasiram po još jednu, opuštaju mi se butine i dobijam bore. Sad ili nikad, takoreći. Zar te ne muči saznanje da sve prolazi? Evo i ovaj momenat upravo prolazi, dok razgovaramo. Suviše brzo se krećemo s leva na desno po liniji vremena, vrti mi se u glavi kad pomislim na to koliko malo nam ostaje. Ti kao da ne kapiraš da se stvari nepovratno menjaju. 25, 26, 27, 28! Šta da radim?, uhvatila se za glavu. // Poželela sam da lupim Sašku po nosu, pričala je nesnosne gluposti. O borama i opuštenim butima se u njenom slučaju nikako nije moglo govoriti i smatrala sam da nisam dužna da slušam kako se dvadesetpetogodišnja lepotica iz pohlepe i samosažaljenja prebacuje u stanje panike. Baš sam htela da joj kažem kako bi, da vreme ne prolazi, ona još uvek bila neugledna, žgoljava cvikerašica, a ja bih na primer povraćala u Barutani, kada je autobus iznenada usporio i skrenuo na parking. // Vozač Jović Rajzena preko razglasa ponosno objavljuje pola sata pauze za večeru. Putnici otvaraju oči, zatvaraju usta i dižu glave. Večera?, pitaju jedni druge. Kese šuškaju. Majke drmusaju mlitavu, zaspalu decu. Jedno po jedno dete se budi i udara u plač. Koračamo prema restoranu Malo Užice u Mađarskoj. Poslednjoj oazi domovine. Na stolovima prekrivenim crveno-belim, kariranim stolnjacima u jelovnicima sa tapaciranim koricama stoje cene u evrima pored cena u dinarima. Četvoročlana porodica naručuje cigansko pečenje. Na ogromnom ovalnom tanjiru vozača i suvozača čekaju ćevapi. Devojka u sportskim patikama tipka po mobilnom telefonu. Konobar prolazi sa bečkom šniclom i prženim krompirićima. Prolazi sa šopskom salatom i pečenjem. Baba sa naočarima doziva konobara kažiprstom i šapuće mu nešto o načetoj šnicli. Bleda žena maše iz druge prostorije. Četvoročlana porodica uzvikuje: palačinke!, porciju palačinki! Šatirana gospođa pita da li imaju i palačinke sa čokoladom. Čitav autobus želi palačinke. Zveckaju metalni noževi. Povremeno se neko smeje. Pijemo koka-kolu i buljimo u satelitski Pink. Plavuša za stolom govori o sebi. Udata za Austrijanca. Radi u restoranu. Nemački jezik, nikad nije bio njena stvar. Gledamo na sat. Ispred ženskog wc-a je gužva, muški izgleda nepristupačno. Tamnoputa žena sa dekolteom izlazi iz toaleta i uzdiše. Devojka sa zlatnom torbom neljubazno propušta majku s devojčicom, zatim cupka i cokće. Žena iza mene pita je l' ima toalet papira. Vozač dobacuje da požurimo s wc-om inače će otići bez nas. Pušači već stoje ispred autobusa i odsutno gledaju u stranu. Gaze i katapultiraju pikavce. Ponovo smo na svojim mestima. Suvozač nas broji na mešavini srpskog i nemačkog. Pedesetogodišnje prijateljice se vedro prepiru oko sedišta do prozora. Suvozač daje znak za polazak. Izlazimo na auto-put. Čekajte, jedna fali!, viče baba u beloj košulji. Vozač psuje. Suvozač ga savetuje da okrene kod pumpe. Zamalo da te ostavimo, kaže suvozač zadihanoj, zaboravljenoj putnici, koja se uzbuđeno smeje. Prepričavamo jedni drugima šta se dogodilo: zadržala se u wc-u, a suvozač pogrešno izbrojao. Autobus ponovo izbija na auto-put. Putujemo. Jedemo smoki i jafu. Ogledamo se u prozoru. // Šta misliš, šta ćemo morati da radimo?, pitam, ja ništa ne umem. // Spremna sam na sve, kaže Saška svečano. Pristajem da konobarišem, delim flajere, čistim kancelarije i skupljam flaše. Nema tog posla koji