Igor Isakovski

PEŠČANI SAT

Sarajevske Sveske br. 03

Ležao je na terasi, udobno ispružen u mekoj ležaljci i zurio u okean. Mislio je na Lotreamona i na ono što je tako snažno tinjalo u njemu dok je ispisivao nadahnute stranice opevajući Okean. Nije mogao da to imenuje. Bilo je loše što nije osećao da gori nešto u njemu. Još gore beše to što je nekada posedovao to osećanje. Snažno tinjanje i vatru i erupcije. Sada nije imao ništa. Imao je kuću na obali okeana i nije bilo potrebno da se brine oko kirije i računa. Bilo je potrebno da razmišlja samo o tome kako da ispuni dan. U početku je bilo veoma lako. Upoznavao je ljude iz naselja nakon što je nekoliko nedelja proveo dremajući u kući. Neki od njih su mu se dopali, ali posle izvesnog vremena je prestao da ide k njima. Činilo mu se da nema šta da im ponudi, da ih jednostavno potkrada slušajući ih kako pričaju. Kada je govorio, imao je utisak da očekuju od njega velike misli. Tada se osećao poput nekog ko nije sasvim normalan. Kada je izgovarao one obične, svakodnevne rečenice, činilo mu se da su reči prazne i lišene svakog smisla. Bilo je lepo sedeti sa njima u nekoj od kafana na obali, prazneći boce. Pušio je njihov duvan, i slušao priče o njihovim porodicama, dečijim bolestima, novim mrežama koje će oni uskoro kupiti, samo da se ulov poboljša, i dok su govorili on je posmatrao njihove dlanove i njihova lica, pečate koje su vreme i okean ostavili na njima, a onda, gledao svoje dlanove i postajao svestan da ti dlanovi nisu ribarski. Zbog toga je osećao da je drugačiji od njih i to ga je peklo u utrobi kao odavno uminula a nezaceljena boljka.

Zalasci su bili veoma lepi. Sunce je zlatilo okean kao da mu odaje priznanje za posao koji je završio u toku dana i za posao koji obavlja od kada postoji. Nije znao šta je to tačno što radi okean, pa pomisli da i samo postojanje može da se imenuje poslom. Ipak, i on je postojao, ali činilo se da ništa ne radi. Dremao je na suncu, sve prazniji, kao da beše veliki peščani sat zaboravljen na nekoj kuhinjskoj polici. Nikome nije padalo na pamet da ga okrene, ne bi li pesak ponovo počeo da meri vreme: oni su ručali i po ručku odlazili nekuda iz kuhinje, a on je ostajao sam u iščekivanju da ga neko prevrne ne bi li proradio.

Šetao je kućom, nije bilo ugla u kome nije sedeo. Pokušavao je da čita na podu, podvijenih kolena pod sobom, ili prebacivši ruku preko jednog kolena, savijen. To ga je vraćalo natrag u vreme kada je bio veoma mlad momak i kada je satima ostajao u istom položaju, gutajući reči sa bele hartije pred sobom. Sada je osećao samo bol u leđima. I činio se glup samom sebi. Sećao se sebe, kakav je bio nekad davno, ali on više ne beše on: kao da je gledao nekog, sličnog sebi, u razbijenim staklićima kaleidoskopa, i peckanje u utrobi se javljalo u tako ujednačenim intervalima da mu je dolazilo da se nasmeje.

Pisma sa druge strane okeana su se proredila. Bilo je očekivano: retko je odgovarao na njih. Čak i kada bi odgovarao, njegovi odgovori su kasnili, a njegova pisma činila su mu se prazna i kao da je svako od njih posedovalo neki veliki nedostatak. Činilo mu se zanimljivim kako pisma putuju. Ponekad je terao samog sebe da odgovori na neko od njih, samo da bi mogao da zamišlja kako pisma putuju u danima koji su postajali sve duži i duži. Kao da je mogao da vidi: kako njegovo pismo vade iz sandučeta, spuštaju ga u poštansku vreću, vreću polažu na poštanski kombi i onda je voze ka pošti. A tamo, istovaruju vreće, otvaraju ih i iz njih ispadaju raznobojne koverte. Najčešće bele. Razvrstavaju koverte po kontinentima, po državama, a lokalne po gradovima. I onda, spuštaju interkontinentalna pisma u vreće, utovaruju ih na kola koja voze do prvog aerodroma, tamo ih razvrstavaju po letovima, avion poleće i na aerodromu čekaju da ih preuzmu poštanska kola, onda ih voze do najbliže pošte, gde ih razvrstavaju po gradovima, i jednog jutra poštar uzima pisma za svoj rejon, i odlazi tamo da bi se oslobodio tog tovara hartije i reči. Dani su postajali sve duži.

