Drago Jančar

PUTOVANJA, SAMOĆE

Sarajevske Sveske br. 10

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

8. mart

Kada oko tri sata popodne skrenem iz Celovške ulice ka Trnovu, iznenada, nasred ulice stane devojka stara nekih osamnaest, možda čak i dvadeset godina. Vidim njene lepe, uplašene oči, naglo zakočim, auto se zaustavi, devojka istrči na trotoar i nasmejanih obraza mi mahne u znak zahvalnosti. Samo na trenutak sam zadovoljan samim sobom, dobročiniteljem koji se još i osvrne za njom dok odlazi niz ulicu u tesnim farmerkama, samo u sekundi, jer već sledećeg trenutka začujem tup tresak za leđima. Iza mene je tamna masa velikog automobila, za volanom još jedna žena, vidim kako besno maše rukama. Oboje izađemo na trotoar dok nas prati trubljenje drugih vozača, zajedno sa ženom iz automobila izađu dečak i devojčica. Decu imam u automobilu, kaže mlada, šokirana gospođa, srećom su bili vezani, zaustavili ste se nasred ulice. Uz neodređeno osećanje krivice, pre svega zbog te preplašene dece koja stoje tamo i koja »su srećom bila vezana«, objašnjavam da je nasred ulice stajala devojka, i da se nisam zaustavio, pregazio bih je. Ali, za to nemam nikakav dokaz, jer od te devojke nigde ni traga. Pregledamo ulubljen aluminijum na oba automobila, ništa tragično, ali neće biti jeftino. Čiji osiguravajući zavod će to da plati? Osiguravajući zavod onoga, ko je kriv. A onda zajedno zaključimo da zapravo niko nije kriv, morao sam da se zaustavim zbog one devojke na ulici, a ona nije mogla da se zaustavi ispred auta koji je tamo stajao. Ruke mi pomalo drhte, jedva uspem da krenem, kada mi zazvoni mobilni telefon. Osećam blagu vrtoglavicu od sudara i pomislim kako ne bih sada u toku vožnje razgovarao, zašto da rizikujem još jedan sudar, a ni 20.000 tolara ne bih želeo da platim, u Sloveniji, naime, u poslednje vreme policajci nemilosrdno kažnjavaju za telefonske razgovore u toku vožnje. Ali, telefon zvoni. Šta bude, biće, pomislim i podignem slušalicu, ljubazan ženski glas se predstavi kao Vojka Đikić i na jeziku koji ovde još uvek zovemo srpskohrvatski kaže, kada možemo očekivati vaš dnevnik? Kakav dnevnik, zaboga? Dnevnik za Sarajevske sveske. Obećali ste mi kada ste bili u Sarajevu. I stvarno, setim se, jesenas sam bio u Sarajevu, obećao sam da ću ga napisati, i Alešu Debeljaku sam obećao, a možda čak i Velimiru Viskoviću, obećao sam, i sada ću morati da progutam to obećanje. Vojka Đikić me poziva na promociju Sarajevskih sveski koja će se narednih dana održati u Ljubljani, poziva me i na prijem u finskoj ambasadi, tamo ćemo moći da porazgovaramo o svemu. Neću moći da dođem, sutra putujem u Austriju, objašnjavam, a kada se vratim na čitavih mesec dana odlazim u inostranstvo. Ne kažem kuda, jer ionako nikome nikada ne govorim kuda idem u inostranstvo, zaista neću moći da pišem još i dnevnik. Vojka svojim neumoljivim šarmom istraje da treba održati obećanje, istraje sve dok se, držeći volan jednom rukom ne odvezem u svoju ulicu, i obećam – opet nešto obećavam – da ću je pozvati kasnije. Kod kuće me dočeka blagi podsmeh. Navodno, svaki drugi vozač osim mene bi izašao iz auta i besno rekao: kako voziš, kokoško trapava! Svako, osim mene, navodno, rekao bi da nije napravila bezbednu razdaljinu, svako bi zahtevao kupon osiguravajućeg društva. Svako osim mene koji ću sam platiti štetu, umesto da je plati – ne ona, već njeno osiguranje. Dobro, kažem, možda sam stvarno budala jer sam zaustavio kola i još se i osvrnuo za devojkom zbog koje sam se zaustavio, jer nisam zahtevao da mi da kupon, i ni podatke nisam uzeo od žene koja se zaletela u mene, ni marku automobila nisam uspeo da zapamtim. Moglo je da mi se desi kao što se bonvivanu, ženskarošu, junaku u Anujevoj drami Ornifle ili Povetarac, koji se zaleteo u drvo kraj puta, jer se predugo zagledao u pozadinu neke seljanke koja je na polju okopavala repu. Pre nego što je izdahnuo, uspeo je još da zaključi i to da se ubio zbog stare, bezube babe. A u stvari se sve prilično dobro završilo. Osim što sam podlegao sarajevskom šarmu i što sam morao da pišem dnevnik. Dakle, dnevnik.