bih odbila. Čuvala bih i decu, doduše decu u krajnjem slučaju, lizala bih poštanske marke, gurala kolica. Ionako nismo u situaciji da biramo. U početku ćemo svakako morati da se odreknemo luksuza poput bioskopa i nove garderobe, ješćemo samo jeftine namirnice i kafu ćemo piti kod kuće. Ali ne brini, kad vanredno stanje prođe, biće nam smešno što smo se tako mučile i uzdržavale. // Ne znam, kažem, ja sam suviše smotana, mislim da ću propasti. // Poznajem te već godinama, kaže Saška, i dobro znam da se ne saplićeš na ulici, ne ispadaju ti stvari iz ruku, ne nalećeš na ljude po hodnicima. Ti nisi smotana nego nesigurna, eventualno malodušna, u najgorem slučaju lenja. Ali pogledaj sve ove putnike, zar misliš da oni nemaju karakterne mane i psihičke probleme, pa ipak svi do jednog rade na gradilištima, u restoranima i bogataškim kućama. Sve u šesnaest ribaju podove i nose poslužavnike, a ne znaju čak ni nemački. Uostalom, sposobne ili ne, moramo da radimo, osim ako ti nemaš neki drugi izvor prihoda, koji mi do sada nisi spominjala, možda nasleđe ili nekretninu, u šta sumnjam, jer uvek smo bile u istom sranju. Shvati da 500 evra nije ništa i zato ne smemo da se opuštamo. Najpametnije bi bilo da već prvog dana kupimo oglase i razletimo se po ulicama sa planom grada u rukama, od adrese do adrese, sa razgovora na razgovor, rukujući se i predstavljajući, od kafića do kafića, od jutra do mraka, dok nas neko negde ne primi.
// Bestelesne i obdarene gvozdenom voljom, u mojoj mašti smo već bile u akciji: Saška i ja letimo po gradu i tražimo posao. Uopšte ne spavamo i ne jedemo, to nam ne treba, pokreće nas prosta želja za uspehom. Nemamo ni kilogram viška (jer ne jedemo), predivne smo tako umorne i razvijamo se u neverovatne ličnosti. Jake kao čelik. Mršave kao gliste. Naddevojke iz beogradskog predgrađa.
// S tim što ne smemo da zaboravimo ni na fakultet, odjednom kaže Saška. Kako li ćemo uklopiti toliko obaveza? Zamisli samo taj sumanut tempo. Već nas vidim kako ujutru jedva ustajemo, u panici peremo zube, u poslednjem trenutku uskačemo u tramvaj, satima sedimo na predavanjima, vraćamo se na ručak od jeftinih namirnica, zatim trčimo na posao, radimo, i na kraju, u krevetu pred spavanje, spremamo ispite i čitamo knjige. Biće to potpuni haos, bićemo užasno umorne, ali nema drugog načina da se iščupamo iz ovog blata u kom se valjamo poslednjih dvadeset godina. // Kada je u priču ušao studentski život, moja slepa vera u Saškinu viziju se zaklimala. Osnovna mana njenog ambicioznog plana bilo je odsutsvo kako privatnog tako i društvenog života iz dnevnog, mesečnog i godišnjeg rasporeda. Ukoliko je ona i mogla da zamisli kako dve godine samo radi i studira, bez hobija i prijatelja, dok se oko nje i Beču odvija bečki život, ja nisam. Zar da se pretvorim u studentkinju iz studentskog doma koja dvaput godišnje ide na bezlične studentske žurke i nema pojma ni o čemu? Ali ako se to izuzme, Saškine reči su me smirivale i davale mi nadu. // U pravu si, kažem joj, ta ideja me privlači. Jurićemo kao lude, neprekidno u gužvi, stresu i zakašnjenju, bićemo raščupane i zahuktale, na granici iscrpljenosti, lomićemo se i naprezati uz neprekidnu zvonjavu telefona, sve dok ne uspemo u životu. // Plan mi je bio da na tom mestu završim iskaz. Da sam to učinila, verovatno ne bi ni došlo do