Pokušavao je da ugleda neki brod na horizontu, ali činilo mu se da ih je malo u to doba godine. Bila je sredina leta, bilo je veoma vruće, i brodovi su plovili daleko od njegovog vidokruga. Nebo je uporno bilo prazno, kao da su oblaci zaobilazili taj deo sveta, i činilo mu se da kada bi video bar jedan oblak, mogao bi ponovo da počne da radi, stvarajući slike od likova koje je video u oblaku. Pomišljao je da je to samo opravdanje za čamotinju u koju je zapao, i zatvarao je oči. Tako snažno je pritiskao kapke da su mu u svesti izbijale žute tačke. Kao da je imao sunčeve zrake u glavi. Ni to ga nije podsticalo ni na šta. Na bilo šta.

Sedeo je u kući i jedna stvar ga je često zbunjivala; ranije je želeo da putuje, da otkriva nove gradove i novu hranu, da oseća kako leti asfalt pod njim. Sada nije mogao da sebe natera da krene na put. Najviše ga je zbunjivalo to što je počeo da oseća strah od velikih gradova. Činilo mu se: tamo je sve prepuno i nezdravo bučno i za svakim uglom čuči neka opasnost. Plašili su ga betonski vijadukti i sve te hiljade tona metala što tutnje preko njih, oko njih i pod njima, i svuda.
Beše to jedne noći, dok je sedeo kraj prozora hotela i osluškivao kako grad tutnji pod njim. Tada je prvi put osetio. Svetlo u sobi beše isključeno i seo je na krevet, zagledan u prozor. Tanke bele zavese njihale su se ka unutrašnjosti sobe talasajući crnilo tame, mešajući se sa modrom i bledoplavom bojom koje su dolazile spolja. Kao da se kakva tužbalica igrala naborima zavesa, i osetio se veoma usamljen. Sledećeg dana, kada je stao pred publiku, znao je da se nešto promenilo. Više nije razmišljao o tome kako da im se predstavi. Razmišljao je o tome koliko njih je osetilo isto; usamljenost i strah od praznine sobe. Sada je znao da bi bilo bolje da jednostavno progovori o tome. Da podeli tu muku sa ljudima, ne bi li im pružio utehu i sam se utešio olakšanjem koje će im doneti. Ali, on to tada nije učinio, niti ikad nakon toga. Činilo mu se da veoma prebacuje sebi zbog te pogrešno iskorišćene šanse koju sebi nikako ne može da oprosti. Sa druge strane, on možda i ne želi da sebi oprosti, možda uživa u bljutavosti samooptuživanja i samosažaljenja...

Sećao se kiša sa druge strane okeana, kao da ih je video na nekoj požuteloj crno-beloj fotografiji. Nije pamtio mirise, nije pamtio kako izgleda mesečina u tom delu planete. Možda i zato nije osećao nostalgiju.
Niko nije verovao da će mu uspeti. I zaista, i on sam je duboko sumnjao u to. No, čovek koji nema šta da izgubi isprobava sve puteve koji su pred njim. Čak i mnoge druge, koji se skrivaju u šumi svakodnevne izmaglice. Eto, nekako mu je uspelo. Prihvatili su njegove rukopise, a kada više nije imao šta da im ponudi, preveli su njegove stare knjige. Doselio se ovde, u početku da bi bio bliže publici i čitalištu pred kojim je nastupao. Onda su ga posavetovali da ostane tu još neko vreme, jer su se njegove knjige dobro prodavale. Nastupao je u televizijskim emisijama, davao izjave za novine, i njegov agent je bio zadovoljan, i kao što jednom reče - iznenađen više od svakog očekivanja. Dobro je savladao jezik, mada je ponekad bio nesiguran, pa mu je glas postajao deblji i snažniji nego obično. I to se dopadalo publici. Mislila je da je to njegov prirodni glas. Stvari su se odvijale precizno i isplanirano, sve se poklapalo, kao po nekom detaljnom zacrtanom voznom redu. Stvari su uletale u šine poput velikih teretnih vozova. Dobio je državljanstvo, i sada je imao dva. Kada bi se osvrnuo unazad, činilo mu se da je sve to gledao sa strane. Nije imao utisak da su mu se zaista sve to dogodilo. Ponekad se oseća kao varalica.