9. mart

Dnevnik? A koga još interesuje to što se vozim u Austriju na neko književno veče? Pisac koji stoji kraj prozora vagona i u svoje duboko pamćenje utiskuje predeo što promiče, pisac sa impresijom, pisac u kontemplaciji, ti prizori su tempi passati. Čitaoci žele Događaj. Poslednjih deset, petnaest godina se tu i tamo krećem po evropskom kontinentu sledeći prevode svojih knjiga, diskusije, okrugle stolove, ponekad me put odvede u Ameriku. Vrativši se sa prvih putovanja sam prijateljima pričao o predelima, gradovima, knjigama i ljudima koje sam sreo u dalekim zemljama, ali danas to više nikoga ne interesuje, jedva primete da sam bio odsutan. U nekada vrtoglavom, sada već monotonom ritmu odlazaka i povrataka, aerodroma i autoputeva, susretanja sa poznatim i nepoznatim ljudima, javnim nastupima i čitanjima, mali i veliki događaji se gomilaju u neprepoznatljivu masu. Ono što je pri svemu tome dobro je to da sam se prilično udaljio od svakodnevnih pritisaka slovenačkih prepirki i tako česte slovenačke uskogrudosti. Ivan Cankar u Beču zapisuje sledeće: O domovino, ti si kao zdravlje. A ja, često kada odlazim iz Slovenije, pomislim: – O tuđino, ti si kao zdravlje! Ali, ipak – ono što mi sada nedostaje nije putovanje, već mirovanje, ne buka javnih dešavanja, već samoća svežih jutara i teskobnih večeri. Tamo, u Bohinju ili na Pohorju, nema nikakvog Događaja, već jedno samo trajanje, možda slova nove knjige koja klize preko kompjuterskog ekrana. Nisam emerit, interesuju me događaji ovog sveta i nakon Velikog Događaja, napada na WTC u Njujorku, bio sam i sam uveren da nakon toga na ovoj maloj planeti zaista ništa više neće biti isto. Ali, što šokantni prizori više postaju samo deo našeg kolektivnog sećanja, to je jasnije da je svet još uvek prilično sličan onome koji smo poznavali pre jedanaestog septembra. Čovek koji u središte svog života postavlja umetnost, traganje za rečima, rečenicama i pričama, sve to bi, naravno, mogao da zna i bez gledanja televizije, putovanja ili čitanja časopisa. U svetu umetnosti vreme i njegovi istorijski događaji, koliko god da su potresni, nemaju takvu težinu kakvu imaju imaginacija i uobličavanje. Kada mrvica ljudskih aktivnosti, misli ili osećanja dostigne ravan imaginacije i uobličavanja, to je već apstraktno, nadvremensko, nadistorijsko, to više nije prošlo, buduće ili sadašnje vreme, to nije Događaj za dnevnik, to je prostor i vreme tajne. Koja je neshvatljiva, kao što je neshvatljivo i beskrajno vreme. Zbog toga je sa tog stanovišta traganje za Događajem i njegovo određivanje prilično besplodna aktivnost. Možda i samo pisanje dnevnika. To govorim uprkos tome što ne spadam među one koji misle da život moraju provesti u svojoj tvrđavi i u svom estetskom samozadovoljstvu, naime, čovek sam koji želi da živi otvoreno i radoznalo. Ali ipak mi se uvek čini važnijim to da se ponekad treba zaustaviti i gledati na Istoriju i njene Događaje pogledom sa margine, pogledom koji neprestano ispituje i relativizuje. O tome često razmišljam na onim aerodromima i autoputevima, u vozovima i u hotelskim sobama, i možda upravo ti trenuci za mene predstavljaju glavne događaje.