konflikta, ali nažalost, nastavila sam da govorim. // Međutim, bojim se da si zaboravila na činjenicu da dolazimo u grad u kome ne poznajemo nikoga, o kome ne znamo ništa, gde nemamo prijatelje niti omiljena mesta. Zaboravila si na privatan i socijalan život. Hoću da kažem da moramo da izlazimo, kako bismo shvatile gde se nalazimo. Ne želim da se pretvorim u studentkinju iz studentskog doma koja nema pojma ni o čemu. Ni jedan akademski uspeh nije toga vredan. Moram da izlazim, žao mi je. Dok mi ne dosadi, dok u gradu ne bude postojalo bar nekoliko ljudi koji me poznaju i spremni su da se napiju za moj rođendan, dok ne nađem omiljenu muziku, omiljeni klub, omiljenu kulturnu rupu, u suprotnom ću biti nesrećna. // Posle toliko časova puta, kontrola nad rečima i mislima popušta. Iako zajedno emigriramo i slično govorimo, Saška i ja smo različite osobe, što nam je odjednom nepodnošljivo. Razgovor o strategiji življenja prelazi u sukob ličnosti, ali mi ne primećujemo šta je po sredi i uvređeno zastupamo svaka svoju perspektivu. // Ja nisam izlazila ni u Beogradu, kaže Saška, takve stvari me odavno ne zanimaju. Gomile pijanih pozera u socijalnom grču, razgolićene tinejdžerke u društvu tridesetogodišnjih gubitnika, grupice separatista, to stvarno nije moj fazon. Umesto da se spuštam na njihov nivo, u znojave rupe bez ventilacije, radije sam odlazila na kafu s prijateljicom, ponekad u bioskop, i ostatak vremena provodila s dečkom. Dok si ti u potrazi za zabavom trčala po gradskim rupčagama i unšitavala moždane ćelije, ja sam gledala dobre filmove. // Nisam mogla da poverujem svojim ušima. Saška Radovanović je rekla da sam traćila vreme po beogradskim ćumezima, nešto u tom stilu, i da mi je mozak sjeban. Čak i da je govorila istinu, nije mi se dopao njen stav niti ton. Prevarila se ako je mislila da ću uvredu progutati tek tako. Nisam ostala dužna: prvo sam joj slonovski zgazila na žulj, a zatim promenila temu. Moja reakcija u datoj situaciji bila je sjajna, sećanje na nju me ispunjava ponosom. // Dok si ti sedela u buđavom Grinetu i pila masne moke sa dosadnim prijateljicama, kažem, i potom navodno gledala dobre filmove, ja sam koliko-toliko razvijala sposobnost koju ti definitivno nemaš, jer da je imaš, ne bi me godinama davila istom pričom o istom dečku. Reč je o socijalnoj inteligenciji – nemaš je. Ali sad nije vreme da raspravljamo o tome. Uostalom, možda ćeš ti mrežu prijatelja isplesti na sasvim drugi način, možda u bioskopu ili na fakultetu. Ja sam u svakom slučaju navikla da izlazim, slušam muziku, osmatram i tako nalazim ljude. // Ama izlazi, brate, ko ti brani, kaže Saška i besno ugura flašu u ranac. // Jedna protiv druge, na nekoliko centimetara udaljenosti, Saška i ja odmeravamo snage u besmislenoj raspravi oko međusobnih razlika, nesvesne toga da je naš sukob samo posledica tenzije koja sama od sebe rapidno raste dok se približavamo Južnoj železničkoj stanici. Zagledane kroz prozor, prvo u međusobnoj mržnji, a zatim sve više u iščekivanju bilo kakve oznake koja bi potvrdila da se zaista približavamo Beču, poslednjih sat vremena više i ne progovaramo, srca nam kucaju. Šta nas čeka. Da li ćemo naći posao. Da li ćemo morati da se vratimo. Da li ćemo se povezati sa pravim ljudima i naći prijatelje sa kojima se dobro osećamo. Da li ćemo izgubiti stare