Jednog prepodneva hitao je u jedan daleki grad, ne bi li stigao do podne i pročitao nekoliko svojih pesama. Gledao je u ravnicu koja se prostirala sa obe strane autoputa, i činilo mu se da jezdi po nekom beskrajnom moru. Ravnica je bila zelena od trave i žuta od sunca, a put pred njim beše prav i sasvim prazan. Bio je to jedan od onih meseci i u kojima se proleće i leto bore za prevlast, i njemu beše mučno od te neodređenosti. Pojačao je radio i uperio oči u asfalt pred sobom.
Ugledao je svoje ime na nekoliko crno-belih plakata u gradu, i sledeći mapu, stigao do univerziteta.
Jedan čovek u sivom odelu mu je nekoliko puta poželeo dobrodošlicu, dok mu je prilazio. Sa njim je razgovarao preko telefona, i sada mu je prepoznao glas. Uhvatio ga je za nadlakticu i poveo ga ka univerzitetu. Ušao je u jedan veliki amfiteatar, u kome beše oko tri hiljade ljudi. Publika je ustala kada je ušao i pljeskom pozdravila njegovo penjanje na govornicu. Zastao je i dugo gledao u njihova lica. Kao da pre borbe proučava protivnika. Uvek kada bi tako gledao u mnoštvo lica pred sobom dobijao je utisak jednog jedinstvenog lika. Taj lik se menjao u zavisnosti od vibracija kojima ga je publika pratila do govornice. Ovog puta, taj lik beše ženski. Lik neke dame sred tridesetih, meke smeđe kose i tamnih, kafenih očiju. Smešila mu se u znak dobrodošlice. I to mu je prijalo. Ostao je za govornicom duže od dva sata. Čitao je bez prekida oko sat vremena, a onda otpio malo vode i nastavio još neko vreme. Pružio im je mogućnost da mu postavljaju pitanja. Odgovarao je najbolje što je mogao, trudio se da bude jasan i iskren. Bilo je tu najrazličitijih pitanja. Neka behu smešna, druga lucidna. Smešna mu behu draga, jer ga nisu obavezivala da bude mudar, a lucidna su mu prijala jer su mu govorila da je mudar.
- Koliko vremena je potrebno da se napiše jedna pesma, Isakovski?
- Zavisi. Ponekad je potrebno samo nekoliko minuta. A ponekad to traje danima. Mislim da u takvim trenucima vreme najbolje pokazuje svoju relativnost.
- Koje su bolje, po Vama, one kojima treba puno vremena, ili one kojima je potreban samo tren?
- Sve i svi mi smo deo trenutka. Drage su mi one pesme koje mogu da čitam i posle mnogo godina.
- Imate li mnogo takvih pesama, Isakovski?
- Dovoljno, za sreću.
Smeh u amfiteatru.
- Kako gledate na činjenicu da u Vašoj zemlji niste tako popularni kao ovde?
- Nisam znao da sam ovde popularan...
Aplauz je odjeknuo amfiteatrom. Publika je volela licemernu skromnost. Bilo mu je sasvim svejedno. Poželeo je da im kaže da on samo radi svoj posao, kao i mesari i bankari. Ako neki mesar ima puno prodavnica u jednoj zemlji, to ne znači da je popularan. Ali, ipak im to nije rekao. Možda i zato što je imao samo jednu i jedinstvenu prodavnicu i nosio je u sebi svuda od kada je otišao.
Prilazili su mu da bi im potpisao svoje knjige. Lica im behu nasmejana, otvorena. Osećao je njihovo poverenje.