11. mart

U Beču, i uopšte na čitavom prostoru nemačkog jezika i književnosti, glavni Događaj minule jeseni je čudna knjiga, nekakva mešavina književnosti i biografskog istraživanja: Der Tote im Bunker (Mrtvac iz bunkera). Poznajem njenog autora, Martina Polaka, pre nekoliko godina mi je rekao da su njegovi roditelji živeli u Sloveniji, ali su se iselili već nakon prvog svetskog rata. Ispričao mi je da piše neku knjigu o odnosima između Slovenaca i Nemaca u Štajerskoj, i posavetovao sam ga da pročita neke tekstove koji bi mu mogli pomoći da taj odnos bolje razume. Nisam ni slutio kakvu knjigu piše. Knjigu o nacionalizmu koji je već u monarhiji podelio ljude, koji su se nakon toga, u sledećoj generaciji, kao po toboganu spustili u totalnu radikalizaciju. Odgajan u mržnji, najpre prema Slovencima, a onda i prema svim Slovenima, na kraju i prema Jevrejima, postao je član NSDAP-a, a potom esesovac i na kraju i gestapovac. Njegov sin počinje svoje istraživanje tamo gde se njegov život okončava, u tirolskim Alpima, dve godine nakon rata, na mestu gde su pronašli leš ubijenog. Ubio ga je sitni kriminalac, za novac. Kao što je i ubijeni ubijao i dopuštao ubijanja u ime velikih ideja. To delo nije samo nepopustljiva i do krajnjih konsekvenci ostvarena katarza za Martina Polaka koji je tek sada pokopan, neki će reći da je, između ostalog, pisac na simboličan način ubio svog oca. To nije ni još jednom potvrđena istorija o strašnim zabludama nacista. Ta knjiga otvara duboka pitanja o ljudskoj prirodi, ali ne samo zbog toga što možemo videti njegovog oca, nacistu, u sasvim ljudskom svetlu. Na kraju krajeva je, pre izvesnog vremena, nekom slučajnošću dopuzao u javne debate još jedan mrtvac iz berlinskog bunkera, Adolf Hitler, u filmu Der Untergang (Pad). Veliki Zločinac sa ljudskim licem glumca Bruna Ganca. Upravo to što film jednom diktatoru daje ljudske crte je prouzrokovalo brojne kritike. Međutim, on nije bio monstrum sa onog sveta, bio je iz ovog, bio je čovek, imao je ljudske karakteristike i to celu stvar čini još strašnijom. Zbog toga, jer to je i priča o zlu koje nije samo donedavno zlo, jer to je večna priča o tamnom prostoru koji počiva u ljudskoj prirodi i u jednom trenutku ili spletom okolnosti izbije na svetlo dana. Priča o zlu, koje privlači. Kada sam se šetajući Pohorjem zaustavio na Osankarici, gde fotografije u malom muzeju pričaju o poslednjoj bici Pohorskog bataljona, neprestano sam se pitao ko su oni nemački vojnici koji se razdragano fotografišu pored pobijenih partizana? Ili, ko su ljudi koji su u gestapovskim mučionicama Maribora i Celja zlostavljali zarobljenike? Jesu li imali porodice, šta ih je navelo na to nasilje, šta su svojim bližnjima ispričali o tome? Nakon ove knjige, čini mi se da su mi na neki način bliži, barem malo, čini mi se da razumem izvor brutalnog nacističkog zla. Ali, sada još teže mogu da razumem kako su neki hrabri partizanski buntovnici mogli da se nakon okončanog rata pretvore u koljače koji pucaju i bacaju u jame nenaoružane ljude, čak i nedužne civile. Ipak, uprkos opštem zaboravu i vremenu koje prekriva i meša hronologiju događaja i posledice, nije moguće zaboraviti da je na početku bio nacizam. Najpre je bila strašna brutalnost nacizma a onda posleratne osvete ili hladnokrvno smišljeni pogromi, na početku je bio fašizam a onda fojbe*. Međutim, na pitanje o zlu koje je u čoveku, na to pitanje nemam odgovor. Na njega ni Martin Polak nije odgovorio. O tome je, međutim, pričao, i to na najprisniji mogući ljudski način, pričao je o svom ocu, zločincu. Čini mi se da to, tako konsekventno, pre njega nije uspeo niko u novovremenoj istoriji evropskog ludila. Iz Neue Zuercher Zeitunga su me pozvali da pišem o toj knjizi, zamolivši me da povežem još i posleratna dešavanja oko Trsta i u Istri, koja otvaraju film italijanske televizije Srce u bezdanu. Hoću, pisaću o tome, o đavolima koji su se na neko vreme nastanili u prostoru između Alpa i Jadrana. I krajem veka još jednom obuhvatili i Balkan.

