Sonja Koranter

ODABRANA POEZIJA 29/30 - SONJA KORANTER

Sarajevske Sveske br. 29/30

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

ŠETNJA

Obećala sam sebi da ću posetiti
oblake, ribe pod mostom,
drveće kraj puta, ljude
koji, kao srednjovekovni vitezovi, znaju
da strelama gađaju pravo u oči.
Obećala sam sebi da ću preći
ulicu koja se kao testo razvijeno
za hleb moje majke
proteže za šumom.
Obećala sam sebi i to, da ću zagrliti drvo,
jer usamljenik još ne zna
da su mu zbog pogleda na ulicu
posekli mladog suseda.
Vodilo me sve to, razigranu, radosnu,
iako, potom nađoh
smrznutu pticu, slomljeno granje,
uplašenu mačku i staro ćebe
bačeno na obalu reke.
Sledeći put možda je bolje
da svoje obećanje zakopam u bašti,
seme će proklijati, obećanje
moje nekome drugom ispuniti.

LATICA

Sreli smo se, jer sam sanjala
tuđe reke i uvelo cveće.
Zvala sam te na novu, pooranu njivu,
dok je nebo ljubilo zemlju,
i oko kiše bdelo nad nama.
Da bismo posejali novo seme snova,
i jutarnjom rosom poškropili
suvu zemlju, kada na rukama bude
počivala magla.
Osećali smo se kao nemoćno dete,
koje u svojoj nedužnosti traži razloge
za lepotu cveća,
dok krhkost snova nije probudila latica,
padajući iz vaze na mom stolu.

PROZOR

Svi imamo prozore.
Kuća, ptice, moje lice,
tuđe ruke, čovek koga
sretnem i osmehne mi se
kao da zna da tražim pogled
okvir i staklo, koje bi
moglo da sakrije moju tajnu.
Zavidim svakoj ptici,
i grabljivici koja kao gospodar neba
vidi sve, tuđe prozore, polomljena
stakla
koja oseća vreme i prostranstvo.
Zadržavam dah, među prozorima bivam,
vidljiva i nevidljiva presađujem
događaje, ljude, slike.

Stvaram visok i dubok prostor,
kvadrat ili krug, zacrtam okvir
za novo sidrište. Tražim mesto,
gde bih znala da sanjam
nebo nekoga drugog,
da otkrijem tajnu.

SLOBODA

Šta je sloboda?
Ko je sloboda?
Čemu uopšte sloboda?
Sloboda?
Znam… znam …,
To je komadić straha u srcu
koji istopi mir na ulici,
pročitane novine i dečiji smeh.

MOJE NEBO

Ptice su se naselile
na mom nebu,
na nebu ograđenom peskom
koje puno otisaka tuđih ruku
nudi utočište.
Vedre kraj mene, na mom ramenu,
slomljenih krila ližemo svoje rane.
Družim se sa njima,
da bih naučila da letim, poletim.
Čeka nas dugo putovanje po nevidljivom putu
do sunca i meseca, do svetlog kraja,
do vremena, koje miruje.

CVET ZEMLJE

Na pragu zemlje raste cvet
tanan, sitan, na prvi pogled sinj.
Uklešten među boje i vreme
drhti, diše sa večnošću.
Sa korakom koji zastane
stupam preko praga, među korenje
slatko, po opoj,
da bih sanjala o juče,
mirisala nemir.
U njenim laticama se okupam,
na rubu plodne zemlje,
na prevoju oblaka,
Kada me opet proganja pređa vremena,
koja se mota oko vretena
iz snova.
Iako na pragu zemlje raste cvet,
ne smem tamo, previše je njegov miris
omaman za mene,
premalo ga poznajem.

GRANIČNI KAMEN

Među šumama i poljima svih vremena,
među hrastovima i borovima,
s povezom preko očiju stojim
dok me čovek grli,
dok me rečju smiruje.
Među nama su samo sećanja,
prašnjavi spomenici,
putevi bez rampi, dok predano
klečim na zemlji,
da bih iskopala kamen granični
oslobodim se svih kočnica.
Čitaju me ko otvorenu knjigu,
slušaju otkucaje srca,
zvone zvona među vinovom lozom,
češe me bura zajedničkog mora.
Brate i susedu, čoveče mira,
poklanjam ti čase buduće,
sa svetlošću sveta deci
vrata otvaram –
tu smo kao kod kuće.

PESMA

Između pesme i pesme
samo je zrno soli,
talasanje i praznina,
crna rupa,
cupkanje u mestu i
prazan papir –
za pesmu i pesmu
samo otvoreno srce i
poput neba beskrajnog –
ljubav.