prijatelje, roditelje i ljubavnike. Da li ćemo i kako ćemo, sve je još uvek otvoreno dok se vozimo prema Südbahnhofu, Južnoj železničkoj stanici. // Sa leve strane puta, u mraku niče prizor kao iz filmova o prevlasti mašina. Identični reflektori u različitim pozicijama daju konture sivom gradu bez ljudi. Baba pokazuje unuku rafineriju ulja. To je rafinerija, kažem Saški. U prednjem delu autobusa zvone dva telefona. Devojka u sportskim patikama piše poruku. Sat pokazuje 02:55. Jedan za drugim zvone telefoni. Slušamo tuđe razgovore. Nekima stižu poruke. Za dvadeset minuta/ dvadeset minuta/ adeset minuta/ minuta, izgovaraju putnici u kanonu. Devojka sa zlatnom torbom pita sagovornika da li je budan i da li dolazi po nju. Baba u beloj košulji viče da je odlično putovala. Majke premeštaju decu sa sedišta na sedište. Pakuju flašice i peškiriće. Babe uzvikuju u nokije: ulazimo u Beč! Nekoliko putnika telefonira na nemačkom. Pipamo oko sebe. Saginjemo se ispod sedišta. Proveravamo da li su sve stvari na broju. Sve je tu. Još jednom proveravamo da li je stvarno sve tu. Sve je tu. Kroz prozor vidimo čiste, ispravne svetleće reklame. U oblačiću misli iznad glave lebdi nam reč Evropa. Fasciniraju nas osvetljeni objekti - kiosci s brzom hranom, benzinske pumpe, bilbordi. Napolju grmi. Putnici se komešaju i gomilaju kese kod izlaznih vrata. Pedesetogodišnje prijateljice glasno maštaju o večeri kod kuće. Autobus usporava. Parking na kome se zaustavljamo je prazan. Kroz prozor vidimo kako se autobusu približavaju ljudi. Čekamo da ostali izađu. Gubimo strpljenje i guramo se prema vratima. Putnici se grle sa onima koje poznaju i odnose kesu po kesu. Stojimo okružene svojim prtljagom. Počinje kiša. Putnici odlaze taksijima i privatnim automobilima. Ostajemo same na praznoj autobuskoj stanici. Sedimo na torbama. Saška se češlja. Ja vadim mapu grada. // Kada su svi otišli, sele smo na torbe ispod nadstrešnice Južne železničke stanice i zakljucale glavama. Poslednji taksi nas je neko vreme obletao, pa odustao. Povadile smo rekvizite i započele borbu s vremenom. Dva sata do prvog tramvaja. Trebalo je dočekati jutro. // Nakon dvanaest sati puta, šest sendviča sa zdenkom, paradajzom i pilećim prsima, posle ukupno četiri zaustavljanja – za WC, večeru, i na graničnim prelazima, pošto smo odgledale dva domaća filma u dva vozila i razgovor zapečatile kratkom svađom, autobus se konačno zaustavio u Beču i izbacio Sašku i mene, crnu i plavu, sa različitim karakterima i sličnim apstraktnim ciljevima. // Umesto da otvorimo šampanjac i kupimo oglase, ili podignemo svoje stvari i uputimo se peške prema studentskom domu, ili uradimo bilo šta od onoga što smo planirale u svim tim razgovorima, Saška i ja sedimo na torbama i čekamo da počne dan u novom gradu. Lica su nam prljava, sendviči u stomacima nesvareni, malaksale smo i izgledamo grozno.
U narednom poglavlju realne priče...
Tim stručnih gastronoma pomaže smotanim studentkinjama književnosti da za samo trideset dana postanu korisne radnice i dobre konobarice. Budite svedoci susreta dvaju svetova. Saznajte da li je od osrednjeg intelektualca i jako lošeg radnika moguće napraviti top ugostitelja za samo mesec dana. Saška Radovanović, Jelena Martinović i ja, u epizodi o traženju posla: Nebo je granica, šou preobraženja. Uskoro u realnoj priči.