11./12. mart, noću

Još putovanja. Ovog puta pod zemlju, u snovima: sa putnom torbom i svežnjem časopisa koji viri iz nje, spuštam se u ždrelo podzemne železnice, okružuju me neka crna lica, metalni zvuci podzemnih automata, kočenje voza, otvaranje vrata, putujem uz drndanje podzemnog voza, opet putovanje, kako je mali ovaj svet, uvek iste drame, odbljesci usamljenih stanica, usamljeni ljudi na peronima, zagrljeni par, usamljen u svojoj drami na kraju vagona, gore nad nama je grad, čujem njegovo tutnjanje, vidim njegova svetla, prazne ulice. Voz se zaustavlja na stanici, iz zvučnika dopire dubok i monoton, pomalo uspavan muški glas i kaže: Metro Center. Transfer to the Red Line on the upper level. Voz se zaustavi, vrata se otvore, zvono zazvoni ding dong, vrata se zatvore, voz krene dalje. Muški glas iz zvučnika: Next station: Federal Triangle. Točkovi zakloparaju, ali sledeća stanica nije Federal Triangle, sledeća stanica je Frydek Mustek. Okončite vystup a nastup, taj gospodin iz zvučnika govori češki, o Frydek Mustek, to je Prag, putujemo ispod Vaclavovog trga, kroz pritvorena vrata pokušava da uđe neki muškarac sa kesom, prekasno, voz divlje juri kroz podzemlje, gore je zvezdano nebo i topao prolećni vetar, a ja još uvek pod zemljom, zvezde vise tako nisko, a ja pod zemljom, Tanairon: silazak u podzemlje gde Orfeja besno obleću senke mrtvih, tako će biti, pomišljam, tako će biti kada svemu dođe kraj, tako je sada, nad nama je grad, sada putujemo ispod reke, sve znam i sve vidim: ulice, pesnik koji prolazi kroz teskobu svoje večeri, za pesnika je uvek trenutak između dana i noći, pomislim, dan je, i čujem udarce konjskih kopita po pločniku, konji njište, to su bečki kočijaši, Karlsplatz Oper, kaže zvučnik, umsteigen zu den Linien A, B und C. Bitte alle austeigen, ali ne izlazim. Pomerim se da bi pored mene sela gospođa sa šeširom, mogli biste da radite nešto korisno, kaže gospođa sa šeširom, umesto što se vozite ovim vozovima tamo-amo po Evropi i drugde. Ja nisam radnik da bih morao da radim, kažem, ja sam pesnik, Orfej sam, ptice iz vazduha, ribe iz vode, životinje iz šume, drveće i stenje su slušali moje čarobne zvuke. Ah da, kaže gospođa, vi se stalno samo vozite. A šta vi znate, povičem ljutito, možda se sunce nad nama više ne okreće, možda je mesec nepomičan i krvav, možda su zvezde zamenile svoja mesta na nebu, možda na zemlji munje stvaraju požare. I šta onda, kaže gospođa sa šeširom, i šta onda? Ovde smo na sigurnom, kaže. Da, čini mi se da putujemo na zapad, ne čuje se nikakva harfa, već ding dong iz zvučnika, škripa zatvaranja i otvaranja vrata, kloparanje točkova, ding dong, the next station is Notting Hill Gate, gde je to? U Londonu, pod Londonom, pod Temzom, pod svim stvarima, mind the gap. Pazi na otvor, rupu između vagona i perona, gde još da padnem, ima li dole uopšte još čega? Dosta mi je svega, uzmem putnu torbu i izađem kroz vrata, preko bezdana, mind the gap, pravo u dvoranu gde imam književni nastup, ja, pisac iz daleke zemlje.

13. mart

Ponovo kod kuće. Zašto ljudi uopšte pišu dnevnike? Da bi zaustavili vreme? Da bi u vreme što prolazi utisnuli tragove svog života? Da bi budućim naraštajima govorili istinu? Iz čiste istinoljubivosti? Ili iz samoljublja? U Sloveniji, početkom devedesetih godina, izlaze dnevnici Edvarda Kocbeka. Mnogi misle da bi veliki pesnik bolje učinio da ih nije pisao, a pošto ih je već pisao, bilo bi bolje da njegovi sinovi nakon njegove smrti nisu dozvolili objavljivanje neredigovanog teksta. Veliki pesnik, smatraju, i dalje bi u očima savremenika ostao ono što je bio, saputnik francuskog personalizma, saputnik komunista, partizan, posleratni disident, pesnički senzor nemirne istorije dvadesetog veka. A sada se u svojim dnevnicima često otkriva kao zadrti katolik koga muči senzualnost svake mlade žene koju sretne, i u parku Tivoli svakog proleća prati mlade parove. Njegov otpor protiv sve totalitarnije stvarnosti posleratne Jugoslavije i njegov raskol sa partizanskom družinom koja je postala vlastoljubiva kamarila, pun je pokušaja da se vrati među njih, da obnovi prisnost partizanske družine. Ali, naravno, bezuspešno, partijci ga ponižavaju i podsmevaju mu se. Kocbek u dnevnik zapisuje ljubljanske kulturne i političke tračeve, pun naivne nade da će se u Sloveniji i Jugoslaviji odjednom sve promeniti. Njegova rascepljenost, sve veća izolovanost i usijana nada vodili su ga u ludilo. A »slepi nemir istorije« je prisutan već u njegovim pesmama. Dnevnici, u tom smislu, ne govore ništa novo. Međutim, oni su ipak dragoceni. Ne samo zbog toga što se veliki ekstatični pesnik u njima otkriva i kao čovek niskih strasti i malih oportunizama, zbog toga što nam taj dnevnik Kocbeka otkriva u punom ljudskom svetlu, već i zbog toga što nam bolje nego bilo koji istorijski tekst ili sociološka analiza otkriva modus vivendi posleratnog vremena; vremena koje je bilo revolucionarno, a istovremeno beskrajno malograđansko, koristoljubivo, intrigantsko, vreme zavisnog života novih vladara. Kocbek je istinoljubiv, ali je i samoljubiv u otkrivanju svog štiva, duhovnog života, svoje uloge u istoriji i književnosti … Možda je u otkrivanju motiva za pisanje dnevnika još najeksplicitniji Vitold Gombrovič, koji svoje dnevnike počinje rečima: Ja ja ja. Ja ja ja. Gombroviča ništa drugo ne interesuje. Možda je to najdublja istina svakog dnevničkog pisanja. I ovog.