Putovao je tom velikom zemljom, smeštali su ga u hotele i dolazili po njega kada je bilo vreme za čitanje. Lutao je i tumarao tim gradovima čekajući na nastup. Posmatrao je zgrade, lica ljudi, zaustavljao se pred nekim od izloga ne da bi gledao u njegovu unutrašnjost, već da bi osluškivao kako pulsira grad oko njega. Automobili, kamioni, autobusi i poneki zvižduk saobraćajca. Osluškivao je korake ljudi, slušao kako odjekuje trotoar. Njihovi psi su mu ponekad njuškali nogavice.

Miris okeana je prvih nedelja delovao podsticajno. Onda se toliko navikao na njega, kao čovek koji se navikne na buku pa je više i ne primećuje. Taj miris mu nije više nedostajao kada bi izašao iz kuće. Nije mu nedostajalo ništa, osim možda, volje za životom.

U gradovima su ga vodali po mondenskim kafanama, nudili mu razna pića, ali on je najčešće uzimao sodu ili pivo. Njegovi domaćini su podizali obrve i slegali ramenima prikrivajući zbunjenost. A on je znao da je pijanstvo deo prošlosti, kao i mnoge druge stvari. Nije imao želju da im to objasni. Sa ribarima je obično pio pivo, gledao kako vlažna boca ostavlja okrugle pečate na kariranim crveno-belim stolnjacima. Otisci behu iznutra prazni, i smeškao se toj ironiji. Nekad, u njegovom gradu, zalazio je po tamnim krčmama i podrumima. Stolovi behu od teškog tamnog drveta i nisu imali stolnjake. U časovima pred zoru, podovi behu krckavi od slomljenog stakla i prolivenih pića. Srča se zabijala u đonove čizama i krckala dok je pešačio ka svojoj sobi, a vetar mu naduvavao kaput i mrsio kosu u zimskoj noći. Ta pijana vraćanja kući behu izvor najvećeg dela njegove inspiracije, mrmljao je sebi u bradu psujući hlad i svet i samog sebe. Ta pijana vraćanja i to opijanje ne bi li se lakše zaspalo behu razlog po sebi, i ništa ne beše sveto, i ništa ne beše važno, zato što ništa nije ni postojalo.
Često bi mu, dok je sedeo na krevetu u nekoj od hotelskih soba, dolazilo da se napije da ne bi morao ponovo da dočeka zoru budan, ali znao je da to nije rešenje, tako da nije ništa preduzimao. Sedeo je i čekao. Njegov rodni grad beše grad snobova i sitnih duša, po njegovom kriterijumu, ali možda je svaki grad takav ukoliko dovoljno dugo živiš u njemu. To beše veliki grad tamnih bulevara, grad sa mnogo magle i smoga u jesenjim i zimskim mesecima, grad gustog saobraćaja i nervoznih kelnera.

Bilo je čudno kako se sećao nekih sitnih i nevažnih stvari iz prošlosti. Nekih očiju, koje su se u prolazu susrele sa njegovim u kratkotrajnom bljesku, kao bliski kontakt dve planete koje nikada više neće moći da se dodirnu. Čak i kada bi se to desilo, neće biti svesne trenutka proteklog susreta, i sve će biti uzalud. Onda, sećao se kako je otišao sa neke svadbe da bi telefonirao i pozvao svoju devojku da mu se pridruži, a kada je nije našao kod kuće, napio se i igrao sa svim svatovima i svadbarima, kao da je on mladoženja. Muzika beše tužna i rakija beše jaka, i kada je izašao na svež vazduh, uhvatio je prvu devojku koja je izašla pred njega. Dah im se mešao kao što su se mešali glasovi svatova sa muzikom, i behu sasvim svesni da rade nešto nepristojno i to ih je toliko uzbudilo da su morali da se spoje u najbližoj senci. Najčudnije je bilo to što je često mislio na jednog poznanika devojke kojoj je telefonirao sa svadbe. Najčešće je mislio na njega dok je stajao pred ogledalom u kupatilu i ponekad se osećao krivim zato što je napustio devojku koju je toliko voleo. Kao da se lik njenog poznanika pojavljivao pored njegovog lika u ogledalu i kao da mu je upućivao jedan dug, tužan pogled pre nego što bi iščezao, i pre nego što bi ostao da stoji sam pred nekim ogledalom u nekom kupatilu nekog hotela.