14. mart

Sa teatrom dugo nisam imao stvaralački kontakt, a sada se, igrom slučajnosti, približavaju dve predstave, dramatizacije dva moja romana, i misli me odvlače u dvorane i na pozornicu. U ljubljanskoj Drami će izvoditi dramu Katarina, pav in jezuit (Katarina, paun i jezuita, u Mariboru Severni sij (Polarno svetlo). To će režirati pozorišni mag Mile Korun, koji je nedavno prijatno iznenadio publiku šestočasovnom (!) predstavom Karamazovi. Neverovatno je kako mu je to uspelo, kako se nakon dugog perioda raznoraznih spektakala i scenskih efekata i minornih predstavica vratila na scenu velika književnost, a pri tom je pozorište još uvek ostalo pozorište. Kroz zahtevan roman pun račvanja, Korun je već samim oblikovanjem teksta povukao čist dramaturški luk, duboku epsku reku koja polako teče i vuče gledaoca za sobom. A onda, tu je i postavljanje odnosa između protagonista, sve vreme napetih, u neprekidnom međusobnom uticaju, na hiljade glumačkih detalja itd, itd. Tome kako je bez straha od monologa i »dosade« otvorio osnovna filozofska pitanja, radovao bi se i Dušan Pirjevec, koji se Karamazovima opraštao od ovog sveta. Prva rečenica koja se izgovara na sceni je pitanje: Da li je Bog? U dvorani je bila mlada publika, studentski abonma, među njima i nešto starijih, video sam čak i dve ili tri kaluđerice – čini mi se da nijedan gledalac u toku dve pauze nije napustio dvoranu. Razmišljao sam o tome kako se dešava malo umetničko čudo, da se u vremenu opšte površnosti oblikuje neki ljudski tip, neka grupa, publika koju uopšte ne poznajem i koja teži temeljnim, zahtevnim stvarima. Istina, ponekad i sam dobijam takve odzive na svoje romane, ali ovde se to dešavalo sa velikom grupom, u nekoj čudnoj, skoro religioznoj atmosferi: Die Kunst.

15. mart

Zovu me iz Nove revije i obaveštavaju me da je odštampana knjiga koju je u rukopisu ostavio za sobom prošle godine preminuli Rudi Šeligo; napisao sam predgovor, kada mogu da učestvujem na promociji? Neću moći, jer za dva dana putujem. Opet u inostranstvo? Da, opet. U mislima se izvinjavam dragom prijatelju, još uvek ga vidim i čujem, uopšte mi nije jasno da je otišao. Jednog jutra, već je dugo vremena prošlo od tada, nakon budne noći, Rudi i ja smo skrenuli na onaj rub mariborskog grada, gde sam tada imao svoju studentsku sobu i gde je šumska masa Pohorja odjednom udahnula u nas svoju živozelenu proletnju svežinu i pokušala da očisti naša pluća ogaravljena dimom cigareta. U prigradskoj kafani koju su otvarali u ranim satima za radne ljude, našoj poslednjoj stanici pred danom koji je nezadrživo dolazio, po tanjirima smo hlebom razmazivali žutilo jutarnjih meko kuvanih jaja. Za nama je bio dug put, muške i ženske aveti koje smo sreli tonule su natrag u noć, nestajale su njegove Agate i moji zločinci, priče i rečenice, u noć je tonula i glupava nasilnost onog davnog vremena, i ljudi među kojima nam je bilo dato da živimo. Pred nama je bio svetli proletnji dan, meni namenjen za spavanje i za studentske revolucije nakon spavanja, njemu za predavanje tajanstvene nauke koja se zvala Opisna statistika. Tada mi je Rudi u svoju knjigu pod naslovom Kamen, zapisao čudnu posvetu: Kaj pa ta rana ura, ki si rojena za pisatelja? (A šta ti, rani sate, koji si rođen za pisca?) Ja jedva da sam bio pisac, a Rudi je to već bio, on nije bio samo Rudi ni Rudež već Rudi Šeligo, institucija književnog modernizma i spisateljskog razlikovanja od svega što se do tada pisalo u toj državi, već neko vreme, i znao je to i da pokaže, tako da je svako znao ko je i šta može. Zbog toga mi se činilo da je ta posveta nekakva jutarnja inicijacija, prijem među sveštenike Umetnosti koji po celu noć mogu da lutaju po kafanama, a onda da prepodne predaju statistiku, koji se ne obaziru na to šta ko misli o njima i na svetlucavo žuto vince u čašama pred njima, jer oni koji pišu i stvaraju znaju: svet je pod njihovim nogama, kao što je pred njima dolazeći dan i kao što je i još čitav život otvoren za rečenice, za knjige, za tajanstvenu moć umetnosti, veću od svega i večnu. Ako ne baš večnu, onda barem dužu od dužine kratkog života: ars longa, vita brevis. Kako nestaju iz naših života, Edvard Kocbek, Jože Pučnik, Vlado Gotovac, najviše mi nedostaje Rudi, nedostaje mi. Nedostaje mi i Vlado Gotovac, nismo bili tako bliski kao Šeligo i ja, ali, kada smo bili zajedno, sve se sjajilo od razigranosti i i domišljatosti. Kada je Vlado imao javnu zabranu objavljivanja, na hrvatski je prevodio Šeligovu i moju knjigu, obe je toliko popravio da je na kraju rekao da je sada to zaista dobra literatura.

16. mart

Poslednja pisma pred odlazak. Mlada novinarka časopisa Vangardia iz Madrida, koja me je skoro dva sata intervjuisala u Barseloni, elektronskom poštom mi je poslala još nekih 30 pitanja! Već u toku tog razgovora sam joj rekao da je previše svega, da je lepo što je toliko pročitala o meni, ali ko će to objaviti? Slutio sam da je početnica, one uvek hoće sve, baš sve. A sada još trideset pitanja. Ako bih još odgovarao na pitanja o El deseo Burlón (pod tim naslovom je u Madridu objavljen moj roman Posmehljivo poželenje), šta da odgovorim na pitanje o tome kakva je bila moja mladost u komunističkoj diktaturi? Ili: kakva je razlika između mene i Predraga Matvejevića u našim pogledima na raspad Jugoslavije? Pored toga još i to: kada i gde pišete? Kako počinjete roman, da li je prva rečenica odlučujuća? Žao mi je, ne mogu da prosipam rečenice u taj bezdan. Pošaljem joj nekoliko svojih eseja i intervjua, neka upotrebi što joj se učini zgodnim. Slutim da od tog intervjua u slavnom časopisu neće biti ništa. Pišem Borisu Pahoru u Trst: Da me raduje njegov književni prodor u Francusku i Nemačku i nakon toga i u Italiju, koja do sada nije želela da ga upozna. Njegovo pisanje se pored iskustva koncentracionog logora bavi i nasilnom asimilacijom Slovenaca u Trstu. To će biti paradoks, što će nekada prilični deo sveta upoznati Pahorovu literaturu i preko nje i slovenačku književnost u Trstu, a Slovenaca tamo više neće biti.

17. mart

Lovran. To je »tuđina«, u koju sam se uputio. Mesec dana ću pokušati da pišem kraj mora. Na obroncima Učke još uvek sneg, dole sunce preko površine Kvarnerskog zaliva. To nije tuđina, na starom austro-ugarskom groblju u Opatiji leži moj brat, tačnije polubrat, umro je pre nekoliko godina. Tu ga je dovela mornarica Jugoslovenske narodne armije, zaljubio se u crnokosu meštanku, Ružicu. Ni Ružice više nema, umrla je prošle godine, stegnutog grla za oboje upalim sveću. Tu, naokolo, proveo sam mnoge dane svog detinjstva, dakle nije u pitanju tuđina … Ali, svejedno je. Današnja Hrvatska živi svoj život, časopisi, televizija, sve se vrti oko svoje ose, deluje mi kao jedan prilično zatvoren krug. Pored toga je komunikacijska blokada neverovatna. Ne prate slovenačku televiziju i radio, ne stižu časopisi iz trideset kilometara udaljene Slovenije. Doći će tek u junu sa hordama turista koji postaju jedino znanje o Sloveniji i veza među državama. Možda i ta zatvorenost kumuje kratkim kontaktima između političkih elita, nažalost i među stanovništvom. Ni u hrvatskoj štampi nema nijedne rečenice o tome da slovenačka vlada bezrezervno podržava ulazak Hrvatske u EU, sa izručenim Gotovinom ili bez njega, zbog čega je kod kuće izložena oštrim kritikama … Uveče gledam, čitam, gde sam došao, iz televizije i sa stranica časopisa neprestano dopire jedna jedina tema. Evropska unija i Ante Gotovina. Dakle, posledice jednog rata koji je zapravo već odavno prošao. Koliko još godina, koliko još godina će Hrvatska, Bosna i Srbija snositi njegove posledice, kao što i cela Jugoslavija još dan danas nosi podele onog davnog rata naših očeva? Svuda su nakon velikog rata jedni drugima pružili ruku, samo ne ovde, samo ovde se neprestano perpetuiraju stare mržnje i stare podele. Da li je ovde na delu nešto što je navodno sudbina čitavog ovog dela sveta, Balkana, Srednje Evrope? Ne verujem. Prošle godine sam putovao kroz Litvu, u Vilnu ista priča prodire iz prošlosti: Grad severnog baroka i katoličanstva jeste istovremeno i grad monstruozne istorije – važio je za »severni Jerusalim«, pored mnogih crkava još i sto sinagoga, jevrejske izdavačke kuće, dnevnici, univerzitet. Nakon genocida u kojem su zajedno sa nacistima učestvovali i litvanski »rodoljubi«, ostala je jedna jedina sinagoga. Pobijeno je 200.000 litvanskih Jevreja, to razum jedva da može da prati. I onda je došla Crvena armija i iselila i pobila 100.000 Poljaka. I onda se NKVD zajedno sa domaćim komunistima prihvatio litvanskih oponenata režima. Ubijeni, saslušavani, iseljeni, skoro 150.000 Litvanaca je raseljeno po azijskim prostranstvima Sovjetskog saveza. U tri i po milionskom narodu skoro da nema porodice koja nije bila izložena komunističkom nasilju. Bio sam u »muzeju KGB«, koji je, 1993. godine, uredila država, u njihovom muzeju »tamne strane meseca« ćelije, mučionice, samice, podrumi, u kojima su ubijali političke oponente i noću ih tajno odvozili i pokopavali u okolini grada. Litvanci su zajedno sa Nemcima ubijali Jevreje, Ukrajinci Poljake, Poljaci Litvance i Rusi su ubijali Poljake, Nemce, Ukrajince i Litvance… I Ruse.