- Koliko vremena je potrebno da se napiše jedna pesma? - prolazilo mu je kroz glavu. Trebalo je da im kažem da ceo jedan život nije dovoljan, trebalo je da im objasnim da je to velika stvar koja se ne dešava svakog dana. Nije trebalo da budem toliko prozaičan, toliko... običan. Trebalo je da im kažem da je to najblagorodnije prokletstvo koje postoji, da je grozno i teško kada ne možeš da pišeš. Da tada zamišljaš kako je svet bedan, samo da bi pred samim sobom mogao da sakriješ sosptvenu nemoć. Da sve gubi smisao kada toga nema, kao kada nemaš pored sebe ženu koju voliš... - Koliko vremena je potrebno, Isakovski?

Činilo mu se da pamti sve njene priče. Ako ništa drugo, logika mu je govorila da ne može da se seća nečeg što je zaboravio. Ona... Devojke i žene su čekale da izađe, pružali su mu njegove knjige, da na njima ispiše svoje slovensko ime, i potom bi mu davali svoje podsetnice. Čuvao je sve te papiriće. Nikada im se nije javio. Nije znao šta bi im mogao reći. Jedno je kada izađeš da čitaš pred nekoliko hiljada ljudi; sasvim drugo je da razgovaraš sa jednim čovekom, licem u lice.

“Sedim sam. Sedim pred okeanom, sasvim utučen od bola. Ne znam šta bi trebalo da učinim da izađem iz ovog mrtvila. Ne mogu da kažem da mi nedostaješ, zato što ne mogu da dozvolim da me vidiš ovakvog. Kada bi bila ovde, pokušavao bih da budem normalan, i nežan i dobar prema tebi. Mislim da ti reč ‘pokušavao’ govori sve...
Jutra su lepa, prozirna i sveža. Sunce udara u prozor spavaće sobe i tada mi najviše nedostaješ. Tada, pre no zaspim, pre nego što potonem u svoje bunilo promašenog čoveka.”
Sad je već bilo jasno. Otišao je do bifea, uzeo flašu i čašu i vratio se za sto.
“Znaš, mislim da to niko ne primećuje. Ovi ovde, a verovatno i oni tamo, misle da je dovoljno biti obezbeđen i osiguran. Pomišljam da li su u pravu, da li će mi biti lakše ako počnem da mislim na isti način, da se zadovoljim onim što imam. Ali, ti znaš da ja nisam takav. Još uvek ne. Ali, zar bih uopšte bio ovde ako ne bih pisao?”
Ponovo je napunio čašu. Ispraznio je u dva gutljaja, zapalio cigaretu. Nalio novu.
“Negde sam zeznuo stvar. Pustio sam da upravljaju sa mnom, da me vodaju tamo-amo kao da sam cirkuska atrakcija. Pomogli su mi da se izgubim, ako se tako može reći, jer im ne bi uspelo da im nisam dozvolio... Ne znam kako si, a voleo bih da znam. Verujem da ovo pismo čitaš kod kuće, sklupčanih nogu pod sobom... A možda su ti noge prebačene preko kreveta... Ne bih voleo da te ovo rastuži, svakako ne bih voleo. No, nešto me tera da baš tebi pišem. Možda i zato što sam ja ovde a ti tamo i nikada nismo razgovarali o tome da li bi volela i da li bi mogla da dođeš. Neki ljudi stvaraju svoju nesreću baš zbog sopstvene tvrdoglavosti. Imenuj to i zatvorenost, gard, imenuj kako hoćeš, ali svodi se na isto.”
Ispio je čašu, zapalio cigaretu i ostatkom šibice zapalio hartiju. Njegova slova i reči su se gubili u plamenu. Izgledalo je kao da se hartija topi.

Sedeo je na plaži i dlanovima grabio pesak. Gledao je kako mu klizi kroz prste. Vreme je nastavljalo da teče, sa ili bez njega. Ustao je, svukao se i zakoračio u okean.