18. mart

Hotel je bio isuviše bučan, preselio sam se u Moščeničku Dragu, uspavano turističko i ribarsko mestašce, našao sam apartman gde pod prozorima more zapljuskuje obalu. Na »žalu«. U podne sedim na proletnjem suncu i čitam, za susednim stolom ona i on, lep par i … ćute. Nemaju više o čemu da razgovaraju. Sve su već jedno drugom davno rekli. Ona povremeno pogleda u mom pravcu, on je dosadni dugonja, prebira po tipkama mobilnog telefona, ništa ne govori, njegova melanholija je sama uspavanost i dosada. Moraš u sebe, kaže Dane Zajc, ćutljivi pesnik, tamo možeš naći nešto ili naći prazninu, dakle vakuum, što ima i taj mladić, ništa.

19. mart

Cvetna nedelja. Praznično obučeni ljudi sa maslinovim grančicama. Isus jezdi u Jerusalim na magarcu, ja pešačim do Moščenica, starog hrvatskog naselja iz glagoljaških vremena, na vrhu brda. Kažu da do vrha ima tačno sedamsto stepenika, ali ja izbrojim sedamsto trinaest. Kod četiristotog stepenika me izenadi konopac, koji se u toj samoći klati na drvetu, privezan za debelu granu, prekinut, kao da su sa njega skinuli telo obešenog čoveka. A možda je bila samo dečja ljuljaška … Popodne preturam po beleškama i isečcima iz novina koje sam poneo sa sobom. Poznanik koji redovno prati hrvatsku književnost i ovdašnja dešavanja, pre nekog vremena doneo mi je članak Miljenka Jergovića o Esterhazijevom romanu Harmonia Celestis, i tek sada ga pažljivo pročitam i zapanjim se. Oštrina, skoro brutalnost kojom jedan pisac piše o drugom, a još više bombastični naslovi koje je verovatno stavila redakcija Jutarnjeg lista (»Zašto se Hrvati dive jednom lošem mađarskom piscu«, itd), nekako mi se ne slažu sa mojom predstavom o prijatnoj naravi Miljenka Jergovića, mogao bih skoro reći prijatelja iz mnogih susreta u Popovićevom durieuxovskom krugu. Poslednji put smo bili zajedno u Sarajevu, u knjižari »Buybook« mi je poklonio svoju poslednju knjigu, u kojoj je zapisao da u Sarajevu »eto, već miriše na snijeg.« Knjigu neobičnog, »multikulturnog« naslova - Inšallah, Madona, inšallah – čudesnu knjigu, delo lagodno napisane, ali duboke imaginacije, u kojem se priče prepliću, rastu jedna iz druge, preskaču vremenske i geografske okvire, majstorsko delo, pročitao sam ga u jednom dahu. Tim više me iznenađuje da ljubazan čovek koji poseduje toliki talenat piše o drugom piscu sa toliko gneva. Poznajem krležijansku i još koju tradiciju hrvatskog polemičkog pisanja koja zna da ide preko svih rubova, u svojim člancima je gaji, na primer, Slobodan Šnajder, ali u njegovom slučaju uglavnom je reč o političkim i socijalnim sadržinama, a ovde o estetskim, unutarknjiževnim pitanjima. U trenutku pomislim da Miljenko možda nije pročitao Harmoniu do kraja. I meni se, naime, dogodilo, da mi je nakon nekih dvesto stranica čitanja Petrovo pisanje postalo – i njega lično poznajem, i on je prijatan čovek – barokno poigravanje sa svim grofovima, Hajdnom i »mojim dragim ocem« nekako monotono, samodopadljivo i samodovoljno. Barok mi nije stran, i sam sam se bavio njime u svom poslednjem romanu, ali ovde mi je delovao na neki način pretenciozno. Sve dok nisam stisnuo zube i pročitao knjigu do kraja. Poslednji deo knjige – kada Esterhaziji padnu u socijalističko materijalno siromaštvo i sveopštu bedu – me je potresao. I kada pijani otac, poslednji u lancu starog sveta, pleše nekakav stari mađarski pastirski ples, jasno je da je tom svetu došao kraj, da ga se odriče njegov sin, da počinje nešto drugo, da se tu dogodio radikalan prelom sa tradicijom: otac još uvek gleda natrag, u Veliku Istoriju, sin može samo još da je ironizuje, otvara se prostor umetnosti. Istorija sa svim njenim sudbinama, istorija koja se topi kao lanjski sneg, ovde gori na obroncima Učke. Sneg, na koji je mirisalo u toku poslednjeg susreta sa Jergovićem, uz flaše piva i oblake dima u Sarajevu.

22. mart

Svakog jutra me budi zapljuskivanje mora, slutim talasanje koje se podiže iz dubina, a istovremeno, u polusnu, javlja se i slutnja velikog, otvorenog prostora. Pisaću o zatvorenim alpskim dolinama. Kada sam pisao roman Galjot, pisao sam ga na Pohorju, među šuštanjem smreka, tada sam mislio da je prava metafora za putovanje još samo brod, put ka horizontu, ostrva, nove obale. Moj junak, doduše, uglavnom putuje kopnom. Tada još nisam čitao Kolumbove Dnevnike, ali sam ipak mislio na slične stvari: kada Kolumbo na svom trećem putovanju u »Indije« otkrije neko ostrvo, Espanolo, plovi nekom rekom u unutrašnjost i piše kastiljanskim vladarima, kralju i kraljici: » ...Bio sam veoma nezadovoljan kada sam video da ne mogu ni na sever, ni dalje na jug, ni na zapad, jer sam sa svih strana bio okružen zemljom...« Strašno za jednog pomorca, koji je na brodu, a oko njega, svuda naokolo, samo kopno. Za njega strašno, za »alpskog« čoveka jedina sigurnost; ono što za njega predstavlja opasnost, jeste uglavnom prostranstvo i nepredvidivost mora.

24. mart

Ako nema telefonskog razgovora, ima dana kada ne progovorim nijednu jedinu reč. Ćutanje ... i traženje onih rečenica koje dolaze iz ćutnje, jedino iz ćutnje, a ne iz javnih nastupa.
Na putovanjima razmišljam o samoći, u samoći mi misao beži u gradove i na putovanja. Mnogo smo dobili u mogućnostima međusobne komunikacije, ali istovremeno mnogo toga i izgubili jer ta komunikacija prouzrokuje strašnu površnost, ovlašnost, nekakvu udaljenost od suštine stvari. Lica, reči, čak i pojedini dodiri, barem za mene - sve to usput tone u nekakav magličasti zaborav, sve to na tim brzim putovanjima, razgovorima, nastupima, nestaje u kaleidoskopskim izmaglicama, ostaje vrlo malo stvarnog i dubljeg. Nije čudno što ponovo postaju popularna spora putovanja u Kompostelu, peške ili biciklom, starim hodočasničkim putevima. Gde možeš da se zaustaviš, moraš da se zaustaviš i gde osetiš da je tu sve onako kako je bilo na početku sveta, brdo, šuma, jezero, obala mora, ostrvo, možeš da začuješ i govor jezika, reči, rečenice kojima obeležavaš svoje prolazno prisustvo, putuješ sa dvadeset i pet slova slovenačke ili proizvoljnim brojem slova neke druge abecede, ja naime sa slovenačkom, kroz maštu, slike, slutnje, glasove... brže i raznovrsnije, kao što to može još i najbrža mreža silicijumskih kristala. To je pisanje, to mirovanje, koje je istovremeno i veliko kretanje.

27. mart

Mobilni telefoni proizvode astronomske račune. Niko nas još nije tako prevario kao što su to vlasnici bežičnih telekomunikacijskih mreža. Čovek želi da govori sa bližnjim, udaljenim čovekom i zbog toga plaća velike račune, plaća ih za najprirodniju stvar na svetu, za razgovor. Zbog toga sve više upotrebljavamo SMS poštu. Odavde podstičem S. u Ljubljani na pisanje scenarija za dokumentarni film o Antonu Novačanu, predratnom slovenačkom dramskom piscu, koji je pobegao sa jugoslovenskom vladom u Kairo i umro na samotnoj železničkoj stanici u Posadasu, na granici između Argentine i Urugvaja. Zanimljiva sudbina. Njegov dnevnik bi bio dobar materijal za scenario. A S. upravo Novačanov dnevnik odvraća od pisanja. Tako mi piše telegrafskim stilom mobilnog telefona: osećam nekakav otpor prema njegovom dnevniku, megaloman je, mrzi Nemce, i sve Hrvate zbog ndh, to ne ide, banalno je, često čak i vulgarno. Ja odgovaram: Banalno, kao što je banalna i istorija. On je razume u ekstremima. Duh vremena. Poenta je u sledećem: zanimljiv čudak, veliki brbljivac koji se sa svojom megalomanijom zaplete u tragediju. Poseban je junak: veliki točak bez ose. Odgovor iz Ljubljane: Da, dobro, i: sitničavac, plašljivac, pohlepan, slavoljubiv, samoljubiv, sentimentalan i trapav. Junak, a takav! Ja: Vidiš, to čovek napravi kada piše dnevnik. Ljudi ne bi smeli da pišu dnevnike.